Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Српско-угарски, односно српско-мађарски односи током средњег века представљају једну комплексну слику сарадње, савезништва, али и сукобљених политичких интереса. Ове свестране односе обележио је и велики број значајних историјских личности на обе стране. Међу њима најистакнутије, или једно од свакако најважнијих места, заузима, ван сваке сумње, Сибињанин Јанко, односно Јован (Јанош, Јанко) Хуњади. Предводио је низ похода против надирућих Османлија, а за целу хришћанску западну и средњу Европу од посебног је значаја његово командовање у одбрани Београда лета 1456. године. Међу његовим бројним походима на Балкан, Друга косовска битка октобра 1448. године оставила је најдубљи траг у српској епској свести и традицији, али била je и најбитнија са историјског аспекта. Управо 2023. године навршава се 575. годишњица ове битке. Иако је о Хуњадију и овој теми много писано и говорено разним пригодама, ипак је ова годишњица прилика да се још једном понешто можда разјасни и наново спомене, нарочито у овом периоду када су односи Срба и Мађара на највишем нивоу и историјском максимуму у новијој прошлости.
Јoван Хуњади је рођен нешто пре 1409. године и, извесно, потицао је из породице која је била влашког порекла. Његово порекло доказао је пре више деценија један од најугледнијих мађарских медијевиста Андраш Кубињи. За нешто прецизнију годину рођења некад се узима 1407, иако је било и претпоставки да је рођен 1387. године, што је међутим, сасвим одбачено. Од младости је био штитоноша, а служио је најпре фирентинског великаша у угарској служби Пипа од Озоре, познатог као Пипо Спано, или Филип Маџарин у епским народним песмама. Потом је, о чему сведочи византијски писац Лаоник Халкокондил, био на двору и деспота Стефана Лазаревића. Због тога је касније настало низ легенди о Хуњадијевом пореклу, које се везивало и за деспота Стефана Лазаревића, слично као и са краљем Жигмундом Луксембуршким, у чијој је служби започео своју каријеру.
Но, вратимо се Хуњадију. Од 1430. године почиње његов успон, а те године склопио је и брак са Елизабетом Силађи. Из тог брака се родио и син, потоњи угарски краљ, Матија, познат по хуманистичком имену Корвин. Јанко Хуњади је био у пратњи краља Жигмунда Луксембуршког у Италији 1430–1433. године, а био је присутан и у краљевској пратњи на Базелском концилу 1434. Учествовао је затим и у хуситским ратовима, али је ипак најпознатији по својим бројним подухватима и походима против Турака на Балканско полуострво, посебно на просторе српских земаља и Бугарске.
Када је 1439. године склопљена фирентинска унија између Цариградске патријаршије и Рима, једна од њених последица била је отопљавање односа према Балкану од стране римокатоличких сила. Нови походи Јована Хуњадија против Османског царства били су директна последица ове уније. Од 1441. године, па све до 1443. борио се у Влашкој и Ердељу, а управо 1443. године је започела и серија похода позната у историографији као дуга војна, период када се више пута сукобљавао са Османлијама. Био је учесник и трагичног (по многима последњег крсташког) похода који се окончао катастрофом и битком код Варне 1444. године, а борио се и, у контексту овога рада кључној бици, на Косову, 1448. године. Свакако је највећи траг оставило његово херојство током одбране Београда 1456, када је као јуначки предводник зауставио султана Мехмеда Освајача у даљем продору ка северу и одложио пропаст угарске краљевине за седам деценија, чиме је Београд остао хришћански град још 65 година. Овај град је представљао и кључ Угарске, као и стратешки један од најважнијих градова читаве Европе. Но, за Хуњадија је ова борба за Београд била истовремено и врхунац, али и крај. Заразио се кугом, и у Земуну, недуго након славне одбране Београда, Јанко Хуњади је и преминуо. Остао је упамћен у српској епици као Сибињанин Јанко, а народно памћење и традиција га славе као великог јунака и борца против надируће османске најезде и опасности.
