Аутор: др Mилoш Сaвин, историчар
Све до друге половине 15. века Банат је био углавном мочварно подручје, са пуно језера, река и бара. Иако је због тога био слабо насељен, трагови Срба у Банату могу се пратити још од 12. века, када се граде српске цркве и манастири, да би његов српски карактер био заокружен у време Матије Корвина, када је у Банат насељено између 120.000 и 150.000 Срба. Наиме, након пада Смедерева у османске руке, српски великаши у служби угарског краља су прелазили Дунав и продирали у дубину некадашње Српске деспотовине, одакле су са собом водили широке народне масе и насељавали их у Банат.
Након пораза код Мохача 1526. године, дошло је до династичких борби за угарски престо између Фердинанда I Хабзбуршког и ердељског војводе Јована Запоље. Обе стране су тежиле да себи привуку српске војсковође, међу којима је свакако најистакнутији био „Црни човек“ – Јован Ненад. Пошто је Банат гравитирао ка Ердељу, Срби су углавном стајали на Запољину страну, због чега су били награђени бројним привилегијама и поседима. Намера угарског племства је била да насељавањем што већег броја Срба створи бедем у Банату према Османлијама. Иако су испрва стали уз Запољу, банатски Срби су постепено мењали страну и прихватали Фердинанда Хабзбуршког, а све у циљу опстанка на овој територији која ће постати стециште српског племства. Као појединачно најбројнија етничка група у Банату, Срби су живели у хармоничним односима са Мађарима и Румунима. У прилог томе говори устанак Ђерђа Доже 1514. године, у који су се Срби, заједно са Мађарима и Власима, укључили на обе стране и као властелини и као Дожини устаници.
Интегрисаност Срба у жупанијске и локалне органе у Банату значајно је утицала на формирање посебног и специфичног српског друштва, које је највише тежило ка успостављању хришћанске државе и отпору према Османлијама. Стога је Банат био војно устројен и постојали су тзв. влашки диштрикти, који су временом највећим делом били попуњени Србима. Ови диштрикти су имали посебну организацију и институције, нешто налик каснијој војној граници, те је у пракси постојала нека врста српске народне аутономије. Са друге стране, Срби у Банату су користили флексибилност границе између Османског и Хабзбуршког царства, јер су с обе стране постојали гранични појаси, изузети од званичног административног система, у којима је лако долазило до различитих договора, нагодби и комуникације, без икаквог обавештавања централних власти. Поред позитивних ефеката ове флуидности, постојали си и они лоши, попут хајдучије која је оперисала с обе стране и турских упада у Банат ради отимања робља. Османлије почињу да навиру у Банат после 1550. године, што значи да 1594. тамо још увек живе људи који су се сећали славне прошлости. До доласка османских освајача у Банату готово два века постоји изграђено српско друштво, чији су вредносни судови базирани на митовима о обнови средњовековне српске државе, васкрсу Душановог царства и ослобођењу Цариграда од неверника.
Међутим, када је Банат пао у османске руке, Мехмед-паша Соколовић је желео да избегне озбиљније сукобе са тамошњим Србима, те им је омогућио исти положај какав су имали и у оквирима Угарске. У оквиру османског система Срби су наставили да функционишу као војничко-сељачка заједница, попуњавали су пандурске јединице и посаде градова. Због тога је тешко навести неки конкретан разлог и непосредни повод за избијање српског устанка у Банату. За разлику од Србије на прелазу из 18. у 19. век, у Банату није постојао никакав дахијски терор који би натерао српски народ да се бори за голи опстанак. Устанак Срба у Банату представља једну фазу у процесу познатом као Дуги рат, који је почео 1593. мањим аустро-турским окршајима код Сиска. До сличних сукоба долазило је и раније, попут османског покушаја да осваји Карловац, али сада је настала друга политичка димензија. Наиме, изазван лошијом организацијом Османлија, римски папа је желео да повећа свој утицај. С обзиром на то да је широм Европе дошло до процвата протестантизма, поглавар Католичке цркве морао је да створи неку вредност, идеју и акцију, који би сведочили о већој моралној утемељености и супериорности католичанства над протестантизмом. Идеалну прилику за доминацију над протестантима папа је видео у позиву католичком свету да помогне у ослобођењу поробљених хришћана под османском влашћу. Зато је прибегнуто доктрини новог крсташтва. Цар Рудолф II је у ослонцу на Ватикан видео своју шансу да истера Турке из значајних делова Угарске, који су попут Баната били под њиховом контролом или су попут Ердеља били ван хабзбуршког домета.
