Слободан Стојичевић: мрежни рат против Срба

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Слободан Стојичевић (1965) је специјалиста за спољну трговину, менаџер-консултант за питања економске сарадње Србије и Русије, преводилац, новинар, публициста, аутор књиге Водич за извоз у Русију и Евроазијски царински савез. Од 2013. до 2015. године био је аутор емисије Руски сат на интернет радију „Снага народа“. Широј читалачкој публици постао је познат по објављивању спектакуларне књиге Мрежни рат против Срба (2018) коју је на руски језик превео угледни Изборски клуб. Реч је о истраживању које разоткрива механизме прикривених државних преврата које светска закулиса покреће против неподобних држава ради успостављања „новог корпоративног поретка“ у којем нема места за суверене државе.

Нема сумње да се након завршетка Хладног рата свет суочио и с једном врстом конфузије на идејно-филозофском плану. САД, као победник у том рату и предводник глобализације, нису биле у стању да понуде један кохерентан модел светске заједнице који би подразумевао повезивање правне, политичке, економске и културне сфере. Уместо тога, свет се суочио са новим империјализмом постмодерног типа у чијем је средишту политика силе ослоњена на садејство транстериторијалних чинилаца у свим сегментима функционисања државе која је мета колонизације. Реч је заправо о концепцији „меке хегемоније и новој естетици ратовања“ коју је америчка војна елита уградила у најзначајнија стратешка документа и која у потпуности мења традиционалне представе о политици, економији, правном поретку и легитимитету.

Отуда Стојичевић указује да је „циљ мрежног рата па самим тим и мрежног рата против Србије – односно Срба, јер данас није нападнута само Република Србија већ српски народ у целини и у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, освајање територије и друштва невојним, цивилним средствима“. Важно је нагласити да је крајњи смисао ових активности не само поробљавање једне државе или окупација њене територије, већ првенствено „сламање воље за отпор окупатору, губитак националног поноса и сегментирање друштва на мање ’интересне групе’“, уз укључивање знатног дела становништва кроз  „уже интересне групе“ у различите окупаторске пројекте. У Стојичевићeвим излагањима нарочито је занимљиво појашњење напада на Српску православну цркву, која је као једина преостала српска институција на постјугословенском простору изложена бројним хибридним нападима о којима је овај аутор написао студију под насловом Хибридни рат против Српске православне цркве (2018).

Стојичевић упозорава на фаталне последице вођења мрежних ратова које се испољавају кроз дугорочни губитак државног суверенитета и појаву једног друштва које је толико контролисано и умрежено да више не постоје снаге које могу да на изборима нешто промене. Стојичевић као посебно опасан наводи процес „умрежавања економије“ којим су политичке партије изгубиле кадровски и финансијски ресурс, јер више не постоје мала и средња предузећа која би их финансирала. На тај начин су мрежне структуре добиле „послушну опозицију“ чија је једина улога да буду против власти по сваку цену. На идентичан начин се понашају и медији који су строго контролисани, чиме се постиже један од кључних ефеката мрежних ратова: немогућност консензуса о било којем националном или друштвеном питању.

Креативно разарање

Канцеларија за реформисање Оружаних снага САД, под управом вицеадмирала Артура Сибровског, сачинила је нову концепцију вођења ратова која је потпуно прилагођена геополитици постмодерне. Реч је о тзв. „мрежноцентричним ратовима“ који ће неповратно изменити класичне теорије ратовања. Мрежноцентрична теорија рата заснована је на фундаменталној подели људске историје која се дели на три фазе: аграрну, индустријску и информациону. Сваком од ових циклуса строго одговарају социолошки појмови предмодерне, модерне и постмодерне. Теорија мрежних ратова представља модел војне стратегије у условима постмодерне, а кључни елемент за његову реализацију је појам „мреже”. Смисао мрежног начела и главни елемент овог модела ратовања је „размена информација”, тј. максимално ширење облика произвођења информација, приступа информацијама, њихове расподеле и повратне везе. Мрежа је нови информациони простор ратовања у којем се одигравају стратешке операције обавештајног и војног карактера, а такође и њихова дипломатска, економска и техничка подршка. Борбене јединице, систем веза, информациона подршка операцији, обликовање јавног мњења, дипломатски потези, социјални процеси, обавештајна и контраобавештајна служба, етнопсихологија, религиозна и колективна психологија, економска подршка, академска наука, техничке иновације, све се то посматра као обједињена целина унутар чијих саставних елемената се мора вршити непрекидна размена информација. Централни задатак вођења свих мрежних ратова представља извођење операције базних ефеката (ОБЕ) која се дефинише као „свеукупност радњи усмерених на формирање модела понашања пријатеља, неутралних снага и непријатеља у ситуацији мира, кризе и ратова”. ОБЕ је настојање да се у условима постмодерне успостави планетарна диктатура по америчком моделу, уз напомену да је основна карактеристика новог ратног модела његов тотални карактер.

Појава мрежноцентричних ратова последица је структуралних промена у разним секторима америчког друштва, пре свега у економији, бизнису и технологијама, при чему је информациона доминација његово основно обележје. Информациона надмоћ треба да обезбеди: вештачку потребу противника за информацијама уз смањење приступа оним најзначајнијим информацијама, затим да омогући широк приступ информацијама за своје снаге уз заштиту од убацивања противника, као и да смањи потребе за статичним информацијама. Смисао ратова постмодерне је првенствено у демасификацији војних снага, што смањује потребу за класичном стајаћом војском и повећава флексибилност трупа на терену.

Мрежноцентрични ратови обухватају четири сфере деловања: физичку, информациону, когнитивну и социјалну. Док су прве две сфере биле карактеристика класичних индустријских ратова, дотле је когнитивна област суштина мрежне теорије рата. Овладати свешћу непријатеља и његовим вредносним системом је крајњи циљ и смисао мреже. Посебну мистерију представља социјална сфера деловања, јер је реч о области садејства људи где преовлађују историјске, културне и религиозне вредности, али и психолошке смернице и етничке особености. Управо то је она димензија мрежног ратовања која има за циљ разбијање социјалних веза међу људима, солидарности, традиционалних вредности и националне самосвојности. Једна група теоретичара тврди да је актуелна светска криза манифестација мрежног рата, чији је крајњи циљ разбијање националних држава и националних економија. У овом случају глобализација се показује као чинилац дезинтеграције друштава и која, према теоретичарима мрежног рата, треба да се одвија непрекидно у свим правцима. „Наше име је креативно разарање, како у нашем властитом друштву тако и у иностранству. Ми свакога дана рушимо стари поредак” – написао је неоконзервативни аутор Ледин, најпотпуније описујући садржај и смисао мрежноцентричних (мрежних) ратова.

Мрежа неолиберала

После завршетка НАТО агресије 1999. године и преврата од Петог октобра 2000. године, Србија је на мети стратегије мрежног ратовања која се одвија по доктрини која је претходно темељно описана. Слободан Стојичевић је у студији Мрежни рат против Срба на примерима економије, медија и напада на Српску православну цркву детаљно описао начин и метод вођења овог рата у нашем друштву. Мада је, као што је истакнуто реч о глобалном феномену, он открива и одређене до данас потпуно непознате детаље о деловању непријатељских мрежних организација у Србији. Посебно су драгоцена сазнања о начинима „умрежавања“ у српској привреди, а чији је крајњи циљ контрола свих видова сарадње са незападним економијама (пре свега са Русијом). Тако се у готово свим локалним заједницама формирају мрежне организације чији је задатак да контролишу рад привредних субјеката – неформалним каналама, што је најгоре и уз асистенцију државних институција, које се умрежавају давањем одговарајућих финансијских средстава за подршку одређеним „пројектима“ које привреду локалних средина на тај начин везују за фондације ЕУ и САД и самим тим удаљавају од Русије. Веома важну улогу у промоцији неолибералне идеологије у Србији имају мрежне организације које се оглашавају у медијима на српском језику, а који су у суштини у иностраном власништву. На тај начин се најширој јавности усађују наративи о неминовној приватизацији јавних ресурса, државном власништву као некој врсти економског баласта и потреби за привлачењем „страних инвестиција“ без дубљег стручног понирања у ову проблематику. У свему томe важну улогу имају „економски експерти“ који су и сами део једне организоване мреже у српској привреди, а која делује под покровитељством оних снага које суштински спречавају развој Србије.

Суштина промотора ове идеологије је у настојању да се свет претвори у глобалну самоуслугу транснационалних корпорација уз садејство локалних компрадорских елита и структура. На тај начин се ствара „глобално мрежно наддруштво“ које је повезано на принципима једне „мрежне“ идеологије. За разлику од класичних идеологија прошлог века (комунизма, фашизма, либерализма) које су почивале на платформоцентричној организационој структури, идеологија неолиберализма не заснива се на таквој организацији и не шири се на такав начин (од платформе до платформе). Наиме, она је заснована на великом броју „експертско-обавештајних мрежних организација“ које настоје да одговарајуће идеолошке смернице уграде у наративе што ширег круга људи. За разлику од ранијих идеолошких модела који су осмишљавани у једном центру (Коминтерни – прим. аутора), идеологија неолиберализма се непрекидно дограђује и прилагођава ситуацији на терену. То значи да традиционални хијерархијски модел преноса идеја бива замењен новим хоризонталним моделом –  уз велики степен „аутономије“ организованих мрежа. На тај начин је врхушка глобалног наддруштва у прилици да одређене идеје коригује у ходу. Кључни ослонац у реализацији оваквог модела организације друштва јесте доминација у медијско-информационој сфери преко које се неолиберализам рекламира као и сваки други маркетиншки производ. Дакле, уместо некадашње идеолошко-партијске контроле успоставља се један тржишно-маркетиншки контролни механизам који је много прилагодљивији и као такав способнији да одговори на изазове савременог друштва.

Рат против православља

 У Стојичевићeвој студији нарочито је занимљиво појашњење напада на Српску православну цркву која је једина преостала српска институција на постјугословенском простору. Тако се извесним, у основи ефемерним проблемима којих има у свакој па и у Српској цркви, даје огроман медијски значај. Из оптике промотора мрежног рата СПЦ се посматра као систем концентричних кругова које је потребно „нагризати“ и споља и изнутра. За спољашње нападе на СПЦ задужене су бројне „невладине организације“ и њима наклоњени медији. Најчешће је реч о нападима на поједине владике и то због њиховог „ригидног“ става у односу на права геј популације или њиховог става о „абортусу“ и другим „женским правима“ која су најчешће на дневном реду скупова „радикалних феминисткиња“.

За „унутрашње“ нападе на Цркву задужене су мреже деловања које су понекад основане и под црквеним покровитељством. Унутар СПЦ постоји група теолога која (свесно или несвесно) исказује одређено разумевање за потребу да се „црква модернизује“ – што је врло широк и неодређен појам који понекад иде толико далеко да се и православне догме „реинтерпретирају“ у складу са жељама „либералних“ кругова (јавности је позната подршка групе богослова Дарвиновим теоријама). С друге стране, унутар или изван СПЦ форсирају се одређене „парацрквене мреже“ које безобзирно нападају највише црквене великодостојнике за јереси екуменизма, етнофилетизма и другог, чиме се ствара утисак (наратив) који може да поколеба „вернике“ који не разумеју смисао и интерпретацију православне вере.

Стојичевић указује на утицај „финансијске интернационале“, првенствено Сорос фондације, на поједине унутарцрквене групе, укључујући и везе с једним од декана Православног богословског факултета у Београду. Он износи и друге доказе о индиректним нападима на Цркву и то кроз истовремено финансирање одређених међусобно супротстављених унутарцрквених група, а што је већ узроковало један раскол. Због тога Стојичевић упозорава да се односи унутар СПЦ не смеју третирати искључиво као црквени проблем, већ као озбиљан друштвени, државни, безбедносни и геополитички проблем. Овој тези свакако у прилог иду и драматични догађаји у Украјини где је у току покушај разарања традиционалне УКП ‒Московског патријархата који се одвија уз здушну подршку НАТО и Васељенске патријаршије која је епигон колективног Запада у великом рату против православља. У поменутом рату користе се врло перфидне технике и огромна материјална средства.

