СРБИ И МАЂАРИ – 175 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА РЕВОЛУЦИЈЕ 1848–1849. ГОДИНЕ

31/01/2024

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

Текуће 2024. године навршава се 175 година од завршетка чувене Револуције 1848–1849. године, догађаја који је из темеља уздрмао Европу остављајући трајне последице на њену социјалну, економску и политичку будућност. Тадашњи револуционарни процеси нису заобишли ни српски етнички корпус, нарочито онај његов део који је живео у Хабзбуршкој монархији. Одлуке које је српски народ тада донео, као и храброст и пожртвовање које су српски револуционари показали у тим тешким и драматичним годинама, ударили су темељ Војводства Србије, као нечег што је представљало израз слободарских тежњи српског народа северно од Саве и Дунава.

 „Пролеће народа” један је од назива за низ револуција које су од 1848. до 1849. године захватиле добар део Старог континента. Узроке за избијање тих драматичних друштвено-политичких процеса можемо пронаћи у тежњи народа за побољшањем социо-економских услова живота, али и жељи за стицањем личних, политичких и националних слобода. Самим тим, рушење феудалног поретка, борба за лична и политичка права уз експанзију националних покрета, обележили су те револуционарне 1848. и 1849. године.

Избијање Револуције 1848. посебно је уздрмало древну и мултиетничку Хабзбуршку монархију. Револуционарни покрети Мађара, Немаца, Срба, Италијана, Хрвата…, прожети снажним националним набојем постали су претња по територијални итегритет, па и сам опстанак Дунавске монархије.

Најопаснији, по интересе бечког двора, био је Мађарски револуционарни покрет, који је тежио успостављању независне државе на готово половини територије Хабзбуршке монархије. Тачније на оној земљи коју су Мађари сматрали својим историјским и националним простором. Вођа мађарских револуционара био је помађарени Словак, Лајош Кошут.

Изложени вишедеценијској верској и националној дискриминацији од стране бечког двора Срби су на Мађарску револуцију испрва гледали благонаклоно. Истакнути српски интелектуалци показали су спремност да се заједно са Мађарима супротставе бечком апсолутизму. У програму од седамнаест тачака они су поставили захтеве за политичким и грађанским правима и слободама српског народа. Тражили су право на употребу свог језика, управљање школством и локалном самоуправом, редовно сазивање Народног сабора…

Српска делегација, предвођена официром Ђорђем Стратимировићем, изнела је 8. априла 1848. године своје захтеве и пред Угарски парламент у Пожуну. Иако нису подразумевали територијалну аутономију, српски захтеви су од стране Мађара означени као сепаратистички, а мађарски посланици су их одбили уз поруку да у Угарској постоји само један политички народ, мађарски.

Идеја о постојању само једног политичког народа била је неприхватљива за Србе одлучне у намери да пруже отпор политици мађаризације. Већ средином априла 1848. дошло је до уличних нереда у Кикинди и Новом Саду. Уништавана су документа на мађарском језику и нападани феудални поседи, на шта су мађарске власти одговориле увођењем преких судова и слањем војске у српске средине.

Под притиском догађаја и расположења народа карловачки митрополит Јосиф Рајачић сазвао је Црквено-народни сабор који је одржан од 13. до 15. маја 1848. године и који ће остати упамћен као Мајска скупштина. Одлукама Мајске скупштине истакнуто је да је српски народ слободан и независан под окриљем хабзбуршке круне. Проглашена је Српска Војводина на територији Бачке, Барање, Баната Срема и делова Војне границе. Образован је Народни одбор као извршни орган скупштине, митрополит Рајачић је уздигнут у звање патријарха, а за војводу Српског војводства изабран је Стеван Шупљикац.

Пошто Мађари нису показали спремност на сарадњу, а Лајош Кошут је Србе чак оптужио за велеиздају и отворено им запретио ратом, српски политички представници окренули су се сарадњи са бечким двором. Међутим, желећи да избегне сукоб са Мађарима, хабзбуршки цар је испрва одбио српске захтеве, да би се тек након што је успео да стабилизује прилике у остатку Монархије окренуо гушењу Мађарске револуције. Управо тада цар делимично прихвата одлуке Мајске скупштине (избор патријарха и војводе), знајући да ће на тај начин придобити Србе. Од тог тренутка српски револуционари усаглашавају акције са царским трупама.

Борбе између српских и мађарских револуционарних снага водиле су се широм Бачке и Баната. Први у помоћ Србима у Дунавској монархији прискочили су добровољци из Кнежевине Србије, предвођени Стеваном Книћанином. Најзначајније битке Срби су водили код Сентомаша, Вршца, Сомбора, Панчева…

Иначе, мађарска војска је ратовала са знатно више успеха, тако да су упркос великој храбрости и пожртвовању српске трупе биле принуђене на повлачење.Током мађарске офанзиве масовно је страдало локално српско становништво, док је непријатељска  војска систематски спаљивала српска села и градове. Мађарски гарнизон из Петроварадина је бомбардовао и готово до темеља разрушио Нови Сад.

Тек уз подршку руског цара, који је у Хабзбуршку монархију упутио војску под командом генерала Паскијевича, бечки двор је успео да угуши Мађарску револуцију. Након што су августа месеца 1849. године потучени код Сегедина и Темишвара, највећи део мађарске војске се предао. Кошут је са неколико хиљада сабораца и најближих сарадника пребегао у Османлијско царство, док су бројни истакнути мађарски револуционари који су остали у Хабзбуршкој монархији заробљени и стрељани код Вилагоша.

