Аутор: проф. др Борис Стојковски
Односи Србије са остатком европског континента, посебно оним делом који се назива западна, па у значајној мери и средња (централна) Европа представљају током историје једну од најбитнијих одредница целокупног постојања српског народа на свим просторима које је насељавао у прошлости.
Као што је у науци добро познато, Срби се на Балканско полуострво досељавају у седмом веку. Већ по свом доласку на нову територију они су се нашли укљештени између два утицаја-цариградског и римског. Чак је и покрштавање Срба трајало у више таласа, па су најпре у доба цара Ираклија међу Србима веру ширили римски свештеници, али је током 9. века хришћанство паралелно долазило из оба правца. У преднемањићкој епохи, било је много примера везе са западноевропским и средњоевропским светом. Први српски крунисани владар Михаило дукљански добио је круну из Рима пре 1077. године. Осим Дукље и друге српске приморске земље попут Паганије, Травуније и Захумља налазиле су се на раскршћу и западни (латински) утицај био је доминатан. Уосталом, Стефан Немања је и крштен по латинском обреду, а миропомазан касније по грчко-православном. Захваљујући Светом Сави, пак, културолошки и духовно Срби се крајње одређују за источно хришћанство-православље.
Српску средњовековну државу одређују две значајне чињенице које, на одређени начин, осликавају целокупан положај Србије, српских земаља и српског народа на простору Балканског полуострва и Југоисточне Европе од досељавања па све до дубоко у савремено доба. Најпре, Срби као своју основну духовну и културолошку компоненту имају православље и припадали су византијском културном кругу. Но, са друге стране, све до савременог доба, постојао је незанемарљив број Срба исламске вероисповести, те Срба римокатолика, који су, природно, били под великим утицајем западне Европе и доминантних матрица и токова европске културе кроз историју. Србија, пак, неретко је главне савезнике тражила управо на западу, било да се ради о Стефану Немањи, краљу Урошу, те краљевима Драгутину, Милутину, цару Душану или српским деспотима и великашима који су своје уточиште нашли у Угарској. Политички, Византијско царство је било највећи непријатељ, а запад и средња Европа кључан савезник, иако у верском и културном смислу је слика била у великој мери другачија.
У том контексту вредан је помен Дубровника, Котора, али и мањих, а опет битних приморских средина попут Будве, Петровца, па чак и Улциња. У свима њима је био немали број управо Срба римокатоличке вероисповести, али и целокупна српска популација ових приморских крајева била је суштински везана за западну Европу и Медитеран. То се посебно огледа у огромном млетачком утицају на скоро све сегменте живота приморских крајева. Надаље, римокатоличка црква и њен богослужбени календар оставио је неизбрисив траг у свакодневном животу грађана доброг дела Далмације и Боке.
У средњовековном Србији специфичан је био положај латинских, односно римокатоличких принцеза. Нема доказа да су икада покрштене, као и то да су мењале имена на крштењима. Дакле, сасвим супротно од византијске праксе где су инославне младе прелазиле у православље и добијале нова имена. Те латинске принцезе су доносиле и значајне политичке уступке Србији. Брак Стефана Првовенчаног са венецијанском принцезом Аном Дандоло донео је њему и српској држави краљевски венац и независну државу. Подсетимо се, она је била унука Енрика Дандола, млетачког дужда и покретача освајања Цариграда 1204. године.
Краљица Јелена, коју погрешно знамо као Анжујску, доиста представља једну свестрану жену. Образовање жена уз средњовековној Србији можемо рећи да почиње са њом. О едуковању младих православних српских девојака сведочи у њеном житију сам архиепископ Данило II, док је образовање девојака римокатоличке вере вршено највероватније у њеним римокатоличким задужбинама на приморју. Политички утицај краљице Јелене ишао је и ка Србији, где је управљала Зетом, али и ка папству. Донирала је једну икону која је и данас у похрањена у ризници Ватикану, преписке вршила са папом око оснивања нове бискупије. Што се верске политике тиче краљица Јелена је подржавала фрањевце и бенедиктинце, а није била без значаја ни у међународним геополитичким кретањима онога доба. Она је утицала на промену става Србије пре битке у Пелагонији 1259. године, подржавала је најпре Драгутинов брак са угарском принцезом Кателином, а изгледа не и Милутинов брак са Симонидом. Много је уистину значајних тренутака из њеног животописа. Ова жена, духом и православна и римокатолкиња, чијим је венама текла угарска, латинска-франачка и византијско-грчка крв представља прави пример утицајне и угледне владарке, а њу, иако је била странкиња, и то инославног порекла, Српска православна црква је уврстила међу светитеље. Њена је задужбина манастир Градац на Ибру.
Због скраћеног простора нећемо детаљније разматрати све случајеве, свакако је најпознатији краљице Кателине, супруге краља Драгутније, али је све то свеукупно доказ другачијег третмана инославних принцеза у Србији, и показује сасвим другачији контакт и однос са западним светом. Интересантно је на овом месту споменути да у средњем веку нема у тој мери израженог негативног односа, у сачуваним изворима, према римокатолицима. Ако се и налазе неки примери, они су везани махом за утицај византијске црквено-правне традиције или у вези са монашким животом, који је подразумевао истрајавање у православној вери. Тек почетком новог века, те разлике постају много евидентније, када Римокатоличка црква креће агресивније у прозелитизам и намеру да преведе православне на унију или да их директно покатоличи.
