Sjedinjene Američke Države i stvaranje Jugoslavije

Sjedinjene Američke Države i stvaranje Jugoslavije

Autor: Srđan Graovac, istoričar

Jugoslavija, za jedne propuštena šansa, a za druge najveća zabluda XX veka. U svakom slučaju država koja je obeležila živote ljudi na ovim prostorima i ostavila toliko dalekosežne posledice da sam njen pomen i danas izaziva jake emocije i brojne kontroverze. Jedno od ključnih pitanja koje se obično u svim raspravama na ovu neiscrpnu temu poteže, je pitanje njenog nastanka. Glavni protagonista te ideje, naročito u toku Prvog svetskog rata iz čijeg vihora je rođena mlada južnoslovenska kraljevina, bila je Srbija. Ali, kako to obično biva na Balkanu, „bez upliva stranog faktora“ jedno tako važno pitanje nije moglo biti rešeno. Velike sile, i to ne samo one iz suparničkog tabora Centralnih sila, već i one iz Antante na čijoj je strani ratovala srpska vojska, nisu sa blagonaklonošću gledale na ideju južnoslovenske države. Da je kojim slučajem samo od Francuske i Velike Britanije zavisilo stvaranje države Južnih Slovena do toga verovatno nikada ne bi ni došlo. Međutim, 1917. godine u rat na strani Antante ušle su Sjedinjene Američke Države. Tim činom, predsednik SAD-a, Vudro Vilson napravio je do tada nezamisliv iskorak u spoljnoj politici svoje zemlje i otvoreno se umešao u evropske političke tokove. Ostavio je iza sebe dva osnovna načela spoljne politike po kojima su SAD do tada funkcionisale. Jedno je bilo amanet “oca nacije“ DŽordža Vašingtona da Amerika mora voditi politiku „slobodnih ruku“, odnosno nevezivanja za globalne i regionalne saveze i paktove. Drugo načelo je čuvena doktrina predsednika DŽejmsa Monroa da se SAD neće mešati u evropska pitanja, ali isto tako neće tolerisati upliv uticaja evropskih imperija na američkom kontinentu. Za Monroa je američki kontinent bio dvorište SAD-a i njihova politička i interesna sfera. Međutim, 1917. godine ta načela su postala neodrživa, a sam Vilson je imao dovoljno hrabrosti za promenu pomenute politike. Predsednik SAD-a u tom trenutku je imao neiscrpne ekonomske i vojne potencijale dovoljne da odluče ishod rata. Takođe, imao je inovativna politička rešenja, utemeljena na moralnim normama i platformama. Sanjao je posleratni svet koji bi bio izgrađen na principima istih prava za sve, nasuprot do tada važećem pravu jačeg. Samim tim, on je postao zaštitnik onih koji su želeli ujedinjenje Južnih Slovena i odlučujući politički činilac koji je to ujedinjenje i omogućio.

                Jugoslovenska ideja je po svom karakteru bila elitistička. Pojavila se tokom XIX stoleća i zahvatila delove viših građanskih slojeva, kako srpskog, tako i hrvatskog društva. Kod hrvatskog naroda ona je naročito aktuelna u vreme LJudevita Gaja i postojanja Ilirskog pokreta.Zagovornici tih ideja delovali su tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, a sama idejabila je bazirana na jezičko-književnoj osnovi kao temelju južnoslovenskog jedinstva. Vremenom, pokretje gubio jugoslovensku širinu i poprimiokarakter hrvatske organizacije koja je pružala otpor sve agresivnijoj mađarizaciji. Ilirski pokret je zvanično zabranjen 1850. godine, čime je jugoslovenski entuzijazam u hrvatskim političkim krugovima splasnuo. Kada je u pitanju srpska društveno-politička elita, jugoslovenska ideja bila je aktuelizovana u vreme druge vladavine kneza Mihaila Obrenovića. Knez Mihailo i njegov predsednik vlade Ilija Garašanin, od Beograda šezdesetih godina XIX veka stvorili su utočište svima onima koji su sanjali revoluciju u Osmanskom carstvu, slobodu za sve balkanske hrišćane i jedinstvo naroda na Jugoistoku Evrope. Mihailo je Srbiji namenio ulogu „balkanskog Pijemonta“ oko koga bi se vremenom ujedinili i drugi južnoslovenski narodi. Napravio je dogovore sa Crnom Gorom i bugarskim emigrantima u cilju zajedničke borbe protiv Turaka i potom stvaranja jedinstvene države pod njegovim