Аутор: др Љубиша Деспотовић
Нововековно схватање политике конституисало се око грађанства у настајању али и оним друштвеним мислиоцима који су снажном теоријско-политиколошком припремом надоградили темељне социоекономске токове у његовој основи. Један од важних процеса тога типа био је конституционализација државе и изградња њеног јавно-правног поретка. То је време када се држава убрзано и упркос свим препрекама и отпорима конституише као уставна. Она и у правном и у социјалном смислу добија уставно утемељење и тиме неповратно врши процесе своје конституционализације (кроз концепте правне државе у Немачкој и владавине права у Енглеској) као темељне основе за изградњу грађанског поретка и демократског типа власти. „Уставни режим је отворио врата демократије тиме што је позвао друштво да учествује у државом животу“. (Е. Спекторски: 325.) Ипак, до коначне демократизације власти проћи ће доста времена и бити утрошено много политичке енергије, али је пут у демократски грађански поредак бивао све извеснији. Значајну припрему у свему томе одиграло је неколико важних друштвених мислилаца међу којима је свакако и Жан Боден кроз концепт државне суверености.
Жан Боден је био први политички мислилац који је осмислио и заокружио концепт државне суверености. Истина, конзервативне провенијенције, али ипак нов и свеобухватан за то време. Ослањајући се римске појмове majestas и imperium Боден сувереност одређује као трајну и апсолутну категорију. За њега извор суверене воље и закона као њене правне експликације јесте искључиво суверен (монарх) владар који кроз државну сувереност исказује своју суверену вољу. „Суверен тако постаје извор целокупне власти која је трајна и апсолутна… Поданици немају право на сагласност или отпор законима суверене власти“ (Мићуновић: 262). Он поданицима одриче право побуне или тираноубиства чак и када је власт очигледно тиранска, сматрајући да се на тај начин чува сувереност државе и апсолутност власти. Своје прилично ригидно схватање суверености и одрицање био каквог права на сагласност или побуну поданицима Боден заснива на ставу да и само друштво утемељује на породичној, дакле корпоративној основи, а не индивидуи што су заступали теоретичари природног права и друштвеног уговора, чиме сматра да је превазишао лошу страну грађанства у настајању која се огледала у све већој атомизацији друштва као таквог.
Други значајан политички мислилац са краја шеснаестог и почетка седамнаестог века био је Јохан Алтузијус. Потпуно супротно Бодену он је творац идеје тзв. народне суверености. „Он суверенитет везује за појам народа, сматрајући да не треба говорити о државном суверенитету, јер држава није ништа друго до општенародни савез у коме се више општина и области обавезује да ће имати, заступати и бранити право власти. Али врховна, неотуђива и недељива власт припада искључиво народу“(Мићуновић: 266). Такође, супротно Бодену он баш грађанима (народу) даје право да смењује власт, утемељујући такав став на у то време све популарнијој идеји друштвеног уговора која се темељи на природном праву човека као појединца. Алтузијус разликује пет нивоа друштва: породицу, удружење, општину, област и државу и сматра да се сваки од побројаних нивоа друштва, заснива на друштвеном уговору као темељном изразу народне суверености (воље) и сагласности о томе у каквој заједници народ жели да живи. Читава каснија конфигурација модерног грађанског поретка засниваће се управо на овим идејама.
Један од првих горљивих заступника идеја природног права и друштвеног уговора био је Хуго Гроцијус. У свом делу под називом „О праву рата и мира“ Гроцијус излаже прве облике хуманистичког схватања рата, односно мира, који би био заснован на међудржавним споразумима као начину избегавања ратног сукобљавања грађана двеју или више држава. Пошто је природно право доминантно у његовом схватању појединца као грађанина, он и међународно право схвата као логичну примену природног права на међународне односе. Међу првима истиче либерално начело да је држава само чувар људских права а не и њихов извор. „Зато смисао државе није у одржавању моћи, већ у заштити људских права“. Гроцијус у свом раном либерализму иде и даље, па тражи да управо држава буде чувар и гарант приватне својине коју доживљава као једно од неприкосновених права човека као грађанина. „Држава постоји пре свега да штити приватну својину и тек том заштитом може да штити и појединца, и његова индивидуална права“ (Мићуновић: 288). Управо он развија демократску идеју по којој да би држава била демократска владар може бити само мандатар народне воље. „Владар је под сталном контролом народа и једина му је функција заштита законитости“ (исто: 289).
