СОЦИЈАЛИСТИ У ВОЈВОДИНИ ДО 1918. ГОДИНЕ

Аутор: др Милош Савин, историчар

О коренима социјализма вођене су многе полемике. Неки мислиоци социјалистичке идеје виде у Енглеској у 17. веку, у покретима Левелера и Дигера који су свој успон имали у доба Оливера Кромвела; неки их налазе и век раније код Томаса Мора и његове Утопије, док најдаље одлазе они који социјализам повезују са Платоновом Државом и настанком хришћанства. Међутим, тек на почетку 19. века социјализам постаје политичка доктрина. Епилог Индустријске револуције био је прелазак у капиталистичку фазу развоја, па у западној Европи долази до огромне акумулације индустријског капитала у рукама малог броја људи. Покрет који се противио оваквом систему у почетку је бранио занатлије који су били угрожени џиновском индустријском производњом. Врло брзо долази до преоријентације на раднике који су за потребе суровог развоја индустрије били најобичнији потрошни ресурс. Тадашњи радници били су пролетери у правом смислу те речи: осим властитог рада и властигог потомства нису имали ништа; своје кратке и тешке животе проживљавали су по фабричким смештајима, без икаквих права и заштите. Развојем социјалистичких идеја током 19. века настаће „утопијски социјализамˮ, а насупрот њему, Карл Маркс и Фридрих Енгелс дефинисаће „научни социјализамˮ. Реформистички социјализам, односно социјалдемократија, своје идеје покушавао је да оствари у оквиру парламентарног и капиталистичког уређења. Неки од наведених праваца социјализма током 20. века завладаће у великом броју држава широм света.

С обзиром да је у претходном историјском периоду Угарска била доминантно пољопривредна земља, што је било у интересу Беча и крупних мађарских велепоседника, она је по заостајању у капиталистичком развоју била сличнија царској Русији, него западноевропским државама. На стабилизацију политичких околности након пада Баховог режима надовезала се изградња развијене железничке мреже: до краја 19. века Угарска је на својој територији имала 17 000 км пруге, док је њена густина на територији Војводине била подједнака тадашњој Енглеској. На такву експанзију железнице највише је утицала трговина пољопривредним продуктима. У недостатку домаћег капитала, створен је позитиван кредитни амбијент који је проузроковао вртоглави развој капиталистичке привреде у Угарској, знатно бржи него у осталим деловима источне Европе. Брзина обрта капитала је довела до тога да се број кредитних установа повећао за двадесет и пет пута, док се обим кредита удесетостручио. Након Нагодбе из 1867. године, путем кредита у Угарску је масовно пласиран страни капитал, пре свега од стране Ротшилда и других банкарских кућа. Наравно, суштински интерес страног капитала није био да остане заробљен у Мађарској, него да се увећан врати својим матичним установама, али с обзиром на то да је постојао дефицит домаћег капитала, у почетној фази он је иницирао огроман раст привреде.

До првог озбиљнијег удруживања мађарских радника, на челу са Михајлом Танчићем, долази непосредно после Нагодбе, али ово удружење је убрзо елиминисано хапшењем његових чланова. Надахнут идејама Маркса и Енгелса, металуршки радник Карољ Фаркаш, успоставио је своју организацију и спојио је са Првом интернационалом. Ова организација је, на вест о успостављању Париске комуне, покушала да нешто слично изведе у Будимпешти што је довело до крвавог гушења покрета. Руководство мађарског радничког покрета је оптужено и осуђено за велеиздају. Значајну улогу у развоју мађарског социјалистичког покрета имао је Лео Франкел, један од оснивача Париске комуне, који је, упркос рањавању, успео да се сакрије и преживи ове догађаје. Он је био мађарски Јеврејин, син лекара из Обуде (део Будимпеште), са великим искуством у радничким покретима широм Европе и покушао је да формира социјалистичку радничку странку, која је промовисала непомирљиву класну борбу.

Године 1890. настала је Социјалдемократска странка у Угарској, односно Мађарској. Оснивач ове политичке групације био је Пал Габор Енгелман, лимар из Пеште, који је радио на оснивању синдиката у Немачкој и Аустрији. Иако је био кључна личност мађарског радничког покрета, уз свесрдну подршку Фридриха Енгелса, Енгелман се на краће време дистанцира због ступања великог броја опортуниста у партију, да би након поновне фузије предводио лево крило мађарских социјалдемократа.

Поред утицаја које су имали наведени догађаји са нивоа читаве Угарске, међу Србима у Војводини посебно се мора истаћи утицај Светозара Марковића. Боравећи као студент у Петровграду ступа у везу са руским социјалистима као што су Чернишевски, Доброљубов и Херцен. Због чланка „Српске обманеˮ у Милетићевој „Заставиˮ, где је критиковао Јована Ристића и Миливоја Петровића Блазнавца, губи стипендију и враћа се у Србију. У периоду 1871–1872. Марковић издаје лист „Раденикˮ, први социјалистички лист у Србији и на Балкану. У тренутку највеће снаге и утицаја Српске народне слободоумне странке на челу са Светозарем Милетићем и њеног прерастања у одушевљени масовни национални покрет Срба у Војводини, Светозар Марковић 1872. прелази у Нови Сад одакле шири социјалистичке идеје.

Ново откривени извори упућују на могућност да су одређене безбедносне структуре Кнежевине Србије постигле неку врсту компромиса са Марковићем да се привремено измести у Нови Сад, а да ширењем социјалистичких идеја буде опозиција Српској народној слободоумној странци утемељеној на идеологоијама грађанског либерализма и српског национализма. Већ 1873. године долази до првих знакова нехомогеног политичког деловања у Милетићевој странци, што је свакако последица синхронизованих притисака на њу, опортунизма појединих старих лидера и класне диференцијације на маргинама странке, пре свега због размимоилажења у Уједињеној омладини српској, те издвајања Нове омладине. Окосницу Нове омладине чинила је група вршачких социјалиста окупљених око Лазе Нанчића, Јаше Томића, Косте Лере, Браће Токин… На последњој скупштини старе Уједињене омладине српске дошло је до сукоба мишљења између кључне личности, Владимира Јовановића и социјалисте Светозара Марковића. Иако у основи хумане идеје о негирању капиталистичког развија Светозара Марковића, биле су прилично нереалне и у датом тренутку неуклопиве на подручју Војводине, где је капитализам био развијенији него у Србији.

Вршачки социјалисти су прихватили Марковића као свог „духовног оцаˮ, иако ни Нанчић, ни Томић нису били део пролетаријата, већ студенти, изданци богатих вршачких трговачких породица. Вршац у то време има више становника него Нови Сад, а вршачки социјалисти врше снажан утицај на национални, културни, публицистички и политички живот своје средине. Иако опчињени Марковићем, кроз неку врсту политичког синкретизма они су и ватрене присталице Милетића, због чега су познати и под називом Тићевци или Тићи. До првог озбиљнијег размимоилажења са Првом интернационалом долази 1875. године поводом Херцеговачког устанака. Лист немачке социјалдемократске странке „Фолкштатˮ је негирао народноослободилачки карактер устанка, фалсификовао политичке околности, те етикетирао устанике као плаћенике руског царизма. Нанчић и Томић су упутили протесно писмо, образлажући детаљно због чега они као српски социјалисти подржавају устанак. Њихова реакција није објављена, а лично Виљем Либкнехт је оптужио представнике Нове омладине да су шовинисти, а не социјалисти. Можемо са сигурношћу потврдити да је овај догађај био вододелница након које ће Нова омладина социјализам заменити грађанским радикализмом и српским самоодбрамбеним национализмом. По питању решења источне кризе, Томић одустаје од концепта швајцарске конфедерације у корист идеје о великој српској држави на Балкану.

Термин радикализам (од radix – лат. корен) означава низ политичких покрета у Европи с краја 18. и прве половине 19. века. Радикални покрети су се углавном залагали за корените реформе као што су опште право гласа, републиканизам, антиклерикализам, демократизација друштва, слобода штампе, праведнија редистрибуција капитала… Радикали не споре капитализам, али захтевају његову максималну корекцију. Један од главних сарадника Светозара Марковића, Ђорђе Ђока Мијатовић, баштинио је ове идеје.

