Аутор: Милован Балабан, историчар
Причати и писати о комунизму потребно је из више разлога, иако се неко може запитати зашто говорити о историјској појави коју је време прегазило. Више је разлога због којих је ова тема и даље актуелна. Прво би могли истаћи да је комунизам као историјска појава значајан за наш народ услед тога што је био једини и доминантан политички и друштвени наратив неколико деценија. Друго, идеологија је први пут устоличена и завладала у нама братској Русији, што је после неколико деценија, односно после Другог светског рата, условило њено овладавање читавом Источном Европом, укључујући и Југославију. Као таква, идеологија је значајно усмеравала државне, друштвене и геополитичке токове (као што се, са друге стране, и сама уклопила у геополитичке токове) читавог источног лагера где је била доминантна.
Такође, можемо као разлог потребе причања и писања о комунизму навести и још једну битну ствар. Наиме многи су става да је и данас у Србији присутан комунистички наратив и модел функционисања у друштвеном и јавном деловању, наравно преобучен у демократске обланде и форме. Нетрпељивост у јавном животу, конфликтна атмосфера и искључивост готово свих друштвених и политичких чинилаца многе стручне људе наводи на став да је културна, психолошка и политичка матрица комунизма у његовим главним особеностима и данас сачувана.
Ако причамо о духу комунизма, дакле његовој суштини, видећемо да без обзира на припадност нацији комунисти имају заједничке именитеље, односно имају заједничке карактеристике, што их сврстава у јединствену групацију са особеностима религијске групације (наравно атеистичке) секташког карактера. Дуготрајна владавина у земљама Источне Европе, притисак и тоталитарност самих комунистичких друштава, али и теоријска, од стране твораца, уобличења овог друштвеног погледа на свет (пре свега теоријска учења Карла Маркса и Фридриха Енгелса) дају нам материјал да проучимо ову појаву и проценимо саму суштину комунизма и његових протагониста.
Да би уопште могли да докучимо историјска друштва која је образовао комунизам, пре свега бољшевичку Русију а онда и остале земље Источне Европе, где је комунистичка идеологија владала, морамо се вратити његовом теоријском почетку. А да би сам теоријски основ идеологије схватили треба да завиримо у цивилизацијски оквир који се развијао у земљама католичко-протестантског цивилизацијског света, односно Западне Европе која је теоријска домовина комунизма.
Изводећи своје учење из западно-европског модела развоја, теоретичари комунизма су дефинисали ову идеологију као завршну етапу историје, као неминовност која ће довести на власт пролетеријат, чиме ће класна диференцираност у историји бити окончана. То се објашњавало претходним етапама у развоју човечанства које су водиле од робовласништва, преко феудализма до капитализма.
Када је апсолутистичка монархија (настала као отпор папској доминацији у креирању друштва у Западној Европи) била уздрмана, пре свега Америчком и Француском револуцијом, пала је и идеологија божанског порекла краљевске апсолутистичке власти. Буржоаске револуције су дефинисале народ као извор власти и суверенитета, те је свет ушао у период када је грађански сталеж временом преузимао водећу улогу у Европи.
Како је буржоазија, иако најкреативнији и најпредузимљивији део друштва и покретач његовог развоја, била малобројна у односу на сељаштво, али и надолазеће радништво (које је узгред буди речено радило заиста у тешким условима), комунистички теоретичари су сматрали да је победа многобројнијих потлачених слојева неминовна и да је то завршна фаза историје. Крај историје као есхатолошка пројекција западног погледа на свет је мотив који се често провлачи у визијама католичко-протестантске цивилизације.
Отуда су и комунисти размишљали на тај начин. Пролетеријат је био доживљен као ново изабрање (практично као Нови Израиљ у Старом Завету), а идеолози комунизма као пророци нове религије. Наравно, условно речено, религија јер је у питању био искључиви атеизам, те се комунистичка идеологија може посматрати као религиозни атеизам. Маркс је говорио да ће пролетеријат ослободити не само себе од тешког положаја већ и читаво човечанство. Исто тако, теоретичари ове идеологије сматрали су да ће се комунизам остварити, односно да је једина могућност његовог остварења изводљива насилним путем, јер је по комунистичким теоријама друштво у класном конфликту, те док се конфликти не разреше, пре свега елиминацијом супротстављених класа, не може доћи ди промене, али ни јединства друштва.
Пролетеријат је имао улогу, дакле, да сконча, да заврши историју. Пролетеријат ће ослободити, како је горе речено, човечанство од његове нечовечности пошто су људи, како су размишљали комунистички теоретичари, производ искључиво васпитања и животних услова. Због тога је људе могуће променити променом друштвених институција које их судбоносно формирају. У тезама о Фојербаху Маркс пише да је човек дошао до сазнања о друштвеном развитку и будући да је стекао то сазнање сама мисао је достигла виши степен, те се због тога и појединац и класа са таквим суштинским и супериорним знањем заузимају један специфичан положај у људској заједници, али и читавој историји.
Таква заједница, „изабрана“, позвана је да преузме предводничку улогу у друштву и елиминише зло и нечовечност. Градећи нове односе и нове институције она представља почетак новог света и крај свега старог што је оптерећивало људску заједницу и човечанство, сматрали су комунистички теоретичари. Дакле та заједница, односно комунисти, има улогу да кроз конфликт и насилну елиминацију свих старих снага (преведено свих који другачије мисле и који сматрају да свет треба да функционише на другим основама) створи наводни нови свет, у коме неће бити угњетавања и у коме ће сви људи бити равноправни.
Дакле, из тога следи да је пролетеријат као изабрана класа (као некада изабрани народ) спознао тајну историје и услед тога једини има право да је оствари не презајући од конфликта и насиља уколико је то потребно. А потребно је јер остали друштвени слојеви неће скрштених руку посматрати сопствену елиминацију. Услед тога пролетеријат може само револуционарним методама, односно насилним доласком, а потом и спровођењем власти, остварити своју историјску и „свету“ улогу. Речју, пролетеријат на челу са комунистима је изабран да оствари рај на земљи. Ово су тезе у које су веровали комунистички теоретичари, али и интелектуалне комунистичке елите у земљама где је ова идеологија била владајућа.
Учење комунизма велики руски религијски филозоф Берђајев је окарактерисао као месијанско, односно видео је у њему обнову јеврејске месијанске идеје, наравно као сурогат. Можемо рећи да комунизам има модел функционисања религије, али више као њена первертирана стварност, као религијски моделирана секта, а тиме и као анти-религија, где (показаће се у реализацији комунизма када буде завладао у многим државама) влада култ личности и партија као непогрешива институција.
Менталитет потоњих комуниста, који су изводили револуције и владали државама Источне Европе, није могуће схватити без анализе горе поменути теоријских обликовања и конструкта. Идеологија створена тада и прихватана у комунистичким покретима обликовала је појединца који је сматрао да су он и његова партија позвани да промене свет. Комунисти (овде се мисли на врхове разних комунистичких партија са централним врхом интернационале у Москви) су обликовали свест, где је било природно схватање о комунизму и њима самима, као његовим представницима, по ком су сва поколења у историји постојала само као фаза историје која је обезбедила пролетерима да изврше своју мисију и створе нови свет.
Из ове идеологије, правилније речено индоктринације, створен је човек са свешћу да он зна тајну историје, те због тога има дозволу да спроводи план невидљиве руке која води човечанство. Притом за остварење неминовности историјског процеса, односно овладавања комунизма, дозвољено је служити се свим средствима. Отуда је такав човек био ослобођен гриже савести за своје поступке (чак и злочине је идеологија оправдавала) јер је сматрао да учествује у племенитој реализацији историјског процеса, при чему су сва предходна поколења била у заблуди, те он може услед стога да негира сва достигнућа цивилизација, које су биле на историјској позорници пре успостављања бескласног друштва.
Речју, створила се свест о изабраној класи као предодређеној да заврши историјску еволуцију човечанства и да започне на рушевинама старог реализацију новог света. Комунисти (негде више негде мање, али је у свим државама и народима тај став био присутан) као да су рекли свету, библијску реч упућену цркви као новом духовном изабрању: „Гле све старо прође, све ново постаде“. Наравно, ова реч у случају комунистичких елитних кадрова била је упућена уместо цркви пролетеријату и свим обесправљеним и социјално инфериорним масама као изабраним да реализују прогресиван историјски процес.
Тајна комунизма може се дефинисати као тајна вере. Потиснута на друштвене маргине вера (и у Западној и Источној Европи), као егзистенцијална потреба човека, почела се остваривати кроз сурогате од којих је један комунизам. Комунизам због тога сведочи потребу човека да верује, па макар и у погрешне, практично баналне ствари. Само је верник у комунизам, идеолошки формиран и ослобођен савести, могао да у пракси поведе рат до истребљења са представницима старог друштва и готово потпуно их елиминише у државама у којима је завладао.
То се видело у првом контакту комунизма са реалношћу. Наравно реч је о Русији. Тада су теоријска уобличења нашла свој израз у пракси. Иако је код Маркса присутан моменат људске индивидуалне слободе, у Русији је она негирана. Но, морамо констатовати да је суштина теоријског комунизма поштована, уз наравно неке модификације. Пошто у Русији није била развијена радничка класа као на Западу, у фокус борбе се ставио сељак. Уз интелигенцију и цркву он је прогоњен тако да се практично до данас није опоравио. Жар са којим је уништаван стари свет није виђен до тада у историји.
