Срби у Угарској у доба цара Фрање I и митрополита Стевана Стратимировића
Аутор: др Милош Савин
Ради дубљег разумевања културног и политичког развоја Срба у Угарској, који ће 1848. године довести до проглашења Српске Војводине, неопходно је анализирати културно-политичке активности Срба током последње деценије осамнаестог века, те у првој половини деветнаестог. Ово доба се у потпуности поклапа са доминацијом две конзервативно-реакционарне личности – аустријског цара Фрање (Франца) I, који је владао од 1792. до 1835. године, те српског карловачког митрополита Стевана Стратимировића, који се столовао од 1790. до 1836. године. Срби предвођени митрополитом Мојсијем Путником су од цара Леополда II затражили да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног сабора, расправног карактера, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора и до тога је дошло 1790. године у Темишвару. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната да посебна територијална аутономија, односно Војводина. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је дотадашњи будимски владика Стеван Стратимировић. Захтеве за формирањем аутономне српске територије Леополд II је начелно прихватио, али до формирања Војводине није на дошло. Конзервативни митрополит Стратимировић српске саборе више није ни заказивао. Први следећи сабор се одржао тек након његове смрти, ради избора новог митрополита.
Фрања I Хабзбург је рођен у Фиренци, где је његов отац, каснији цар Светог римског царства немачке народности Леополд II, био велики војвода. Мати му је била Марија Лујза од Шпаније, ћерка Карла III. Када је процењено да ће млади надвојвода Фрања постати следећи цар Светог римског царства, пошто његов стриц Јосиф (Јозеф) II нема живих наследника, послат је Јосифу у Беч. Код стрица се Фрањин живот из корена променио, безбрижно детињство заменили су сурови дрил и војна обука, након чега је послат у војну регименту у Мађарску, где је живео оскудно, војнички. Извесно је да је управо оваква промена у младости довела до развоја веома ауторитарног, апсолутистичког карактера код будућег цара. Када је након дуге и исцрпљујуће болести Јосиф II умро почетком 1790. године, престо је заузео Леополд II, Фрањин отац, али је он већ 1792. године преминуо. Надвојвода Фрања је наследио оца, те је проглашен за цара Светог римског царства – Фрању II. Ратови против Наполеона, капиталистички развој и низ локалних побуна и незадовољстава довели су до дисолуције Светог римског царства немачке народности, па је Фрања II 1806. године проглашен за аустријског цара Фрању I. Период Фрање I je био изузетно конзервативан и непогодан за било какве политичке активности народа који су живели на подручју аустријског царства, па и за Србе. Царством је владала строга цензура, а преласком Метерниха са места главног аустријског дипломате на позицију канцелара створена је полицијска држава. Разграната је мрежа шпицлова – тајних полицијских агената, који су развили метод потказивања. Режим је страховао од либерализма, демократије и национализма који су се ширили Европом. Велики отпор савременим политичким кретањима пружао је и митрополит Стеван Стратимировић, племић и велепоседник, родом из Кулпина. Стратимировић је страховао од раста утицаја српског грађанства, које је било све бројније и богатије. Истовремено је безрезервно помагао Први српски устанак и доприносио гашењу Тицанове буне коју су отпочели Срби из Срема, предвођени Теодором Аврамовићем Тицаном и Теодором Аврамовићем Вогањцем. Ова буна је букнула због феудалних намета од стране угарског племства, а у појединачним случајевима и српских епископија (нпр. у Барањи). Многи историчари, почевши од Бењамина Калаја, сматрали су да је до српске побуне у Срему дошло и под утицајем Првог српског устанка, али је Карађорђе ослоњен на Стратимировића одбио да пружи било какву подршку сремским Србима. Мада су Срби у Угарској 1792. године одлуком Пожунског сабора проглашени за потпуно равноправне грађане Угарске, по инерцији они су и даље нерадо примани у државну или жупанијску службу сем ако нису били племићког порекла. Пожунски сабор је дао право српском митрополиту и владикама да учествују у раду Сабора, али српски клер, упркос обавези да присуствује седницама, није исказивао посебну заинтересованост за политичка питања, ослањајући се искључиво на бечки двор и цара.
