Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Превазилажење јаза између онога што је одлучено и оног што се у стварности заиста и спроведе има велики значај, како за грађане тако и за привредне субјекте. Преглед спровођења политике заштите животне средине ЕУ (Environmental Implementation Review 2019) има за циљ побољшање имплементације тако што ће се означити узроци који доводе до пропуста у спровођењу и примени али и системске препреке интеграцији политике заштите животне средине у остале јавне политике у ЕУ. Овај документ мапира главне изазове за сваку државу чланицу, али и истиче постојеће добре праксе. Први Преглед спровођења политике животне средине у ЕУ усвојен је у фебруару 2017. године. Почевши од тада, многе државе чланице су организовале националне дијалоге о приоритетним темама које су назначене у извештајима који се односе на њихову земљу. У ове дијалоге укључене су регионалне и локалне власти али и сви остали заинтересовани актери. Убрзо након усвајања првог Прегледа, покренут је инструмент ТAIEX-EIR (Environmental Implementation Review) Peer to Peer, како би се олакшало учење међу државама чланицама, регионима и општинама, и како би се побољшала пракса спровођења политике заштите животне средине ЕУ. Преглед спровођења политике заштите животне средине омогућава бољу усклађеност са ЕУ законима који се односе на заштиту животне средине тако што се бави основним узроцима лошег спровођења и промовисањем ефикасније примене поменутих закона. Преглед илуструје какав је статус спровођења прописа у области заштите животне средине затечен јануара 2019. године и има за циљ да подстакне сарадњу између јавних власти и заинтересованих страна, како би се пронашла решења по мери за отклањање идентификованих недостатака. Извештаји о појединачним државама чланицама из 2019. године покривају и неколико нових тема у односу на 2017. годину. Они представљају одговор на повратне информације које су добијене од држава чланица, Европског парламента, Економског и социјалног комитета, Комитета региона и многих других заинтересованих страна.
Транзиција од линеарне ка кружној економији пружа прилику за трансформацију економије и њене одрживости, што значи прелазак на модел где се производи, материјали и ресурси, одржавају и користе што је дуже могуће. Превенција и управљање отпадом представљају основни чинилац кружне економије, с обзиром на то да, истовремено, помажу у спречавању негативног утицаја отпада на животну средину и здравље људи и усмеравају га на ефикасну употребу. Од 2017. године Комисија спроводи Акциони план циркуларне економије, који укључује и објављивање Стратегије ЕУ за пластику у кружној економији у оквиру пакета циркуларне економије за 2018. и усвајање измена и допуна законодавства о отпаду. Нови документ – Комуникација о одрживој био-економији за Европу објављен је у октобру 2018. године, с циљем јачања веза између економије, друштва и животне средине. Предлог да се смањи утицај одређене пластике на животну средину, додатно илуструје заједничке напоре у ЕУ да се ефикасније позабави еколошким проблемима везаним за производњу и одлагање пластике. На нивоу ЕУ, стопе рециклирања су се повећале са 43,7% у 2014. на 46,4% у 2017. години, а количина комуналног отпада на депонијама смањила се за 20,6% у периоду између 2013. и 2017. Међутим, ситуација се доста разликује међу државама чланицама. Обавезе које се односе на третман отпада још увек нису у потпуности испуњене, уз велике разлике у учинку унутар ЕУ. За оне државе чланице које су изложене ризику да не испуне своје циљеве за 2020. годину у погледу рециклирања комуналног отпада, Комисија је представила извештаје о раном упозорењу.
Политички оквир за кружну економију је ојачан од 2017. године. Међутим, неколико држава чланица требало би боље да спроводе принципе кружне економије у различитим областима, на пример у погледу уштеде воде и енергије, спречавања отпада, рециклирања материјала. Превенција отпада остаје важан изазов у свим државама чланицама, укључујући оне са високим стопама рециклирања. Шест држава чланица производе најмање двоструко више комуналног отпада по становнику него држава чланица са најмањом количином отпада (Аустрија, Кипар, Данска, Немачка, Луксембург и Малта). Поред тога, просечна производња комуналног отпада у ЕУ се повећала од 2014. године: само девет држава чланица смањило је своју производњу отпада по глави становника између 2014. и 2016. године.
