Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Сусрети са Стаљином, иако одвијани по шаблонским принципима, били су на себи својствен начин занимљиви, јер су са научне, пре свега медицинске стране, много откривали о природи диктаторске моћи, као и о најважнијим карактерним особинама комунистичког система власти и устројству једне такве тоталитарне државе. Овде наводимо сведочење Коче Поповића о сусрету са Стаљином 27. маја 1946. године, мада су и казивања Милована Ђиласа, Едварда Кардеља и самог Тита од драгоцене вредности за разумевање свакодневних односа и опхођења Стаљина према себи подређеним људима, а таквих је у његовом животу било много. Овај приказ Коча Поповић направио је на основу својих забележака које је тада водио: „…Кад се иде у посету код Стаљина, то се званицама најави готово уочи самог састанка. Једном смо чак били дигнути из Бољшој театра, где смо слушали оперу и после пола сата били смо код Стаљина. И овог пута била је примењена иста пракса. Са Титом смо били Ранковић, Кидрич, Нешковић, Владо Поповић и ја. Када смо ушли у Кремљ, прошли смо кроз читав низ ходника и предсобља. Први утисак Кремља јесте да је све врло чисто, доста једноставно, сви ходници и собе покривени теписима, тако да се ход уопште не чује, добија се утисак неког тихог санаторијума, неке тишине, као да је све око нас било у памук утопљено. Коначно смо били уведени у једну собу, са дугим столом за конференције са једно десетак места. Ту је стајао Стаљин, а поред њега десно Молотов, а лево Берија. Посматрао сам Стаљина. То је човек омањег раста, далеко мањи него што изгледа на фотографијама и портретима. Има необично уска спуштена рамена, као да има деформацију у раменима, па руке држи мало раширене. Кад смо ми ушли, насмешио се, видели су се покварени и крњави зуби. Пало ми је у очи да је Стаљинова коса прилично ретка и танка. Он је кренуо према Титу, доста лако, еластично. Пошто се руковао, друг Тито му је представио Југословене. Стаљин се руковао редом са свима представљајући се кратко са Стаљин и одмах му је пао у очи стас појединих наших другова, а нарочито Влада Поповића, Ранковића и других. Стаљин се окренуо к Молотову и рекао: Вјечеслав Молотов, погледајте, лепи људи, снажни људи, снажан народ. Молотов је климнуо главом…ˮ[1] Иначе, када би разговарао са неким, или водио седнице Политбироа, Стаљин се ретко обраћао директно својим саговорницима. Користећи се гестикулацијом и својим чувеним претећим кажипрстом, он је више говорио уопштено за себе, повремено се обраћајући искључиво Молотову са понеким питањем или констатацијом, одајући, у таквим приликама, једно опште стање духа одвојености од реалног живота и привржености својим унутрашњим страховима и предрасудама.
„Стаљин је тада сео у прочеље стола, за њим остали. Он је одмах дограбио своју бележницу и у њој почео да прави различите шаре, што је иначе радио у току сваког разговора, с времена на време, прецртавајући, оно што је дотле био нацртао. Разговор је почео…ˮ [2] После службеног разговора и вечере у Кремљу, дружење са Стаљином и совјетским руководством настављено је у пријатнијој, ништа мање опуштеној атмосфери, уз конзумирање велике количине алкохола и забаву у којој се играло и певало уз руске народне песме. „…У већ алкохолисаном стању, Стаљин је одједном почео да певуши и да игра уз музику са грамофонских плоча. Молотов и остали повикали су му: Товаришч Јосиф Висарионович, како сте ви снажни. Расположење Стаљиново одједном се променило: А не, не, ја нећу дуго живети… Физиолошки закони делују… Молотов и остали поскакали су: Њет, њет, товаришч Стаљин, ви сте нам нужни, дуго ћете још ви живети… Стаљин је вртео главом: Не, не, физиолошки закони делују. После је погледао на Тита: Черчил ми је причао о Титу, да је Тито добар човек, а ја кажем Черчилу: Не знам ја, али ако ви кажете, значи мора бити добар. Потрудићу се и ја да се упознам са Титом. Потом је подигао своју малу чашу са перцовком и позвао Тита да пију брудершафт. Куцнули су се и загрлили. Затим се Стаљин исправио и рекао: Још у мени снаге има – па је Титу протурио обе руке испод мишица, па га је три пута подигао увис уз звук неке руске народне песме, која је долазила са грамофона. Затим је Стаљин позвао друге Југословене да са њим пију брудершафт, а потом се окренуо Ранковићу и рекао му у полу-шали да се чува Берије, а Берију је питао: А вас два? Ко ће кога да уврбује?… Онда опет здравица….ˮ[3] Из овог цитата може се сагледати сва тргедија људске глупости, али, пре свега, трагедија руског народа и слепе одушевљености идеолошком занесеношћу тадашњих југословенских првака.[4]
Поменута одушевљеност у Југославији је, у том периоду, узимала „теолошки карактерˮ. Међутим, од самог почетка, уз разумљиву умереност у том погледу, још и за време рата, Совјетски Савез био је истакнут као узор, као прва земља у којој је дошло до изградње новог социјалистичког друштвеног уређења. Ипак, као што ће се показати, убрзо после завршетка рата и у мирнодопском развоју земље, долазило је до неспоразума и несугласица, који овога пута нису били објашњиви слабим комуникацијама, као у време рата, нити потискиваном потребом да се те разлике подреде главном задатку тренутка, борби против заједничког непријатеља. У новој ситуацији количина контаката и ширина лепезе проблема на које су се односили, као и број људи који су се непосредно сусретали, били су необично велики. Није реч само о поређењу са ситуацијом која је била у рату (прво само ради веза, које су често прекидане на одређено време, а онда неколико официра за везу), него и у поређењу са уобичајеним контактима међу државама.[5]
