Аутор: др Mилoш Сaвин, историчар
Територија данашње Војводине се налази на подручју делова три централно-европска географска региона. Војводина сама по себи није географски регион, већ политички, што се огледало пре свега кроз тежњу Срба на овом подручју Панонске низије за аутономност у оквиру Угарске, те разне краткотрајне или дуготрајне облике исте, а потом и на аутономност наше покрајине у оквиру југословенске, односно српске државности. Географске регије које данас чине Војводину су Банат, Бачка и Срем – прецизније њихови делови који припадају Републици Србији. Банат је географски и историјски регион који се налази у Панонској низији, њеном источном делу, те представља последњи део средње Европе, након кога долази источна Европа. Највећи део Баната се налази у Румунији, нешто мањи у Војводини, односно Србији, а најмањи, северни део припада Мађарској. У оквиру Србије, највећи део Баната припада Војводини, док је минијатурни део, административном поделом припао Граду Београду. Бачка је такође панонски географски и историјски регион који се данас већим делом простире на подручју Војводине, а мањим делом се налази на територији Мађарске у оквиру жупаније Бач – Кишкун. Историјски гледано, Срем је најтеже географски и терминолошки уоквирити, пошто се у различитим етапама прошлости под различитим варијацијама овог термина подразумевали и делови данашње централне Србије, која се налази на Балканском полуострву, али и Славонија на пример. Оно што нововековно географски дефинишемо под појмом Срем, данас се налази подељено између Војводине (Р. Србија) и Хрватске, док поједине сремске општине, попут, Сурчина, Батајнице, Земуна, Новог Београда улазе у састав Града Београда. Битно је напоменути да се, упркос све чешћем погрешном мишљењу Војводина, односно Срем, Банат и Бачка географски не налазе на Балканском полуострву, већ у југоисточном делу Панонске низије, односно на простору средње или централне Европе. Панонска низија обухвата средњи, источни и јужни део централне Европе, а граничи се са Карпатима, Татрама, Алпима и Балканским полуострвом. Градови Београд, Беч и Брно се налазе на самом рубу Панонске низије. Ова област је помало погрешно названа по римској провинцији Панонији која је обухватала само њен мањи део. На подручју данашње Војводине налазимо археолошке податке о првим насељима у периоду пре око педесет хиљада година. Индоевропски народи популаришу њено данашње подручје током обимних миграција које су се одиграле у периоду од петог до трећег миленијума пре нове ере. Римљани заузимају Војводину у првом веку нове ере, а пре њиховог доласка на овом подручју живе народи илирске, келтске и трачке провинијенције. Римљани у Панонији стварају ново седиште у Сирмијуму, из чије околине потиче чак шест римских царева, углавном латинизованих Илира. У периоду Квадрархије, један од четири главна града римске империје постаје Сирмијум, односно данашња Сремска Митровица. Већ у трећем веку наше ере, Римљане протерују Готи (скандинавско источногерманско племе) и Сармати (стари народ иранског порекла). Готи ће се касније поделити на западне или Визиготе и источне или Остроготе. Коначном поделом Рима на Западно, римско царство и источно, ромејско царство, односно Византију, подручје данашње Војводине потпада под византијски утицај. Непосредно пре тога, на ово подручје, у почетку доминантно у Банат долазе Хуни. Овај номадски народ, пореклом са Кавказа и из средње Азије, ускоро ствара моћно царство које се простире од Карпата, па све до Подунавља. По Атилиној смрти, Гепиди смењују Хуне. Ово германско племе, некада вазално у односу на Хуне, заузима простор данашње Војводине, сукобљавајући се са Остроготима, бирајући за своју престоницу Сирмијум. Како би ослабила Гепиде, и повратила своју територију, Византија ствара пакт са Лангобардима, који сталним сукобима слабе Гепиде, не слутећи да ће ову слабост на концу искористити Авари, а са њима и Словени за свој продор на ово подручје. Аваре су у сукоб увукли Лангобарди, тражећи од њих помоћ у борби против Гепида. Авари су 567. године са невероватном силом покорили и поробили Гепиде, због чега су и сами Лангобарди изгубили осећај сигурности и кренули у миграције. Након сеобе Лангобарда у северну Италију, њихова нова постојбина добија назив Ломбардија, који се задржао до данас. Авари су били коњанички средње-азијски народ туранско-хунског порекла. Словенске масе су се у Панонској