Да би успешно засновао своју демократску теорију Гроцијус врло темељено излаже њене демократске и либералне принципе који почивају на природном праву и друштвеном уговору. „Он је своју природно-правну теорију ослонио на рационалистичку мисао, а одбраном слободе и аутономне одлуке појединца, као и приватне својине, као извора и аутономије, поставио је темеље касније развијеном либерализму“(исто: 289).
Самуел Пуфендорф у делу „О природном праву и праву народа“ на трагу учења Гроцијуса и Алтузијуса иде корак напред у свом одређењу теорије природног права и друштвеног уговора. Он сматра да је природно право основа сваког правног система и у сваком случају изнад схоластичке или позитивноправне јуриспруденције. Пуфендорф дограђује концепцију друштвеног уговора и то тако што јој даје тријадну структуру. Он сматра да се може и мора говорити о три врсте друштвеног уговора:
– први, који исказује међусобни договор и пристанак самих грађана о томе да се удруже у један друштвени живот, односно у једно друштво,
– други, који се тиче прављења договора о формирању једног политичког тела односно државе као његове директне експликације,
– и трећи уговор који склапају грађани са владаоцем и којим се дефинише карактер владавине, облици потчињавања таквој власти и уопште политички односи владаоца и слободно удружених грађана. На тај начин, Пуфендорф је прецизирао однос између друштвеног и државног уговора и много више ограничио апсолутизам суверена, јер је другом фазом уговора остављено грађанима да већином гласова одлуче коме ће поверити управљање друштвом (исто: 292).
Многи врсни политиколози који су се бавили историјом политичких идеја Томаса Хобса сматрају за првог правог и свеобухватног нововековног политичког мислиоца који је уобличио једну целовиту и конзистентну теорију друштвеног уговора. Његов капитални теоријски допринос тицао се озбиљног покушаја заснивања филозофских ставова на научним принципима свога времена. Пошто су природне науке доживљавале узлет он ће баш на тим резултатима и методологији покушати да заснује своју политичку теорију. Истина врло песимистичку али у исто време и иновативну. Његов антрополошки песимизам доћи ће до пуног изражаја и бити нека врста наставка истог који је пре њега покушао да утемељи Николо Макијавели. Као и Макијавели такође, одвајао је политику од етике, сматрајући да у политичким стварима етика није од помоћи, напротив, може само да смета јер је поље политике превасходно попуњено оном делатности која је регулисана нашим нагонским бићем. „Он зато искључује слободну вољу као фактор и сва човекова деловања своди на нагон страха, односно нагон за самоодржањем, или избегавање насилне смрти. Када се сви нагони сведу на један основни, онда и човеков свет може да се посматра једноставно и мери као остали феномени Галилејеве физике. У таквој антропологији човек је биће које само следи нагоне своје физичке и психичке природе, као што животиња следи своје инстинкте“ (Мићуновић: 296).
