Аутор: Стеван Стојков
Ако би свет у којем живимо требалo представити уз помоћ боја, не би се дуго мучили око њиховог избора. Да би успешно испунили постављени задатак довољне би нам биле само две боје: црна и бела. Будући да у већини случајева волимо себе да описујемо као појединце који имају изграђене ставове по скоро свим питањима, заборављамо да живимо у свету који је веома подељен и који се може представити једноставном бинарношћу – само као борба између добра и зла.
Узмимо као пример било које од актуелних питања: климатске промене, вакцинација, право на абортус, доступност ватреног оружја, мигрантска криза, ниво заштите људских и мањинских права и слично. Ситуација која се изнова и изнова понавља је постојање два супротстављена табора које одликују дијаметрално супротни погледи на постављено питање и одсуство дискусије између њих. „Зараћенеˮ стране су подигле високе ограде око својих уверења преко којих, ма колико исправни, аргументи супарничког табора не могу проћи, те су заузеле став „ако ниси с нама, онда си против нас”.
Узрок овако радикалне поларизације у друштву многи виде у интернету и друштвеним медијима. Без сваке сумње, интернет и друштвени медији су драматично променили начин на који се информације шире, како њима приступамо и како формирамо мишљење, али да ли је оптужба да они подстичу поларизацију и шире идеолошке поделе у друштву у потпуности оправдана?
Због могућности брзог пружања великог броја информација о различитим темама и лаког повезивања корисника широм света, први дани интернета су обећавали утопију која шири ум. Интернет је представљен као место где ће људи моћи слободно да размењују нове идеје и разматрају друге тачке гледишта. Међутим, чак и у тим данима великог оптимизма, могли су се чути гласови неколико научника који су били забринути да се оваква визија интернета заснива на превише идеализованој слици људске природе.
Међу њима су били и истраживачи са MIT-а (Massachusetts Institute of Technology) Marshall Van Alstyne и Erik Brynjolfsson. Они су 1996. године упозорили на потенцијално тамну страну интернета. Њихово упозорење је гласило:
Појединци који су овлашћени да издвоје садржај који није у складу са њиховим постојећим преференцијама могу формирати виртуелне клике, изоловати се од супротстављених тачака гледишта и појачати своје предрасуде. Корисници интернета могу да траже интеракцију са појединцима који имају исто мишљење, који имају сличне вредности, и тако постају мање склони да верују у важне одлуке које доносе људи чије се вредности разликују од њихових.
Када одете на интерент да погледате нове вести, или посетите неки од сајтова друштвених медија уверићете се у истинитост њиховог упозорења, јер ћете се наћи у окружењу у којем се појединац углавном сусреће са информацијама које одражавају и појачавају његова постојећа уверења и ставове. Окружен садржајем који је прилагођен његовим интересовањима и веровањима, појединац може изградити уверење да и сви други корисници мисле на исти начин као он, или пак да би то требали да чине.
Прилагођено медијско искуство, ограничавајући изложеност различитим гласовима и мишљењима, допринеће и оснажиће формирање група корисника истомишљеника. Те групе ће уоквирити и појачати заједнички наратив, што ће додатно осигурати да се у окружењу појединца могу чути само истомишљеници. Такво окружење, које елиминише супротстављена гледишта и различите гласове, идентификујемо као соба одјека (echo chamber).
Собе одјека и епистемички мехури
Соба одјека се дефинише као „средина у којој се особа сусреће само са информацијама или мишљењима која одражавају и поткрепљују њена сопствена, а супротни гласови су активно искључени и дискредитованиˮ. Собе одјека могу изазвати низ негативних ефеката. Могу створити дезинформације. Такође, отежавајући разматрање супротстављених гледишта и спречавајући дискусију о важним и компликованим темама, оне могу искривити нашу перспективу.
Искључивањем алтернативних мишљења и ставова, уз истовремено фаворизовање информација које јачају наша постојећа уверења, собе одјека не представљају претњу само за дискусију са неистомишљеницима, већ и за наш интелектуални развој. Наиме, сматра се да оне могу ограничавајуће деловати на нашу слободу учења и способност да толеришемо разлике у мишљењима. Собе одјека могу довести до ускогрудног размишљања, што за последицу може имати повећање поларизације у друштву, па чак и појаву екстремних ставова по неким питањима.
Собе одјека се могу појавити свуда где се размењују информације, нису искључиво везане за интернет и друштвене медије, али нове технологије су их учиниле многобројнијим и у њих је далеко лакше „упастиˮ у дигиталном, него у реалном свету. Истина, и у стварном животу поједници имају тенденцију да се окупљају око људи који деле њихова интересовања и вредности. Међутим, интернет и друштвени медији су ову тенденцију драстично појачали.
Једна од основних функција и уједно и један од главних разлога велике популарности друштвених медија управо представља могућност повезивања корисника у групе истомишљеника на основу заједничких преференција садржаја. Интеракције углавном са истомишљеницима оснажиће уверење корисника у исправност његових ставова и мишљења. Такође, анонимност интеракције са другим корисницима на мрежи олакшаће одбацивање аргумената и ставова других, стварајући тако „непријатељскијиˮ терен за дискусију.
Ниска цена, лак приступ и брз проток огромне количине података учинили су да се данас све већи број људи о најновијим догађајима и актуелним темама информишу преко друштвених мрежа, уместо са традиционалних извора, као што су штампа, радио, телевизија. Још један важан разлог што то чинимо је чињеница да ће нас на њима дочекати вести које одговарају нашим преференцијама.
Да до нас не дође нежељени садржај, заслужни су алгоритми друштвених мрежа. Користећи наше прошло понашање како би прилагодили препоруке нашим преференцијама, алгоритми друштвених мрежа нас „заробљавајуˮ у низ персонализованих информација и садржаја. Они прате све наше активности на мрежи. Сваки пут када прочитамо неки новински чланак, кликнемо на оглас, или када лајкујемо објаву пријатеља, они те информације бележе и користе их за пружање повезаног садржаја. Они нас упућују на садржаје које нас већ занимају.
Временом скупљајући их, алгоритми друштвених мрежа ове мале преференције полако се претварају у поларизовано окружење. Захваљујући алгоритмима, који се константно усавршавају, ми добијамо само једну страну сваке приче – нашу страну. Они се брину да се до нас не пробију аргументи и докази друге стране. Алгоритми друштвених мрежа формирају око нас својеврсни заштитни балон – филтер мехур. Да ли су ти филтер мехури узрок поларизације на интернету и друштвеним медијима?
Многи стручњаци верују да се проблем данашње поларизације може објаснити кроз епистемичке мехуриће. На том становишту је и стручњак из области права и бихевиорални економиста Cass Sunstein. Према њему, главни узрок поларизације је то што су интернет технологије учиниле свет таквим да људи више не наилазе на другу страну.
Бројне студије су показале да су људи мање вољни да деле информације и објаве на друштвеним мрежама које су у супротности са њиховим постојећим уверењима и ставовима, чак и ако верују да су те информације тачне, па да ли се на основу свега до сада реченог може ставити знак једнакости између соба одјека и епистемичких мехурића? Или су то су две различите појаве које људи често замагљено посматрају заједно? Да ли је филтер мехур исто што и епистемички мехур?
Епистемички мехур је друштвена епистемичка структура „у којој не успевамо да приступимо релевантним изворима информација било намерно или ненамерноˮ. Он се може формирати на друштвеним мрежама. Узмимо, на пример, Facebook. Многи људи добијају вести са ове друштвене мреже. Њихови фидови се пуне објавама пријатеља који обично деле њихове ставове. Корисник, чији сви пријатељи деле идентичне ставове, наћи ће се у епистемичком мехуру.
У њему ћемо се наћи и ако намерно блокирамо, уклањамо пријатељство или прекидамо везу са корисницима на друштвеним медијима који имају супротне ставове од наших, или кад се претплаћујемо само на канале, вести или блогове који потврђују наша постојећа уверења. Важно је напоменути да се епистемички мехур разликује од филтер мехура. У случају филтер мехура поједине информације не долазе до нас и то не нашом кривицом.
Филтер мехур се дефинише као „интернет феномен где платформе друштвених медија ограничавају нашу изложеност вестима и другим информацијама коришћењем алгоритама за давање приоритета садржају који одговара нашем демографском профилу и онлајн историјиˮ. Алгоритми друштвених медија су ти који одлучују које ћемо информације и садржаје на њима видети, а претпоставку о томе шта бисмо ми желели да видимо, они доносе на основу нашег претходног понашања на интернету.
Као и собе одјека, и епистемички мехури се могу појавити и у стварном животу. Мимо интернета и друштвених медија ови мехури ће настати у случајевима када нам недостаје приступ широком спектру информација, или пак, намерно ограничавамо приступ само одређеним изворима информација. Такође, дружење само са људима сличног порекла и погледа на свет погодаваће њиховом стварању.
У свакодневном говору ове термине често користимо као синониме. С друге стране, у стручној литератури значења термина епистемички мехур, филтер мехур и собе одјека су разграничени, као што се може видети из њихових наведених дефиниција. Стога, између соба одјека и епистемичких мехура се не може ставити знак једнакости. Разлика између ова два концепта је значајна. Сажето речено, епистемичке мехуре можемо описати као места где не чујемо другу страну, док собе одјека представљају средину у којој не верујемо другој страни.