Економија до данас представља основу функционисања једног друштва. Тако је било и у средњем веку, па и Србији. База привредног напретка Србије током средњега века било је рударство. Њиме су се бавили рудари немачког порекла-Саси, који су донели савремене технологије производње руде. По целој Србији, а доцније и Босни, отварани су рудници. Неки од њих су опстали до данас (Трепча), неки постоје од антике и трајали су и у османско доба, као што су неки у западној Србији, око Крупња. Поред рудника своје колоније отварали су дубровачки трговци, који су руде извозили преко Дубровника највише у Италију, али и другде. Све до пропасти српске средњовековне државе рударство је било најважнија привредна грана, која је допринела и развоју занатства, трговине, као и општем економском успону Србије и њеном јачању.
Османски продор и заузимање Балкана од стране Турака довело је до миграција становништва. Домицилни римокатолички угарски живаљ, као и друго латинофоно становништво (словенско и друго) се повлачило пред налетом новог освајача. То место попунили су Срби. У освит новог века, Срби су били затечени у стању у којем је ретко који народ био у историји. Један део је био под османском државом, други под Хабзбурзима и трећи под Млецима. У свакој од ових земаља Срби су, као православни, били третирани као верска скупина. У нешто бољем положају су били Срби римокатолици у приморју, и доцније конвертити муслимани српског порекла.
У таквим, готово немогућим околностима, српски народ је истрајао да очува свој идентитет, те да се прилагоди не увек пријатељском окружењу, али да од свега што може узме најбоље. Тај еклектизам се може видети у много аспеката. Срби у Хабзбуршкој монархији и Млетачкој Републици су прихватали многе домете западноевропске културе и цивилизације. Довољно је само споменути српски барок, који је можда најлепше спојио православље са уметношћу, како ликовном, тако и архитектуром. Као један од управо најзначајнијих трагова вековног српског трајања на великом простору историјске Угарске и некадашње целе Хабзбуршке монархије (касније Аустро-Угарске) јесу храмови и други барокни објекти.
Настанак и развој српског грађанског друштва 19. века тесно је скопчан управо са западноевропским принципима и манирима. То је време буђења и формирања модерних нација, савремених држава те политике и идеологија у модерном смислу, онако како ми то данас схватамо. Највећи број значајних српских интелектуалаца, оновремене елите, школован је баш у најпрестижнијим високошколским установама Европе, Бечу, Паризу и другде. Треба потцртати, никада нису изгубљене ни везе са Русијом, као заштитницом православног света. У 18. веку, паралелно са бароком и просветитељством, руски утицај је био прилично снажан, посебно у црквеним круговима. Политичке везе са великом империјом на Истоку нису никада прекидане. Но, европска оријентација како световне елите, тако и црквене јерархије није никада престајала, невезано за политичке прилике.
Односи са Европом, пре свега циљамо овде на западну и средњу Европу нису једносмерни нити једноставни. Ради се о комплексном сплету историјских процеса и околности, често изван нашег домашаја. Осим тога, тешко је за сваки историјски период о Европи или западу говорити једнозначно. Некада су односи били ближи са Француском, некад са германофоним делом Европе. Српско-британске везе су тек једно јако компликовано питање које тешко може да скоро добије свој финални одговор. Исто је када је реч о односима са Русијом, па и Турском, а у најновије време и Кином или неким другим исламским земљама. Разумевање актуелног геополитичког положаја Србије немогуће је без дубоког урањања у историјске процесе који су оформили и формирају и данас позицију наше земље, али и читавог српског народа. Сетимо се само Срба у Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, али и Срба као важног културног фактора у Мађарској и Румунији где представљају историјски народ, данас свакако мањински. Ту је и наша веома велика дијаспора, која је, услед бројних историјских околности мигрирала највише у земље које називамо колективни запад, неретко сасвим и погрешно. Значајан део те дијаспоре је баш у земљама западне Европе-Немачкој, Аустрији, Швајцарској, али и Француској, Шведској, Великој Британији и другде.
Србија не може да буде усамљено острво, и то је неспорна чињеница. Друга, ништа мањ спорна везана је за економске везе које су исувише јаке управо са западноевропским светом. Данас се, додуше, појмови Европа и Европска унија често сматрају једнаким. То јесте тема за дебату, али исто тако је чињеница и да неке земље које нису део ЕУ примењују многе прописе управо ове заједнице народа, те имају специјалне везе. Реч је најпре о Швајцарској, Норвешкој, Исланду и Лихтенштајну. Везе Европе, и ЕУ наравно, са Кином, Индијом, Ираном, свакако САД као водећом светском суперсилом су исто тако веома сложене. Ако на то додамо тек посебно тежак однос са Русијом, видимо колико је, рецимо слободно, цео свет у озбиљној геополитичкој кризи која свакога часа може жестоко да ескалира у најгоре. Бар су Срби као народ, где год били, а и сви грађани Србије преживели много тих ескалација и криза за врло кратко време.
Због свега напред реченог, јасно је да је српски однос према Европи прилично амбивалентан. За то постоји много разлога, а чињеница је да су односи са западном Европом и њеним појединим државама бивали у даљој и ближој прошлости драстично нарушавани. И то није ни први ни јединствени случај у историји. Заиста је неопходно врло трезвено, на основу искључиво чињеница, разумно расуђивати када је реч о геополитици и међународним односима. Нису они увек идеални, нити су онакви какве би можда и већина нас волела. Али реалност је нешто што је неумитна чињеница и искључиво у складу са њом, кроз вештину могућег, а не увек само жељеног, можемо опстати.
Остави коментар