vođstvom. Međutim, atentat u Košutnjaku 1868. godine okončao je njegov život, a samim timi pomenute planove. Smrću kneza Mihaila, Balkanski savez i južnoslovensko jedinstvo izgubili su svoj zamajac, a proces oslobođenja balkanskih hrišćanabio je odložen za nekoliko decenija. Jugoslovenska idejadospela je u drugi plan, da bi ponovo bila reafirmisana tek u dvadesetom veku zahvaljujući Balkanskim ratovima. Uspesi srpske vojske kod Kumanova i Bitolja odjeknulisu širom Starog kontinenta, a naročito među Južnim Slovenima u Austrougarskoj. Organizovane su proslave srpskih pobeda u Splitu i drugim gradovima Hazburške monarhije gde su živeli Srbi i Hrvati. Iz Balkanskih ratova Srbija je izašla ovenčana oreolom pobednika i sa gotovo udvostručenom teritorijom. Time je njen prestiž među Južnim Slovenima u Austrougarskoj značajno uvećan, ali porasla je i opasnost po sam opstanak Srbije. Austrougarska politika je u takvoj Srbiji videli pretnju po jedinstvo svoje države, zapravo „nekog“ u kome bi njihovi južnoslovenski podanici mogli pronaći alternativu svom ostanku u Dunavskoj monarhiji. Sem toga, ona se našla na putu daljoj ekspanziji Austrougarske prema Egejskom moru i luci Solun. Zato je uništenje Srbije za određene vojne i političke krugove u Beču postalo pitanje opstanka njihove države.

                Povod za obračun sa Srbijom Austrougarska jepronašla već 1914. godine. U Sarajevskom atentatu pripadnik Mlade Bosne i srpski patriota Gavrilo Princip ubio je austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Plan za uništenje Srbije bio je aktiviran. Rusija je zauzela preteći stav prema Austrougarskoj kako bi onemogućila linč koji je u Beču već odavno pripreman. Potom su sve velike evropske sile jedna za drugom, poštujući svoje savezničke obaveze, počele da se svrstavaju na jednu ili drugu stranu. Francuska i Velika Britanija na stranu svoje saveznice iz Antante, Rusije, a Nemačka na stranu Austrougarske. Na taj način najveći oružani sukob u istoriji celokupnog čovečanstva je otpočeo.Vlada u Beogradu je znala da je sukob sa moćnim susedom neizbežan. Međutim, postojala je nada da do njega neće doći neposredno posle Balkanskih ratova, već kasnije kada se i država i vojska oporave. Uprkos istrošenosti ljudskog i ratnog materijalasrpska armija je pokazala zavidne sposobnosti. Prve godine rata ostvarenesu spektakularne pobede nad nadmoćnim neprijateljem. Bilo je neophodno da te vojne trijumfe iskoristina što bolji način, naročito u političke svrhe. Srpska vladaje zato 7. decembra iz Niša, ratne prestonice Srbije, obavestila svetsku javnost o svojim ratnim ciljevima. Oslobođenje, ne samo srpskog naroda, već i drugih Južnih Slovena predstavljalo je zadatak kojim su srpski parlamentarci obavezali vladu Nikole Pašića.Već na početku svoje realizacije, ova politikaje doživela velike i negativne kritike, i to ne samo od strane neprijatelja, nego i od samih saveznika. Kreatorima politike među silama Antante, srpski interesi bili su daleko od prioritetnih. U to vreme oni su vodili grčevitu borbu kako bi još uvek neutralne države pridobili na svoju stranu. Zato je došlo do sklapanja tajnog Londonskog ugovora 1915. godine kojim su zadovoljene italijanske pretenzije, a samim tim ta velika sila pridobijena je na stranu Antante. Saveznici su Italiji tim ugovorom ponudili najveći deo jadranske obale čime su direktno pokazali da nemaju nameru izaći u susret projugoslovenskoj politici srpske vlade. Naravno, saveznici nisu u potpunosti dezavuisali interese Srbije. Tim ugovorom bilo je predviđeno njeno proširenje na Bosnu i Hercegovinu, deo Dalmacije do Šibenika, Slavoniju, Srem i deo Bačke i Baranje. Podrazumevalo se ujedinjenje Srbije sa Crnom  Gorom, ali i odricanje Srbije od dela Makedonije u korist Bugarske da bi se i ova država pridobila za stranu Antante. Isto tako Rumuniji je obećan ceo Banatkako bi ušla u rat na strani saveznika. Velika Britanija i druge sile Antante