Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Када је реализована одлука о формирању прве југословенске државе (Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, од 1920. године Краљевине СХС и од 1929. године Краљевине Југославије), политички захтеви Николе Пашића, свакако усаглашени са Двором, о тзв. „омеђивању“ српских, хрватских и словеначких земаља у новој држави, нису добили подршку великих сила.[1] Одговорни државници, Александар Карађорђевић и Никола Пашић били су свесни геополитичког положаја српског народа, те су прихватили, како саму југословенску идеју тако и начин њене реализације, као и њену структуру.[2]
Прва југословенска држава настала је Прводецембарским актом 1918. године, на основу норми које су биле усвојене у Крфској декларацији из 1917. године. На основу Видовданског устава из 1921. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је детерминисана као унитарна, централизована, уставна и парламентарна монархија са снажним уделом владара у доменима извршне, делом и законодавне власти, као и са развијеним моделом локалне и регионалне самоуправе (народне самоуправе), наслеђеним из Краљевине Србије.[3] Од почетка постојања, па све до њеног краха у Априлском рату 1941. године, југословенска држава тешко је функционисала. У централном фокусу проблема у вези са њеном функционалношћу налазило се питање уставног устројства и државног уређења, а узрок ових проблема налазимо у односу хрватских националних елита према нерешеном питању сврсисходности постојања југословенске државе. За српске политичке и уопште националне елите, као и за огромну већину српског народа, који су баштинили богато наслеђе потпуно изграђеног национално-духовног идентитета и грађанске свести, а са традицијом самосталног државотворног и државоправног развитка још од средњовековне епохе, Југославија и њена идеја представљали су завршни чин или дефинитивно решење српског националног питања.[4] Хрватски, делом и словеначки народ и њихове елите нису поседовали наведене одлике у развоју њихових политичких култура. Свакако, принципи самосталног државотворног развитка били су им потпуно страни. Међутим, управо у датом периоду завршавао се процес изградње хрватског националног идентитета. Од 1918. године до 1991. године његове националне елите (изузев неколицине политичара и интелектуалаца) Југославију су посматрали као потребан/неопходан (Хрватска сељачка странка, предвођена Стјапаном Радићем и Влатком Мачеком, а касније комунисти и хрватски социјалдемократи) или непотребан „корак“ у стварању независне хрватске државе у складу са принципима из њихове идеје о „хрватском историјском и државном праву“ (десничарски правашки елеменат, касније предвођен Антом Павелићем и усташким покретом, потом делатношћу данашњег ХДЗ у Републици Хрватској). Уз све, хрватски народ је живео у оним деловима нове државе који су имали потпуно различито друштвено-економско уређење и политички систем у односу на Србију, наслеђен из постфеудалне Аустрије и Угарске и то са елементима преживелих феудалних односа. Југославија је била држава са неколико различитих и међусобно неспојивих политичких, привредних, монетарних, просветних, правосудних и других система. Пуна унификација тих система постигнута је (у највећој мери) тек после Шестојануарске диктатуре краља Александра Ујединитеља из 1929. године, када је „декретском делатношћу“ државног руководства постигнут неки виши степен државноправне интеграције, који није успео у претходној деценији „југословенског парламентарног живота“. У првој фази постојања југословенске државе (1918–1929) политички живот био је разрован у тешким сукобима између српских грађанских политичких странака (а оне су, углавном све, усвојиле идеју југословенства у својим програмима), пре свих Пашићеве Радикалне странке, које су стајале на становишту да би Југославија требало да фунционише на унитаристичком принципу у погледу државног уређења, централистичком принципу, када је реч о организацији власти и управе и на принципу идеје о „троименом“ или „троплеменом“ народу, када је реч о идеолошким принципима – наравно, уз постојање већ развијеног модела народне и локалне самоуправе. Сматрали су да су ови принципи једина брана политичком и економском партикуларизму и сепаратизму, који је егзистирао код хрватских политичких елита и у појединим историјским покрајинама које су постојале, пре свега, у оквиру Аустроугарске. Хрватске политичке странке и елите (са постфеудалном и недовољно развијеном грађанском свешћу), делом и словеначке, стајале су на становишту да би Југославија требало да буде уређена на основу федералног/конфедералног модела, у погледу принципа државног уређења и са врло нејасном и слабом подршком идеји о „троплеменом народу“, у погледу идеолошких принципа.[5] У сукобима око ова два модела уређења Југославије потрошени су драгоцено време и енергија, у којима је државни врх оличен у положају владара, углавном заступао „радикалски принцип“.
Након убиства Стјепана Радића и представника Хрватске сељачке странке у Народној скупштини 1928. године, краљ Александар и политичке снаге окупљене око Двора (тзв. „дворски радикали и демократе“), а уз подршку европског версајског поретка одбацили су идеологију „троплеменог народа“ и након увођења Шестојануарске диктатуре и октроисања устава из 1931. године афирмисали су идеју о „југословенском интегрализму“, који је апсолутно негирао постојање засебних националних идентитета у држави. У другој фази развоја прве југословенске државе Краљевина Југославија је устројена као унитарна, уставна монархија са снажном улогом владара у законодавној и извршној власти, где је држава управно-административно уређена, тако што је основано девет бановина, као јединица управе и са организацијом широке локалне самоуправе у њима. Краљ Александар сматрао је да ће политиком југословенског унитаризма и интегрализма „сломити крила“ хрватском сепартизму и „покрајинским партикуларизмима“. Међутим, након његовог убиства у Марсеју 1934. године (недело усташког покрета, почињено у сарадњи са бугарашком терористичком организацијом ВМРО, а са подстицајем и иницијативом из Мусолинијеве фашистичке Италије), ова фаза развоја југословенске идеје и државе била је окончана. Још пре смрти краља Александра, заправо од времена обнове политичког живота у земљи после диктатуре, настављени су сукоби у вези са сврхом постојања југословенске државе, као и у вези са њеним државним уређењем, који су иницирани разорном делатношћу ХСС. Влатко Мачек и ХСС до 1941. године стварају такорећи паралелни политички систем у деловима још увек непостојеће Хрватске. Формирају паравојне формације (Хрватска сељачка и грађанска заштита и стража), шире антисрпску хистерију у „хрватским земљама“ и паралишу политички живот и политичко-правну структуру Југославије. Нажалост, готово све српске грађанске партије (у једном тренутку чак и делови радикала) саглашавају се са хрватским политичким ставовима о потреби „преуређења државе“. У својој борби против режима, а за сопствени долазак на власт, српске грађанске странке (Демократска странка, Савез земљорадника, старорадикали) нису разумеле да се тако боре за остварење „хрватског политичког модела“ Југославије, као прелазне фазе у коначном остварењу „идеје о хрватском историјском и државном праву“, тј. у стварању самосталне хрватске националне државе на просторима за које су њихове елите сматрале да припадају хрватском народу. На тај начин, судбина два милиона Срба на просторима данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине била је препуштена на (не)милост хрватских политичких елита, које су у свом деловању биле под снажним утицајем Римокатоличке цркве. Неке и декларативно, српске грађанске странке усвојиле су тезу да је тадашња Југославија, заправо изум „великосрпске хегемонистичке свести“. Када су у питању српски национални интереси и решавање већ отвореног српског националног питања, српске грађанске странке нису имале став. Желеле су само да Југославију преуреде на тај начин да она у будућности буде децентрализована, по могућству, федерализована (са пет до седам федералних јединица-покрајина) држава, која почива на парламентарно-демократским начелима у организацији власти и државном уређењу.[6]
Једини период консолидованог политичког живота и значајније функционалности прве Југославије (у другој фази њеног постојања), био је у периоду мандата владе Милана Стојадиновића, великог државника и последњег великана српске политичке школе у XX веку. Успешним економским реформама обуздао је привредну и социјалну кризу у земљи, а вештим и мудрим потезима у области спољне политике (успостављање сарадње са архинепријатељима југословенске државе – фашистичком Италијом и нацистичком Немачком, уз очување пријатељских и савезничких односа са Француском и Великом Британијом) успео је да неутралише „хрватско питање“, те да хрватским политичким елитама „пресече везе“ са иностранством. У трећој фази постојања прве Југославије, све у циљу очувања јединства државе, Милан Стојадиновић покушао је да афирмише идеју југословенства на интегралистичком принципу, уз признање постојања засебних националних идентитета три народа (модификовани старорадикалски