Но, комунистички прваци нису хтели да се задрже на Русији. Њихов програм је била светска револуција, те су сматрали да је дошао час за остварење тог плана. Револуција се прелила у Немачку и Мађарску, али после почетних успеха је пропала. После војне интервенције запада и велике глади настале у Русији, а услед угрожености и самог опстанка комуниста, временом се почињу осећати нова стремљења. Са доласком Стаљина одгађа се идеја о светској револуцији, те се почиње са изградњом социјализма (као прелазног облика ка комунизму) на простору Совјетског Савеза, или како је дефинисано на шестини светске територије.
Тада почиње, први пут у историји, у пракси да се формира комунистичко друштво. Оно је прихватило суштинске теоријске поставке његових твораца, али је услед словенске и православне специфичности Русије добило и неке аутентичне, може се рећи и банализоване облике. Уз сатирање интелигенције, предузетника и црквене јерархије, дакле покретања и продубљивања друштвених конфликата, почиње изградња култа личности, свемогућег вође који стоји на челу хијерархије једне непогрешиве институције-партије. Вођа је глава институције, а сама партија је сервис реализације његове и воље најужег круга кадровика око њега.
Сукоби и поделе у комунистичким друштвима нису престајали, као што би било очекивано. Напротив, они су се продубљивали и временом са класних непријатеља фокус се почео стављати на унутрашње, наводне империјалистичке агенте и шпијуне. Како се са уништењем непријатеља њихов број није смањивао, већ напротив умножавао услед пораста наводних издајника и агената у сопственим редовима, читаво партијско руководство живело је у страху од могућих потказивача и оптужби. Тако се стварала атмосфера где су најзначајнији кадрови претежно водили рачуна о лојалности, док су се мислећи људи, као конкуренција, искључивали, а неретко и ликвидирали. Ово је производило јаловост партијских кадрова, што се временом све више одражавало на комунистичка друштва и државе.
Друга је прича што је Стаљин временом почео да води политику, пре свега међународну, уважавајући геополитичке основе на којима је функционисала царска Русија. Остаје чињеница да је друштво које је створено било друштво конфликта, сталних друштвених тензија, етикетирања и прогона идеолошких непријатеља и стварања култа свемоћне личности, полубожанства од чије речи су зависили животи и судбине људи. Тиме се стварала примитивна политичка култура, народ је заглупљиван и као такав одржаван константно у страху, без могућности да сагледа целовиту истину о систему који је владао.
Ово су биле карактеристике свих комунистичких режима успостављених касније у земљама Источне Европе, укључујући и Југославију. Комунизам се проширио на ове земље после Другог светског рата, сведочећи да је плодно тле за његово овладавање државом кризни период какав је рат и велика друштвена превирања. После Првог светског рата комунизам се устоличио у Русији, док је после Другог светског рата, користећи снагу Совјетског савеза, устоличен у многим другим државама. Постојала је претња његовог ширења и у Западној Европи. Његова заводљивост и учење о бескласном поретку, једнакости и успостављању правде, били су примамљиви за све народе. Услед тога, на западу је дошло до велике обнове Европе и подизања животног стандарда, што је уз раст политичких и других слобода временом елиминисао опасност од ширења ове идеологије.
Источна Европа је остала у рукама комунизма све до промена крајем осамдесетих година. Падом комунизма, прво у Румунији, а онда ланчано и осталим државама Источне Европе показало се да комунизам није издржао економску трку са Западом. Чак и да је сам систем био прогресивнији, да није био статичан и јалов у његовим последњим годинама, тешко би одржао економски корак са много развијенијем силама Запада.
Но, ипак остале су последице у земљама у којима је био доминантан. Чак и у Југославији, а самим тим и у Србији, где је после Титовог окретања Западу и смањивања (од друге половине педесетих година) сурових политички репресалија и прогона, и данас се осећају последице ове идеологије и овог погледа на свет. Данашња друштва комунистичких земаља су инфериорна у односу на Запад, што је уосталом био случај и пре његове појаве.
Услед овога можемо закључити да комунизам није испунио своју прокламовану, амбициозну мисију, те да се на свом крају као и свака идеологија приказао у свој својој баналности. Временом је све више био параван и завеса за оне који су постали носиоци друштва, те је као такав одржаван како би чувао њихове привилегије. Ово је водило неминовном крају, који је уследио када се трошно здање само од себе срушило. Унутрашње противуречности (о којима нећемо причати у овом тексту) су дошле до изражаја и суштински празно, а некада наизглед моћно здање се срушило само од себе, потврђујући сву погрешност једног погледа на свет у коме је пролетеријат перципиран као изабрани народ, теоретичари идеологије као пророци, а државне вође као непогрешива божанства.
Остави коментар