Број совјетских функционера, политичара, војних и цивилних експерата, јавних и културних радника и уопште људи из свих подручја деловања који су долазили у Југославију, био је врло велики и одражавао је са југословенске стране и жељу за што бољим и свестранијим упознавањем совјетског искуства и што тешњом сарадњом. Такође, било је прилично много оних који су из Југославије ишли у Совјетски Савез, али је тај број драстично заостајао за кретањем у другом смеру. Као што ће се показати, слање толико много совјетских грађана у Југославију, било је у Москви мотивисано тежњом да се што дубље продре у све поре друштва у Југославији и да се оно што брже трансформише како би одразило у потпуности модел совјетског друштва и државе. У френетичној атмосфери победе у Југославији, тада, 1945-1946. године, то никоме није сметало, или велики број грађана и значајан део руководства то није схватао на описани начин. Само ће будући догађаји све Југословене „пробудитиˮ из занесеног усхићења и страшно демантовати њихове илузорне тврдње о потреби ширења „радничког рајаˮ из СССР-а у Југославију.[6]
Поред тешког притиска са политичког Запада, у вези са граничним питањима, а посебно у вези са разграничењем са Италијом, Југославија се налазила у тешком положају и у погледу унутрашњих прилика. Земља, која је у предратном периоду знатно заостајала у укупном развоју у односу на многе државе Европе, била је страховито опустошена у току Другог светског рата. То пустошење није се односило на одређене облике разарања и уништавања или на одређене делове земље, као што се то обично дешава у рату, него је било свестрано и погодило је све делове Југославије. Разорени су били градови и села, индустрија, рудници, железничке пруге и мостови, лучке обале, пољопривредни инвентар, укључујући и стоку и домаће животиње, као и стамбене објекте, куће, школе, болнице и јавне зграде. Једном речју, није било ничега што није тешко оштећено или сасвим искључено из деловања. Штавише, и алати и остала средства потребна да се разрушено или опљачкано поново оспособи, сасвим су недостајали. Аграрни сектор, на коме је комплетна југословенска привреда почивала у међуратном периоду, потпуно је „збрисанˮ. Ипак, најтежи ударац био је огроман губитак људских живота. Процене броја погинулих или убијених југословенских грађана током рата, крећу се од 600.000 до 1.700.000 људи. Тиме је људска радна снага, као основица за свеобухватан препород, у неким крајевима земље озбиљно недостајала.[7]
Међу губитке потребно је да рачунамо и то да је изостала обнова висококвалификованих кадрова за време рата, да је знатан део убијених, како у логорима, тако и у борбама, био управо из редова интелектуалаца и из слоја интелигенције у области техничко-технолошких наука. Опет, део предратне интелектуалне елите и тзв. техничке интелигенције на почетку рата емигрирао је у западну Европу и САД и из политичких, a у вези са њима и других сличних разлога, и, по завршетку рата, није се вратио из емиграције. Све је то указивало на потребу да се, поред војне и дипломатске сарадње, што брже и што интензивније развија сарадња са СССР-ом у циљу обнове земље, а с обзиром на све напетију међународну ситуацију, то је било потребно и на пољу организације и трансформације НОВЈ у редовну и модерну оружану снагу. То је укључивало проширење командног кадра и посебну обуку у тактичким, техничким и организационим вештинама. Све то је подразумевало и унификацију ратног материјала, који је на крају рата представљао необично шаренило типова, модела и порекла. Ту су се оружје и опрема од пре рата мешали са ратним материјалом који је углавном био југословенски, немачки, италијански, британски, амерички и совјетски.[8]
Разумљиво, још у последњој фази оружаних борби дошло је до разговора о послератној сарадњи и помоћи Совјетског Савеза Југославији. Прво су дошли војни стручњаци, а такође су и југословенски официри одлазили у СССР у разне специјалистичке школе. Затим су долазили стручњаци из разних домена привредне делатности (индустрије, пољопривреде, транспорта и друго). Коначно, били су ту и стручњаци за разне друштвене службе и управу, укључујући здравство, планирање, школство итд. Сви су они били примљени као добродошла помоћ и као саветници у решавању великог броја проблема. Потребно је одмах нагласити да је на дневном реду било решавање само основних проблема у свакој грани или подручју делатности.[9]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Група аутора, Историја Савеза комуниста Југославије, Издавачки центар Комунист, Народна књига, Рад, стр. 324-351, Београд, 1985.
Дедијер, Владимир, Документи 1948, књига прва, Рад, Београд, 1979.
Дедијер, Владимир, Јосип Броз Тито, прилози за биографију, Култура, Београд, 1953.
Матес, Лео, Међународни односи социјалистичке Југославије, Нолит, стр. 94, Београд, 1976.
Петрановић, Бранко, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, стр. 452-466, Београд, 1981.
[1] Владимир Дедијер, Документи 1948, књига прва, Рад, Београд, 1979, стр. 65-117.
[2] Исто, стр. 97.
[3] Исто, стр. 100-101.
[4] Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито, прилози за биографију, Култура, Београд, 1953, стр. 415-422.
[5] Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, стр. 452-466, Београд, 1981.
[6] Лео Матес, Међународни односи социјалистичке Југославије, Нолит, стр. 94, Београд, 1976.
[7] Група аутора, Историја Савеза комуниста Југославије, Издавачки центар Комунист, Народна књига, Рад, стр. 324-351, Београд, 1985.
[8] Исто, стр, 305-313.
[9] Лео Матес, наведено дело, стр. 96.
Остави коментар