Средњовековна Хрватска Други део: У оквирима Угарске

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Када је реч о подручју Хрватске и Далмације у периоду од 1102. године, па све до 1526. године оно је део краљевине Угарске. Након тога, поједини крајеви су дошли у додир са Османлијама, али је највећи део Хрватске и Далмације био под влашћу Хабзбурга, односно Аустрије и Аустроугарске. Делимично, Далмација је током новог века била и под Млецима, а једно кратко време и у саставу Наполеонове државе. Дакле, самосталности након 1102. године нема и о некој држави, персоналној унији или чему сличном не може бити речи.

Хрватска је била погранична област око које се ломе копља током средњег века, а са њом је то била и Далмација. У првом веку након нестанка средњовековне државе и Византија је имала своје интересе на овом подручју над којим је у раном средњем веку и имала своју формалну власт. Ниједан угарски краљ се није крунисао за краља Хрватске, све до Фердинанда Хабзбуршког 1527. године. Ни после њега нововековни владари то нису чинили, а у средњем веку поготово. Хрватска и Далмација су током времена биле уклопљене и у жупанијски систем Угарске, иако се испрва задржао привилегијални систем племства.

У повељама, а њих је из средњовековне Угарске преостало преко 200.000 у интитулацијама угарских краљева наводе се редом Далмација, Хрватска, Славонија. Ово је вероватно најјасније сведочанство о томе да је некадашња средњовековна краљевина била третирана као интегрални део државе. Одређени степен територијалног јединства несумњиво је постојао и то се такође види у изворима првог реда, превасходно повељама. Тим подручјима управљао је бан, чија се титула разликовала кроз векове, и поједини угледници су носили титулу бан Хрватске и Славоније, а постојао је у неким тренуцима и бан Далмације и Хрватске. Титулу бана носили су често најугледнији чланови и рођаци владарске куће, међу којима и бан Белош, српски племић и брат угарске краљице Јелене, српске принцезе. И син краља Драгутина, Владислав имао је поседе у тим крајевима и носио ову важну титулу. Бан је увек био у Угарској током средњег века међу водећим феудалцима, што показује колики је за Угарску увек био значај јужних крајева.

Место Славоније као територије свакако илуструје и оснивање загребачке бискупије 1091–1094. године, која је била надлежна за велико подручје. Стога је Славонија почела да чини повремено територијалну целину са Хрватском, како у административном, политичком, тако сада и у црквеном смислу. А и други бискупи са тла Далмације и Хрватске, попут сењског, модрушког, шибенског, задарског, трогирског и други, били су уклопљени у бароне угарског краљевства.

Угарско-хрватско или хрватско-угарско краљевство је доцнији историографски конструкт без потврде у изворима, чији циљ је искључиво намера да се докаже некакав континуитет хрватске државности. Међутим, упркос чињеници да је одређена самосталност, значај и територијално јединство постојало, Хрватска и Далмација су постале део Угарске, која није била никаква персонална унија. Хрватска властела је постала део угарске феудалне хијерархије. Међу феудалцима је било и великаша словенског, односно хрватског порекла, али свакако и Угара. Словенски елемент је био изузетно присутан и у Славонији, као и у новим крајевима Угарске – Далмацији и Хрватској.

Почетак угарске власти над овим подручјима одредио је највише Коломанов сукоб са Венецијом око Далмације, као и честа промена управе над овим крајевима. Далмација и Хрватска биле су потом и у Белиној баштини. Наиме, користећи династичке борбе у Угарској, византијски цар Манојло I Комнин је 1164. године упао у Срем и Бачку, присиливши угарског краља Стефана III (1163–1164) да се званично одрекне власти над Далмацијом и Хрватском у корист свог брата, херцега Беле, који је био царев штићеник. Тако су југ Угарске и сва погранична подручја постали тзв. Белина баштина. Један део царских снага под заповедништвом Јована Дуке је 1165. године покорио Босну, као и целу Далмацију и Хрватску. Споразум цара Манојла I Koмнина и Стефана III 1163. године је довео до нових промена, а борбе су трајале до 1167. године и од тада су Далмација и Хрватска под Византијом до 1180. године и смрти цара Манојла I Koмнина. Угарски краљ Бела III (1172–1196) заузима Срем, Далмацију и Хрватску, којих се Византија коначно одрекла 1186. године. Задар на почетку Четвртог крсташког рата признаје власт Угарске 1202. године, а 1204. године пао је Цариград и дошло је до крупних промена на светској политичкој сцени оног времена. Далмација и Хрватска више нису биле у фокусу држава – наследница Византије и потом обновљеног царства 1261. године. У међувремену, Угарска је претрпела велике промене.

Татарска најезда на Угарску 1241–1242. године донела је велику катастрофу целој Угарској, са нагласком на велико пустошење Загреба и Славоније, а Татари су јурили краља Белу IV до Далмације који се склонио у Трогир. Пустошење Далмације је било све до Котора. Друго оснивање државе и реформа власти у Хрватској и Далмацији уследили су након 1242. године, са бројним изменама у унутрашњој организацији читаве земље. Обновљени су и утврђени многи жупанијски градови, а око бројних трговишта и мањих градова су постављени бедеми. Они су насељени углавном Немцима којима су биле дате и одређене повластице. Осим тога започело је оснивање слободних краљевских градова који су били потчињени директно владару и били изузети испод власти жупана. Средином XIII века, угарска власт у Далмацији и Хрватској се и даље ослањала на поштовање локалних племићких традиција и повластица, док је у исто време у суседној Славонији владао у потпуно угарски модел управе.

