Шкотска на прелому епоха: историја новог доба у северном британском краљевству – младост краљице Марије Стјуарт

Шкотска на прелому епоха: историја новог доба у северном британском краљевству – младост краљице Марије Стјуарт

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Историја човечанства је у својим цивилизацијским токовима „упознала“ бројне успоне и падове човека као јединке, народа и друштва у целини, зависно од времена и услова у којима су се ти токови одвијали. Међутим, врло често се дешава да се поменуте промене апстракују и системски обликују, било историографским, литерарним или другим видовима научног сапоштавања и анализирања, путем рефлексије еволутивних токова цивилизације на појединачне народе или етничке скупине у једном временском интервалу. Дакле, укупне социолошке промене посматране пресеком вишедимензионалне структуре „друштва уопште“[1]најбоље се могу разумети њиховом конкретизацијом кроз проучавање социо-историјског наслеђа различитих етничких корпуса у појединим епохама. Ова социолошка начела се могу најбоље приметити и применити у критично време на које се односи и тема овог рада. Ако се сложимо да је, условно речено „шкотско друштво“ у XVI веку, егзистирало као конкретно друштво, јер појам „друштва уопште“ не постоји, онда ћемо увидети да је оно представљало апстракцију која произилази као последица назначавања заједничких особина или карактеристика шкотског и других конкретних друштава (нпр. енглеског или француског) са којима је оно долазило у додир. Јасне показатеље ових теза можемо да пронађемо у процесима и стањима у историји европских народа који су се десили неколико деценија или један век пре критичног времена на које се односи тема овог рада. Наравно, реч је о „грандиозним“ културним и научно-технолошким, а с њима вечито у вези привредно-економским и политичким променама и процесима који су у Европи и код појединих европских народа „изнедрили“ поставке нових система друштвених структура и његових вредности, што је довело до постепеног, ако не и коначног пропадања или боље рећи преструктуирања „феудалног друштва, као друштва уопште“ у средњовековном смислу речи.

Не заборавимо да се процес „пропадања“ средњовековне феудалне државе шкотског етноса дешавао паралелно са великим процесима повезаним са духовним, културолошким и социјално-политичким трансформaцијама и изазовима унутар европског и других конкретних друштава. У времену када су та друга европска „конкретна друштва“ пролазила кроз промене које су мењале основну матрицу средњовековног устројства, припремајући их за нови културолошки и политички замах, „таласи“ реформације и владавина Марије Стјуарт, као првог шкотског суверена женског пола, означили су суштинску прекретницу у системском одређивању положаја и судбине целокупног шкотског етничког колективитета, тако да се претходно наведени процеси у Европи овог доба тешко могу довести у директну везу са телеолошко-психолошким „бременом времена“ у којима су циљеви и народна свест Шкота добијали сасвим другачију димензију. Може се наговестити да су се епохални преломни моменти историјских токова у ренесансној Европи, комбинаторичким следом догађаја само преклопили или боље речено дошли у колизију са исто тако колосалним променама различитог есхатолошког смера у којима се тада нашао шкотски етнос. Не би погрешили уколико би ове историјске тезе детерминисали прикладним уметничко-литерарним термином – „последња времена“.

У много већој мери у односу на научно-стручну, у уметничкој литератури, приликом обраде тема и проблематике које се односе на историју Шкотске и Британских острва, посебно шкотског народа и његове увек тајанствене и богате културе и духовности, аутори као незаобилазан сегмент на врло истакнутом месту наводе улогу и значај шкотке краљице Марије Стјуарт. Покаткад се тај значај преувеличава, придају му се атрибути које он реално није имао, посебно у политичкој историји западне европске „хемисфере“, али је исто тако важна чињеница да се током готово пет стотина година од живота и смрти шкотске краљице, развио својеврсни феномен Марије Стјуарт, жене-владара, супруге, мајке и интригантног чиниоца на закулисној политичкој сцени појединих европских дворова у XVI веку. Шта је то у личности и делатности Марије Стјуарт, што је толико фасцинирало бројне песнике, драматурге, романописце, филозофе, историчаре, историографе, а последњих неколико деценија и моћну „холивудску“, односно европску индустрију филма и телевизије? Да парадокс буде већи, фасцинација Маријом Стјуарт је бар у одређеној мери уочљивија на европском (континенталном) нивоу него на самим Острвима или Шкотској где је рођена и била владар. Разумевање поменуте историјске улоге чувене владарке није могуће без свеобухватне студије историјских извора и литературе које неумољиво прате све околности и факте из њеног бурног живота, а што с другог, повесног аспекта помаже истраживачу да одвоји битне реалне чињенице из њеног живота од уметничке фикције књижевника и драматурга и њиховог сталног, неумитног трагања за Маријином првом и трећом Мојром (Клотом и Атропом). Нажалост, богата архивска грађа и велике историјске синтезе чији предмети интересовања се односе на личност и владавину краљице Марије Стјуарт, у великој мери су недоступни на српском језику, а посебно широј читалачкој публици на овим просторима.

