Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Савет за иностране послове САД , од момента оснивања 1921. године до данас, у оквиру стратешких концепција о преуређењу света, веома темељно се бавио некадашњим југословенским простором (данас постјугословенским). Као својеврсна „лабораторија америчке спољне политике“, у протеклих стотину година СИО је заузео сасвим различите позиције: од подршке формирању једне „јужнословенске државе“ 1918. године, до саучесништва у њеном разбијању после завршетка Хладног рата у последњој деценији 20. века. Ова околност сама по себи показује да је однос ове организације према нашем простору првенствено био условљен реализацијом ширих стратешких интереса, првенствено америчке спољне политике на европском континенту.
У првим годинама деловања СИО је углавном настојао да на нашем подручју артикулише заједничке англоамеричке интересе на основама „атлантизма“ као појма који је у то време означавао припадност идентичном културно-цивилизацијском ареалу. Из строго геополитичког угла „јужнословенска држава“ настала на темељима Версаја 1918. године имала је двоструку улогу: спречавања немачког „Продора на исток“, али и истовремене бране потенцијалном руској (совјетској) експанзији ка Средоземљу. Англоамеричким подржаваоцима јужнословенске државе било је нарочито стало да креирањем једне такве творевине што више маргинализују српски фактор као потенцијалну руску геополитичку карику на Балкану. О томе је чувени британски познавалац Балкана Р. Ситон-Вотсон писао у свом знаменитом огледу Југословенско питање у Хабзбуршкој монархији (1915) сматрајући да ће у новонасталој творевини „цивилизованији“ Словенци и Хрвати, брзо превладати над Србима, чији је могући трујумф на Балкану доживљавао „као највећу несрећу за европску културу и цивилизацију“.
Занимљиво је да се ова брошура појавила свега годину дана после Извештаја међународне комисије о балканским ратовима, чији је оснивач Карнегијева фондација, претеча Савета за иностране послове. Подсетимо, ова комисија имала је за циљ да истражује наводне „ратне злочине“ српско-црногорске војске на ослобођеним просторима Старе Србије и Македоније. И поред противљења српске владе, да је реч о флагрантном мешању у наше унутрашње послове, исцрпан извештај објављен је у Вашингтону 1914. године и у њему се, између осталог, указује на „невероватне акте насиља и суровости српско-црногорске војске“, као и на „протеривање оних у Македонији који су се изјашњавали као Бугари“. Репринт овог извештаја поново је штампан на почетку југословенске кризе (1993), уз предговоре М. Абрамовица и Џ. Кенана, а у прилог стварању климе за америчко војно ангажовање на Балкану.
Приликом подршке формирању Краљевства СХС саветнички тим преседника Вилсона имао је пред собом и чињеницу о постојању дипломатских односа између Америке и Краљевине Србије још од 1881. године. Уопштено, америчка политика је посебно водила рачуна о правном континуитету нове државе и Краљевине Србије, па је упркос свим историјским бурама у 20. веку, овај документ прилично помпезно обележен у Вашингтону и Београду на стогодишњицу његовог потписивања 1981. године. Свега десетак година после овог догађаја Америка се према њему односила као према обичном парчету хартије.
СИО се догађајима у Југославији посебно темељно бавио за време Другог светског рата у оквиру стратешке студије „Рат и мир“ која је била посвећена послератним разграничењима у Европи. Руска историчарка Нарочницка објавила је да су тајним заседањима Савета у оквиру „Групе за проучавање мировних циљева европских народа“ присуствовали и представници „македонских емигрантских структура“ с Љубеном Димитровом на челу. У то време македонски емисари упутили су писмо председнику САД позивајући се на Декларацију у 14 тачака и Извештај Карнегијеве комисије који је наведен као акт који признаје „дубину трагедије македонског народа“ који се налазио под притисцима режима у Југославији, Грчкој и Бугарској. Нарочницка наглашава да су овакви контакти проистицали из сложених ратних збивања, и војничког односа снага на терену између Титових партизана и четника Драже Михаиловића. Поред ових тајних веза, СИО је веома здушно радио на пројекту „источноевропске федерације“ која је обухватала стратешки важан простор од Балтика до Јадрана. У вези с овом темом закључен је 24. јула 1942. године Прелиминарни уговор коју су потписали амерички председник Рузвелт и краљ Петар II. Овим документом „одбрана Југославије дефинисана је као питање од виталног америчког безбедносног интереса у Европи“. На тај начин наше подручје је постало амерички геостратегијски интерес, што ће посебно доћи до изражаја после Титог раскида са Совјетима 1948. године, али и касније у годинама разбијања СФРЈ.
Од тада па све до почетка шездесетих година односи између две државе ишли су узлазном линијом. Постоји податак о 179 уговора којима је СФРЈ била „чворно везана за Америку“, а што је проистицало из послератне „Римланд – концепције“ коју су САД примењивале у односу на супарнички СССР или подручје евроазијског Хартланда. Формирањем покрета несврстаности (1961) међусобни односи су се донекле променили. Већ наредне године СФРЈ је изгубила статус „најповлашћеније нације у трговини са САД“ а Титова амбивалентна политика према Совјетима је ојачала антикомунистичке сентименте у Вашингтону. Због свега тога СИО је 1967. године разматрао исцрпан извештај о Југославини, аутора Џона Кембела, у којем је изречено много критика на рачун хипокризије Брозовог режима, али и први пут указано на постојање национализма у највишим партијским форумима. Кембел је закључио да односе према СФРЈ треба поставити у ширем контексту хладноратовски подељене Европе, док је други члан СИО Бжежински истицао економске реформе и отвореност наше земље као пример у односу на остале комунистичке државе. Ипак, крајем седамдесетих година, амерички став о будућности СФРЈ драстично је промењен под утицајем новог стратешког савезника Ватикана, а што је нарочито дошло до изражаја почетком деведесетих година када је у оквиру концепције „новог европског идентитета“ призната независност католичких република Словеније и Хрватске. Утицајни члан СИО Хантингтон је нешто касније поводом рата у Босни истакао „да се Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“, а што је било у складу са стратегијом поделе Европе „на римски и византијски део“ која је усвојена 1991. године у оквиру Трилатерале као сестринске организације.
За време југословенске кризе (1991–1999) поједини чланови СИО исказали су највиши степен непријатељства према Србима. Утицајни медији под контролом организације су се просто утркивали у осудама „великосрпског хегемонизма“ уз мноштво примера расистичког односа према нашем народу. Данас је јасно да је оваква медијска сатанизација била у функцији припрема за агресију на једну суверену и независну државу, која се под окриљем НАТО догодила 1999. године. Покушај отмице Косова и Метохије од Србије представљао је део раније осмишљене стратегије ширења америчког утицаја у региону „проширеног Блиског истока од Залива закључно са Босном“ којег теоретичари СИО Хајлбрун и Линд означавају као „Трећу америчку империју“. Реч је о ексклузивној зони америчких интереса која треба да се реализује стратегијом посредног наступања кроз подршку „реисламизацији Балкана“, али и заштити безбедности Државе Израел. Разуме се да у свему томе нема места за остварење интереса српског фактора којем се спречава не само да реализује „право на самоопредељење“ у складу с традиционалним начелима вилсонијанства, него се чак оспорава и припадност Србије европском културном и цивилизацијском кругу.
ЛИТЕРАТУРА: Владимир Дедијер, Белешке из Америке, Култура, Београд 1945; Смиља Аврамов, Тралатерална комисија, Институт за међународно право, Бањалука 2000; Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, СКЗ, Београд 2008; Милорад Вукашинович, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар