Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Истовремено са генезом, а онда и афирмацијом српског националног идентитета на просторима тек васкрсле Србије у првим декадама XIX века, као и у српским етничким областима у Хабзбуршкој монархији, исти историјски процеси одвијали су се и на пространствима, првобитно османлијске, а потом аустроугарске Босне и Херцеговине, земаља које су у етничком погледу и према свим параметрима, одувек биле српске. Афирмисање српског националног идентитета, пре свих у Босни и Херцеговини, са данашње временске дистанце, можемо веома једноставно да уочимо, а онда и да посматрамо увидом у живот и професионалну делатност Петра Кочића, српског књижевника и политичара из босанско-крајишког Змијања у данашњој Републици Српској. Родољубље према српском националном бићу и нетрпељивост према аустроугарској окупацији један је од основних мотива Кочићевог стваралаштва. По тој родољубивој црти коју садрже, његове приповетке су ангажоване и обележене политичким дешавањима из времена у којем су настале. У њима се сусрећу многе политичке алузије или како је то сам рекао: „крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије…“ Аустроугарску управу је називао суданијом и њу у „Староставној књизи Симеуна Ђака” алегоријски представља као остварење давно записаног пророчанства. У Босни, у срцу и снази српског отечества, завладала су два господара, због чега је настала превртанија и друга суданија. Кочић је у приповеткама негативно писао о обавези служења војске у далеким крајевима Аустроуграске („Туба”), терању кметова са земље због немогућности да исплате високе дажбине („Гроб слатке душе”), злоупотребама приликом пописивања десетине („Код Марканова точка”, „Јуре Пилиграп”), колонијалној експлоaтацији природних богатстава („Вуков гај”) и другим проблемима. Кочић је критиковао и припаднике српске чаршије и цркве (Мејдан Семеуна Ђака) због сарадње са владом и учествовања у глобљењу сељака. Најсистематичнију и најширу критику аустроугарске власти Кочић је остварио у делима „Јазавац пред судом” и „Суданија”. Кочићево родољубље надовезује се једним својим делом на косовску традицију. Исидора Секулић повезује косовски мит са трима по њој основним темама Кочићевог стваралаштва: чежњом за слободом и правдом, патриотизмом и „силином и пасјалуком ћуди” нарави оних који занемарују и газе личне животе. Теме из Кочићевог стваралаштва, као и цртице из његовог кратког живота, истински представљају духовно-културолошки и идентитетски фундамент настанка и егзистирања најмлађе српске државе/ентитета – Републике Српске.
Претпрошло, деветнаесто столеће је по много чему кључан период за судбину целукупног српског народа. Почетком тог века покренута је Српска револуција 1804. године, односна борба за ослобођење српског народа и обнову његове државности. Кроз тај процес рађала се модерна српска држава, али истовремено је афирмисана свест о томе да Срби не живе само у Београдском пашалуку, простору где се налазило жариште устанка, већ и на другим територијама Османлијског царства. Можда се то најбоље види из писма вође револуције, Карађорђа Петровића, упућеног руском императору. Српски вожд, тим писмом, позива цара Александра I Романова да пошаље свог брата, принца Константина, Србима за владара. Обећава му да ће иза њега стати двеста хиљада Срба под оружјем, притом не мислећи само на своје побуњене сународнике из Шумадије већ и на оне из Црне Горе, Старе Србије и Босне и Херцеговине. Логично се поставља питање како је то могуће, ако узмемо у обзир да су ти српски револуционари из 1804. године махом били полуписмени сељаци и трговци без класичног образовања? Одговор на то питање, између осталог, можемо пронаћи и у народном предању. Срби су одрастали уз гусле слушајући о славној прошлости своје државе из времена Немањића, о Душановом царству, о Косовском боју, Обилићевом јунаштву, Лазаревој жртви и др. Где год се чуо звук гусли и народне песме ту је постојао жар српског националног идентитета. Зато и не треба да нас зачуди што је још тада, у време Првог српског устанка, постојала свест и идеја о потреби борбе за ослобођење и уједињење српског народа, где год он живео. Током потоњих деценија, околности су се мењале, па самим тим и тактичка форма српске политике, али тај главни стратешки правац је суштински увек остао исти. Идеја националног обједињавања остала је сан српске елите и државне политике кроз цео XIX век.
