СЛОБОДА ЈЕ СТИГЛА – ДА ЈЕ ЧУВАМО, А НЕ ОБЕЛЕЖАВАМО
Аутор: Дивна Додић
Суштински гледано, о ослобођењу Новог Сада од нацистичке чизме мање више је све речено, из фактографског, историјског, па и социолошког угла. Поред броја жртава, која се опет, из данашње визуре своди на језиву, али уз сав пијетет према жртвама, пуку статистику, једино што је реално значајно, јесте чињеница да је из страхота Другог светског рата Нови Сад изашао са епитетом града хероја.
Међутим, оно чиме се не баве стандардни аналитичари, колекционари историјских сазнања и други упућени у ову тематику, јесте оно чему је градоначелник Милош Вучевић посветио пажњу у говору поводом седамдесет и три године од момента када је Црвена армија победоносно умарширала у град.
Генерално гледано, у протеклих седам деценија, бавили смо се ценом слободе, величајући је, али смо мало пажње посветили њеној вредности.
Ако опет у помоћ позовемо ту упрошћену статистику, онда је јасно да Нови Сад данас има студената подједнако колико је у те четири језиве године имао жртава.
И не само то, већ да је Нови Сад од разрушеног, опустошеног и уништеног града, постао престоница младих, европска престоница културе и озбиљан универзитетски центар, нашироко познат по својим културним и другим садржајима.
Ако би, дакле, погледали онако како треба, онда би схватили да је на чизмама тих ослободилаца, у град умарширао и Егзит и Фестивал уличних свирача и Стеријин фестивал и све остало чиме се дичимо и поносимо, не само локално, не само национално, већ и регионално, па и у појединим, а не тако ретким случајевима, и континентално.
Коначно, а сада посматрано са моралне и етичке стране, први пут имамо ситуацију да човек који води Нови Сад, размишља на исправан и одговарајућ начин: они који су гинули за слободу и они који су је нама, њиховом потомству даровали, нису то урадили без разлога, а нарочито нису то учинили да би је изгубили или још горе (да, заиста јесте још горе), да не би знали шта и како да чинимо са њом.
Зато није довољно, као што је до сада био случај, да се омаж 23. октобру заврши на прославама, театралном постављању венаца и говоранција, где се из „подрума“ извуче неки од бораца или ветерана, а онда се брже боље врати на исто место.
Зато је потребно баш онако како је Вучевић урадио сада – 23. октобар није догодио због „венаца“ и говоранција, већ због 24. октобра, 25. октобра и сваког наредног дана који је требао и морао доћи.
Стихијска политика током ере претходних власти, била је дакле, директно пљување у лице ослободиоцима – стратегије развоја, која се нарочито реализују, јесу вредније и боље од сваког венца или сваке говоранције.
Да, бићемо Европска престоница културе – то је венац који нам треба.
Да, имаћемо најбоље и најпосећеније фестивале – то је говоранција.
Да, имаћемо факултете које подржавамо и који су најбољи у региону – то је омаж.
Да, ценићемо и поштовати младост, рад, таленат, квалитет – то је обележавање годишњице.
Управо је ове године, додуше без речи, али делима поручено: ослобођење се не обележава 23. октобра. Обележава се сваког дана, на сваки пригодан начин. Без патетике, али са резултатима.
На крају овог мандата, циљ је, разумемо се, да Нови Сад буде европски препознат – да буде град на који се други угледају и где делегације долазе по упутства, савете и предлоге.
На крају овог мандата, циљ је, опет да се разумемо, да Нови Сад постави стратегију за онај тамо мандат и за онај тамо мандат и онај тамо – развој је наша обавеза. Према нама самима, али и према онима који су нас ослободили.
Правац је јасан: српска Атина. И српска и Атина. Овог дела Европе. И не само овог.
Срећна нам слобода! И да знамо шта ћемо са њом. За промену. Јер смо је дуго олако схватали.
Дивна Додић
Остави коментар