У то време значајну улогу има и ердељски кнез Жигмунд Батори, племић велике политичке и дипломатске способности. Он је успевао да балансира између Хабзбурга, од којих је добијао финансијску помоћ, и Османлија чији је био вазал. Међутим, између Баторија и ердељских сталежа дошло је до размимоилажења, с обзиром на то да су сталежи сматрали да је боље очувати постојеће стање, него се упуштати у било какву авантуру. За разлику од њих, Батори је био уверен да је конфронтација Османлијама неминовна, као и приближавање хабзбуршкој круни. Битно је напоменути да се банатски Срби нису осећали као османски поданици, већ су препознавали свог владара управо у Жигмунду Баторију. Срби нису имали нарочитог поверења у Хабзбурге, те су бројне наоружане групе нашле уточиште у Ердељу, одакле су нападали и преузимали стратешке тачке Османског царства у Банату. Ове српске јединице су отимале огромне количине оружја и намирница, ослањајући се потом на Ердељ под Баторијевом заштитом. Пошто су српски упади узели маха, Жигмунд Батори је одржавао комуникацију са њима преко извесног војводе Михајла, Србина, војног команданта, који је уживао велико поверење међу својим сународницима. Стога су Срби, чим је почео устанак, прогласили Баторија за свог владара, са титулом краља Ердеља и Рашке и кнеза Молдавије и Влашке.
Убрзо устаници почињу да заузимају цела места, а на самом почетку и Вршац, који постаје седиште њиховог покрета, а потом и Бечкерек. Поуздано је утврђено да су банатски Срби тада имали преко 15.000 наоружаних људи, али они нису били добро обучени нити су имали много ратног искуства. Међутим, приликом првог сукоба српски устаници су успели да убију десет хиљада османских војника. Преосталих хиљаду су пустили да се врате назад, што је имало огромну пропагандну улогу, јер се прочула вест о огромним српским успесима у Банату. Банатски Срби су били вични коришћењу шајки, па су на тај начин заробили тринаест турских лађи које су Тисом превозиле муницију и оружије према Острогону и Хатвану. На овај начин је драстично побољшана позиција аустријске војске у борби око ових градова, а и Срби су се додатно наоружали.
До преокрета је дошло почетком лета 1594. године, када Турци шаљу око 30.000 војника ради гушења српског устанка у Банату. Османској држави је у почетку било готово немогуће да концентрише толики број војске, пошто је ратовала на више фронтова. Ухапшен је владика Теодор, један од вођа устанка, а у борби је погинуо међу Србима чувени војвода Вукадин, што је био један од првих корака у гушењу устанка. До озбиљног сукоба је дошло код Бечкерека када је џиновска османска војска ушла у борбу са пет до седам хиљада српских устаника. Упркос изузетно великим турским губицима, бројност је превагнула, па су сви српски устаници изгинули на бојном пољу, изузев три стотине војника који су успели да се спасу. Они ће касније ратовати као искусни професионалци у служби Ердеља и Хабзбурговаца. Међутим, гушење устанка у Банату се највише везује за легенду која каже да су мошти Светог Саве спаљене на Врачару у знак одмазде према устаницима, који су наводно носили заставе са његовим ликом.