У борби за уједињење, Босна и Херцеговина је за српску политичку елиту имала посебан значај. У сваком смислу та земља је сматрана српском. По различитим подацима, и то не само домаћим већ и страним, Срби су чинили преко 98% становништва те земље, од чега православци више од 45 % од укупног броја становника. Сви владари Србије од кнеза Михаила Обреновића преко Александра Карађорђевића и Милана Обреновића носили су се визијом о припајању Босне и Херцеговине Србији. Међутим, испоставило се да је то остао само недосањан сан, како тих владара тако и српске политичке елите. Кључни моменат који је трајно одредио судбину БиХ десио се 1878. године. Србија је тада, на Берлинском конгресу, добила независност и међународно признање, што је несумњиво био велики успех. Међутим, Аустроугарска је том приликом добила право окупације БиХ, а то је са друге стране представљало истинску трагедију српске политичке идеје. Од тог момента па у наредне четири деценије та земља је била изгубљена за српски национални покрет. Аустроугарска је у то време била значајно моћнија држава у односу на Османлијско царство тако да је било каква експанзија Србије преко Дрине била искључена. Нови окупатор у БиХ је наставио политику свог претходника. Сламање националног духа Срба, као највеће претње њиховој власти, представљало је суштину те политике. Само, овај пут то је чињено на један перфиднији начин, уз мању употребу голог физичког насиља, а са више политичке стратегије. Аустроугари су се водили оном чувеном римском максимом, завади па владај. Намерно су подстицали међунационалне и међуконфесионалне сукобе како би што лакше држали ту земљу у покорности. Изложени сталном притиску нових власти, али и католичког па и муслиманског живља, православни Срби нашли су се пред новим изазовима и најважнијим питањем. Како опстати на том простору у новонасталим околностима? Одговор се наметнуо сам по себи, борба свим политичким средствима, јер за војно решење није било довољно снаге. Судбину и живот свог народа за време аустроугарске окупације вероватно је најбоље описао велики српски књижевник и истакнути национални делатник, Петар Кочић. Уосталом кроз његову биографију можемо испратити борбу српског народа у БиХ за опстанак и ослобођење.
Петар Кочић је рођен 29. јуна 1877. године у селу Стричићи, област Змијање, недалеко од Бањалуке. Петров отац Јован, православни свештеник, у браку са Маром Кочић, рођеном Вулин, имао је још ћерку Милицу и сина Илију. Детињство Петра Кочића било је далеко од спокојног. Мајка му је умрла кад је имао тек две године. После те породичне трагедије Петров отац се повукао у манастир Гомионицу где се замонашио и узео духовно име Герасим. Бригу о младим Кочићима преузели су баба и деда, тако да су од тада они живели у задружној кући Кочића. Петар је од малена, као и друга деца, обављао сеоске послове којих иначе никад није мањкало. Хране је, са друге стране, увек недостајало. За софром, у кући Кочића, свако од бројне деце морао се изборити за себе. Можда баш тада, навикнут да се бори од малена, Петар је обликовао свој несаломив карактер. Постојаност, продорност и чврстина личних принципа остали су његове изражене особине које ће га пратити до краја живота. Када је имао десет година отац га је одвео са собом у манастир. У Гомионици је започео своје образовање, да би две године касније школовање наставио у Бањалуци. Основну школу завршио је као ђак генерације што му је омогућило да упише гимназију у Сарајеву. Амбициозан и жељан да успешно настави школовање дошао је у нову средину, на коју је иначе гледао са високим степеном подозрења. Наиме, баш у Сарајеву налазио се центар стране окупације, то јест свега онога што је Петар као четрнаестогодишњи дечак са изграђеном националном свешћу презирао. У том граду све је врвело од аустроугарских шпијуна. Под мерама надзора били су не само безбедносно интересантни одрасли људи него и „сумњива“ омладина. Убрзо се на њиховој мети нашао и сам Кочић. Нарочито у четвртој години гимназије када је све мање водио рачуна о учењу и школи, а све више излазио по кафанама. Тада прави и прве инциденте, који су по правилу имали националну конотацију, а што је ревносно бележила школска управа. Најтежим преступом аустроугарске власти сматрале су Петрово учешће у тучи у једној сарајевској гостионици. Кочић је тада од оркестра наручио српску патриотску песму, аутора црногорског књаза Николе, Онамо намо. Један муслиман му је то замерио после чега је дошло, прво до вербалног, а затим и физичког обрачуна. Пошто му то није био први инцидент, Кочић је кажњен избацивањем из гимназије и протеривањем из Сарајева. Објашњавајући своје поступке и бунтовно понашање изражено током четврте године гимназије Кочић је истицао да су та средина, а нарочито професори, вређали све оно што је њему најсветије, а то је право његовог народа на слободу и уједињење.