Т. Хобс прилично директно и радикално критикује Аристотела, не слажући се око његових главних антрополошких одлика човека. За Хобса човек није друштвено биће, како тврди Аристотел, а поготово не политичко биће, и нема нагон друштвености који га социјално одређује, већ нагон одржања који је доминантан о одређивању његовог друштвеног понашања. Такође, за Хобса не постоји разлика међу људима по способностима како је тврдио Аристотел (владање – покоравање) већ су сви људи по природи једнаки, доминантно одређени нагонским делом свога бића, који их усмерава ка социјалном понашању чији је основни циљ одржање односно самоодржање. Зато Хобс прави врло оштру разлику између тзв. природног стања и грађанског живота. „Човеково природно стање је живот бриге, оскудице и страха, а грађански се живот рађа тек конструкцијом државе. Хобсов је отклон од Аристотелове теорије у томе што природно стање претходи стварању државе, и грађанском друштву“. (исто:298.)
Поред нагонског дела човековог бића, по Хобсу, у друштвеном понашању човека учествује и његов здрав разум, који је значајна врста корективног фактора и чијим деловањем човек заправо и ствара грађанско друштво односно државу. То чини због тога што му закони здравог разума налажу да заштити себе од деструктивног деловања тзв. природног стања, и створи државу као продукт своје разборитости која му сугерише управо њу као гаранта и заштитника живота и његових атрибута. Стварањем политичке заједнице – државе као најбољег изданка грађанског друштва, човек по Хобсу чини тај кључни напор у заштити своје угрожене егзистенције која проистиче из природног стања. Држава је та сила која га штити од рата свих против свих (Bellum omnium contra omnes). „Конструкцију државе Хобс базира на друштвеном уговору (…) Друштвени мир могуће је обезбедити само друштвеним уговором, који се састоји у споразуму сваког са сваким, као кад би свако рекао сваком другом: ‘Овлашћујем овог човека или овај скуп људи да мноме влада и на њега преносим своје право да то сам чиним, под условом да и ти своје право на њега пренесеш и да на исти начин одобриш све његове радње’. На тај начин, мноштво људи је сједињено у једну личност која се назива држава или, како је Хобс назива, Левијатан (чудовиште)“ (исто: 302).
Барух Спиноза представља једног од првих теоретичара демократије новога века и концепта политичке слободе преточене у право грађана да суверено одлучују какву власт сматрају легитимном. Настала из његове политичке филозофије ова по свему модерна теорија демократије представља и данас инспирацију на коју се можемо враћати када демократски системи власти почну да губе своју демократску супстанцу. И Спиноза је био заробљеник узнапредовале науке свога времена и баштиник „природно-научних метода и геометријске дедуктивне логике“. Зато Спиноза може да каже да је све постојеће окружење око нас Бог или природа или на латинском Deus sine natura, односно да је његов филозофски пантеизам прилично доследна експликација научних спознаја његовога времена. У свом „Теолошко-политичком трактату“ Спиноза доследно говори да су природни закони базична основа и човековог друштвеног бића, а не само његовог нагона ка самоодржању. Он као и поменути претходници разликује природно од грађанског стања, где природно стање карактерише чињеница да у њему нема приватне својине јер „у природи нема ничега што је моје или твоје“, док у грађанском стању све односе између појединаца па и његово власништво регулише држава. Зато је за Спинозу држава вечна категорија „јер је људска природа непроменљива, а држава треба да буде у складу са људском природом“. (исто:308.) То исто важи и за друштво а његова основна сврха је комуникација између људи. Дакле, друштво има више комуниколошку а држава правно-политичку функцију односно суштину.
„Ограничење државне валасти, Спиноза види у неотуђивим природним правима човека, и неотуђивим правима народа. Опште добро, или интерес народа највиши је закон по коме се мора управљати све божанско и људско, закључује Спиноза“. (исто:308.) Стога Спиноза свој избор за демократски облик власти темељи на следећем природно-правном ставу: „Ја сам изабрао да о демократској владавини говорим више него о другима, јер ми се она чини најприроднијом и што се највише приближава слободи, коју природа даје свакоме, у њој свако своје природно право не преноси на другог већ на већину читавог друштва чији је он члан. На основу тога сви и даље остају једнаки, као и раније у природном стању“. (исто:309.) Спинозина демократска теорија представља највиши израз човекове слободе до тада исказана јасно и директно, зато је за њега држава гарант човекових неотуђивих права која у свом правном и политичком поретку ствара основу за нераскидиву везу једнакости и слободе. За разлику од Хобса, Спиноза сматра да држава не настаје из човековог страха за свој опстанак и чување голе егзистенције већ као израз вишег облика организовања чији је смисао постизање и очување човекове слободе и безбедности. „Сврха државе није владање над људима, већ њихова слобода. Држава није створена да човека помоћу страха држи потчињеног било коме, већ да га ослободи од страха“. Спиноза о томе пише надахнуто: „Сврха државе није да људе преведе из стања разумних бића у стање глупих животиња и аутомата, већ да они, ослобођени страха, врше своје послове, да буду бића без мржње, без гнева и подмуклости, да се узајамно толеришу без злонамерности. Крајња сврха државе је слобода“. (исто:311.)
Као што се из претходног текста да видети нововековно схватање политике је радикално другачије од средњевековног схватања. Оно се конститиуише око три важна појма: јавности, приватности и власништва (својине). Цела нововековна политичка структура грађанског друштва изграђена је на ова три основна постулата варирана кроз разне појмовно-идеолошке деривате. Наравно, заједнички именитељи ове основне појмовне тријаде јесу интереси и индивидуална перцепција грађанског света политике, друштва и привреде на којој почивају. Неки западни теоретичари назвали су га још и поседнички индивидуализам у жељи да на потпуно јасан начин маркирају његову доминантну суштину и одређење. „То је био грађанин-буржуј, чија је карактеристика посесивни индивидуализам, како га је назвао Макферсон, у свом познатом истоименом делу. Појавило се грађанско друштво, предвођено трговачком класом, које је презрело историјску мисију да као трећи сталеж, сруши миленијумску владавину племства и свештенства, која је трајала у феудалној политичкој форми. Друштвена теорија Џона Лока била је политички програм наступајућих друштвених снага“ (Мићуновић: 323).
О томе академик Љ. Тадић каже: „Одлика грађанског друштва је у свеопштој снажној афирмацији приватности: приватних интереса, приватних потреба и њиховог задовољавања, односно чисте покретне приватне својине и приватног права…, истовремено сада се јавност издваја или апстрахује из приватности: грађански свет се дели на друштво и на државу. У држави јавност постаје осамостаљена сила, и то као јавна власт која се не подудара са народном масом“ (Тадић: 29).
Грађански политички поредак сада врши врло јасну поделу на државу и друштво. Његову структуралну, институционалну и функционалну димензионираност учинило је управо грађанство у нарастању. И док су у антици и средњем веку они били готово потпуно сједињени, односно недовољно издиференцирани ентитети, грађанство као доминантни социјални слој (Маркс га је означавао као класу, истичући тиме класни карактер грађанског поретка заснованог на предоминацији приватног власништва и својини над средствима за производњу) инсистираће на његовом разликовању снажно бранећи друштво као бастион своје аутономности и темељ политичке слободе. Док ће државу превасходно видети као функционалног гаранта правног поретка и освојених политичких слобода. Џон Лок као водећи идеолог либерализма такође ће у свом знаменитом делу „Две расправе о влади“ (1689) изнети јасан став либерализма који постаје његов базични постулат али и основа сваког демократски организованог друштва: „Власт се може пренети на одређену особу или групу људи само уговором, а не Божијом објавом или миропомазањем“. (Д. Пророковић, 2018:68.) Тиме одричући средњевековни доминантни став да је свака власт од Бога, односно да су њени носиоци божији помазаници па као такви нису подложни избору, промени или смењивању од стране грађана. Свако оспоравање таквог божанског поретка доживљавало се као светогрђе и немилосрдно се кажњавало. Лок зато критикује и оспорава ставове Роберта Филмера који оправдава тзв. божанско право краљева, показујући да Библија не даје никакве аргументе те врсте. „Лок је приметио да Бог, ни по Библији, ниједног човека није издвојио као господара над другим људима“. Он потпуно супротно до тада увреженој политичкој пракси оправдања монархијског принципа и ауторитета власти супротставља модерну политичку теорију која своје упориште налази у природном праву и индивидуалној слободи човека као појединца (грађанина) које се трансформише и у право избора облика владавине и политичког карактера власти која се заснива на тзв. праву народа. „Он сматра да државна власт није апсолутна и да се појединац не одриче свих права јер постоје и неотуђива природна права… Каније либералне теорије друштва ослањале су се на Локову политичку теорију, развијајући идеје о представничкој демократији, позивајући се на Локов појам консензуса као услова за признање неке владе као легитимне“. (Д. Мићуновић:323.)