Овај први новосадски и војвођански социјалиста важио је за човека изузетног образовања и пустоловног духа: завршио је право у Будимпешти и Паризу, агрономију у Бостону и медицину у Цириху, а стигао је и да обиђе Египат, Кину и Индију. У време студија, Мијатовић је из иностранства слао своје чланке Милетићевој „Заставиˮ, да би 1872. по повратку у Нови Сад објавио свој социјалистички програм „Једнака права, једнаке дужности и једнака слобода за свеˮ и покренуо политички лист „Једнакостˮ. Мијатовићев политички програм је инсистирао на општем праву гласа за све становнике Угарске, на  децентрализацији и јачању општинских самоуправа. Тражио је да се сви закони усвајају на референдуму, затим рационализацију државне управе, драстично смањење чиновника, као и смањење плата високих чиновника. Програм је предвиђао укидање стајаће војске и наоружавање народа, који би сам себи бирао старешине. Сматрао је да сваки грађанин има право да предлаже законе. Инсистирао је на прогресивном опорезивању, али и укидању било каквог опорезивања за оне чији је годишњи приход био 400 форинти и мањи. Тражио је осмочасовно радно време, како у фабрикама, тако и на пољима. Противио се продаји и пленидби имовине која би гарантовала приход од поменутих 400 форинти. Залагао се за обавезно бесплатно образовање, обавезно државно старање о инвалидима и немоћнима. Такође, Мијатовићев програм је пропагирао и најшире грађанске слободе. Ипак, овај програм је донекле остао мртво слово на папиру, пошто није формирана политичка странка која би се озбиљније залагала за њега. Свакако да су вршачки социјалисти, потоњи радикали, били блиски овом програму, али су они од 1887. до 1902. године били на позицијама Бечкеречког програма, допуњеног социјалним захтевима. По Мијатовићевим схватањима најпознатији социјалиста и комуниста био је Исус и због овог става дошао је у сукоб са бројним клерикалцима. У своме програму Мијатовић ни на једном месту не користи термине социјализам, социјалистички покрет, социјалистички орган, управо из намере да својој политичкој формацији дâ легалне оквире. Иако је његов програм предлагао конкретне мере, „Једнакостˮ је престала да излази из личних и финансијских разлога. Мијатовић тада поново одлази у Цирих где студира медицину, истовремено радећи у најбољим циришким клиникама и лабораторијама. У Цириху 1875. стиче титулу доктора медицине. Његова дисертација у области гинекологије је публикована на немачком језику и имала je запажену улогу у медицинским круговима. Наредне две године Мијатовић је радио као лекар у енглеским и холандским колонијама на Далеком истоку. Вративши се у Нови Сад, Мијатовић се оженио са Софијом Мандић, ћерком Теодора Мандића, једног од најзначајнијих српских правника и добротвора. Након свадбеног путовања, Ђорђе Мијатовић, ерудита и социјалиста великог ентузијазма, прерано умире у тридесет и трећој години од антракса.

Српска демократска странка, односно кикиндски демократи окупљени око листа „Српски гласˮ који је почео да излази 1907. године, у свом деловању су баштинили елементе социјалдемократије. Пре свега се то односи на Милету Јакшића, изузетног интелектуалца и православног свештеника блиског левим идејама. Он се залагао за аграрну реформу којом би феудална имања била расподељена и дата сељацима у приватно власништво. За разлику од њих комунисти су сматрали да се од тих поседа створи заједничко земљиште, па су се између ове две политичке групације водили велики спорови пре и после Првог светског рата. Поред тога што су се залагали за дељење земље аграрној сиротињи, браћа Јакшић су сматрали да задруге и друге врсте заједничког земљишта могу служити за збрињавање изнемоглих и болесних. Иако ће неки од њих, попут Жарка Јакшића, наставити са својим деловањем, надолазећe време Првог светског рата није одговарало реализацији социјалистичких идеја кикиндских демократа, које су с једне стране биле неприхватљиве за конзервативно-капиталистичко друштво, док су са друге, из угла комуниста, биле исувише „реакционарнеˮ због противљења бескласном друштву и другим комунистичким максимама.