Напустивши Сарајево Петар се прво обрео у Бањалуци да би убрзо отишао у Београд где је уписао гимназију. Из његових писама оцу сазнајемо да му је боравак у српској престоници пријао. Срећним га је чинило само да шета београдским улицама, јер је коначно живео у слободи. Неспокој му је, са друге стране, стварала финансијска ситуација. По сопственом признању тешко му је било у Сарајеву, још теже у Бањалуци, а најтеже у Београду. Било је дана кад ништа није јео или ноћи које је провео под отвореним небом спавајући у неком парку или на улици. Ипак, ни пред ким се није понизио, ни пред ким погнуо главу, нити је кога за било шта молио. Прву београдску гимназију завршио је 1899. године, а потом наставио студије на Филозофском факултету у Бечу. Када је у питању његово материјално стање, боравак у престоници Аустроугарске монархије није се ништа посебно разликовало од Београда. И даље је живео више него скромно, на периферији тог великог града у изнајмљеном мемљивом собичку неке радничке куће, више гладан него сит, али постојан и жељан да упркос свему успешно оконча своје студије. Са друге стране то је време његовог књижевног успона и зачетка политичког деловања. Ту у Бечу он пише прве три збирке приповедака под истим насловом С планине и испод планине. Управо те приповетке у којима описује живот обичних српских сељака из свог родног краја, представљају његову оду тим људима које је бескрајно ценио, волео и поштовао. Књижевност Петра Кочића је несумњиво била друштвено ангажована, али имала је и велику уметничку вредност. Уосталом то потврђују и позитивне критике Кочићевих дела из пера једног Јована Скерлића, али и речи нобеловца Иве Андрића који је тврдио да је изашао из Кочићевог шињела. Као што је своју књижевност посветио тим горштацима високе Крајине тако је и свој политички рад, у највећој мери, усмерио у правцу борбе за побољшање њиховог социјалног и политичког статуса. За почетак његовог политичког ангажовања можемо сматрати резолуцију српских студената у Бечу из 1901. године. Суштински, та резолуција је представљала одбацивање идеје групе Хрвата, промовисане на једном скупу у Дубровнику, да се Босна и Херцеговина припоји Хрватској. Исте године Кочић са својим српским колегама саставља мемурандум, као одговор, на извештај окупационог управника Бењамина Калаја о стању у БиХ. Наредне 1902. године тај меморандум је допуњен и проширен. Између осталог у њему се позива на ослобађање српских сељака од феудалних обавеза према муслиманским спахијама. Управо је ова одредба уврштена у меморандум на Кочићево инсистирање што је представљало суштину његове политичке борбе, тј. залагање за права свог народа, а нарочито његовог најобесправљенијег дела, сељака и кметова.
По завршетку студија 1904. године Кочић се на кратко вратио у БиХ. Оженио се пријатељицом своје сестре, Милком Вукомановић, а потом је отишао у Београд у потрази за послом. Почетком 1905. године добио је радно место професора српског језика у српској гимназији у Скопљу. Управо ту у Старој Србији Кочић је имао прилику да сведочи о бројним неделима Арбанаса и Турака учињеним према Србима. Међутим, још више га је болело то безобзирно понашање локалних српских предводника, оличених у богатим трговцима и црквеној јерархији према сопственом народу. Једноставно, то није могао да прећути. Исто као у Босни и тамошњем предводничком слоју српског друштва Кочић је оштро замерао попустљивост и склоност компромису, а све на уштрб интереса српске сиротиње. Није се либио да критикује ни пасивну политику српске владе у Македонији и неспособност српских конзула. Због таквих ставова у Београд је пристигло низ жалби на његово понашање, како од тамошњих виђенијих Срба тако и од самог конзула у Скопљу. За казну Министарство просвете га је преместило у Битољ. Бесан због неправде која му је тим поступком начињена Кочић је после десетак месеци рада одлучио да напусти посао у Старој Србији, након чега се вратио у Сарајево.