su na taj način postale protagonisti stvaranja velike Srbije kao alternative južnoslovenskom ujedinjenju.Najdosledniji u sprovođenju politike definisane ovim sporazumom bili su Britanci. Uprkos neprijateljstvu u ratu želeli su dasačuvaju Austrougarsku od potpunog uništenja. Britanci su Austrougarskojnamenili važnu ulogu u međunarodnoj politici i po okončanju rata. Zadatak bi joj bio da suzbija uticaj Rusije na Balkanu i eventualnu ponovnu ekspanziju Nemačke. Austrougarska je inače bila tradicionalni saveznik Gordog Albiona na Starom kontinentu. Toliko važan, da su je ponekad nazivali kopnenom vojskom Velike Britanije. Suštinski, za Britance je jugoslovenska ideja bila nešto što je dovodilo u pitanje sam opstanak Austrougarskei samim tim bila im je neprihvatljiva. Tako je srpska vlada ostala uskraćena za podršku saveznika i morala je sama održavati svoju projugoslovensku politiku živom čak i u krajnje nepovoljnim okolnostima, poput krfskog izbeglištva.

                Kada je počeo Prvi svetski rat, oba zaraćena saveza smatrala su da rat neće dugo potrajati. Naročito, kada se uzme u obzir do tada nezapamćen broj mobilisanih vojnika, kao i vatrena moć sa kojom su raspolagale i jedna i druga strana. Ipak, rat se pretvorio u krvavi frontalni, rovovski boj. Ubrzo se pokazalo da će o njegovom ishodu više odlučivati ekonomski kapaciteti i izdržljivost ljudi u pozadini fronta, nego dešavanja na samom bojištu. Pat poziciju iz 1917. godine odlučila je da prekine Nemačka. Ista je pokrenula neograničen rat na moru, a mete njenih podmornica postali su svi brodovi koji su snabdevali Britaniju i druge saveznike. Time je vlada u Berlinu prihvatila preporuku svog vojnog vrha o neophodnosti sprečavanja snabdevanja saveznika iz Sjedinjenih Američkih Država. Nemački car je dobro znao da je na taj način praktično objavio rat SAD-u. Međutim, procena je bila da zahvaljujući logističko-materijalnoj podršci koja je neprekidno pristizala iz SAD-a, Antanta poseduje premoć u ratu, u dugoročnom smislu. Zbog toga je dato snabdevanje bilo neophodno onemogućiti podmorničkim ratom, a onda pokretanjem velike ofanzive i slomiti saveznike na Zapadnom frontu. Takođe, nemačka komanda je smatrala da je Amerikancima potrebno bar godinu dana kako bi pripremili i uputili značajnije trupe na evropsko bojište. Nemačke podmornice 1917. godine započele su potopanje svih, pa i američkih brodova koji su plovili prema Britaniji. Posledice su bile dalekosežne. Sjedinjene Američke Države ušle su u rat protiv Centralnih sila. Vođeni načelima svoje tradicionalne izolacionističke politike, do tog događaja Amerikanci su se držali po strani. Ipak, uprkos proklamovanoj neutralnosti, rat je ostavio velike posledice po ekonomske prilike u Americi. Milioni mobilisanih vojnika širom sveta uslovili su potrebu za povećanjem poljoprivredne proizvodnje, ali i ratnog materijala. U SAD je došlo do skoka cene prehrambenih proizvoda, a samim tim izvoza i proizvodnje hrane. Značajno je povećan priliv stanovništva u velike gradove gde se razvijala industrija, naročitno ratna. Sve je to podstaklo napredak nauke i inovacija neophodnih za bolju i efikasniju proizvodnju. Pored objektivnih ekonomskih promena koje su uticale na razvoj američke privrede rat je izazvao i političke podele u američkom društvu. Od samog početka rata veliki deo javnosti pokazivao je simpatije prema saveznicima Antante, ali značajan procenat Amerikanaca nemačkog i naročito irskog porekla bili su na strani Centralnih sila. Međutim, kako su se odnosi sa Nemačkom pogoršavali, a američki brodovi postali ugroženi dejstvom nemačkih podmornica, tako se i javnost u SAD-u sve više okretala prema Antanti. Predsednik Vilson je bio svestan mogućnosti da njegova zemlja bude primorana da se uključi u taj globalni sukob, pa je uprkos proklamovanoj neutralnosti postepeno pripremao američku javnost, kako bi jedinstvena dočekala takvu eventualnost.

