Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Књижевни покрет сигнализам, који у Србији траје и опстаје више од пола века, са књижевним жанром хорором има доста додирних тачака. Најпре, реч је о начину уметничког изражавања, али таквог да су овај покрет, односно жанр, сваки на свој начин, одређени парадоксима. Главна одлика хорора јесте да садржаји у којима се појављује имају задатак да код читаоца изазову страх. С друге стране, зашто бисмо читали нешто што би у нама произвело такаву емоцију, „коју у стварном животу налазимо непријатном и чинимо све да избегнемо поводе за њу“ (Огњановић 2014: 9)? У књизи Легитимација за сигнализам Јелена Марићевић Балаћ наводи неопходност да се буде „супер читалац“, како би тумачење сигналистичких радова било потпуно. Пуцањ у читаоца, који се том приликом дешава (јер то је иста врста изазивања онога који чита, коју је у Хазарском речнику спровео Милорад Павић ), заправо је „апел за учествовањем у грађењу смисла сигналистичког дела, апел за маштом, игром и за завршавањем започетог дела“ (Марићевић 2016: 13). Лепота и чар сигналистичке литературе лежи у факту да постоји онолико аутора колико постоји читалаца. Не постоји уврежено нити подразумевано тумачење, свако индивидуално учитавање и дочитавање не само да је легитмно, већ је и врло пожељно. Парадокс сигнализма огледа се у тежњи аутора да својим текстом шокира, што је у спрези са могућношћу да читалац од материје одустане због садржаја који би му се учинио компликованим или неприкладним. Дизање руку од сигналистичког текста сведочи о опасности сигналистичког пуцња, којим се може укинути потенцијални будући „супер читалац“. Сигналистичко дело увек је отворено за сваког ко пожели да његов садржај интерпретира на свој начин и допринесе стварању новог смисла.
Један од занимљивијих начина читања сигнализма донео је Илија Бакић, добитник награде за фантастику у књижевности „Станислав Лем“, указујући на форме и теме које су блиске научнофантастичним, а којих се у свом опусу дотицао Мирољуб Тодоровић, „праотац сигнализма“ (како га је називао Славко Матковић). Према Бакићу, ово
„није нимало необично с обзиром на то како сигнализам трага како за начинима верног и убедљивог осликавања савременог тренутка у свести појединца, са акцентом на друштвено/научно/технолошким оквирима у којима се она развија, тако и за новим хоризонтима и правцима развоја свести и егзистенције у временима која долазе“ (Бакић 2015: 265).
Фантастика, вид књижевности коме припада око седамдесет одсто процената од свеукупне литературе, присутна је у сигнализму кроз многе своје подврсте, односно жанрове, од којих је онај са којим сигнализам дели парадокс одређења, можда најинтригантнији.
Хорор фантастика у књижевности се званично детектује од романа Отрантски замак Хораса Волпола (1764). Реч је о жанру који је у домаћој књижевности до скоријег времена био скрајнут (и у писању и у тумачењу) због аршина који су успостављени још у просветитељству, а који су дела обликована на овај начин подразумевала расадницима сујеверја, а самим тим и бласфемијом. Ипак, то није спречило писце, како светске, тако ни домаће литературе, да се каткад опробају у писању прича са мотивима и елементима језовитог.
У књизи Торба од врбовог прућа коју аутор Мирољуб Тодоровић означава као дело где су заступљене „кратке приче, снови, нађене приче и слике приче“, видљив је уплив хорора. Најпре, то се уочава на почетку књиге, у одредници „Писац“. То је, према Фокнеру уметник, „биће које подстичу демони“ (Тодоровић 2010: 5). У овој формулацији некадашње античко обраћање музама у корист изазивања инспирације, замењено је схватањем да писца покрећу демони јер је он „оличење аморалности, јер је спреман да од било кога, од сваког пљачка, позајмљује, искамчи и украде само да би изашао на крај са својим послом“ (Тодоровић 2010: 5). Овде демонска помоћ може бити у коресподенцији са фаустовским стицањем знања: у оба зазивају се случаја силе таме како би од човека направиле уметника, човека знања али и вештина. Фокнер наводи и то да је писац у власти једног сна, а Торба од врбовог прућа, између осталог, својеврсни је каталог застрашујућих снова у чијим се чељустима нашао Мирољуб Тодоровић.