низији населиле заједно са Аварима, и биле део аварског каганата, али и савезници Византије у борбама против Авара. Део северних и западних словенских племена се у једном моменту ујединио у Самов савез, познат и по називу Самова словенска краљевина стварајући самоодбрамбени словенски појас између Авара и Франака. Након Десетогодишњег рата, Авари су победили Византију, а затим и опљачкали и похарали Балкан, вративши се на крају у Панонску низију. Након овог пустошења делови Словена се селе на Балканско полуострво. Авари су суверено владали Панонском низијом до пред крај осмог века, када су их потукли Франци под влашћу Карла Великог. Словени су дошли на простор данашње Војводине у шестом и седмом веку, пре почетка прелазака на Балканско полуострво. Они су првобитно живели између Хуна и Гепида, а након пропасти гепидске државе за Аварима су се спустили југозападно и популарисали подручје данашње Војводине. Изузев одређених хипотеза, готово је немогуће извршити било какву етничку диференцијацију Словена на овим просторима. Ни више векова након досељавања у Панонску низију, у време успона Угарске државе, једино се може закључити да ови Словени не спадају у групу са Русима или Пољацима, али задржавају језичке карактеристике западних и јужних Словена, конкретно Чеха, Словака, Словенаца, Хрвата, Срба и Бугара. За разлику од поузданог датирања насељавања Словена на простор данашње Војводине, када је недвосмислено реч о Србима, њих неспорно можемо лоцирати тек у тринаестом веку, допуштајући могућност и да су одређене словенске масе из Паноније допринеле њиховој етногенези. Након пропасти Авара, у деветом веку на подручју данашње Војводине видљиво је више облика словенске државности. Ту се у различитим епохама сусрећу бугарско царство, Велика Моравска и Људевитова посавска кнежевина. Прво бугарско царство, познато као Дунавска Бугарска, простирало се од делте Дунава, па све до данашње Будимпеште и од реке Дњепар, па до Јадранског мора.
Велика Моравска или Моравска Кнежевина, настаје у деветом веку, уједињењем словенских племена на подручју Словачке, Моравске и Бохемије. У свом зениту ова држава обухвата подручје данашње Војводине, али и много већу територију од данашње Немачке па све до Румуније. Велику државу је почео да ствара кнез Мојмир, који је припојио суседне кнежевине. Иако је Мојмир био франачки вазал, његово јачање се није свидело Францима, па су успели помоћу кнеза Прибина, да га збаце са власти, а на његово место је доведен, његов синовац Растислав. Међутим, Растислав се показао много радикалнијим од Мојмира, проширио је државу на шире словенско подручје, раскинуо вазални однос према Франачкој, те зауставио германизацију коју је над Словенима спроводио католички клер. За помоћ се обратио византијском цару, који му је послао словенску браћу Ћирила и Методија, са циљем да омогуће проповедање вера на словенском језику. Уплашени због јачања словенског идентитета, Франци су подржали Растиславовог нећака Свјатопулка, који је успео да сруши Растислава са власти и заузме његов трон. Након кризе, римски папа је дозволио литургију на словенском језику, а Свјатопулк иако франачки вазал, проширио је државу на подручје Чешке и делове Пољске. Након Свјатопулкове смрти, његови наследници се сукобљавају око власти, што доводи до дисолуције ове словенске државе.
У деветом веку делови данашње Војводине улазе у оквире Панонске кнежевине Људевита посавског. Ова држава је највероватније настала у Сиску, протезала се од панонских рубова данашње Словеније, па до Срема, са тежиштем на подручју између Саве и Драве. Често се погрешно ова творевина назива и Панонска Хрватска, али немогуће је доказати да су њен владар и поданици били фамилијарни са овим термином. Они су себе сматрали Словенима, евентуално Славонцима, што суштински значи исто. Свакако не можемо ни оспорити могућност да су делови потомака ових Словена у каснијим вековима учествовали у етногенези Хрвата, али не само њих.
У деветом веку, прешавши Карпате, у Панонску низију долазе Мађари, односно савез седам различитих мађарских племена и три хазарска племена. Ова племена се у новој домовини веома брзо мешају са словенским фактором. Након пораза од стране Немаца на реци Лех, мађарска племена дефинитивно прелазе на седелачки начин живота, примају хришћанство, те стварају јаку и утицајну средњовековну државу, која ће опстати све до 1526. године, тј. до Мохачке битке.