На овом месту нећемо покушавати да откријемо извесне „мистерије“ и радње „иза кулиса“, које су више предмет интересовања журналске и уметничке публицистике, али у сваком случају, основна намера овог рада јесте да путем одговарајућег приказа пресека главних стања и догађаја и уз анализу нама доступне литературе, пружи адекватан и исправан одговор на дату тему. Прошлост каткад допусти да из дубина њене мистерије изроне неки догађаји и имена који мање-више у једном кратком временском интервалу постану опште-познати да би затим били препуштени историјској науци као и колективној свести човечанства с намером да се оне побрину да никада не буду заборављени. Један период прошлости је посебно остао упамћен и то период у коме је из „дубина његове мистерије“ изронило име најпознатијег шкотског суверена женског пола – Марије Стјуарт. У духовно-културолошком, политичком, а делимично и технолошком погледу, XVI столеће је век „епохалних прелома“, време када су старе средњовековне догме суштине живота и постојања човека (не само у сфери религије), озбиљно доведене у питање. Столеће географских открића и у вези са њима појаве и експанзије политичке и културолошке моћи једних и нестанка истих код других држава, реформација и крах средњовековне свемоћи и утицаја Свете столице, нови полет духовности у виду реформацијског и противреформацијског догматског прозелитизма, генеза „новог друштва“ и погледа на однос човека према Богу и самом себи, историја човечанства је терминолошки окарактерисала као почетак Новог доба или Новог века (епохе). Неки од наведених процеса нису заобишли ни вечито немирну, горовиту и горостасну „земљу кланова“, која је као из „прикрајка“ посматрала „рушење средњег века“ и не схватајући каква ће бити њена улога у потоњим временима.

Управо у овом периоду, појавила се љупка женска особа „да оствари судбину Шкотске“, до тада не баш интересантне за европску, па и глобалну историју. Рођена у раздобљу сталне политичке нестабилности, на „издисају старог доба у Шкотској“ и на прагу продора нових друштвених вредности у краљевство које је наследила од предака, њена животна и владарска судбина дубоко је испреплетена са поменутим историјским околностима, а њена смрт, заправо је одредила ток историјског развоја Шкотске и Енглеске и на посредан начин их припремила за време када ће народи Британских острва „одређивати судбину“ широких земаљских пространстава. Међутим, колико је заправо каснијим истраживачима и уопште научним делатницима био познат лични, односно приватни живот краљице Марије; да ли је историографија дошла до сазнања о карактеру, несумњиво, специфичне везе између њених личних особина и политичких околности с којима се суочавала као суверен једне државе. У светлу свеобухватног разумевања предметне проблематике, ова два питања су и те како међусобно условљена, а одговори на њих у суштини пружају и значај и основе за разумевање мотива који аутора опредељују за обраду дате теме. На крају овог излагања биће пописана комплетна научна и општа литература која је била од велике помоћи приликом израде рада. Сада је потребно изнети неколико речи о најважнијим ауторима и њиховим делима који говоре о краљици Шкотске и бурним временима у којима је живела. Поменута дела у многоме су послужила за што боље разумевање дате проблематике.

На првом месту потребно је да истакнемо велику синтезу Џорџа Маколија Тревељана публиковану у издању Културе из Загреба 1956, под насловом „Повијест Енглеске“ у којој је на врло концизан начин, хронолошким редом приказана историја Шкотске у другој половини XVI века. Уз поштовање свих методолошких норми, описана је структура шкотског друштва и место Марије Стјуарт у њему. Својеврсни историјски роман Стефана Цвајга „Марија Стјуарт, шкотска краљица“, добио је своје друго издање на српском језику 2005. године и то у оквиру едиције Народне књиге из Београда под врло инспиративним насловом „Оне су владале светом-Владарице“. Поменуто вредно дело, у великој мери је писано на критички начин, при чему су испоштована сва методолошка правила и методичка апаратура предвиђена за ту врсту научног или литерарног рада. Са одређеним степеном наклоности, која је неизбежна у поменутој врсти књижевности, Цвајг је врло детаљно и с више аспеката представио биографију Марије Стјуарт, као и све околности које су пратиле њен живот и потоњу историју Шкотске. Од значајнијих уџбеника споменућемо „Успон Европе 1450-1789“ академика Драгољуба Живојиновића, у издању Службеног листа СРЈ из 2003. године. Важне изворе приликом израде овог рада, представљали су веб-сајтови на Интернету.Посебно драгоцени подаци налазе се на страницама службеног портала о Марији Стјуарт и на веб-сајту Католичке енциклопедије.

Будућа хероина енглеског заточеништва, мученица католичког света, али изнад свега жена-„родоначелница“ енглеске владарске династије Стјуарта, рођена је 7. децембра 1542. године у замку Линлитгоу као кћерка шкотског краља Џејмса V Стјуарта (1512-1542) и краљице Марије (1515-1560), пореклом Францускиње, иначе ћерке Клода, војводе од Гиза и Антоанете де Бурбон.[2]Околности самог рођења Марије Стјуарт у многоме су одредиле њен каснији живот. Врло је интересантна историјска чињеница да „Стјуарти, као владари нису имали среће с престолима“. Четири шкотска краља: Џејмс I, Џејмс II, Џејмс III и Џејмс IV, дакле Маријини преци, умрли су насилном смрћу, а узмемо ли у обзир трагичан крај њеног унука, енглеског и шкотског краља Чарлса I, схватамо да положај шкотских владара у шкотској политичкој, феудално-клановској друштвеној номенклатури, није био ни мало завидан. У једној таквој „атмосфери“ политичке нестабилности изазваној размирицама, па и отвореним оружаним сукобима између појединих клановских фракција, непосредно пре рођења Марије Стјуарт, дошло је и до страховитог пораза шкотске војске у сукобу с енглеским трупама краља Хенрија VIII Тјудора (1491-1547) код Солвеј Моса.[3] Директна последица поменутог пораза се очитавала у изненадној болести и тешкој психолошкој апатији краља Џејмса V, владара кога су у одсутном часу напустили сви савезници или припадници племства који су били обавезни да служе круни. Док је лежао у самртној грозници у дворцу Фокленд, 9. децембра 1542. године добио је вест да је по трећи пут постао отац, односно да је његова супруга, краљица Марија Гиз родила кћерку (тада већ извесно наследницу престола) у оближњем замку Линлитгоу.[4] Свестан страховито нестабилне политичке и опште-друштвене ситуације у земљи коју оставља у наслеђе својој кћерки, преминуо је неколико дана након Маријиног рођења.[5]

            Марија Стјуарт, дете-краљица, крунисана је на древном престолу шкотских краљева у капели замка Стерлинг (Стирлинг), 9. септембра, наредне 1543. године, када је имала непуних десет месеци. Карактер личности чланова владарских династија, нарочито „крунисаних глава“, немогуће је анализирати у свим његовим сегментима уколико у поменутим аналитичким, а затим и у синтетичким научним процесима изузмемо аспект посматрања истог у политичком контексту. Наиме, целокупан живот младе краљице, већ од тренутка када је угледала свет, у одређеном смислу је био предодређен или боље да кажемо предвидљив. Марија, већ и због чињенице што је била дете, није могла имати критички разуман степен слободе да о својим есенцијалним, а свакако личним интересима брине потпуно аутономно. Међутим, узмемо ли у обзир чињеницу да је шкотска краљица рођена у једном специфичном друштвено-политичком тренутку и то у земљи у којој колективна социјално-клановска и феудално-ментална свест није имала благонаклон поглед на високорангирани статус жене у политичкој хијерархијској структури, степен немогућности располагања претходно поменутим слободама, по аутоматизму експоненцијално расте. Одмах по добијању вести да је шкотски краљ Џејмс V преминуо, али и да је пред смрт добио кћерку, наследницу престола, Хенри VIII је запазио одличну прилику како да круни Тјудора потчини старог „Северног непријатеља“. Користећи резултате своје ратне кампање из 1542. године, односно снагу свог оружја, али и закулисне политичке интриге међу шкотским племством, подмитљивог и лакомог на новац, Хенри VIII је понудио склапање брачног уговора између енглеског престолонаследника и младе шкотске краљице. Сматрао је да би на тај начин, под круном наследника исто тако младог, али енглеског принца Едварда (1537-1553)[6] и Марије Стјуарт, две британске државе биле уједињене, а њихов стари сукоб коначно завршен. Увек разједињени и поткупљиви шкотски лордови су убрзо прихватили ову понуду енглеског краља.[7] Представници Шкотске и Енглеске потписали су мировни споразум 1. јула 1543. године у Гриничу, који је историографија запамтила под именом Споразуми из Гринича.[8] „Гринички мир“ састојао се из два споразума. Први се односио на прекид оружаних сукоба између два краљевства, а други је, заправо, представљао међудржавни договор о склапању брака између младе шкотске краљице и наследника енглеског трона. Према одредбама споразума о браку краљица Марија је требало до своје десете године да буде васпитавана и време проводи у друштву енглеског племићког брачног пара, а затим да се пресели у Енглеску, где би живела до венчања са принцом Едвардом. Такође, Гриничким споразумима Енглеска је гарантовала суверенитет Краљевине Шкотске, односно право да њен северни сусед своју државну егзистенцију и развој заснива према сопственим законима и правном систему. Упркос чињеници да је споразум са шкотске стране потписао војвода Џејмс Хамилтон, ерл од Арана и регент малолетне краљице (познати протестантски припадник англофилске странке у Шкотској – примедба аутора), а да је сам споразум био ратификован 25. јула 1543. године, шкотски парламент га је резултно одбацио 11. децембра исте године. Акт шкотског племства и њиховог парламента пресудно ће утицати на избијање нових седмогодишњих непријатељстава између две краљевине, док ће британска историографија у XIX веку поменути ратни сукоб „овенчати“ именом „Грубо удварање“ (Rough wooing -примедба аутора).[9]

Око питања удаје тек рођеног детета, настале су велике политичке компликације. Малодобна Марија Стјуарт, у наведеном периоду свакако није ни била свесна у којој мери њени живот или смрт имају значаја за даљи ток дешавања на политичкој позорници Шкотске, али и других европских земаља и њихових световних и духовних центара. Удајом за будућег енглеског краља и то у поменутом животном добу, Шкотска би, можда и заувек, била „изгубљена за католички свет“, јер се већ неколико година тјудоровска Енглеска налазила у средишту верског покрета реформације специфичног карактера, што никако није било у интересу енглеских старих супарника попут Француске, али и нових – Шпаније, као „гвоздене песнице“ католичанства и саме Свете столице у Риму. Можда и главна опозиција потенцијалном браку, била је Маријина мајка, регенткиња шкотског престола краљица Марија Гиз и сама доследна католкиња, а уз то и Францускиња која је потицала из моћне и чувене племићке породице Гиза. У току преговора који су довели до склапања Гриничких споразума, али и после њих, краљ Хенри VIII је као важан услов поставио захтев да малолетна краљица одмах пређе на енглески двор. Врло је вероватно да би у том случају Марија била васпитавана у духу реформаторских идеја новоуспостављених верских прилика у Енглеској, што краљици-регенткињи и њеним француским покровитељима свакако није одговарало. Такође, једним тајним чланом шкотски преговарачи обавезали су се да ће у случају краљичине смрти „сва власт и посед Краљевства припасти енглеској круни“[10], тј. Хенрију VIII, што је за Марију Стјуарт представљало велику животну опасност. Нико није могао да гарантује краљици Марији Гиз пуну безбедност за њену кћерку, тим пре што је била позната спремност енглеског краља на крајње сурове методе обрачуна са свим политичким опонентима, без обзира на извесне породичне или пријатељске везе с истима.[11]

Након неуспеха новог споразума о условима брака између принца Едварда и краљице Марије[12], енглески краљ је одлучио да свој циљ оствари и оружаним путем. Енглеске трупе су у бици код Пинки Клуа, 10. септембра 1547. године страховито поразиле шкотску војску која је изгубила десет хиљада живота својих ратника. Петогодишња краљица Марија с мајком је успела да побегне из замка Стерлинг, где се двор склонио пред „најездом разуларене енглеске војске “која је немилице харала шкотском земљом“.[13] Сасвим поуздани дворјани и то ноћу у највећој тајности, дете су склонили у манастир Иншмехом, где је скривана све док Француска није интервенисала једном војном демонстрацијом у виду појаве француске флоте на обалама Шкотске, чиме је извршен притисак на Енглеску да одустане од намере да потпуно порази савезнике и рођаке француског краља Анрија II (1519-1559). Унапред планирана будућност младе шкотске краљице била је у потпуности измењена. Уместо да постане супруга енглеског краља, био је предвиђен брак са сином Анрија II. У име француског краља, генерал-лајтнант француског помоћног корпуса запросио је руку Марије Стјуарт за краљевог сина дофена Франсоу, будућег краља Франсоу II (1544-1560). Још једном, без њене воље, мала краљица Шкотске је добила вереника, овог пута француског престолонаследника, трогодишњег Франсоу. На поменути начин француска дипломатија је успела да, макар и привремено, спречи успоставу доминације енглеске круне над северним делом британског острва, а с друге стране суверенитет Шкотске и сувереност шкотског монарха католичке вероисповести, али под протекторатом моћног савезника с Континента, остала је очувана, а тада је можда сачуван и краљичин живот. Ускоро, 7. августа 1548. године Марија која је једва напунила пет година и осам месеци, отпремљена је у Француску. Под сталном претњом од напада „увек будне“ енглеске флоте, галија која је превозила краљицу Шкотске доспела је у луку Роскоф код Бреста 13. августа 1548. године. У пратњи краљице Марије налазиле су се четири младе пријатељице, изабране из најугледнијих племићких кућа, тзв. „четири Марије“. Са њима је путовао и полубрат шкотске краљице Џејмс Стјуарт, незаконити син краља Џејмса В. Неизвесна политичка и животна будућност безбрижне девојчице још једном је постала „извесна“, што је још један доказ да је „извесност“ само апстрактна пројекција менталног склопа људског ума.[14]

***

[1]Брацо Ковачевић, Друштво и социологија, Правни факултет, Бањалука, 2000, стр. 58-62.

[2]Поједини извори и научна литература наводе 8. децембар 1542. године као тачан датум када је рођена будућа шкотска краљица, види: Група аутора, Великa мистеријa прошлости, Непожељни муж, Мозаик књига, Загреб, 2004, стр. 12, Група аутора, Приручни лексикон, Шкотска, Знање, Загреб, 1959, стр. 954, Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm>(18. IV 2012).

[3]Краљ Џејмс В, подстакнут политичким интригама појединих клановских феудалаца, ступио је у непромишљени рат против Енглеске, што је свакако утицало на његово нарушено здравствено стање. Антагонизам две државе на британском копну, Енглеске и Шкотске, постојао је још од раније и односи између две земље увек су били на нивоу латентног или отвореног оружаног сукоба. Наведени односи понајвише су били приметни у граничном појасу где је владао готово вечити рат. Иако на овом месту нећемо анализирати историјат лоших међудржавних односа Енглеске и Шкотске који сеже у неколико столећа пре рођења Марије Стјуарт, морамо истаћи чињеницу да су они управо пред крај прве половине XVI века ушли у своју акутну фазу. Давнашњи сан енглеских владара, а посебно Хенрија VIII Тјудора и њихове феудалне политичке елите да завладају и „северном“ половином британског острва, свој нови обрт је добио у годинама почетка реформације у тјудоровској Енглеској. Према класификацији природних богатстава, економских и политичких потенцијала, одувек сиромашнија и слабија Шкотска, заштиту својих државних интереса (а ту мислимо првенствено на интересе шкотске круне и њој оданих сталешки и клановски организованих племићких породица) морала је да тражи на Континенту, тачније од Француске. На поменути начин, нерешени политички заплети између Француске и Енглеске, који су од завршетка Стогодишњег рата добили и нову форму и садржину, ефективно су утицали и на политичку ситуацију у Шкотској. Земља се нашла у својеврсном клинчу, зависна од француске помоћи и под сталним притиском својих јужних суседа, који су вешто користили поделе и размирице између бројних шкотских политичких фракција и кланова. Заправо, статус државног суверенитета и политичке независности, огледао се у стабилности положаја шкотског владара и континуитета владајуће династије. Краљ Џејмс V није имао мушких потомака, тј. његова два законита сина Џејмс и Роберт, преминула су још у најранијем добу, тако да је неизвесна будућност Монархије сада зависила од тек рођене бебе, која је уз то била женског пола. Отац наследнице шкотског престола имао је и деветоро незаконите деце (седам синова и две кћерке), од којих ће као најпознатије у историји остати забележено име Џејмса, ерла од Мареја. О наведеном, види: Стефан Цвајг, Марија Стјуарт, шкотска краљица, Оне су владале светом, Народна књига, Алфа, Београд, 2005, стр. 5-19, Енциклопедија Британика, С, књига осма, Политика, Народна књига, 2005, стр. 327-329, 390-391 и Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1450-1789, Јавно предузеће Службени лист СРЈ, Београд, 2003, 59-60, 108-109.

[4]Стефан Цвајг, Марија Стјуарт, шкотска краљица, Оне су владале светом, Народна књига, Алфа, Београд, 2005, стр. 9-11.

[5]Његове последње, песимизмом прожете речи, биле су: „Са жене је круна прешла на нас, са женом ће она и пропасти“, види: Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 11. Упореди и: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, <http://www.marie-stuart.co.uk/> (18. III 2013).

[6] Принц Едвард је био син рођен у браку Хенрија VIII и његове треће супруге краљице Џејн Сејмур (1505-1537). Био је енглески краљ од 1547. до 1553. године, под именом Едвард VI.

[7]Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 15.

[8](Treaties of Greenwich– примедба аутора), види: Merriman, Marcus, The Rough Wooings. Tuckwell, 2000, 111–136.

[9]Исто, стр. 124. Упореди и: Historical Manuscripts Commission, 12th Report and Appendix, Part IV, Duke of Rutland, vol. 1 (1888), 33–56, Letters and Papers, Foreign and Domestic of the Reign of King Henry VIII, ed. J. S. Brewer and R. H. Brodie, 1965, 76-79.

[10]Стефан Цвајг, нав. Дело, стр. 121.

[11]Исто, стр. 16-17. Упореди и: Mary, Queen of Scots, France 1548-1561, Scotland 1561-1568, The Final Years 1568-1587, u: Mary, Queen of Scots: Biography, Portraits, Primary Sources <http://englishhistory.net/tudor/relative/maryqosbiography.html> (5. III 2012).

[12]Исто, стр. 17. Као што смо раније напоменули, у изузетно напетој политичкој ситуацији, Шкотска се обавезала да ће испунити услове споразума о браку и дозволити одлазак Марије Стјуарт у Енглеску тек када краљица напуни десет година. Међутим, поједини племићки кругови и сама краљица-регенткиња Марија Гиз, трудили су се да под сваку цену избегну преузете обавезе. Страховите политичке тензије утицале су на политичке елите и сараднике из најближе околине краљице Марије Стјуарт да обнове блиске везе с француским двором и тамошњим племићким магнатима. Истовремено, јавила се идеја о склапању новог брачног договора за шкотску краљицу, овог пута са наследником француског престола. Упореди и: Marcus, The Rough Wooings. Tuckwell, 2000, 131–133.

[13] Merriman, M, War and Propaganda during the „Rough Wooing”, International Review of Scottish Studies, Vol 10, 1980, 18-22

[14]Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 18-19. Имена пријатељица из пратње на путу у Француску, била су: Марија Флеминг, Марија Ливингстон, Марија Битон и Марија Ситон. Касније, током година боравка у Француској и након повратка у Шкотску, оне ће бити најближе пријатељице Марије Стјуарт и њене дворске даме. Упореди и: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, <http://www.marie-stuart.co.uk/> (18. III 2013).