Управо због тога темељи Локовог демократског поретка власти почивају на следећим тзв. световним, односно, природноправним принципима и теорији друштвеног уговора:
– политичка власт је световног порекла, она почива на споразуму људи као припадника политичке заједнице
– правни и политички поредак служе сврхама људске добробити и одговарају рационалним начелима ума
– постоје урођена, природна људска права које мора респектовати свака државна власт
– природна права људи не зависе од државе, она је само њихов јемац и заштитник
Либерализам је, дакле, главна идеолошка матрица у чијем контексту се развио овај теоријски приступ. Базна суштина либералних вредности кодификована је још у Декларацији о правима човека и грађанина Француске буржоаске револуције из 1789. године. А свакако и став да се начела сваког суверенитета налазе једино у народу. Нико, ниједна особа, не може вршити ауторитет који не проистиче из народа. Све те вредности и принципи се недвосмислено истичу у Декларацији о независности САД из 1776. године када кажу да људи стварају државе и организују праведну власт и да ако је нека власт штетна, они могу да је замене, укину и установе нову државу (Деспотовић; Глишин 2012: 51).
Модерно схватање политике, дакле задржало је тај свој базично грађански штимунг и одређење, додајући му нове значењске оквире који су се кретали у правцу правне каталогизације тзв. пет генерација људских права и слобода, развоја концепта правне државе и владавине права, ширења аутономије цивилног друштва (дефанзивна и офанзивна функција), јачање институционалне основе демократског поретка, легитимизације и ресуверенизације грађанина као темеља сваке демократске власти, ефикасне контроле концентрисаног поља политичке моћи, јачање капацитета политичког система, функционалне репрезентације и сл.
Упоредо са тим демократским процесима јачале су тенденције отуђења политичке власти, све веће доминације политичких елита, дислокације центара одлучивања ван институционалног оквира демократски изабране власти, дедемократизације целокупног политичког система, јачања улоге тзв. дубоке државе, злоупотреба власти, јачања транснационалних и корпоративних структура, све већа доминација недржавних актера особито тзв. невладиног сектора, оспоравања слободног деловања медија, јачања моћи финасијских елита и њихов малигни утицај на државне институције, пораст патологије везане за деловање политичких странака (малигна алтерација, масна дегенерација, хабитуализација и сл.), десуверенизација државе, и многе друге патолошке појаве које ће у великој мери довести демократски поредак модерне у питање и оспорити његов легитимитет особито опасно у фази неолибералног удара на демократски поредак и његове вредности.
Литература:
Д. Мићуновић (2010). Историја друштвених теорија 1-2. Београд: Завод за уџбенике.
Љ. Деспотовић; В. Глишин (2021). Савремени међународни односи и геополитика. Сремски Карловци: Каирос.
Д. Пророковић (2018). Ера мултиполарности. Београд: Службени гласник.
Љ. Тадић (1988). Наука о политици. Београд: Рад.
Е. Спекторски (1997). Историја социјалне филозофије. Подгорица: Цид.
Остави коментар