принцип уређења земље). Нажалост, за ову политику није добио подршку одавно политички импотентних српских грађанских странака, које нису поседовале свест о политици, као о вештини могућег. Међутим, у предвечерје Другог светског рата, у страху да интегрална Југославија не падне под пресудан утицај Сила осовине, Велика Британија променила је став према интегралистичком принципу у уређењу Југославије, те је пружила подршку преуређењу земље на основу „српско-хрватског споразума“, базираног на федералистичком принципу. Милан Стојадиновић уклоњен је са власти, а нова влада направила је договор (Споразум Цветковић-Мачек из 1939. године), према коме је унутар Југославије формирана Бановина Хрватска као засебна администравина јединица, али са свим прерогативима државности. Бановина Хрватска простирала се на бројним, у националном погледу, чисто српским етничким и духовним територијама. Управо, дата творевина постаће институционална основа усташком покрету у формирању геноцидне Независне државе Хрватске 1941. године. Антиверсајски, ревизионистички расположене државе, у првом реду Италија, још од 1918. године, а од 1941. године и Немачка, након пуча од 27. марта 1941. године, када је практично била срушена политика приступања Југославије Тројном пакту, одлучиле су да униште Југославију. До пуча је дошло, пре свега, делатношћу британске обавештајне службе, која је у извршењу тог дела пронашла саучеснике у деловима српских грађанских политичких странака и елита. Југославија је окупирана у Априлском рату, њена војска капитулирала је 17. априла.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918–1978. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918–1988. Beograd: Nolit.
Radojević, Mira (1998). „O jugoslovenstvu samostalnih radikala” (pdf). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914–1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914–1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.
Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914–1918. Београд-Сарајево.
[1] Сведочење владике Николаја Велимировића, изнесено Драгиши Цветковићу, каснијем југословенском премијеру, у вези са негативним одговором Лојда Џорџа, британског премијера, на питање Николе Пашића о међуетничком разграничењу унутар Југославије, 1918. године.
[2] Само да нагласимо – никада, нигде (свакако не у званичној, па ни у незваничној форми), а посебно то нису учинили путем фамозног Тајног лондонског уговора из 1915. године, савезници из Антанте нису Србији нудили некакву Велику Србију, нити је та идеја икада и постојала, као званична државна политика.
[3] Такође, развијени парламентаризам била је једна од доминантних категорија у животу српских грађанских, политичких партија.
[4] Из датог разлога, у наредним деценијама српске политичке елите и интелигенција, углавном нису се више ни бавили решавањем српског националног питања, што је хрватска политичка елита веома вешто искористила.
[5] Хрватске политичке елите (ХСС) имале су став да би Југославију требало уредити као федеративну или конфедеративну заједницу и то у складу са „хрватским историјским и државним правом“, где би међунационална „међа“ између Срба и Хрвата ишла, углавном, у долинама река Дрине и Дунава. Разумљиво, сматрали су да би све југословенске земље које су се простирале западно од ове замишљене линије требало да припадају хрватској јединици (укључујући и Словенију), а источне (без Војводине), српској јединици. Поред овог модела, афирмисали су и могућу идеју о устројству (ако први модел не буде прихваћен) Југославије на федералном принципу, где би била формирана федерација од шест до девет савезних јединица, са веома оскудним надлежностима савезне, државне власти. Управо овај принцип је победио (са неколико модификација) приликом конституисања друге, Титове социјалистичке Југославије после 1945. године, односно добио је подршку тада владајућих југословенских комуниста.
[6] У датом периоду, са животне и историјске сцене, већ су „отишли“ велики српски државници и политичари, попут краља Александра I Карађорђевића 1934. године, Николе Пашића 1926. године, док су се други, попут Љубе Давидовића или Аце Станојевића, налазили у веома одмаклом животном добу.
Остави коментар