Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Као што је случај са конзервативном и либералном идеологијом, и социјалистичке тј. леве идеје у Србију стижу споља. Наиме, српска влада је даровиту децу слала на школовање у европске универзитетске центре, како би по повратку могли да се ухвате у коштац са потребом стварања младе и крхке српске државе. Школујући се у иностранству, ови стипендисти се упознају и са политичким идејама Европе 19. века, те по повратку те идеје покушавају и да инкорпорирају у политички живот Србије, као и да сами делују у складу са њима.
Када је реч о социјалистичким (левим) идејама код Срба, највећи утицај на њихово формирање извршио је тзв. научни социјализам Маркса и Енгелса (критика капитализма). Такође, велики утицај су имале и анархистичке идеје тога доба, као и низ прилично конфузних и несистематизованих учења руских мистика. Не треба сметнути с ума ни чињеницу да је Србија 19. века била доминантно сељачко друштво, без развијене индустрије, с остацима социјалних заједница као што су породичне задруге, што је представљало изузетно плодно тло за „упијање“ идеја о социјалној правди. Најмаркантнија фигура српског социјализма тога доба био је Светозар Марковић.
Светозар Марковић
Један од првих значајних српских социјалиста у 19. веку несумњиво је Светозар Марковић. Траг који је оставио за собом у свим областима којима се бавио импозантан је, а бавио се теоријским радом, публицистиком, књижевном критиком и политиком.
Марковић је рођен у Зајечару 21. септембра 1846. године, а умро је у Трсту 10. марта 1875. у 28. години.
Гимназију је учио у Крагујевцу и Београду, да би од 1863. до 1866. године студирао на Техничком факултету у Београду. 1866. године послат је као државни питомац у Петроград у Русију на студије технике. На студије у Цирих прелази 1869. године, где остаје до 1870. године, када губи државну стипендију због чланка „Српске обмане“, објављеног у „Застави“, где се обрушава на целокупан државни систем у Србији, а нарочито на бирократију.
Када је реч о утицајима на Марковића, они су многоструки. У периоду београдског школовања (гимназија и факултет) он је био опчињен идеологом Либералне партије Владимиром Јовановићем, кога је апологетски и беспоговорно следио. По одласку у Петроград био је укључен у рад руских револуционарних кружока, следбеника руског аграрног социјалисте Николаја Чернишевског. Преласком у Швајцарску почиње да проучава тзв. научни социјализам, где открива и западне социјалистичке идеологе и мислиоце, пре свих Маркса и Енгелса, али и Дарвина, Фојербаха, Канта… Повратком у Србију упознаје новинара Перу Тодоровића, будућег оснивача Народне радикалне странке, као и његову супругу, такође новинарку, Милицу Нинковић, и све више се посвећује писању. 1871/1872. године покреће лист „Раденик“, да би потом у Крагујевцу 1873. године издавао лист „Јавност“.
Целокупно своје деловање усмерава у правцу решавања политичких проблема и припреме маса за остварење грађанских права револуционарним путем. Отуда и његово главно дело „Србија на истоку“ расправља о проблемима Србије са социјалистичких позиција. Заступао је идеју о балканској конференцији, која представља алтернативу националним експанзијама новостворених држава. Због напада на власт 1874. године осуђен је на девет месеци затвора, из кога је изашао тешко болестан. Умире у Трсту следеће године.
Учења, ставови, гледишта
У својој студији о Светозару Марковићу Слободан Јовановић тврди да је Марковић био добар познавалац теорије социјализма и социјалистичког поретка. Чак истиче да је за разлику од других присталица ове идеје у Србији свога времена био један „европски образовани социјалиста“. Као такав, Марковић је веома добро познавао и саму суштину модерног капиталистичког друштва, са свим његовим чиниоцима (индивидуализам, политички партикуларизам, приватна својина, подела рада, индустријализација…)
Управо због тога је под утицајем социјалистичких и народњачких идеја изградио један идеолошки оквир који можемо одредити као аграрни социјализам, који је требало да послужи као идеолошка и политичка одбрана од „претеће“ модернизације и европеизације. По Марковићу, модернизација је угрожавала оне вредности које је он желео да сачува и унапреди у својој визији друштва социјалне правде. Те вредности биле су задруга, колективна својина, самоуправа, народна општина и друге традиционалне институције које је сматрао више него важним за опстанак затечене социјалне структуре, у којој је преовладавао сељачки посед и патријархални идентитет, уз доминацију колективизма и егалитаризма. Управо то и такво друштво, Марковић жели да сачува од надолазећег капитализма и да на његовим институцијама оствари идеале аграрне и егалитарне заједнице. Због оваквих схватања сматрао је да српски социјалисти треба сами да оформе свој социјално-политички програм, који би уважавао реалности и потребе српског друштва и државе.
Под утицајем Чернишевског Марковић није схватао социјализам као економску доктрину, већ као нов филозофски поглед на човека и живот. Он је социјализму давао васпитни циљ који човека треба да промени изнутра и облагороди, претварајући га од егоисте у алтруисту. Марковић посебно инсистира на некапиталистичком путу развоја Србије. Он је битан зато што је Србија у друштвеном смислу потпуно супротна капиталистичком друштву и Западу. Он сматра да је од развијеног Запада могуће и потребно узети само оно што је пука техника, дакле савремене машине и ништа друго, јер би оне била олакшица и помоћ човеку при тешким физичким пословима. Превидео је, међутим, да су машине управо продукт и нераскидиви део западног система, те да ван оквира и чинилаца тог система оне губе сврху.
Занимљиво је и шта Марковић мисли кад користи појам „новог друштва“. Он, наиме, под појмом „новог друштва“ подразумева стари социјални поредак какав се већ налази у дубинској структури Србије, са старим патријархалним институцијама, егалитарним и колективно-својинским односима и вредностима. Једино што би у тој структури мењао јесте ситносопственички посед који би Марковић, по угледу на раније задруге, желео поново да уједини и стави под колективно власништво и управљање.
Огромну препреку за социјалистички развој аграрне Србије Марковић види у бирократији и чиновничком апарату. Зато ће главну оштрицу своје критике стања у Србији и усмерити према чиновништву и држаће је се током целог свог плодног али кратког живота. Он за чиновнике каже да су господарска класа и да их има више него што их народ може платити, али главна замерка му је што су они класа која не „ствара“ производе, а прима плату. Марковић сматра да је чиновнички ред главни узрок што је сељак осиромашио. Такође напада и трговачки слој, осуђујући њихово богатство које је стечено на народни рачун. Сматра их непотребним у друштву, те да их треба елиминисати. Стиче се утисак да Марковић није разумео значај бирократије и трговца за друштво, међутим, Слободан Јовановић тврди да Марковић управо у њима види темеље и претече надолазећег капитализма, те због тога жели њихову елиминацију.
Намера да се грађанско друштво дискредитује у тесној је вези с Марковићевим уверењем да је капиталистичку економију могуће прескочити (па самим тим и све њене негативне последице), те друштвени напредак остварити на темељима традиционалних форми патријархалног живота и вредности. Дакле, за Марковића се може рећи да је био анти-модерниста, да је слепо веровао у своје идеале, те да није био склон компромисима. Међутим, остаће да лебди питање, да је поживео дуже, да ли би време успело да га промени и коригује његове идеје и ставове.
Остави коментар