Након окончања сукоба, хабзбуршки цар је 1849. године формирао Војводство Србија и Тамишки Банат, са центром у Темишвару, као својеврсно испуњење српских захтева из револуције. Међутим, такво војводство било је српско само по имену и ни по чему другом. У „аустријској Војводини”, из које је изузета војна граница, Срби су били тек трећи народ по бројности. Титулу војводе за себе је задржао цар. Власт у његово име вршио је аустријски генерал, а званични језик био је немачки. Српски интереси, на тај начин, били су потпуно дезавуисани.

Упркос изневереним очекивањима, Револуција 1848–1849. допринела је јачању националног духа и покрета, који ће наставити политичку борбу за очување и опстанак српског народа северно од Саве и Дунава. Снови српских револуционара из 1848. остварени су седамдесетак година касније када је на концу Првог светског рата 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Сведок свих тих догађаја, истакнути српски новинар, књижевник и политички делатник Михаило Полит Десанчић је посматрајући судбину свог народа истакао: У великим догађајима на Балкану (Први светски рат) и у страдању тамошњег српског народа видео сам онај исти дух, оно исто јунаштво српског народа, видео сам величину тог племенитог народа као и година 1848. и 1849. овде у нас. То је исти народ, који се и тих година знао борити и гинути за своју народност.

Међутим, поред политичке и оружане борбе за остварење великих националних циљева, Револуција 1848–1849. године свакако је остала упамћена и као догађај који је оставио значајне последице по српско-мађарске односе. Интереси два народа у то време дубоко су се прожимали и сукобљавали, а рат је на све то додао само још једну мрачну ноту почињених злочина. Страдање цивилног становништва, пустошења градова и села незаобилазан су део готово сваког оружаног сукоба, па тако и српско-мађарског рата тих револуционарних 1848. и 1849. године.  Несумњиво да су сви ти догађаји оставили дубок траг у колективној свести два народа и тешке последице по њихове даље односе. Додамо ли на то злочине из времена Првог па Другог светског рата, тек онда схватамо колико је то историјско наслеђе у ствари тешко и оптерећујуће.

Уосталом, Срби и Мађари вековима живе једни са другима или једни поред других. Добра и зла времена од 9. века до данас неминовно су се преплитала као што су то чиниле и богате културе два народа стварајући на тај начин значајно заједничко историјско наслеђе. Под тежином те прошлости садашњост је неретко доживљавана неизвесном готово колико и будућност, а ксенофобија је и једну и другу заједницу држала зачаурене у сопственом етничком кругу. Управо зато, никог не треба да изненади што смо једни у другима чешће видели претњу него подршку, уграђујући на тај начин и своје међусобне односе у стереотипе о вечном непријатељству народа овог дела Старог континента.

Страх је снажан покретачки фактор, а историјско наслеђе такво да је увек представљало добар основ за његово генерисање. Самим тим, овдашње политичке елите њиме су се обилато користиле, посебно у жељи да окупе и мобилишу што шири круг сународника, а зарад остварења некад дугорочних или пак чешће краткорочних и јефтиних политичких бенефита. До данас то је нажалост остао „modus operandi” већине политичких елита на овим просторима и непобитан доказ њихове политичке и културне инфантилности.

Одговорност за такво стање увек сносе они најутицајнији, а то су превасходно политичке елите. Тачније, они који имају задатак да креирају динамику односа како у сопственом друштву, тако и у интеракцији држава и народа. Искључивост у вођењу националне политике као по правилу онемогућавала је било какав трајнији компромис, а камоли историјске споразуме који би продубили сарадњу и благодетно деловали на међуетничке односе у овом делу света.

Срећом по Србе и Мађаре ситуација се драматично променила у последњих десетак година, током којих су између две државе успостављени веома блиски, пријатељски, односи. Заслугу за ту промену засигурно носе председник републике Србије Александар Вучић и председник мађарске владе Виктор Орбан. Двојица лидера који су успели да се уздигну изнад те већ традиционалне политичке агенде националних подела и који нису дозволили да бременито наслеђе прошлости буде вечни извор непремостивих подела, већ су направили историјски искорак ка изградњи пријатељских и партнерских односа два народа.

Српски председник и мађарски премијер тиме су показали политичку зрелост и изнад свега државнички капацитет који их издваја од већине регионалних лидера неспремних да направе такав искорак. Они нису дозволили да историјско наслеђе, у том процесу изградње пријатељских српско-мађарских односа, представља непремостиву баријеру. Напротив! Прихватили су наслеђе прошлости онаквим какво јесте, одали пошту невиним жртвама и на једној и на другој страни, исказујући на тај начин међусобно поштовање као неопходан основ за изградњу боље будућности.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

  1. Богданов, В. (1929). Устанак Срба у Војводини и Мађарска револуција, Градска штампарија, Суботица
  2. Поповић, Ј. Д. (1963). Срби у Војводини: Од Темишварског сабора 1790. до Благовештенског сабора 1861, Матица српска, Нови Сад
  3. Полит Десанчић, М. (1996). Како је то било у нас Срба у Буни године 1848. Архив Војводине, Нови Сад
  4. Павловић, М. Д. (1986). Србија и српски покрет у јужној Угарској 1848 и 1849. Просвета, Београд
  5. Бабац, М. Д. (2014). Илустрована војна историја: Срби и Револуција 1848–1849, Евро-Ђунти, Београд
  6. Екмечић, М. (2021). Револуција 1848. и Балкан, Православна реч: Архив Војводине, Нови Сад

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања