Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У прогласу који су објавила званична гласила 29. маја (11. јун по грегоријанском календару) наведено је само како су те ноћи погинули краљ и краљица, без било каквих ближих одређења а нарочито без детаља о бруталном насиљу које је те ноћи извршено. Под председништвом Јована Авакумовића, чланови нове привремене владе окупили су се одмах након убиства краљевског пара, а војне трупе постројене пред двором акламирале су кнеза Петра Карађорђевића за новог српског краља. Народна скупштина састала се 4. јуна 1903. године и изгласала да Петар Карађорђевић постане нови владар Србије, те је изабрало посланство које је ускоро отпутовало у Женеву, како би о овом крупном догађају изабрала посланство информисало, тада већ времешног Карађорђевића. Народно представништво вратило је на снагу Устав из 1888. учинивши мање измене и допуне. На овоме Уставу, који је назван Устав од 1903, није било потписа новоизабраног краља Петра I. Потписала га је само влада, а краљ је имао дужност да над уставом положи заклетву. Симболика је била јасна – без учешћа краља, народ је доносио Устав, према коме је и краљ морао да се „покорава“. Одмах после полагања заклетве краља, влада је расписала изборе за Народну скупштину на којима су победу однели радикали и самостални радикали. Поменуте партије формирале су нову владу 4. октобра 1903. године у којој више није било представника завереника, односно власт у земљи преузеле су политичке странке, а официри су се посветили својим војничким дужностима. У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. На парламентарним изборима само неколико дана пред атентат краљеви кандидати добили су потпуну већину. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу 1904, преузимајући контролу над Нишким округом, у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат. Као симпатизер династије Обреновић, пуковник Живојин Мишић, (будући војвода) је 1904. године пензионисан. Реагујући на атентат, Русија и Аустроугарска су изразиле најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија и Холандија су повукле своје амбасадоре из Србије, правоснажно замрзнувши дипломатске односе, а потом су увеле и санкције Србији, које су укинуте тек 1905. године, након што је завршено суђење атентаторима, који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз одговарајуће премије, док неки никада нису кажњени за свој злочин. Упркос санкцијама, у Лондону је одржана срамна аукција 1904. године, на којој су предмет продаје постали лични предмети краља Александра и краљице Драге, као што су свечана униформа краља, венчаница и дијадема краљице. Светска штампа је углавном са гнушањем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа („Гардијан“) писала је да су оваквим понашањем Срби „показали да су гори од Арнаута“. Ни остали светски новински листови углавном нису имали речи хвале за подухват српских официра.
Након пада заједничке владе самосталаца и радикала, Саве Грујића, Никола Пашић саставио је владу без представника Самосталне радикалне странке, крајем 1904. године. Од тада, па до његове смрти (1926), Пашић је најчешће био председник владе или министар спољних послова. Пашићева влада одржала се до маја 1905. године. Од тада је председник владе био вођа самосталаца Љубомир Стојановић. Од избора 1906. године, Народна радикална странка имала је апсолутну већину у Народној скупштини и владала је самостално или у савезу са другом партијом по снази, Самосталном радикалном странком. Ипак, у политичком деловању у Србији постојао је и снажан утицај војске. Народна скупштина је „краљеубице” ослободила одговорности, а нови краљ Петар I њих је задржао у служби на двору. Захтев из Русије да се изврши истрага и казне убице нису уважени. Краљ Петар I био је принуђен да истакнуте заверенике удаљи са двора, те да им повери рад и задатке у другим пре свих, војним службама, у мају 1904. године. Из поменутих разлога, изузимајући црногорско посланство, које је предводио престолонаследник Данило на крунисању краља Петра I у Саборној цркви у септембру 1904. године у Београду нису били присутни други државници из Европе и остатка света. Истовремено, у спољној политици Србија је поправљала своје односе са чланицама Антанте, а погоршавала са Централним силама. Ово поправљање односа Србије са Антантом било је отежано, због захтева Велике Британије да убице краља Александра Обреновића буду кажњене и удаљене из војске и политике.
Деконструкција владарског култа Обреновића, како запажа Владимир Јовановић, отпочела је већ по бацању тела краљевског пара са балкона двора и потоњом секцијом лешева. У званичном извештају са секције изнети су неки скандалозни детаљи из живота владарског пара — краљ је проглашен за алкохоличара са почетном фазом цирозе јетре (иако савремени извори не указују ни на најмању склоност алкохолу) а наглашена је и краљичина физиолошка неспособност да роди наследника. Укоп последњих Обреновића извршен је тако да у што већој мери омаловажи њихов владарски положај — њихови посмртни остаци испраћени су без било какве церемоније, са скраћеним црквеним обредом, и смештени су у већ постојеће гробове ранијих Обреновића у београдској Цркви Светог Марка (ковчези су положени у гроб Ане Јованове Обреновић иако је претходно био раскопан гроб Милана Милошевог Обреновића али се он показао као преузак). Тих дана у Београду, а потом и по Србији, текла су исказивања јавног одобравања преврата у виду различитих народних манифестација (делимично индукованих од стране власти) као и бројни новински написи и телеграми честитања у којима је Мајски преврат прослављан као патриотски чин који је Србима донео слободу. Истовремено са деконструисањем култа Обреновића почело је и конструисање култа Карађорђевића, чија је централна личност био новопостављени краљ Петар и позивање на великог претка Карађорђа Петровића („Карађорђе! То је велика, крилата реч“, писале су „Српске новине“ 11/24. јуна 1903. године). Носиоци власти предузимали су кораке и ка дугорочном затирању сећања на Обреновиће. У периоду између краљеубиства 29. маја/11. јуна 1903. и доласка краља Петра у Србију 11/24. јуна требало је из јавне сфере уклонити барем највидљивије трагове присуства Обреновића. Прво су уклоњене официрске кокарде са монограмом краља Александра, које су први демонстративно скинули сами завереници, а наредбом од 4/17. јуна то су морали да учине и остали официри. Портрети краљевског пара уклоњени су из јавних установа у Београду већ 29. маја/11. јуна а у осталим деловима земље то је изведено до 3/16. јуна. Име краља Александра требало је избрисати и из путних исправа Краљевине Србије (неки српски поданици имали су проблема у својим путовањима пошто им је у пасошима стајало име ранијег владара). До доласка краља Петра државни чиновници су већ, по слову прописа, положили заклетву верности новом владару. После ових првих потеза учињених у журби, у другој половини 1903. и почетком 1904. радило се методичније на уклањању старог и успостављању новог владарског култа. Укинути су сви државни празници који су подсећали на Обреновиће па чак и дан када је Србија проглашена за краљевину. Официри-завереници су сваки 29. мај прослављали као дан краја тираније Обреновића неформалним скупом у кафани „Код Коларца“. Са ордена Белог орла, кога Владимир Јовановић означава као класични симбол Обреновића, уклоњен је монограм краља Милана и уместо њега стављен датум проглашења Србије за краљевину.
Као елемент декултивизације Обреновића било је и стварање негативне слике времена током кога је ова династија била владајућа. Раширене постају тврдње да је реч о ненародним, мрачном (црна владановштина), недемократском и полицијском режиму. Истакнути обреновићевци попут Пере Тодоровића и Владана Ђорђевића били су прогнани из јавног живота. Многи политичари који су наставили своју каријеру након преврата морали су да се дистанцирају од Обреновића. Како би ово било успешно учињено морали су да се обрачунају са личном архивом краљева Милана и Александра где су се налазили многи компромитујући документи о српским политичарима. Већ у ноћи преврата лична архива Обреновића била је делимично опљачкана. Једно време архивом су располагали сами завереници, потом је предата вођама радикала и на крају је поверена тајновитој трочланој комисији од представника три водеће српске странке која је уништила све оно што би могло бити компромитујуће за водеће политичаре. Уништење вредних докумената, посебно преписке политичара и забелешки са краљевих сусрета са партијским вођством, указује на њен нимало пријатан садржај за водеће политичке личности. Чињени су велики напори како би била уклоњена обреновићевска традиција у Србији. У лето 1903. Кошутњак крај Београда, који је био ловачки забран Обреновића, претворен је у још једно београдско излетиште. Двор у Топчидеру препуштен је пропадању а одлучено је да се сруши Стари двор, место погибије Обреновића. Аукцијском продајом покретна имовина Обреновића је расута широм света и истргнута из владалачког контекста у који је деценијама смештана. Гашење култа темељно је вршено па је већ неколико година након преврата било тешко пронаћи слике почившег краљевског пара у Београду. Серије поштанских марака са ликом Обреновића су прекриване српским државним грбом, а почетком 1904. године донета је одлука да се излију нови српски сребрњаци на којима су ликови Петра Карађорђевића и вожда Карађорђа истисли Обреновиће. О значају претходне династије сведочили су још само поједини архитектонски споменици. После Првог светског рата настављена је тенденција потискивања сећања на Обреновиће и упрошћено представљање кључних представника ове династије, сведено на неколико негативних стереотипа. Историчар Владимир Јовановић анализирао је приказ последња два владара из династије у популарној едицији „Свезнање“ из 1937. године — из богате државничке делатности краља Милана издвојено је само склапање Тајне конвенције и Српско-бугарски рат (1885), краљ Александар приказан је као кривац за пропаст читаве династије, а неприлична женидба као једини важан догађај његове владавине. Негативан основни текст био је пропраћен суморним фотографијама.