Иако је због политичких стега Фрањиног и Метерниховог апсолутизма, те Стратимировићевог реакционарног конзерватизма, политички развој аустријских Срба био отежан, дошло је до значајног напретка на пољу школства и културе. Још од периода Марије Терезије, Срби су располагали значајним бројем основних школа и нижих гимназија. Српско грађанство је тежило оснивању српских средњих школа и учитељских академија. Иако је Јосифовим Патентом о толеранцији Србима гарантовано право да одбране своју православну веру, покушаја унијаћења Срба је и даље било на подручју Великог Варадина (Орадеа Маре, данас у румунском Банату), те у Далмацији. Страхујући од евентуалног унијаћења будуће српске елите, митрополит је дозволио српским грађанима да о свом трошку изграде образовне институције. Стратимировић се залагао за развој школства, али је желео да му да козервативну компоненту. Српско грађанство је својим новцем, уз митрополитову подршку основало гимназију у Сремским Карловцима (1791/2), те у Новом Саду (1810/1816). Темељ стварању нове српске елите, која ће понета либерализмом и национализмом довести до националног и културног препорода Срба на подручју данашње Војводине, постављен је оснивањем Српског педагогијума, односно учитељске школе у Сентандреји 1812. године, те њеним премештањем у Сомбор 1816. године. Митрополит је основао богословију у Карловцима и већи број клерикалних школа по епископијама, настојећи да појача културни ниво српског свештенстава, те да од њих направи интелектуални браник конзервативног национализма и русофилије. Култ Русије је био дубоко укорењен код српске елите у аустријском царству тог доба. Док су либерали од руских књижевника и мислилаца преузимали модерне политичке идеје, конзервативци су у царизму и деспотизму видели браник православља. Противтежа митрополиту је био инспектор српских школа Урош Несторовић, рационалиста који се залагао за што модерније образовање Срба ради њиховог што ефикаснијег уклапања у друштвене и политичке токове, наравно лојалне режиму.
У овом периоду Беч престаје да буде доминантни културни центар. У почетку примат преузима Будимпешта, а убрзо то дефинитивно постаје Нови Сад – Српска Атина. Упркос чињеници да управо у Бечу славистика доживљава процват доласком Вука Караџића, цензори почињу да сузбијају српску штампу. Часописи Сербскија новини, Славеносербскија вједомости и Новине сербске били су кратког века. Ћирилична штампарија је 1796. из Беча пренета у Пешту, где је притисак ипак био мањи те се могло слободније изражавати. Нови Сад је тада имао око двадесет хиљада становника, а након елибертације био је снажан занатски, трговачкии речно саобраћајни центар. Управо је Нови Сад био чвориште свих српских привредних токова, од Далмације до Пеште, те од Србије до Беча. Овакав национални, привредни и геостратешки положај је омогућио муњевит развој српске културе и националне политике. Полет новосадског школства омогућио је значајним интелектуалцима тог доба да у Новом Саду остваре свој зенит. Довољно је навести Павела Шафарика, Милована Видаковића, Георгија Магарашевића, Јована Хаџића, Јована Пачића, Теодора Павловића, Јована Суботића и Стефана Вујановског. Круну сарадње на културном и национално-просветном пољу између пештанских и новосадских Срба представљало је покретање Летописа 1825/26, те оснивање Матице српске. На самом почетку конзервативно настројена Матица је била противна Вуковој реформи, али је временом, деловањем Јована Суботића, овакав став ревидиран.
У овом периоду долази до покретања српско-румунског црквеног спора, пошто су и православни Румуни потпадали под јурисдикцију српског карловачког митрополита. Наш чувени историчар, академик Славко Гавриловић, то је прецизно дефинисао на следећи начин: „Док се српско друштво бранило од мађаризације, његова црквена јерархија и шири кругови конзервативнијег грађанства, окупљеног у црквене општине, борили су се против румунске интелигенције и дела клера, који су желели промену односа у карловачкој митрополији и, у крајњој линији, раскидање српско-румунске верске, па и културно-политичке симбиозе у Банату и Угарској”. Румуни су сматрали да Срби не воде довољно рачуна о њиховом образовању и националном развоју. Стратимировић је пак Румуне сумњичио за сколност унији и сарадњи са католицима, те да Румуни морају да буду захвални Србима који су своје привилегије искористили и за њих, пошто по његовом мишљењу Румуни нису имали ни сопствено племство, ни изграђен грађански сталеж, док су румунски сељаци били на дну цивилизацијске скале. Међу Србима у Угарској је доминирало мишљење да би разилажење са Румунима било обострано штетно, пошто су и једни и други били изложени мађаризацији и унијаћењу. Део српске јавности је сматрао да се по сваку цену мора одупрети румунским тежњама, док је други део сматрао да треба прихватити реалност, али се правовремено припремити да деоба буде у српском интересу, пошто су скоро све цркве и просветне институције биле изграђене новцем српских добротвора. Румуни су у почетку тражили увођење црквене службе на свом језику. Развојем румунске интелектуалне елите дошло је до захтева за потпуном равноправношћу у оквиру јединствене црквене организације, а потом и самосталности. У Арадској, Вршачкој и Темишварској епархији, Румуни су били бројнији од Срба и почели су да преузимају црквене општине. Стратимировић је током треће деценије деветнаестог века начинио извесне уступке, поставивши Румуна на место арадског епископа, а као услов за избор на место темишварског и вршачког епископа поставио је познавање румунског језика.
Од врхунског значаја за будући национално-политички развој Срба у Војводини било је школовање младих на универзитетима широм царства, па и шире. Српска омладина је била понета српском националном идејом, панславизмом, а неретко и илирским покретом из Хрватске. Већина Срба са подручја данашње Војводине је била против илиризма, плашећи се губитка своје самобитности и националне традиције, док је већина Срба са подручја Славоније и Хрватске била одушевљено за њега, препознајући у илиризму пут ка инклузији у савремене културне и политичке токове из којих су пре тога, због православне вере, били искључени.
Остави коментар