У историјској науци данас нема дилеме око тога да су Срби на простору јужне Угарске били присутни и пре Велике сеобе из 1690. године. Њихово присуство се може пратити већ у 13. веку, о чему сведочи преписка између папе Гргура IX и калочког надбискупа Угрина Чака. Са друге стране, када је реч о позном средњем веку, о присуству православних Срба у Срему опширно говоре низ фрањевачких извора, попут Вартоломеја из Пизе, Ладислава Томашевог и сремског бискупа Јакова Блажа Миколе из Сланкамена. Судећи према изворима, Срби су у другој половини чинили све већи број становника Срема. У Черевићу je 1478. године, на поседу Горјанских, поред мађарског дела места, постојао и српски део који се помиње као vicus Ratianum.
Ови поменути изворни подаци потврђују и чињенице из историјске демографије, да су се Срем и Вуковарска жупанија рачунали у овом периоду у српске крајеве, са преко 200.000 становника, а познато је да се на мапама из 1528. и 1564. године Срем обележавао као Рашка (Rascia). Систематско насељавање Срба у целу Јужну Угарску почело је након Косовске битке, а предводили су их деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. Они су имали поседе широм Угарске, а након што су населили своје сународнике, широм Угарске су забележени кастелани и остали деспотски функционери који су били српског порекла. Наравно, временом се појављују и други великаши: Јакшићи, Милош Белмужевић, као и потомци деспота Ђурђа – сремски Бранковићи.
Змај Огњени Вук, односно деспот Вук Гргуревић Бранковић, био је један од најистакнутијих ратника у служби краља Матије Корвина. За службу је добио низ поседа баш на југу Угарске, првенствено у Срему и Славонији. Са друге стране, језгро поседа породице Јакшић налазило се у Банату, који је насељаван тако што су српски великаши вршили упаде на османску територију, па су 1481. деспот Вук Гргуревић, Павле Кињижи и Никола Розгоњи продрли до Крушевца, након чега је за њима пошло око 50.000 Срба који су се потом населили у околини Темишвара. И поред тога, најзначајнији центар српске популације у јужној Угарској налазио се у Срему, где су поседе имали рођаци деспота Вука, познати под називом сремски Бранковићи, који су оставили огроман траг у српској историји, традицији и култури.
Најстарија сачувана српска православна црква у Срему јесте она посвећена Светом Луки у Купинову (Купинику), а дело је деспота Ђурађа Бранковића, који је ту пренео мошти овог светитеља не би ли их сачувао од Турака. У овој цркви је деспотица Ангелина Бранковић заједно са синовима, деспотима Ђорђем и Јованом, 1486. сахранила свога супруга, деспота Стефана (Слепог) Бранковића. На истом месту су 1502. године положене и мошти деспота Јована Бранковића, који је три године касније у њој канонизован. У међу времену, у овој се цркви 1499. године замонашио деспот Ђорђе, добивши име Максим. Породица Бранковић је била ктитор и манастира Крушедола 1508. године, који је постао духовни центар окупљања Срба. Иако су Бранковићи, као и све српске великашке породице, били уклопљени у феудални систем, имали су везу са Хиландаром, и у повељи овог манастира истакли су своју везу са Немањићима. Осим Бранковића и Крушедола, те Купиника, који је био и политичко средиште, у Сланкамену је забележена значајна преписивачка делатност и у њега су долазили и писари из Пољске, односно Пољско-литванског краљевства.
Османски пописи са почетка турске владавине овим просторима потврђују чињеницу да је српски народ био веома присутан на територији данашње Војводине и Славоније почетком новог века и у освит Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Поменути дефтери дају много података о сремским црквама и манастирима, при чему први и најстарији потиче из периода 1545–1548, док је други настао 1566/7–1568/9. године. Потребно је нагласити да дефтер из 1566–1568. године наводи тројицу калуђера и петнаест свештеника само у потоњим Сремским Карловцима. Када се погледа Банат, Срби су ту доста присутни, заједно са мађарским и влашким живљем. Српско насељавање у Бачку кренуло је нешто доцније и у вези је са покретом цара Јована Ненада, који је једно време имао седиште у Суботици, а боравио је и у Сегедину. Овај српски живаљ, уз онај који долази Великом сеобом, у новом веку су представљали темељ на којем ће доцније настати Карловачка митрополија.
Остави коментар