Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Иако се присуство Срба на подручју читаве некадашње Угарске, а нарочито на територији данашње Војводине, те Славоније и читавога Баната, односи пре свега на Велику сеобу 1690. године и патријарха Арсенија Чарнојевића, овај народ боравио je на том простору и раније. Све од тринаестог столећа могуће је, уз прекиде, систематски пратити српско присуство у јужним крајевима Угарске, превасходно у Војводини и пред крај средњег века у Славонији.
Наиме, 1229. године десило се оснивање римокатоличке Сремске бискупије. Иако је основана као самостална, и даље се у делу историографије сматра мисијском. Током целог средњег века од сремског бискупа по приходима био је сиромашнији само њитрански и босански, јер у Босни нема много римокатолика у средњем веку.
У изворима, писмима папе Гргура IX и калочког надбискупа Угрина Чака, од оснивања стоји како је Срем на граници са шизматицима, како их је пун, и како су продрли и патарени. Очигледно је да је у ово време још увек снажно присуство православног становништва. Тада је и документовано деловање манастира Светог Димитрија, као и то да је до 1164. године постојала и православна епископија Сирмијума, где свакако има доста Словена, такође махом православних.
Фрањевачки извори jеднако упућују на присуство Срба, односно православног света у Срему у позном средњем веку. Прозелитизам и мисионарење овог реда над тим живљем оставило је свој траг у изворима и литератури. Код данашњег места Гуња на левој обали Саве, јужно од Моровића, мостом повезаног са Брчком, основан је самостан Светог Фрање у Алшану. Црква је изграђена пре 1385. године и већ тада је Вартоломеј из Пизе (фрањевац и писац житија Светог Фрање који је пописао и самостане босанске кустодије) овај самостан навео међу конвентима који припадају мачванској кустодији босанске викарије. Забележено је, иначе, да је ово подручје било махом насељено православцима. Јован Моровићки, мачвански бан, рекао је (1415) да од римокатолика само ови фрањевци живе у пределу између Саве и Босута, а да је остало становништво православне вероисповести.
Низ изворних података потврђује присуство Срба у позном средњем веку на тлу Срема. Према извештају Ладислава Томашевог, пожешког жупана од 25. фебруара 1437. године, међу Србима између Дунава и Саве ширио се хуситизам. У овом извештају пожешки жупан каже како у већем делу Срема живе Срби, као и да Срби и Босанци заједно, измешано са хришћанима, живе по немалом броју градова и села у Срему. Под Босанцима овде се сматрају евидентно припадници дуалистичке јереси, која се често назива богумилском, а која је била веома присутна у Босни током средњег века. Србима се јасно означава православно становништво, а хришћанима римокатолици. То је уобичајена пракса у великом броју римокатоличких извора средњег века.
Исто сведочи и сремски бискуп Јаков Блаж Микола из Сланкамена (Јаков из Пјаћенце према неким ауторима). Наиме, фрањевац Јаков Маркијски, инквизитор који је судио хуситима и патаренима у Босни и Срему, борио се против злих јеретика хусита и других бројних кривовераца и вратио их у римокатоличанство. Сремски бискуп даље каже, као и у истом документу Ладислав Мароти (Моровићки), како између Саве и Дунава живе одвојени од католичке вере Срби (Рашани) који су шизматици и Босанци. Јаков Маркијски, познат по суровом обрачуну са хуситима у Срему (ископавао је мртве и спаљивао их), имао је, дакле, додира и са Србима на овом тлу, који су, у ово време, судећи према изворима, чинили све већи број становника. У Черевићу je 1478. године, на поседу Горјанских, поред мађарског дела места, био и српски део, односно кварт, назван vicus Ratianum.
Ови поменути изворни подаци потврђују и чињенице из историјске демографије, да су се Срем и Вуковарска жупанија рачунали у овом периоду у српске крајеве, са преко 200.000 становника, што је било неких 6% од укупног броја становништва Угарске. Добро је познато да је на једној мапи из 1564. године Срем уцртан као Рашка (Rascia), а још раније, 1528. године, на Лазаревој мапи Угарске, иначе првој карти ове земље, Рашком је назван потез од Валпова до Осијека.
На поседу породице Мароти, односно Моровић, а под окриљем Печујске бискупије, насељено српско становништво прихватило је чак да плаћа десетину, као и тзв. хришћански динар, али у вези са скупљањем десетине било је проблема. Испрва су ти Срби могли десетину да плаћају постепено (или тек после три године), али било је и Срба без земље који нису могли да плаћају обавезе. О томе постоје подаци из 1466, у вези са кметовима Матије Маротија.