Необична бића настањују причу „Људи-сенке“, један ауторов сан о северним пределима, у којима се осим њега налазе и прилике без крила које израњају из ледене пустоши, као да пливају. У причи „Зграда“, простор за који сазнајемо да му се често јавља у сновима, мења се драстично: више није у стану без књига на последњим спратовима, већ у подруму. Веровање које има утемељење махом у литератури и кинематографији, да је подрум хтонско место, настањено злом силом, у овом ауторовом сну испоставиће се као тачно. Ваздух је „топао, влажан и загушљив“, на крају степеништа је „огромна, блатњава баруштина“ а из воде „вире главе неких буљавих, жаболиких створења“ па све то „почиње да личи на предворје неког давно замишљеног пакла“ (Тодоровић 2010: 17). Страху и збуњености додатно доприносе мирис трулежи и сумпора и немогућност повратка натраг, као и вода која надолази, запљускујући ноге сневача. Овај сан могао би се тумачити и са становишта психоанализе (где вода означава несвесно), којој би се могла прикључити и песма Умор београдске рок групе Екатарина Велика: „Умор је дубоко у мени / Подрум у кући / Риба у води […] Зар не видиш / Да ми се очи склапају?“ (Младеновић 2011: 59). Умор води до сна, а сан до куће у којој је подрум, у коме је вода у којој је риба (у причи – жаболико створење). Башлар наводи да за сваког од нас „постоји ониричка кућа, кућа сећања – сна, изгубљена у сенци нечег даљег од праве прошлости“ (Башлар 2005: 37), „кућа пружа уточиште сањарењу, кућа штити сањара, кућа нам дозвољава да мирно сањамо“ (Башлар 2005: 29). У пишчевом сну долази до разарања тог уточишта, подземље је пуно воде, труло, настањено демонским бићима, и кућа постаје непријатељски простор, а сан постаје кошмар.
Бића која се у сну јављају не морају нужно бити демонска да би изражавала претњу. У причи „Хлеб и пси“, човеков најбољи пријатељ преобраћен у искежену животињу, и са пеном на устима, способан је да нападне човека који је пошао да купи хлеб, и да изазове преплашеност и очај. Такви су и крволочни кљунари (или јазавци) које на сред галерије у току концептуалне изложбе, робусна жена храни добацујући им крваве комаде меса („Изложба“), или човек у пошти који „има чудну главу, избуљене, унезверене очи, уста претворена у птичији кљун“ (Тодоровић 2010: 86) и шишти („Човек са птичијим кљуном“). Дакле, животиња не мора бити створење из пандемонијума карактеристичног за хорор приче, већ може бити нешто свакодневно, али са пренаглашеним особинама и понашањем, тако да делује претеће. Страх може изазвати и чудно превозно средство које јуриша без возача („Возило“), као и људи. У причи „Насеље“, сневач тражећи непознатог човека по оронулим блатњавим улицама упада у опасност: почињу да га прате два огромна човека у црном, са месарским сатарама, који коментаришу серију свирепих грозних убистава читавих породица, а која се прошле ноћи десила у том насељу. Осим тога, шале се на рачун страдалих и детаљно описују злочин. Панично се удаљавајући од убица, сневач успева да се отисне са земље, и да им утекне полетевши. Серија несрећних снова који су се окончали паничним буђењем, прекинута је овим повољним расплетом. Сличну завршницу има и сан „Животиња и поштарка“: дубока ноћ (или, како би хорор писци рекли – глуво доба, што је време којим господари онострано) аутора затиче поред цркве Светог Марка на Ташмајдану, али чак ни светиња не може да отклони претњу оличену у животињи налик на црну мачку (антиципација вештице), чије очи „блеште у тами исијавајући продорну зеленкасту светлост. Из отворене чељусти испао лоптасти крвавоцрвени језик“ (Тодоровић 2010: 39). Пошта у коју ће се бегунац склонити испуњена је фрескама: он као да на сваки могући начин покушава да инкорпорира у свој сан довољно јаку заштиту од опасности. Овог пута, у томе и успева: поштарка му саопштава да је мачак Марко безопасан. Црква и простор око ње, углавном представљају заштиту којој демонска сила не може да се приближи. Ово не важи ако је црква на било који начин оскрнављена, али у Гогољевој причи Виј све заштите и религијске и паганске, студенту Хоми Бруту нису помогле да се одупре навали страшног бестијаријума у сред цркве. Интересантно је што Мирољуб Тодоровић у Торбу од врбовог прућа увршћује и причу о руском писцу, под насловом „Гогољева глава“, коју прати и визуелни рад – Гогољев портрет постављен изнад лобање која носи сунчане наочаре. Садржај ове приче чини бизаран податак о човеку који је фолклорну фантастику са елементима хорора утемељио у светску литературу. Наиме, хипохондрични писац је због страха да не буде жив сахрањен, сачинио тестамент који налаже спору сахрану и помно испитивање смрти. Међутим, приликом откопавања његових земних остатака, „пишчева лобања нађена је окренута у страну“ (Тодоровић 2010: 62). Гласине да се Гогољев највећи страх обистинио, прекинуте су објашњењем да су подземне воде допринеле урушавању сандука, који је довео до промене положаја главе. Ипак, занимљиво је како се то десило баш њему. Неке од најстрашнијих српских прича засноване су управо на овом мотиву (Мртва а жива, др П. Михаиловић; Под земљом, Драгутин Илић).