„Узор“ и „модел“ сличних обрачуна са неистомишљеницима или противницима дубоко се укоренио у српској средини, у којој је увек било самозваних појединаца који су правду узимали у своје руке. Коментар научника Јована Цвијића био је да је уклањање краља било извршено „на балкански начин“, али је то правдао као „неизбежну нужност“. У том случају, сувише је коментарисати престоничку штампу, која је о убиству краља писала: „Овај радостан глас одјекнуће радосно широм целог српства. Син српског Нерона пао је од руке официра, српских витезова“. Службене новине су објавиле бројне телеграме упућене „првој влади слободне Србије“, у којима се одавала славе убицама, „јунацима јучерашњег историјског чина“. Еуфорији „нове ере“ подлегао је и највећи црквени великодостојник митрополит Иноћентије, који је за краљева живота уживао његову велику наклоност. Митрополит је на вест о убиству краљевског пара заставама окитио свој двор, одбио да обави опело и одмах је укинуо молитве за покојнике у цркви. У говору у Саборној цркви похвалио је народ што је „спокојним и достојанственим држањем“ показао „зрелост“. Tакав иступ нaишао је на оштар протест Руске православне цркве, која је у Казанском сабору организовала парастос покојном краљу. После стравичног догађаја 11. јуна (по грегоријанском календару), 13. јуна у један ујутру, тела краљевског пара су на пожарним колима превезена од двора до Цркве Светог Марка и покопана су на тамошњем гробљу уз на брзину очитао опело, којем је присуствовао једино краљев собар. Изнад њихових хумки није горела свећа ни кандило, само су стајала два мала крста од цинка, на којима су црном бојом била исписана имена Александар Обреновић и Драга Обреновић. Апсурд је да су краљевском пару споменик подигли тек Аустријанци за време окупације 1917. године. Мајски преврат представља једну од највећих прекретница у историји Србије. У том погледу 1903. година се може поредити са 1804. године на почетку претходног, 1918. године, деценију и по касније, те 1945. године, средином и 2000. године, крајем истог века. Становништво Србије је имало велика очекивања од наредног периода. Завршена је вековна борба династија која је оптерећивала Србију од њеног настајања. Након уклањања владара који је сматран тиранином очекивало се успостављање демократије. Начин на који се до тога дошло згрозио је јавност у Европи. Мајски преврат и прве дане након овог гнусног чина, историчарка, Сузана Рајић, описује на следећи начин: „Србија је закорачила у 20. век са стравичним убиством, које је тај епитет заслужило не само чином одузимања живота, већ и начином обрачуна са остацима жртава. Тела су била унакажена. Обдукцијом су утврђене двадесет и три ране на краљевом и двадесет на краљичином телу, а затим избачена кроз прозор у дворску башту. Двор је био демолиран и опљачкан. После убиства двор је одавао слику бахате разузданости, а тако су очевицима изгледале и београдске улице којима је војска, углавном припита, суверено господарила. […] Дан после убиства, у Београд је пристигло око две стотине страних извештача. Уместо да сакрије срамоту своје војске, влада их је пустила да разгледају место убиства, да преврћу по личним краљичиним стварима и постељи, те да све фотографишу. […] Престоница је била окићена заставама и у њој је владало пранично расположење које се граничило са еуфоријом. Страним посматрачима Београд је личио на ‘огромну лудницу’.“
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Антонић, Слободан (2014). Демократија у Србији уочи Првог светског рата, Социолошки преглед, vol. XLVIII, no. 4, стр. 421–458.
Радојевић, Мира (2008). „Цивили и официри: Искуство Самосталне радикалне странке (1903)”. Војноисторијски гласник. 58 (1): 25—37.
Рајић, Сузана (2011). Александар Обреновић, Београд, стр. 450.
Ратковић, Борислав; Ђуришић, Митар; Скоко, Саво (1972). Србија и Црна Гора у Балканским ратовима. Београдски издавачко-графички завод.
Остави коментар