Идеја која стоји иза епистемичких мехура – да услед развоја интернет технологије људи више нису у прилици да чују другу страну – није у потпуности одржива. Резултати нових истраживања сугеришу да највероватније не постоје прави епистемички мехури, јер у савременом свету већина људи је ипак редовно изложена информацијама и мишљењима друге стране. Дакле, кључно питање за разумевање соба одјека није шта људи чују, већ коме људи верују.
Пристрасност потврде
Интернет и друштвени медији су повезани са повећањем средње идеолошке дистанце између појединаца. Повећање изложености појединаца садржају који јача њихова постојећа уверења и ставове о различитим темама, те олакшано спајање истомишљеника у хомогене групе које деле идентичне ставове, и који информације прикупљају из истих извора представљају два важна фактора ширења поларизације у друштву. Такође, они представљају и два важна механизма соба одјека.
Селективна изложеност информацијама и концентрисано груписање истомишљеника нису довољни за настанак собе одјека, јер се ради о појави која је далеко укорењенија и отпорнија на спољашње гласове од епистемичког мехура. Појединци који се нађу у соби одјека одбацују информације и доказе друге стране већ на самом извору. Гласови друге стране су дискредитовани и активно искључени из дискусије. Чланови собе одјека не верују другим изворима. Њихово поверење је преусмерено и сконцентрисано унутар собе одјека.
У ситуацијама када нам се иста мишљења и информације које их поткрепљују стално враћају, долази до јачања наших постојећих уверења и стварања пристрасности потврде. Дакле, управо пристрасност потврде представља неопходни механизам за формирање собе одјека.
Пристрасност потврде је когнитивна пристрасност која фаворизује информације које потврђују наша постојећа уверења или пристрасности. Другим речима, пристрасност потврде је склоност особе да прикупља, тумачи или памти информације на начин који једноставно потврђује његова постојећа уверења. Она представља једну од најчешћих, али и најјачих и најподмуклијих људских предрасуда, јер већина људи није свесна да се понашамо на горе описани начин.
Идеја да у нашим глава постоји невидљиви глас који нас охрабрује да се тврдоглаво држимо својих веровања и ставова и који се увек слаже са оним што говоримо, без обзира на чињенице, постоји од давнина. Још у далекој прошлости филозофи и писци су приметили да људи имају потешкоћа да обрађују информације на рационалан, непристрасан начин када већ развију мишљење о том питању.
Шесдесетих година прошлог века овом идејом се бавио и когнитивни психолог Peter Wason. Он је спровео неколико експеримената познатих као задатак откривања Васоновог правила. Резултати његових експеримената су показали да су људи склони да траже информације које потврђују њихова постојећа уверења.
Иако се о њој често говори као о негативној тенденцији која нарушава логику и процес доношења одлука, пристрасности потврде не треба аутоматски придодати негативан предзнак, она може имати и позитиван и негативан утицај. Она нам може помоћи да останемо сигурни у своја уверења и вредности, али нас, нажалост, може и спречити да објективно сагледамо проблеме и ситуације у којима се нађемо, што за последицу може имати доношење погрешних одлука.
Пристрасност потврде се може појавити на више начина: како тражимо, тумачимо и памтимо информације. Добро је познато да начин на који појединац тражи информације, може значајно утицати на оно што пронађе. Постављање питања на сугестиван начин допринеће доношењу пристрасних закључака. Приликом тражења информација на мрежи, због филтер мехура, још је теже избећи пристрасност потврде. Наиме, како смо видели, задатак алгоритама друштвених медија је да нам покажу тачно оно што мисле да желимо да видимо.
Људи који имају опречне ставове о неком питању могу доћи до супротних закључака, чак и када дођу до потпуно истих информација и доказа. Такође, поред могућности да до супротних закључака дођемо тумачећи исте податке, како се наводи у стручним изворима, често ћемо захтевати строже стандарде за доказе који се такмиче са нашим постојећим уверењима.
Пристрасност потврде многи у шали називају селективним присећањем, јер се по правилу сећамо само информација које потврђују наша постојећа уверења и ставове. Чини се да су информације и докази који говоре у прилог нашим уверењима боље „кодираниˮ, те дуже остају у нашем памћењу од информација које су контрадикторне тим уверењима.
Будући да смо се укратко упознали са начинима на који се она манифестује, покушаћемо у пар црта да одговоримо на питање зашто су људи подложни пристрасности потврде. Један од разлога је што су људи у данашње време просто бомбардовани огромном количином информација, те немају довољно времена да сваку од њих пажљиво обраде како би донели непристрасан закључак. Такође, обрада прикупљених информација и доношење одлука су често пристрасни, управо зато што су људи ограничени на тумачење информација из сопственог угла.