У Сарајеву Кочић постаје секретар Просвјете, пише за различиту српску штампу и покушава да покрене своје новине. Убрзо се наметнуо као један од најистакнутијих српских политичких представника. О томе сведоче и забелешке аустроугарских обавештајно-безбедносних структура. У тим извештајима Кочић је представљен као револуционар са изразито аустрофобним ставовима и великосрпским идејама. Наравно, то није изненађујуће када узмемо у обзир да је он без устручавања критиковао политику Беча према БиХ и тамошњим Србима. Учествовао је у мајским демонстрацијама 1906. године, организованим ради заштите радничких права, као и у протестима против антисрпске хистерије промовисане у појединим хрватским новинама. Убрзо је Кочићево деловање изазвало реакцију власти. Већ, крајем 1906. године донета је одлука о његовом поновном протеривању. Пошто је по други пут под принудом напустио Сарајево, Кочић одлази у Бањалуку. Међутим, ни ту се не повлачи. Покреће свој лист Отаџбина и преко њега још жешће критикује власт. Захтева слободу говора, окупљања, противи се цензури. Оптужује Аустроугарску да није испунила готово ништа од обећања датих на Берлинском конгресу па да је самим тим изгубила свако право присуства у БиХ. У таквим околностима само се постављало питање тренутка када ће аустроугарски властодршци изгубити стрпљење и још оштрије реаговати на Кочићева јавна иступања. Крајем 1907. године то се и десило. Петар Кочић је ухапшен, а потом му је сууђено за ремећење јавног реда и мира. Коначан епилог судских процеса и жалбених поступака био је осуђујућа пресуда за Кочића и његово упућивање на служење четрнаестомесечне затворске казне у Тузлу. Робија му је тешко пала. Као политички затвореник није имао право на комуникацију са осталим осуђеницима. Уз ту својеврсну изолацију посебан неспокој стварао му је страх за егзистенцију породице. Све то је утицало на нарушавање његовог психофизичког здравственог стања. Упркос свему, одбио је могућност да моли аустроугарског цара и краља за опроштај. На крају су саме власти у његово име поднеле молбу за помиловање, тако да је пре пуног истека казне пуштен на слободу. Док је Кочић робијао Аустроугарска је прогласила анексију БиХ. Суштински, затварање Кочића, човека који је могао утицати на покретање маса незадовољних анексијом, било је превентивно деловање окупаторских власти како би се избегли нереди већих размера. Чим је посао са анексијом завршен, није више било потребе за утамничавањем Кочића па је он убрзо и ослобођен.
Након изласка из затвора Кочић је отишао у завичај на својеврстан опоравак. У највећој мери, време је тада проводио у етнографским истраживањима свог родног краја. Савете му је давао и сам Јован Цвијић. Међутим, то није значило и његово трајно повлачење из политике. Одлука власти да се организују избори за Босанскохерцеговачки сабор поново је политички активирала Петра Кочића. У то време он је заговорник српског политичког јединства, односно идеје о заједничком изласку на изборе свих релевантних српских политичких чинилаца, што се на крају и догодило. Јединствена српска листа је на изборима 1910. године у БиХ освојила све мандате предвиђене за свој национални корпус. Самим тим Српски клуб у Сабору је био најбројнији. Међутим, тада постигнуто јединство није било дугог века. Кочић је убрзо схватио да од поштовања договорених предизборних принципа неће бити ништа и да ће већина, као и до тада, кренути путем компромиса са локалним Муслиманима и представницима аустроугарских власти. Још неко време он се надао да ће се остали српски посланици вратити на пут борбе за остварење предизборних принципа, али када је видео да од тога нема ништа напустио је Српски клуб. Временом, јаз између Кочића и његових бивших сабораца био је све већи. Обрачуни преко штампе били су свакодневни. Кочић је својим опонентима замерао непринципијалност и колебљивост док су они њему приговарали да разбија српско јединство. Међутим, обичан народ био је на његовој страни. Временом, Кочићева популарност била је све већа и то не само због тврдог става по националном питању, већ и услед истрајавања на политици укидања кметства. Сви допунски избори су ту популарност и потврдили. Управо су они које би Кочић подржао побеђивали на изборима, а његов посланички клуб је постајао све већи.