Након Косовске битке започело је систематско насељавање Срба у целу Јужну Угарску. Њих су предводили најпре деспот Стефан Лазаревић, а затим и деспот Ђурађ Бранковић. Они су поседе имали диљем Угарске, и на њих су насељавали и Србе, а у целој земљи забележени су кастелани и остали деспотски функционери који су били српског порекла. Наравно, појављују се и други великаши: Јакшићи, Милош Белмужевић, као и потомци деспота Ђурђа – сремски Бранковићи.
Змај Огњени Вук, односно деспот Вук Гргуревић Бранковић, био је један од најистакнутијих ратника у служби краља Матије Корвина. За службу је добио низ поседа баш на југу Угарске. Реч је о, најпре, Белој Стени у крижевачкој жупанији, потом о поседима у Срему – Беркасово, Купиник (доцнија престоница Бранковића), Ириг, и, најзад, у Славонији – Комогојно, Градиса, Костајница. Јакшићи су добили и посед у Нађлаку, док се и на простору Баната налазило језгро поседа ових угледних српских ратника.
У Банату Срби су насељавани и другим путем. Деспот Вук, Павле Кињижи и Никола Розгоњи продрли су до Крушевца 1481. године. Овај велики поход имао је за резултат 50.000 Срба насељених око Темишвара, што се као податак налази у једном писму краља Матије Корвина, миланском војводи коме је угарски владар описивао борбе против Османлија. Срби насељени у Угарској, односно превасходно племство и војни предводници, имали су задатак да служе у краљевској војсци. Деспот Вук Гргуревић, међутим, борио се више на западу, пре свега у походима на Аустрију и Чешку.
Његови рођаци из ове деспотске куће, Стефан Слепи, Ангелина, те њихови синови Ђорђе и Јован, носили су деспотска достојанства. Познати под називом Сремски Бранковићи оставили су огроман траг у српској историји, традицији и култури. Вреди истаћи, од деспота Стефана Лазаревића па надаље, сви ови српски предводници били су уклопљени у феудални систем Угарске. Водили су неретко и међусобне спорове, било је и сукоба, а угарска дипломатичка грађа оставила је доста трагова о раду и деловању ових феудалних породица на подручју Угарске.
Један такав траг, нарочито значајан, присутан је у цркви. Најстарија сачувана српска православна црква у Срему јесте она посвећена Светом Луки у Купинову (Купинику). Деспот Ђурађ Бранковић пред опасношћу од турског освајања пренео је мошти овог светитеља у цркву саграђену тим поводом. У њу је 15. фебруара 1486. године деспотица Ангелина са синовима, деспотима Ђорђем и Јованом, положила мошти свога супруга, деспота Стефана (Слепог) Бранковића. Потом, 1502. године, у њу су положене и мошти деспота Јована Бранковића, а 1505. године он је у њој канонизован. Била је у облику издуженог правоугаоника, а на истоку се завршавала полукружном олтарском апсидом, доста дубоком, која је била заведена покoлотом. Постоје мишљења да је из првобитног времена сачуван и део иконостаса, као и часна трпеза, сачињена од камена. У овој се цркви пре 23. јула 1499. године деспот Ђорђе замонашио, добивши име Максим.
Породица је била ктитор и Крушедола 1508. године, који је постао духовни центар окупљања Срба. Иако су Бранковићи, како је горе наведено, били уклопљени у феудални систем, имали су везу са Хиландаром, и у повељи овог манастира истакли су своју везу са Немањићима. Осим Бранковића и Крушедола, те Купиника, који је био и политичко средиште, у Сланкамену је забележена значајна преписивачка делатност, и у њега су долазили и писари из Пољске, односно Пољско-литванске државе. Због изразито римокатоличког деловања на тлу ове државе, пре свега на подручју Галиције, неки дијаци и писари дошли су међу Србе у Угарску, посебно Срем, и ту преписивали низ богослужбених књига.
Османски пописи са почетка турске владавине овим просторима заокружују причу о веома значајном српском присуству у Војводини почетком новог века и у освит Велике сеобе. Поменути дефтери дају много података о сремским црквама и манастирима. Први и најстарији потиче из периода 1545-1548, док је други настао 1566/7-1568/9. године. Tpeба рећи да дефтер из 1566-1568. године наводи тројицу калуђера и петнаест свештеника само у потоњим Сремским Карловцима. Када се погледа Банат, Срби су ту доста присутни, заједно са мађарским и влашким живљем. Српско насељавање у Бачку кренуло је нешто доцније, и у вези је са покретом цара Јована Ненада, који је једно време имао седиште у Суботици, а боравио је и у Сегедину. Овај српски живаљ, уз онај који долази Великом сеобом, у новом веку представља базични етнички супстрат на чијим је темељима настала Карловачка митрополија.
Остави коментар