                Upravo zahvaljujući opreznosti predsednika Vilsona SAD su se veoma brzo i efikasno, bez ikakvih unutarpolitičkih potresa uključile u taj oružani sukob. Ispostavilo se da procene nemačke komande o nespremnosti SAD-a za rat i rokova koji su potrebni da se u njega uključe nisu bile tačne. U toku 1918. godine prebačeno je oko 2 miliona američkih vojnika u Evropu. Redovno je pristizao i ratni materijal, a svima je postalo jasno da produžetak rata, pobedu Antante čini sve izvesnijom. Sa druge strane, predsednik Vilson je pripremio svoj spoljnopolitički plan koji je prvo predstavio u Kongresu. Formulisani predsednikovi stavovi izazvali su velike potrese u međunarodnoj politici i do današnjih dana ostali su nam poznati kao „Vilsonovih četrnaest tačaka“. Retko kada smo u istoriji imali prilike da vidimo vođu jedne velike nacije koji se zalaže za tako idealistički sačinjen program zasnovan na etičkim principima. Vilson je na globalnu političku scenu izašao sa jasnom vizijom potrebe da se uspostavi novi svetski poredak koji ne bi bio baziran na „principu jačeg“ i kojim ne bi gospodarile velike sile, a mir čuvala isključivo uspostavljena ravnoteža snaga između njih. Vilsonova vizija je bila vizija sveta u kome bi sve države, pa i one najmoćnije, delovale zajedno pod jednom okvirnom organizacijom pred kojom bi se rešavali svi sporovi i čija bi rešenja bila konačna i neupitna. Prema Vilsonovim zamislima, takva Liga naroda bi imala i sredstvo prinude koje bi se primenilo prema svim zemljama članicama spremnim da se ogluše o njene odluke. Na taj način bi bio čuvan globalni mir, a Liga naroda bi bila garancija prava i bezbednosti svih „malih nacija“ u svetskoj političkoj areni. Američki predsednik je time pokazao svoju nameru da bude zaštitnik tih po pravilu obespravljenih naroda.  Poslao je jasnu poruku da velike nacije ne mogu držati one manje u potčinjenom položaju, već svi, bez obzira na snagu, moraju imati pristup resursima i svetskim morima. Posebno se osvrnuo u jedanaestoj tački na Srbiju, iznevši svoj stav da ona ponovo mora biti slobodna i nezavisna država i da joj se mora omogućiti neometan izlaz na more. Sudbinski važna za sve Južne Slovene je bila deseta tačka Vilsonovog plana. Tom tačkom je garantovano pravo svim narodima u Austrougarskoj da samostalno odlučuju o svojoj sudbini i da samim tim izaberu u kojoj i kakvoj državi će živeti u budućnosti.  Na taj način, Vilson je zadao težak udarac britanskoj spoljnoj politici „očuvanja Austrougarske“. Dobro se znalo da ukoliko bi se njenim narodima dala mogućnost samoopredeljenja, da bi ta višenacionalna država doživela kolaps, odnosno da bi se raspala na nekoliko uslovno rečeno nacionalno-homogenih zemalja. Samim tim, Vudro Vilson je svojom politikom dao zamajac jugoslovenskoj ideji i time postao najveći saveznik projugoslovenski orjentisanih političkih činilaca na Jugoistoku Starog kontinenta.