Прича „Јоана“, забележена 1983. године, о истоименој девојчици из Пољске која без додира покреће ствари, доста подсећа на роман Кери Стивена Кинга, који је објављен девет година пре настанка ове приче. Чудесну појаву телекинезе Кинг ће претворити у хорор причу у девојчици која је искористила моћи да би се осветила онима који су је годинама малтретирали. Прича „Похлепни поп“, о свештенику који је покушао да из туђе несреће и смрти извуче неку корист, помиње и Карађорђа који је тај поступак намеравао да казни бацајући живог попа у раку, где би касније био прекривен земљом, односно сахрањен жив. Мало је познато да је славни Вожд био велики борац против вештичарења, и да су у то време вештице биле под истрагом у Србији, а трагови поступања са њима видљиви су у писму Карађорђевог војводе Антонија Пљакића који у писму поручује Вожду да је једну бабу вештицу испекао у сред Књажевца, на шта је добио одговор: „То си све добро учинио!“ (Казимировић 1986: 72).
У сну који је описан у причи „Бука“, аутор ноћу пролази поред гробља читајући имена упокојених, док га посматрају „као да пулсирају, искачу и увлаче се у црни мермер, љубопитиве очи мртваца“ (Тодоровић 2010: 73). Гробље је још једно од хтонских места поред којих не ваља пролазити ноћу, која је време активности нечистих сила. Још један од атрибута оностраног јесте појавни облик јарета, које се у том контексту јавља у Глишићевим и Гогољевим причама, а у Тодоровићевој причи „Сатир“ у хумористичном маниру – лица пуног задовољства, између женских ногу са којих висе смакнуте гаћице. Растакање хорора настаје када сневач препознаје песника О. Д. у лику јарета (сатира), који позива на колективну насладу, те због овог онеобичавања, смех уступа место страху.
У сегменту „Пингвини“ појављује се необично друштво, „мали људи слични пингвинима. Глава им је без косе. Лице људско са живим, радозналим очима. Немају руке већ издужена пераја на чијем је крају нешто налик на шаку са три прста“ (Тодоровић 2010: 46). Иако чудне, ове појаве нису претеће, али место на којем су се нашле са сневачем може се довести у везу са хорором који је карактеристичан за снове. Непрегледно, пусто море је сценарио који се најчешће односи на књижевне творевине писца космичке страве Хауарда Филипса Лавкрафта, чији се најпознатији јунак, гигантско биће по имену Ктулу које сања на дну океана, јавља у сновима и разорно делује на оне који њега сањају.
Неки од ликова из снова сакупљених у Торбу од врбовог прућа (која крије списе са строго чуваном тајном у истоименој причи) имају сличности са Ктулуом – изазивају страву код сневача, који се понекад од силине одбрамбене реакције пробуди. Створења која се налазе у каталогу снова Мирољуба Тодоровића блиска су ликовима карактеристичним за хорор приче: ту су наказе из демонског света, животиње чија улога је претећа и људи чије понашање изазива салве страха. Атмосфера је језовита, најчешће се све дешава у ноћи која је испуњена отужним мирисима и чудним звуковима, места су пуста и подложна дејству подземља (често хтонска).
Ониричка фантастика чије је главно својство некада било исказивање забрањеног под маском сна, у Торби од врбовог прућа добила је сасвим другачији смисао. Ови снови нису изговор за представљање скривеног смисла, већ паклене визије које се дешавају свакоме када заклопи очи, али често испаре у неколико трептаја након буђења. Мирољуб Тодоровић је забележио један део својих снова, од којих су неки права мала ремек-дела хорор фантастике, која се могу посматрати и као засебне приче једног већег мозаика. На овај начин, сигнализам је још једном утемељен као иновативан и маштовит правац, чија дела су „покретна међугнезда“ (Стојковић 2010: 160) која се могу увек изнова тумачити и дописивати.
ЛИТЕРАТУРА:
Бакић 2015: Илија Бакић, „Српска научнофантастична поезија – Мирољуб Тодоровић“ у: Књижевна фантастика: алманах 2015, Београд: Čarobna knjiga.
Башлар 2005: Гастон Башлар, Поетика простора (прев. Фрида Филиповић), Чачак: Градац.
Казимировић 1986: Радован Н. Казимировић, „Чарање, чини и мађије“ у: Тајанствене појаве у нашем народу и Креманско пророчанство, Смедерево: Арион.
Марићевић 2016: Јелена Марићевић, Легитимација за сигнализам, Београд: Everest Media.
Младеновић 2011: Милан Младеновић, Дечак из воде: монографија Милана Миладеновића, Београд: LOM.
Огњановић 2014: Дејан Огњановић, Поетика хорора, Нови Сад: Орфелин издаваштво.
Павић 2011: Милорад Павић, Хазарски речник, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Стојковић 2010: Душан Стојковић, „Читање између речи“ у: Торба од врбовог прућа, Београд: Tardis.
Тодоровић 2010: Мирољуб Тодоровић, Торба од врбовог прућа (кратке приче, снови, нађене приче и слике приче), Београд: Tardis.
Остави коментар