Репресалије окупатора нису успеле зауставити Кочића у његовом раду, али јесте болест. Честе и нагле промене расположења, манифестоване још у току 1912. године, указивале су на његово лоше психичко стање. У току 1913. године отишао је на планину како би се опоравио. Нажалост, по повратку са одмора стање му се није поправило. Почетком 1914. године одлази у Београд где је примљен у душевну болницу. Управо ту, Кочић ће провести остатак свог живота. Сведоци његових последњих дана забележили су да је до краја остао достојанствен. Лудило га никад није у потпуности обузимало. Чак је било дана када је потпуно свестан комуницирао са околином, трезвено промишљао, смејао се и шалио. Лаицима је тада деловало да ће се можда чак и опоравити. Међутим, онда би дошли они моменти апсолутног повлачења у себе и искључивања сваке комуникације са околином. Суштински, његова болест била је прогресивна и наде за опоравак није било. Умро је у душевној болници августа 1916. године у окупираном Београду. Великом српском писцу и истакнутом националном делатнику није организован последњи испраћај. Окупационе власти су забраниле свако јавно окупљање. Ковчег му је направио један од штићеника установе у којој је провео последње дане живота, а на вечни починак су га испратили остали болесници као и управа душевне болнице. Пре затварања ковчега једна жена је приметила да покојник нема ни ципеле ни капу. Брзо су се сви растрчали како би то исправили. На крају су пронашли и назули му неке ципеле док су му на главу ставили обичну шајкачу. Можда у том тренутку ништа боље нису могли пронаћи, али ништа адекватније није пристајало Кочићу од те шајкаче. Иронија судбине, коју су многи присутни приметили, била је у томе да се човек који је цео свој живот посветио борби за слободу свог народа, а посебно тог обичног српског сељака, којег је неизмерно волео и ценио, сахрањује са његовом шајкачом на глави.
Нажалост, Кочић није дочекао ту 1918. годину, ослобођење свог народа и уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Идеал за који се цео живот залагао тада је остварен, а његов допринос томе је неспоран. На даљу судбину свог народа није могао утицати, а она је у највећој мери била трагична. Срби у БиХ су током Другог светског рата преживели геноцид. Након завршетка тог оружаног сукоба значајан број Срба се иселио из БиХ у процесу колонизације. Када на то додамо деловање југословенских комунстичких властодржаца који су систематски радили на разбијању српског етничког простора, одвајању Црногораца, Македонаца па и босанских муслимана из српског националног корпуса, а све под „паролом што слабија Србија то јача Југославија“, онда последице по Србе у Босни ни у ком случају нису ни могле бити боље. Све то је утицало да се удео српског становништва у БиХ значајно умањи и да водеће место по бројности преузму муслимани. Последице тога највише су се манифестовале током распада Југославије деведесетих година XX века. Наиме, у БиХ више није постојала српска већина која је деценијама раније била носилац идеје уједињења са Србијом. У новим околностима поново се поставило питање голог опстанка српског народа у Босни и Херцеговини. Као највиши израз те тежње за слободом настала је Република Српска, гарант опстанка српског народа на том простору. У темеље Српске узидани су животи десетина хиљада српских јунака из рата деведесетих, али и свих оних који су вековима уназад водили борбу за слободу и опстанак. Посебно место међу заслужнима сигурно следује Петру Кочићу и то не само због бесмртних књижевних дела него и личног политичког доприноса тој вечитој борби српског народа у Босни и Херцеговини. Творци Републике Српске били су настављачи политике Петра Кочића.
Остави коментар