Упркос суровом гушењу српског устанка, Срби су наставили да буду доминантни фактор у Банату који је био део Османског царства све до 1718. године, када је одредбама Пожаревачког мира припао Аустрији. Иако је Банат по историјском праву припадао краљевини Угарској, Бечки двор је одбио да га реинтегрише у угарски жупанијски систем. Принц Евгеније Савојски, заслужан за победу над Османлијама у Банату, сматрао је да Банат мора да буде посебна круновина под немачком (аустријском) влашћу. На тај начин је планирао да спречи директну границу између Угарске и Турске, како не би могло да дође до њиховог потенцијалног савезништва у борби за осамостаљивање Угарске од Аустрије и свргавања династије Хабзбург. На чело аустријске дворске управе за Банат дошао је невероватно способни гроф Клаудије Флоримунд Мерси. Захваљујући његовим економским реформама Банат је за две деценије од мочваре постао плодна равница с енормним економским потенцијалом. Дошло је до развоја савремене пољопривреде, мануфактуре, трговине и занатства. Своју традиционалну способност управљања шајкама Срби су искористили за речни саобраћај и трговину. Српска самоуправа која је постојала у османском периоду је сачувана и под Хабзбурзима. Првостепену судску власт, пореске и полицијске органе сачињавали су српски кнезови и обркнезови, а већину становништва су чинили слободни сељаци који су плаћали десетину бечком двору. Ово је погодовало развоју слободне мисли и идеја, које ће помоћи артикулацији националне свести.
Међутим, доласком Марије Терезије на власт и почетком Рата за аустријско наслеђе она схвата да јој је неопходна помоћ угарских сталежа, односно магната, због чега им обећава бројне уступке, попут укидања Поморишке војне границе и њено утапање у мађарски феудални систем. Како већина Срба није желела да постану кметови мађарских велепоседника, они прелазе у Банат. Слично ће се догодити и са Потиском војном границом. Марија Терезија је касније обећала да ће и Банат предати на управу мађарским велепоседницима, али је на крају, уплашена да ће се Срби одселити у Русију, 1774. формирала привилеговану област у Банату – Великокикиндски диштрикт. Ова област од десет насеља, са центром у Великој Кикинди, одржала се у наредном веку и представљала светионик за бројне Србе из Баната и Бачке. Чак је и на почетку 20. века, непосредно пред избијање Првог светскг рата, Кикинда била место с највећим бројем Срба међу регистрованим бирачима. Ово сведочи о имовини и образовању, али и о броју Срба који су насељавали ову територију. Србима у Диштрикту је било дозвољено да имају сопствени магистрат (управу) и суд који ће сами финансирати. Међутим, Марија Терезија је врло брзо укључила делове Баната (изузев Диштрикта и Војне границе) у оквир Торонталске и Тамишке жупаније, чиме је читав Банат предала на управу угарском племству.
Крајем 18. века су Срби, предвођени митрополитом Мојсијем Путником, затражили од цара Леополда II да им одобри сазивање једног српског црквено-народног сабора, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора и до тога је дошло 1790. године у Темишвару. Темишварски сабор је, без сумње, био најзначајнији политички догађај за Србе у Угарској, још од Леополдових привилегија из 1690. године. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната да посебна територијална аутономија, односно Војводина. Пошто Банат још увек није био инкорпориран у угарски жупанијски систем, а на основу самоуправе коју је српско друштво баштинило у Банату, српски сабор је веровао да ће овај захтев бити остварив. Максималистички циљ овог сабора коме су присуствовали сви православци, не само Срби, био је да у аутономну територију буду укључени и Бачка, Барања, Срем и Славонија, али ово није било оствариво пошто су остале регије много пре Баната биле укључене у угарски жупанијски систем. На истом сабору је за новог карловачког митрополита изабран дотадашњи будимски владика Стеван Стратимировић. Захтеве за формирањем аутономне српске територије Леополд II је начелно прихватио не би ли извршио притисак на угарско племство, али до формирања Војводине на крају ипак није дошло. Формирана је државна комисија од стотину православних племића, која је била задужена да доведе до реализације српских захтева. Конзервативни митрополит Стратимировић више није ни заказивао саборе, па се следећи одржао тек након његове смрти, ради избора његовог наследника. Међутим, све до ослобођења и уједињења 1918. године, црквено-народни сабори ће представљати најзначајније представничко тело за српски народ, не само у Банату, него и у читавој Хабзбуршкој монархији.
Остави коментар