Неколико година пре битке на Косову 1448. године, то јест 11. новембра 1444. године, одиграла се поменута велика и одлучујућа битка код Варне. Како би се разумео читав контекст Хуњадијевих похода на Балкан и саме Друге косовске битке неопходно је рећи неколико реченица и о бици код Варне, али и читавој геополитичкој ситуацији на Балкану у то време. У бици код Варне учествовале су хришћанске снаге које су предводили угарски краљ Владислав II, затим тада већ веома истакнути војсковођа и племић Јован Хуњади, као и кардинал Јулијан (Ђулиано) Чезарини. Од почетка рата 1444. године ситуација се развијала неповољно по хришћанску коалицију. Деспот Ђурађ Бранковић се држао неутрално и није чак допустио ни прелазак војсци коалиције преко српске територије. Србија се тек обновила након првог пада 1439. године, те је српски владар строго поштовао одредбе Сегединскога мира и обнове своје деспотовине 1444. године. Управо захваљујући овом дипломатском маневру, може се рећи да је живот српске средњовековне државе продужен на још деценију и по. Поред Смедерева деспот Стефан је добио и друге важне градове и тврђаве, пре свега Ново Брдо. Иако попаљено 1444. године, у њему рударска производња није престајала, а коначни пад Новог Брда је уследио 1455. године. То је све омогућило деспоту Ђурђу да обнови државу, те је због тога заузео пасиван став према овом, тзв. крсташком рату. Управо деспотов став 40-их година је довео до тога да се западна (латинска, римокатоличка) јавност према њему веома негативно одреди и да почне да кружи прича о њему као издајнику хришћанства.
Због свега тога су Угри и њихови савезници уочи битке код Варне у јесен 1444. године ишли преко Влашке према Анхијалу и Месемврији, које је византијски цар Јован VIII Палеолог уступио као поседе Хуњадију. Али, хришћанска војска до тих поседа није ни стигла јер је дошло до одлучујуће битке код Варне. У њој су погинули и краљ Владислав и кардинал Чезарини, а једино се Хуњади спасио. Турци су остварили велику победу која је далеко одјекнула у целом хришћанском свету.
Погибијом краља Владислава Јагелонца Угарска је остала без свог поглавара. Сталежи су потврдили Ладислава V Посмрчета за краља, а после перипетија са немачким царем Фридрихом III Хабзбуршким, Јанко Хуњади је 1446. године изабран за гувернера, односно регента Угарске. Свој нови положај, као тек постављени регент Угарске, одлучио је да искористи не само за учвршћивање своје власти, већ и за покретање нових војних операција против Турака. У пролеће 1448. године Хуњади је на сабору у Будиму одлучно позивао на рат против Турака, а већ у току лета кренуо је да сакупља новац и опрема војску. Међутим, припреме нису текле по плану, те, иако је обећао краљу Алфонсу V Арагонском да ће у рат кренути током јула, тек почетком септембра хришћанска војска упутила се у поход на Турке. Када је септембра 1448. године Хуњади повео војску, ни тада српски деспот Ђурађ Бранковић није био са њим, али је у одредима под командом угарског племића било Пољака, Чеха, Немаца, као и одред влашког кнеза.
Деспот Ђурађ Бранковић није дозволио прелазак преко своје територије, али Јанко Хуњади се овог пута чак није ни обазирао на то и утаборио се у Ковину, преко пута деспотовог двора и смедеревског престоног града. Док је боравио у Ковину, Јован Хуњади је 8. септембра 1448. године послао писмо папи Николи V, у коме га обавештава да не може да одгоди поход и да очекује турски напад. Три дана доцније послао је и изасланство у Млетачку републику са намером да од ње тражи да се прикључи антитурској коалицији. Прелазак Хуњадијевих трупа преко територије Србије је вероватно подстакло деспота Ђурђа Бранковића да о новом противтурском кретању ове војске обавести и самог султана Mурата II. Потом је и Јован Хуњади прешао Дунав и свој логор сместио покрај браничевског села Суботице. Започети су преговори са деспотом о евентуалном прикључењу српског владара овом походу. У деспотово име преговоре је водио његов ризничар и дипломата, чувени Дубровчанин у служби деспота Ђурђа Бранковића, Паскоје Соркочевић. Три пута је он боравио у табору Јанка Хуњадија, али до договора није дошло и деспот је остао неутралан у овом ратном сукобу. Деспот је, како пише савремени византијски историчар Лаоник Халкокондил, сматрао да припреме нису довољно детаљно извршене и мудро је проценио да је војска мала и да се у том часу не треба супротстављати Турцима. Халкокондил наводи и да деспот није ни имао воље да буде од помоћи Угрима, јер га нису слушали ни уочи битке код Варне, а од њих је трпео и многе увреде. Из ове мисије остало је као извор Соркочевићево обавештење Сицилијанцу који је тад био у Арти, у Епиру, Николи де Ансалону, а који је, у ствари, био поверљиви арагонски обавештајац. Краљ Алфонсо V Арагонски је и преко других канала и извора, као и његов син Феранте, добијао информације о дешавањима на Балкану и развоју ситуације око Хуњадијевог похода на Турке, али и о држању деспота Ђурђа Бранковића према тим дешавањима на истоку Европе.
По пропасти ових преговора Хуњадијеве трупе су кренуле кроз Србију, пљачкајући је и пустошећи је огњем и мачем, како наводи угарски хроничар Јован Туроци. Затим је долином Мораве продро до Сталаћа, а потом до Косова поља. Као успомена на овај продор према Крушевцу остао је назив Јанкова клисура, која се данас налази код села Чучале, у општини Блаце, између Јастрепца и Копаоника. Одатле су војници избили на Косово у близини Приштине, а затим допрли до места где се 1389. године и одиграла битка. На Косову пољу он је требало да се сусретне са четама Ђурађа Кастриота Скендербега, али се он са својим трупама већ био повукао. Скендербег се у то време већ одметнуо од Турака и кренуо у борбу против њих, али захваљујући држању деспота Ђурђа Бранковића, ни Кастриота није могао да се прикључи Хуњадијевој армији.
У међувремену, османске снаге су дошле из Софије бројчано јаче и спремније. Десним крилом и анадолским трупама командовао је будући султан, тада наследник трона Мехмед, на левом боку је била румелијска војска, а центром је командовао сам султан, и тај део војске су чинили јањичари и артиљерија. Због дужине фронта и војног распореда и Хуњади је развукао своју армију, а он се, наравно, налазио у њеном центру. Дошло је затим, у четвртак 17. октобра 1448. године, до судара војски, односно до Друге косовске битке, у којој је Јован Хуњади доживео страховит пораз. Битка је трајала три дана и ноћи, наводно – без престанка. Хришћанска војска је имала бољу артиљерију, чиме су успели да нанесу тешке губитке турској армији и деловало је испрва да ће османске трупе бити савладане и уништене. Међутим, ратна се срећа променила, а и турске трупе су биле тактички и стратегијски боље припремљене. Одлучујући преокрет се догодио када су Турци успели да зађу иза леђа хришћанским војницима, опколивши их потпуно. Јован Хуњади је тад побегао ноћу, извукавши се са бојног поља, док се влашка војска ставила на страну Османлија. Последњег дана су се са Турцима борили само Чеси и Немци, који су се повукли у табор од борних кола, као што су и у хуситским ратовима редовно чинили. Турци су их све страховито побили, као и Влахе који су пришли османским снагама. Постоји прича како је султан наредио да се лешеви хришћанских војника побацају у Ситницу и да је од тога вода била толико затрована да се риба из ње дуго није могла јести. Српски летописи чак пишу како разби Мурат Јанкула на Косову, а битка је дуго била урезана у свести народа. И до данас се због тога каже прошао као Јанко на Косову. Заповедник хришћанске армије Јован Хуњади, заробљен је, али се успео спасити и, као што је речено, побегао је са Косова. Потом је поново пао у заточеништво, овог пута деспота Ђурђа, али је откупљен, положене су свечане заклетве и децембра исте године губернатор Угарске је свечано отпремљен из Смедерева у Сегедин.
Деспот Ђурађ Бранковић након ове битке остао је трајно обележен као издајник. Захваљујући чињеници да се Европом ширила слава о Хуњадију, али и Скендербегу, деспот Ђурађ Бранковић који није учествовао у походу који се окончао код Варне, те је у ратним операцијама 1448. године означен као издајник. Овакав став започео је у својим делима средњовековни хроничар и историчар Енеја Силвије Пиколомини, каснији папа Пије II и то је постало опште место на западу у позном средњем веку. Коначно, такав наратив унео је и један од најзначајнијих српских извора за средњи век Мавро Орбин у своје дело Краљевство Словена, па је стапањем традиција о две косовске битке (1389. и 1448) дошло до тога да је Вук Бранковић означен за издајника у Косовској бици 1389. године. Временом је и у српској усменој поезији почела да се шири ова предрасуда и породица Бранковић је тако стигматизована као издајничка. Спајање двају традиција имало је посебан одблесак у српској епској поезији, елементи издаје, јунаштва, као и метаморфоза бројних угарских племића у српске епске јунаке само су неке одлике вишевековне епске традиције о двема биткама на Косову пољу.
Историјска истина је, као и у много сличних случајева, посве другачија. Деспот Ђурађ Бранковић, вођен сопственим политичким интересима није узео учешће ни у једном од помињаних похода. Његова амбиција је била да сачува своју државу и поседе, као што су, уосталом, поступале и Млетачка република, али и бројни угарски великаши у позном средњем веку. Не треба сметнути с ума колико је само Хуњади имао непријатеља унутар земље и колико је угарских барона у време када је држава била у великој опасности гледало само своје личне интересе. Деспот Ђурађ Бранковић, пак настојао је да одржи деспотовину у животу колико је још могао.
Јован/Јанко Хуњади је, упркос овом неуспеху, остао једна од најзначајнијих личности угарске историје, али и целокупне српске епике и традиције. Његове борбе са Османлијама одјекнуле су целом Европом, а посебно јак култ имао је у колективној српској свести вековима након своје смрти.
Остави коментар