Према подацима који су достављени Комисији, само неколико држава чланица је већ достигло циљ рециклирања комуналног отпада од 50% до 2020. године (Аустрија, Белгија, Холандија, Немачка и Словенија). Постоји простор за увођење нових економских инструмената (нпр. порези на депоније, шеме „плаћам колико бацам“), како би се учинило привлачнијим поновно коришћење и рециклирање. Број депонија које нису у складу са захтевима Директиве о депонијама и даље оставља разлог за забринутост.
Словенија показује да се политика кружне економије и управљање отпадом могу обавити у кратким временским оквирима. Свеобухватна стратегија циркуларности стимулисала је одвојено сакупљање и рециклирање, уз значајну помоћ фондова ЕУ. Данска представља добар пример отворене сарадње како би се промовисала кружна економија. Проценат малих и средњих предузећа који нуде зелене производе или услуге већи је од просека ЕУ. Француска је усвојила амбициозан план за кружну економију током 2018. године, са планираним активностима које имају за циљ смањење коришћења ресурса за 30% до 2030. године. Поставила је још један, рекло би се можда чак и преамбициозан циљ – 100% рециклирања пластике до 2025. године, уз стварање 300.000 нових зелених радних места.
Многи екосистеми већ су се променили због глобалног загревања и изложени су ризику због промене климатских услова. Стратешка дугорочна визија Комисије за просперитетну, модерну, конкурентну и климатски неутралну економију, потврђује преданост Европе вођењу глобалне климатске акције и претпоставља да се може постићи нулта емисије гасова са ефектом стаклене баште до 2050. године. Током 2018. године, ЕУ је усвојила законе чији је циљ смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште за најмање 40% до 2030. године, у односу на 1990. годину. По први пут, оквир ЕУ покрива и емисије са земљишта. Када се ЕУ законодавство у потпуности спроведе, процењује се да ће смањење емисија достићи око 45% до 2030. године.
До краја 2018. године државе чланице су имале обавезу да поднесу нацрт националних енергетских и климатских планова, нацрт националних програма контроле загађења ваздуха и планова за обрачунавање емисија и уклањања гасова са ефектом стаклене баште из коришћења земљишта, промене намене земљишта као и планове у области шумарства. Ови планови би могли да буду добри примери како повезати секторске политике, као што су пољопривреда-природа-вода и транспорт-ваздух-здравље, у циљу решавања заједничких изазова.
Постоји висок степен спровођења климатског законодавства широм ЕУ и постоје велики изгледи да се циљеви за 2020. годину остваре. Од октобра 2018. године, двадесет и пет држава чланица је развило Националне стратегије за адаптацију, уз континуиране напоре у преостале три државе чланице како би и оне завршиле своје. Стратегија ЕУ за Дунавски регион ставља посебан нагласак на адаптацију на екстремне временске прилике и представља важну платформу за подстицање сарадње између Аустрије, Бугарске, Хрватске, Чешке, Немачке, Мађарске, Румуније и Словачке на заједничком мониторингу и управљању поплавама.
ЕУ је развила свеобухватан систем правила која се односе на природу, биодиверзитет, заштиту земљишта и мора који су кључни за постизање циљева заустављања губитка биодиверзитета и услуга екосистема које предвиђа Стратегије биолошке разноликости до 2020. године. Постизање повољног статуса заштићених врста и станишта захтева пуну примену Директива о стаништима и птицама. Мрежа Натура 2000 наставља да се шири у морским подручјима, а ЕУ је већ постигла циљ за 2020. годину – 10% обалних и морских подручја покривено је заштићеним подручјима. Напредак је постигнут и на усвајању неопходних мера очувања, као што су планови управљања локалитетима, иако они још увек покривају само 70% подручја Натура 2000. Још увек су потребни велики напори како би се осигурало спровођење.
Доступне информације показују да су морски и копнени екосистеми, као и земљиште, и даље под утицајем неприкладних пољопривредних пракси, напуштања земљишта, климатских промена, развоја инфраструктуре, урбаног ширења, загађења ваздуха, земљишта и воде. Решавање овако широког спектра притисака захтева, између осталог, ефикасну интеграцију циљева биодиверзитета у друге јавне политике, посебно оне које се односе на финансирање и промовисање дијалога између актера.
Губитак биодиверзитета у ЕУ се наставља, чак и ако је постигнут одређени напредак на локалном нивоу. Упркос одређеном напретку од 2017. године у вези са завршетком и управљањем подручјима Натура 2000, већина држава чланица мора убрзати напоре за довршење својих мрежа, посебно у морском окружењу. Потребни су бољи капацитети у националним администрацијама и адекватно финансирање како би се спречило погоршање стања. Неке државе чланице нису усвојиле национално законодавство у складу са Уредбом о инвазивним страним врстама и/или нису правовремено обавестиле Комисију о мерама искорењивања.
У Румунији треба поменути LIFE пројекат „Повежите Карпате“. Ове локације представљају подручја где се врсте попут медведа и вукова могу кретати без ризика да буду ловљене или случајно убијене. Пројекат је допуњен са неколико активности за побољшање административних капацитета, као и укључивање локалних актера. Кипар је једна од земаља са напредном имплементацијом Уредбе о дрвној грађи ЕУ. Упркос својој малој величини, држава је извршила више провера домаћих и страних дрвопрерађивача него било која друга држава чланица. 100% националних оператера је прошло обуку о својим законским обавезама, а казне које се примењују за кршење су међу највишима у ЕУ.
Квалитет ваздуха у Европи се побољшао током последњих деценија, захваљујући заједничким напорима ЕУ, националних, регионалних и локалних власти. Од 2000. године емисије главних загађивача ваздуха смањене између 10% и 70%, у зависности од загађивача. Међутим, у већини држава чланица, квалитет живота грађана и даље је отежан јер се концентрација одређених загађивача ваздуха налази изнад стандарда које има ЕУ за квалитет ваздуха. Ситуација је посебно озбиљна у урбаним подручјима где живи већина Европљана.
Комисија је 2018. године објавила Комуникацију – Европа која штити: Чист ваздух за све, у којој су наведене мере које су на располагању државама чланицама у борби против загађења ваздуха. Државе чланице су почеле да састављају своје националне програме контроле загађења ваздуха.
Као део напора да се ухвати у коштац са загађењем буком, ЕУ је утврдила заједнички приступ за спречавање или смањење штетних ефеката изложености буци. Овај приступ се заснива на коришћењу заједничких метода за мапирање буке, пружању информација јавности и усвајању акционих планова по мери на локалном нивоу.
Осамнаест држава чланица и даље треба да убрза смањење емисија азотних оксида и концентрације азотног диоксида даљим смањењем емисија у транспорту, посебно у урбаним подручјима. Ово може укључити и циљана ограничења за приступ возилима у градским подручјима или фискалне подстицаје. Тамо где постоје прекорачења, Комисија је покренула случајеве кршења, укључујући упућивање неколико држава чланица Суду правде Европске уније.
У петнаест држава чланица ЕУ потребно је убрзати смањење честица (ПМ2.5 и ПМ10), између осталог промовисањем чистије производње енергије и ефикасног даљинског грејања. С тим у вези, постоји неколико нерешених случајева кршења. Неке од држава чланица упућене су Суду правде ЕУ због стално високих нивоа честица (ПМ10), а Суд је већ одлучио у два случаја. Смањење емисија амонијака, у шест држава чланица захтева смањење емисија из пољопривреде. Ово се може постићи увођењем пољопривредних техника са ниским емисијама, укључујући и управљање сточарством и ђубривом.
Од 2017. године државе чланице и Комисија учествовале су у низу дијалога фокусираних на квалитет ваздуха. До краја 2018. године организовано је шест таквих дијалога у циљу решавања специфичних изазова у Чешкој Републици, Мађарској, Републици Ирској, Луксембургу, Словачкој и Шпанији. Ови напори су допуњени организацијом тематских радионица уз подршку механизма ТAIEX-EIR Peer to Peer. Када је реч о доброј пракси, треба поменути LIFE пројекат „Малополска Регион“ у Пољској, који пружа подршку и саветодавне услуге за спровођење мера које се баве озбиљним загађењем ваздуха у том региону.
Остави коментар