                Uprkos relativno brzom angažovanju američkih snaga u Evropi, Nemci su i dalje odolevali. Ishod rata je možda bio izvestan, ali kraj mu se ipak nije nazirao ni početkom 1918. godine. Velika Britanija nije bila spremna da tek tako odustane od ideje očuvanja Austrougarske. Ispostavilo se da je i te poslednje godine rata vodila tajne pregovore sa političkim krugovima u Beču, ne bi li ih ubedila da pređu na stranu Antante. Time bi Nemačka bila zanačajno oslabljena, rat okončan, a Austrougarska bi ostala na strani pobednika. Međutim, austrougarski car i kralj čvrsto je povezao svoju sudbinu za „nemački brod“ i time je ta britanska politika u najvećoj meri ostala deplasirana. Kada je u septembru 1918. godine počela srpska ofanziva na Solunskom frontu, ispostavilo se da je kraj rata na dohvat ruke. Za manje od dva meseca u silovitom pobedonosnom naletu srpski vojnici su u potpunosti oslobodili svoju zemlju i krenuli preko njenih granica u ostvarenje proklamovanih političkih ciljeva. Jedna za drugom, u toj ofanzivi iz rata su izbacivane Bugarska, Turska i Austrougarska. Nemačka je ostala usamljena i bez ikakvih izgleda na uspeh. Kapitulacija je i za nju postala jedino rešenje, iako su nemački vojnici na Zapadnom frontu još uvek bili na teritoriji Francuske. Ispostavilo se da je rat odlučen na tom potcenjenom i prezrenom Solunskom frontu, a ne na Zapadnom kako su to stratezi sila Antante planirali. Dugo očekivani kraj rata je konačno došao, ali na Balkanu tenzije nisu prestale. Srpska vojska je oslobađala svoje sunarodnike i druge Jugoslovene od austrougarske vlasti. Sa druge strane, italijanske trupe su nezadrživo zauzimale jadransku obalu kako bi obezbedili ono što im je po tajnom Londonskom ugovoru od saveznika i obećano. Interesi su bili isprepleteni, a novi sukobi na pomolu. Samo, ovaj put, između dojučerašnjih saveznika. Konačno utvrđivanje granica je prepušteno mirovnoj konferenciji koja je počela sa radom 18. januara 1919. godine u Parizu. Na toj konferenciji Srbiji je ukazana posebna čast za sve ono što je postigla i pretrpela tokom Velikog rata. Srpski delegati na čelu sa Nikolom Pašićem su prvi ispred saveznika ušli u salu za pregovore i dobili mesto naspram diplomatskih predstavnika iz nemačke delegacije. Time je učinjena samo kurtoazna čast Srbiji i ništa više. Reč su uzele velike sile pobednice i one su ponovo odlučivale u ime celog sveta. Samo ovaj put glavnu reč je vodio državnik naklonjen interesima Srbije i drugih malih naroda, Vudro Vilson. Iako nije bio čovek kompromisa, tada u Versaju ipak je morao da ih afirmiše. Plan Vilsona da se protivnici surovo ne kažnjavaju kako bi se neutralisala njihova želja za revanšizmom i time omogućilo uspostavljanje posleratnog sveta na ravnopravnim osnovama, nije u potpunosti ispoštovan. Morao je izaći u susret interesima, naročito Francuske, ali i Britanije koje su želele kompenzaciju za ogromnu materijalnu štetu pretrpljenu tokom rata. Kompromisi su pravljeni i oko Lige naroda. Nažalost, nije bilo dovoljno volje da joj se obezbede instrumenti sile i prinude čime je ta organizacija izgubila na značaju. Međutim, u jednoj stvari Vilson nije pravio kompromise, a to je bilo pitanje prava naroda na samoopredeljenje. U tom pitanju ostao je potpuno dosledan. Ni pritisci starog senatora Lodža, predsednika Komiteta za spoljnu politiku Senata u SAD-u, u korist Italije nisu ga pokolebali u nameri da se osigura pravo na slobodan izbor narodima na Balkanu. Time je otvorio vrata stvaranju nove jugoslovenske države. Britanci su takođe pod pritiskom Vilsona popustili. Uvidevši da je opstanak Austrougarske nemoguć i oni su podržali stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Britanci su toj novoj državi namenili ulogu koju je svojevremeno imala Habzburška monarhija. Dakle, nameravali su da podrže Kraljevstvo koje neće posedovati kapacitete i snagu Hazburške monarhije, ali koje će biti deo sanitarnog kordona prema boljševičkoj Rusiji i sigurni bedem prema mogućoj revitalizaciji nemačkih ekspanzionističkih interesa u datom delu evropskog kontinenta. Možda su to najbolje objasnile reči britanskog publiciste Roberta Vilijama Sitona Votsona koji je takođe bio veliki poštovalac Austrougarske. Kada je uvideo da ona ne može opstati, postao je pristalica jugoslovenskog jedinstva. Govorio je o tome da će u toj Jugoslaviji, Srbi kao najbrojniji narod, prvobitno biti ovenčan oreolom pobednika u ratu, te na taj način ostvariti dominaciju nad drugim etničkim i verskim zajednicama, ali da će vremenom Hrvati i Slovenci, kao civilizovaniji katolički i proevropski elemenat preuzeti datu dominaciju od Srba.  Onda bi, po njemu, ta Jugoslavija preuzela ulogu koja joj je bila namenjena, odnosno postala bi eksponent antiruske politike na Balkanu.

                Iz tih primera najbolje vidimo koliko je američki predsednik, kasnije i državnički postupao bez zadnjih namera prema balkanskim narodima. Pitanje je i danas da li je u istoriji bilo državnika koji su u diplomatiji nastupali sa toliko moralnih načela. Teško je naći još jedan primer. Vilson je bio sin prezviterijanskog sveštenika, dete odgajano u hrišćanskom duhu prožetom protestantskom etikom. Moralna načela su bila deo njegovog nesalomivog karaktera. O tome nam najbolje govori primer, da je u mladosti kada je položio advokatski ispit, ubrzo odustao od advokature, jer mu moralna načela nisu dozvoljavala da zastupa ljude na čijoj strani nisu bili ni pravo ni pravda. Bio je izuzetan govornik, više propovednik nego debatnik, vrhunski intelektualac. Uvek inovator, a ne sledbenik. Međutim, drugi svetski lideri ga nisu mogli razumeti. Isuviše je bio ispred svog vremena. Liga naroda nije dobila podršku, čak ni u Kongresu, tako da je sama Amerika odbacila ta njegova načela i posle rata ponovo se povukla u svoj izolacionizam. Ipak, vreme je pokazalo koliko je Vilson bio u pravu. Kada je izbio Drugi svetski rat i potpisana Atlanska povelja, te uspostavljene Ujedinjene nacije, njegova načela doživela su trijumf. Nažalost, on to nije dočekao. Izbore 1921. godine je izgubio. Ophrvan bolešću, svoju poslednju kampanju vodio je praktično u kolicima. Naš veliki naučnik Mihajlo Pupin tada je govorio da su Jugosloveni izgubili svog bezuslovnog prijatelja i velikog zaštitnika i da su sada prepušteni sami sebi bez ijednog iskrenog saveznika u međunarodnoj političkoj areni. Kao specijalni predstavnik srpske vlade on je za vreme mirovne konferencije boravio u Parizu. Lično je mnogo uradio da upozna američku delegaciju sa problemima Jugoslovena. Američka politika nije bila dobro upoznata sa evropskim dešavanjima, a pogotovo balkanskim. Zato je uloga Pupina, čoveka koji je imao veliki ugled u naučnim i političkim krugovima SAD-a tog vremena, bila dragocena. Sem toga, on je lično poznavao Vilsona, ali što je u tom trenutku bilo možda i važnije, bio je blizak prijatelj sa Daglasom DŽonsom, čovekom koji je te sudbonosne 1919. godine, kao član američke delegacije u Versaju bio zadužen za podešavanje granica na Balkanu. DŽons i Pupin bili su poznanici sa Kolumbija univerziteta gde su obojica imali radni angažman. Samim tim, memorandumi koje je Pupin uputio američkoj delegaciji sa obrazloženjima zašto jadranska obala, Međumurje i deo Banata i Baranje bi trebalo da pripadnu Kraljevini SHS, nisu mogli ostati bez uticaja. Suštinski, politički ideali predsednika SAD-a, Vudroa Vilsona, u najvećoj meri doprineli su da se stvore okolnosti u kojima je ideja jugoslovenskog jedinstva bila izvodljiva, a njegova istrajnost u sprovođenju tih načela omogućila da se Kraljevina SHS uobliči u granicama koje su u najvećoj meri obuhvatale južnoslovenske etničke prostore. Na taj način, SAD su imale presudnu, istorijsku ulogu u stvaranju jugoslovenske države.