Друштвена сида

Угледни руски геополитичар Александар Дугин указује да је савремени мондијалистички покрет  „посткапитализам заснован на доминацији технократске елите и тоталној контроли природних и социјалних процеса”. Нови светски поредак варијација је утопијског социјализма где је акценат на постиндустријској димензији која омогућава потпуну контролу производње и расподеле, што се није могло постићи у историјском индустријском социјализму. Са тачке гледишта антимондијалиста, примера ради, пројекат Европске уније усмерен је ка коначном уништењу свих националних и културних специфичности европских народа и држава. Нови светски поредак овако посматран садржи чудовишне црте „цивилизације Антихриста” која треба да протера последње остатке квалитативног људског постојања у социјалној и културној сфери. Идеолози мондијализма непрекидно усађују „масовну свест вештачке безбрижности” чија је карактеристика велика пажња која се поклања најбезначајнијим детаљима људског понашања као што су: примат забаве над интелектуализмом, конформистичка аполитичност, опортунизам у бизнису, односно, у крајњој линији, промоција привида живота која се одвија по шеми визуелног илузионизма јунака цртаних филмова.

У трагању за историјским узроцима овог феномена принуђени смо да се вратимо неколико деценија уназад. Наиме, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века догодиле су се корените промене у разумевању друштвене стварности. Под утицајем феноменалног развоја науке и технологије дотадашње традиционалне представе о односу појединца и друштва почеле су да уступају место новим постмодернистичким теоријама. Чувени амерички теоретичар Збигњев Бжежински је 1970. године написао књигу Између двају епоха у којој је детаљно образложио своје виђење новог „технотроничног друштва“. Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. По његовом мишљењу америчко друштво улази у нову развојну фазу која се битно разликује у односу на „свог индустријског претходника“. Под утицајем технологије и електронике формира се једно ново „технотронично друштво“ које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је с племићко-аристократске елите прешлo на нову урбано-плутократску елиту. У технотроничној ери десила се, насупрот индустријској ери, деперсонализација економске моћи, а слободан проток људи, роба и капитала постао је темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности“ на основу којег је потребно темељно преструктурирати светски поредак, уз нагласак да тај процес треба да предводе тадашњи највиталнији региони света – САД, Западна Европа и Јапан.

На овим основама конструисан је нови слоган епохе – дискунтинуитет, а елементи контракултуре, која се пројавила за време побуне 1968. године, постепено су уграђивани у нови идеолошки мејнстрим. На тај начин је „дух контракултуре“ почео да осваја инстутуције система и темељно разара традиционалистичке основе живота једног друштва. Прва жртва једне такве доктрине биле су САД, а после окончања Хладног рата позорница је постао цео свет. Да резимирамо: настао у лабораторијама америчке војске, „мрежни вирус“ има све карактеристике деловања на друштво као и „вирус сиде“ на људски организам. У последњем стадијуму оболели од сиде се суочава са таквим падом имунитета који није у стању да се одупре најобичнијој прехлади. Дакле, смртни исход је неминован. За планере и извођаче мрежних ратова коначни циљ је уништење једног друштва и последично једне нације која није у стању да се одупре ширењу заразе која има „магијску димензију“. С ове временске дистанце омладинска контракултура и хипи-колоније биле су претече једне савремене војне доктрине која се примењује на новом бојном пољу – цивилном друштву. Његова идеја је у обесмишљавању сваке помисли да је отпор „глобалној империји“ могућ.

Коначно, Стојичевић наглашава да је потребна једна осмишљена противстратегија мрежним ратовима на глобалном нивоу, која подразумева и једну врсту аутентичног локалног мрежног повезивања. Институционални отпор мрежним ратовима у садашњим друштвеним условима делује као утопија. Ипак, у српском генетском коду крију се многи одговори. Велики српски политичар и родољуб Светозар Милетић је још у 19. веку, суочен са притисцима на Србе тога доба, ускликнуо: „И док је један Србин – ми смо народ.“

ЛИТЕРАТУРА:

Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица „Росић“, Београд, 2009.

Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, Нови Сад, 2010.

Слободан Стојичевић, Мрежни рат против Срба, Авала прес, Београд, 2018.