Људи воле да се осећају добро у вези са својим ставовима и уверењима, те откривање да је њихово уверење, које они високо цене, погрешно, учиниће да се не осете тако и негативно ће утицати на њихово самопоштовање. У жељи да заштите своје самопоштовање људи ће веома често прибећи пристрасности потврде.
Мада се може учинити да њу можемо „укључитиˮ по својој вољи, истина је да је она, као и све когнитивне пристрасности, обично несвесна. Већина људи није свесна да су укључени у пристрасност потврде. Како бисмо спречили да она негативно утиче на наше одлуке, морамо потражити алтернативна гледишта и супротстављена објашњења, а затим покушати да их протумачимо отвореног ума.
Како избећи собе одјека
Карактеристике интернета и друштвених медија су промениле начин на који се људи информишу. Због могућности интернета да нам брзо испоручи огромну количину информација о различитим темама и способности друштвених медија да нам те информације пруже селектоване на основу резултата наших ранијих претрага и преференција, собе одјека су постале саставни део живота на мрежи.
Поред упућивања на садржаје који нас већ занимају, алгоритми друштвених медија су нам олакшали и повезивање са истомишљеницима. Такође, они у садејству са теденцијом корисника да прикупљају, тумаче или памте информације на начин који једноставно потврђује њихова постојећа уверења, креирају самооснажујућу спиралу утемељења заједничког наратива и јачања изграђених ставова. Дискредитујући гласове са стране и отежавајући дискусију са њима, собе одјека представљају нашу зону конфора.
Речено представља само један поглед на феномен соба одјека. Постоје и мишљења да се собе одјека у стварном животу, нарочито на интернету где постоји обиље информација, не могу формирати и да оне постоје само у теорији. Савремена истраживања сугеришу да оне ипак постоје на мрежи. Према њима, иако се у собама одјека не одвија сва дигитална комуникација, оне имају утицаја на ширење информација и мишљења.
Корисници на мрежи имају теденцију да преферирају информације које су у складу са њиховим погледима на свет, игноришу различите информације и формирају поларизоване групе корисника око заједничког наратива, што може довести до низа негативних ефаката. Најчешће оптужбе које се упућују на рачун соба одјека је да су оне одговорне за ширење дезинформација, теорија завера и већ више пута поменуту поларизацију у друштву.
Да бисмо их избегли, ми морамо бити у стању да их препознамо. Препознавање соба одјека управо представља највећи проблем у вези са њима. Њих је веома тешко препознати, нарочито ако се већ налазимо у некој од њих. Ако посумњате да се налазите у једној од њих, како стручна литература сугерише, треба себи да поставите неколико питања:
Да ли друштвена група или веб локација за коју сумњате да је соба одјека има тенденцију да даје само једну перспективу на неко питање?
Да ли је то гледиште углавном подржано гласинама или непотпуним доказима?
Да ли се чињенице занемарују кад год су против тог становишта?
Позитиван одговор на било које од ових питања одагна ће ваше сумње. Након њиховог препознавања следи још један захтеван задатак – како избећи собе одјека. Лак и универзалан начин за њихово избегавање не постоји. Ситуација по питању соба одјека није једнозначна. Она зависи колико од психологије појединаца, толико и од његове средине, као и структуре дигиталног окружења које посећује. Навешћемо неколико савета који се најчешће наводе у литератури:
Направите навику да проверавате више извора вести да бисте били сигурни да добијате потпуне и објективне информације.
Комуницирајте са људима различитих перспектива и водите рачуна да разговарате о новим идејама уз чињенице, стрпљење и поштовање.
Запамтите, да само зато што желите да нешто буде истина, то не значи да је то истина.
Препоруке које нам говоре да треба да потражимо начине да преиспитамо, па чак и оспоримо оно што мислимо да знамо и у шта верујемо није ни лако, нити пријатно спровести у дело. Међутим, прикупљање информација из више извора и сагледавање различитих перспектива учиниће нас објективнијим и иновативнијим. Морамо себи пружити прилику да изађемо из наше зоне комфора. Ако то не учинимо, прихватањем непроверених информација, гласина, а понекад и лажи за истините чињенице, ризикује-мо да донесемо лоше одлуке по многим питањима.
Извори:
https://advertising.utexas.edu/news/what-social-media-echo-chamber
https://edu.gcfglobal.org/en/digital-media-literacy/what-is-an-echo-chamber/1/
https://www.pnas.org/doi/10.1073/pnas.2023301118
https://theconversation.com/the-problem-of-living-inside-echo-chambers-110486
https://www.simplypsychology.org/confirmation-bias.html
https://www.verywellmind.com/what-is-a-confirmation-bias-2795024
https://www.britannica.com/science/confirmation-bias
Остави коментар