Ауторка: мср Ирена Страценски
У шта данас верујемо? У садашњост, у оно што памтимо или у оно што ће тек доћи? Млада драматуршкиња Мина Петрић слојевито преиспитује тематику сећања и заборава у драми „Незаборавак, поточница, змијске очи“. И данас у ери ужурбаности, ван политичких дешавања, пандемије и ратова, постоје итекако важне ствари. Нашли смо их у фокусу пера Мине Петрић, у часопису „Сцена“ из маја 2022. године. Ауторка која је свесна институцијализованости данашње културе, која се против тога бори независним порталом (izoffa.com), успева да донесе освежење на позоришну сцену. Дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду, а радећи као драматург и сценариста на бројним актуелним представама, као и у оквиру филмских фестивала, креира пут за свежа тумачења човека и света. Њена драма „Незаборавак, поточница, змијске очи“ ушла је у најужи избор на Конкурсу Стеријиног позорја за савремени драмски текст 2021.[1]
Сама драма је набујала симболима, при чему су они организовани кроз призму броја три. Почевши од наслова, ту су три назива за исту биљку [2] која расте крај воде, нечега што тече, баш попут времена које је овде такође тројако. Сцена је постављена у стану, а актери су три жене различитих генерација исте породице. Драматуршкиња се креће драмом цик-цак путањом, идући из прошлости у садашњост, те се сцене тако и смењују, да би на крају отворила будућност.
Осим симбола који се протежу од наслова, преко садржаја и поетике, емоције и сентимент без патетике овој драми дају посебну тежину. Драма се отвара сном о забораву, о сећању, о памћењу, а тај сан у канону, симболично, истовремено изговарају ликови– Олга, Даница и Ксенија. Сама активна драма радње започиње када Ксенија одводи дементну баку Олгу из старачког дома, против воље своје мајке Данице.
ОЛГА: Колико дуго нисам била овде!
КСЕНИЈА (Гледа је с надом.): Колико дуго?
(Олга не одговара. Ксенија се “разлети” по соби, отварајући и затварајући ормане, ладице, загледајући прашину. Олга смешећи се прилази свом радном столу и додирује ствари. Ксенија се стално осврће ка њој, гледа је кришом.)
ОЛГА: Ја волим… ово место.
КСЕНИЈА: И ја. (Олга подигне књигу с радног стола и отвори је. Ксенија угледа књигу.) Сећаш ли се кад… (Ксенија се угризе за усну.)
ОЛГА: Сећам се.[3]
Дијалози су изузетно јаки и ефективни. Иако се веома често пресецају започете реченице, наставак се наслућује и тиме ауторка додаје на сентименту. Претурањем по прошлости Мина Петрић, видећемо, реорганизује наша сећања и оно што она у ствари представљају – сажет живот. У том животу трију жена кључан је однос мајке и детета. Када је реч о односу Ксеније и њене мајке Данице, од прве сцене је у драми осетна нетрпељивост, пропраћена честим негативним и подсмешљивим коментарима које Даница упућује својој ћерци. Њихов је однос пољуљан када је Даница оставила петогодишњу Ксенију својој мајци, а пасивно, драма почиње у Даничином детињству што ћемо видети кроз смену временских оквира. Иако се смењују односи у приказима, централна личност је свакако Олга. Око ње се све одвија, наспрам ње се мере и време и простор у драми. Описана је као снажна жена јаке харизме и воље:
ОЛГА: Не псуј! (Ксенија и Даница је пренеражено погледају. Олга се понаша сасвим прибрано, наишао је период луцидности. Она је чврста, “без длаке на језику”, не смеши се често, не тепа, не повлађује ником.) Ја је успављивала руским симболистима, а она псује к’ кочијаш! (Ксенија полети према Олги и пољуби је у образ. Олга је мало збуњена, али драго јој је. Ксенији.) Где си ми сакрила цигарете?[4]
Величина њене личности ће се унајпре показати у односу са унуком Ксенијом. Зато је друга сцена изузетно упечатљива. Смештена двадесет пет година уназад од садашњег тренутка, одвија се на дан када је Олга затекла девојчицу саму у свом стану. Стварање везе између баке и унуке почиње пажљивим корацима, разбијањем чаше и грађењем новог живота:
ОЛГА: Малена, стварно је у реду, чаша к’ чаша. (Ксенија граби за ваздух и одмахује главом. Олга брзо узме преосталу чашу и баци је на под. Ксенија се пренеражено тргне и укипи.) Ето, ионако сам хтела да бацим те чаше! Не требају нам… (Ксенија се смирује од свог напада, али подозриво гледа Олгу.) Кад размислиш, стакло се прави од песка, а ми сад правимо песак од стакла, враћамо га у његову природну форму. Наша кућна плажа…[5]
Тако Олга ни из чега ствара све – храну, плажу, реку, дом. Ако паралелно поставимо другу са трећом сценом, видећемо сличну ситуацију са обрнутим улогама. Дементној баки сада Ксенија ствара дом, или је подсећа на оно што је од њега остало. Највећи подсетник су писма Марине Цветајеве, на чијем је делу Олга добила своју диплому. Та су писма лична повезница са породичном трагедијом, утапањем Даничине сестре, те се уједно овде упознајемо са основом заплета приче на којој се дело гради:
ДАНИЦА (Доста јој је): То је била моја сестра! Ти можеш да ме мрзиш колико хоћеш, слободно, само те молим да се некад сетиш да сам и ја човек. И такође те молим да то што се десило са Бебом не помињеш Олги. Ако постоји и једна добра ствар у томе што заборавља, то је што ће заборавити да јој се утопило дете. Ако заборави да ме мрзи, то ће, такође, бити велика ствар. Могла би и ти мало да заборавиш.
КСЕНИЈА: Зато сам се и вратила. Што сам почела да заборављам.[6]
Четврта сцена која се одиграва двадесет и три године раније, између Олге и Данице, представља заборав као оквир односа мајка-ћерка. Та је сцена у прошлости где је Олга надмоћна, па чак и својом слабошћу кад прима ћерку назад у свој дом: „Јеси ли мислила да ћеш нас заборавити? (Ћуте.) Да ће те Ксенија заборавити? Да ћу ја?! Говори! (Даница ћути.)“[7]
Реч заборав у овој драми провлачи се из сцене у сцену, кроз сва времена. Док је у сценама које су смештене у прошлост заборав лични избор, у садашњости, он је у уској вези са Олгином деменцијом. Зато, деменција и заборав нису исто. Константно је да је заборав нешто страшно против чега се треба борити. Често незнајући да ли је заборав лек или отров, негује се култура несећања. Зато, Олга у својим ретким моментима луцидности пише дневник сећања, она бира садржај живота који ће памтити. Тако и Ксенија лепи папириће са називима по намештају, верујући у подсетнике као подстицај луцидности, као да са заборавом нестаје реалност. То је свевремена борба коју живимо на сцени и ван ње, а за свакога је другачија. Чини се да управо о томе Мина Петрић и пише када на сцену поставља три жене из једне породице за које је једна иста трагедија другачије проживљена. Зато ни радња није лиенарна, но се ретроактивно упознајемо са сећањима и осећањима и видимо како су креирала садашњост. Ауторка вешто одмотава филм и подсећа на незаборављање и на сећање о пореклу и ослонцима.
ДАНИЦА: Увек је била таква, увек у својим мислима, увек далеко од мене. Ниси у овој кући смео ни да се насмејеш, то је била увреда за Бебу! Ево и овде у овим сенилним шкработинама, чак и овде, Беба ме побеђује!
КСЕНИЈА: Тише, спава! Ти си имала десет година кад…?
ДАНИЦА: Да.
КСЕНИЈА: Жао ми је.
ДАНИЦА: C’est la vie. Ти не знаш каква је Олга била… Теби је била права мама, не можеш ни да замисли
ДАНИЦА: Увек је била таква, увек у својим мислима, увек далеко од мене. Ниси у овој кући смео ни да се насмејеш, то је била увреда за Бебу! Ево и овде у овим сенилним шкработинама, чак и овде, Беба ме побеђује![8]
Такође, пред нама је и драма о губицима, односно, о томе како их ми доживљавамо. Између редова читамо да је губитак само преиначење изгубљеног, баш попут чаше која се враћа у песак. Док се Даница против бола брани љубомором, схватамо да није имала узор за мајчинство, јер се Олга у тренутку губитка друге ћерке није успела изборити са болом:
ДАНИЦА: Живим између Бебе и Ксеније као да се нисам ни десила… Зашто, мама, сви заслужују твоју несебичну љубав осим мене?
ОЛГА: Ово сада… то што сам пристала на ову лудорију има да схватиш као чин највеће љубави, је л’ ти јасно?
ДАНИЦА: Кажи ми онда, хоћу да чујем.
ОЛГА: Шта?
ДАНИЦА: Да ме волиш.
ОЛГА: Не понашај се као дете![9]
Олга се није изборила са болом, бори се само против заборава. У садашњости, дементна, претура по већ растуреној библиотеци изговара стихове Марине Цветајеве:
ОЛГА (Покушава да се сети, али сећања долазе у нејасним фрагментима.): Ја сам Марина, морска пена… (Узрујава се.)
ДАНИЦА: Олга, хајде седи. (Води је до кауча.)
ОЛГА: Сребро светлуца из мог имена… Моја је издаја… Моје је име… Марина. Ја сам…[10]
Држећи се чврсто за успомену на утопљену ћерку, Олга постаје неко ко се растапа у песку, враћа се у море (емоција) и поново долази до обале. Симболика је овде згуснута. Морска пена су и сећања на води живота. Морска пена је и Олга, свесна да је својом снагом потопила Даницу. Уједно, она износи песак и прави обалу, заштиту за Ксенију. За себе, она пречишћава тај песак и издваја емоције. Оне су је сачувале. У тренуцима када не препознаје ни ћерку ни унуку, Олга зна да су оне неко њен, Даницу чак препознаје и као неког кога много воли. Утом престаје и Даничина борба, када добија потврду љубави незамаскирану разумом, добија љубав као чисто осећање.
Ксенија се брани надом и живим подсећањем себе на баку као ослонац. Бринући о Олги, додају понешто својих сећања у роковник, заокружујући један заједнички живот који им се истоветно десио. Тиме, Даница и Ксенија брину и о својим успоменама, свесне да су Олгини тренуци луцидности све ређи. Сећање се овде поставља на пиједестал када се питају која ће им бити последња заједничка успомена, где престаје један живот који деле. Након Олгине смрти, која у драми није директно описана, но вешто истакнута сценским описом, Ксенија описује Даници сан који је идентичан сну из Марининог писма, са почетка драме. Оним чиме се отвара, драма се и затвара. Борба против заборава поприма другачији облик када се од борбе више не бежи – Даница и Ксенија се одлучују на заједнички живот и стварање нових успомена. Управо у том чину је свеприсутан Олгин дух, смирујућ и уједињујућ.
Та сентименталност коју Мина Петрић исписује далеко је од патетике. Она својом драмом пружа читаоцу празан лист за питања:
Да ли је живот у сећању или у ономе што смо заборавили?
Да ли смо заборавили или бирамо да се се сетимо?
Да ли сећање доноси живот ономе који се сећа?
Драма „Незаборавак, поточница, змијске очи“ је комплетна, сложена и зрела. Далеко од политике, економије и сплетки, Мина Петрић се са великом сигурношћу бави најтананијим деловима људске душе – сећањима, односом мајка-дете, темом индивидуалне жртве и бежањем од бола. Призивајући индивидуалну прошлост претендује да живи дуго на драмској сцени будућности, подсећајући нас да не смемо заборавити каква култура треба да буде.
[1] Сцена: часопис за позоришну уметност. Нови Сад: 2022, бр. 2, стр. 140-160.
[2] НЕЗАБОРАВАК (лат. myosotis) који се још назива и поточница или змијске очи, украсни је цвет углавном плаве боје, али познате су и ружичасте и беле варијације. Незаборавак је нежна биљка, која се брзо размножава и расте крај воде. У викторијанском језику цвећа “не-заборави-ме” цвет био је симбол верне и трајне љубави. Сцена: часопис за позоришну уметност. Нови Сад: 2022, бр. 2, стр. 140.
[3] Петрић, Мина. Незаборавак, поточница, змијске очи. Сцена: часопис за позоришну уметност. Нови Сад: 2022, бр. 2, стр. 143.
[4] Исто, стр. 144.
[5] Исто, стр. 147.
[6] Исто, стр. 149.
[7] Исто, стр. 150.
[8] Исто, стр. 152.
[9] Исто, стр. 156.
[10] Исто, стр. 158.
Остави коментар