Херцег Славоније, Далмације, Хрватске постао је један од кључних великаша у оновременој Угарској. Феудална разградња Угарске у време последњих Арпадовића осетила се и у Хрватској и Далмацији. Јачање локалних великаша међу којима су брибирски кнезови Шубићи најугледнији показатељ је тог распада. Павле Шубић (1273–1312) био је 1292–1293. године бан целе Далмације и Хрватске, а већ 1299. године се титулише бан Босне. Карло Роберт Анжујски се у борби за долазак на угарски престо ослањао на јужне крајеве, заједно су се борили против Венеције. Угарски феудалци са југа земље, било домаћег или хрватског порекла, били су ослонац Карлу Роберту, као уосталом и Немањићи. Од 1302. године Младен II Шубић је бан Босне, а од 1311. године Задар под Павлом Шубићем, који је наредне 1312. године и умро, те Младен постаје ослонац ове породице. Младен је неактиван у сукобима са Милутином 1319. године. Убрзо затим избио је сукоб са другим хрватским племићким родовима: Крчки (Франкопани), Нелипчићи, Миховиловићи, а у тој коалицији је био српски племићки род, предака будућих Хрватинића.

Од 1322. године хрватски и српски великаши на челу са Стефаном II Котроманићем су у коалицији против Младена, а пришао им Павле II Шубић и славонски бан Јован Бабонић. Битка код Блиске је била велики обрачун ових великаша, док је Младен био у затвору до 1341–1343. Кнез Нелипчић и хрватско племство су, са друге стране, водили борбу против Карла Роберта. Ђорђе, односно Јурај II (чија је ћерка била Јелена Котроманић) и Младен III, муж Јелене Немањић били су водећи међу Шубићима и држали су Брибир, Скрадин, Клис и Омиш. У ово време феудалне разградње јавља се и грана Зринских. Бабонићи су били властела за коју се наводно везује босанско порекло, ородили су се са Котроманићима и другим великашима (подршку је дала и Венеција). Успон ове породице је од 1249. године, када су били уз Хабзбурге против Чеха, а ту су се налазили и благајски кнезови, као и крањски сталежи.

Од хрватског племства битни су и Нелипчићи вазали Лајоша Великог, који су све до 1416. године владали Хумом, Имотским, Клисом, а у борби за угарски трон подржали и Жигмунда Луксембуршког. У његовој борби против Ладислава Напуљског, Далмација и Хрватска су биле уз овог потоњег. У то време се одиграо крвави сабор у Крижевцима 1397. године, када је убијен и бан. Ладислав се крунише 1403. године у Задру, док краљ Жигмунд након битке код Добора, добија подршку Хрватинића и хрватских великаша. Ладислав Напуљски 1409. године за 100.000 дуката продаје Далмацију, односно права на њу уступа Венецији.

Племство у Угарској је наставило да се међусобно сукобљава и тада долази и до јачања великашке породице Франкопана, при чему је тада Хрватска без излаза на море, а започиње и османска најезда на Балкан. Франкопани у XV веку били су најугледнија хрватска великашка породица, која је своју политику почела да води лавирајући између Угарске, Турака и других сила, пре свега Арагона у време краља Алфонса V, затим Млетачке Републике, која је своје интересе у Далмацији настојала да стално спроведе и својој власти подвргне читаву јадранску обалу од Кварнера до Драча.

Односи са Србима и Србијом у ово време нису били толико интензивни. Нешто блискији су били са Босном и босанским владарима, где је долазило до повремених сукоба, али и заједничких интереса. Међутим, била су и два случаја орођавања. Јелена, сестра цара Душана је вероватно била удата за Младена III Шубића који је умро о куге 1348. године. Покушала је да сачува Клис и Скрадин, бранила их је колико је могла, али су градови касније морали бити предати Угарској и Млечанима. Српска деспотица Барбара Франкопан, са друге стране је била удата за деспота Вука Гргуревића Бранковића, познатог и као Змај Огњени Вук. Деспот Вук је добио посед Белу Стену у Крижевачкој жупанији и он је још један у низу српских угледника који су имали поседе у Хрватској. Деспотица Барбара је имала и свог личног исповедника, а ова два брака су и пример међуетничког и међуверског мешања. Деспотица Барбара је на двору и уопште у служби имала и римокатолике, док је Јелена Шубић, према традицији, почела да подиже православне манастире по Далмацији. Катарина Кантакузина Бранковић, грофица цељска, управљала је Загребом, Самобором и још неким деловима Хрватске и Славоније, а у њено време настао је Вараждински апостол, најстарија књига Срба у Хрватској.

Док се све ово одвијало, пораз на Крбавском пољу 1493. године и његове последице по Хрватску биле су фаталне. Османлије су напредовале, а од хрватских племића најбројнија породица су били Франкопани, међусобно подељени и сукобљени. Зрински и Франкопани су били једина хрватска властела у борби с Турцима, а османска освајања поседа и хрватских области од Цетине до Зрмање су крајем средњег века учинили крај угарској власти. Освајања Лике и Крбаве и потом Мохачка битка 1526. године означили су крај и угарске средњовековне државе. У тим околностима судбина Хрватске је остала под знаком питања. Претенденти на угарску круну постали су Фердинанд Хабзбуршки и ердељски војвода Јован Запоља. Избор Фердинанда Хабзбуршког и Цетинградска повеља потврдили су 1527. године привилегије хрватског племства које је стало на страну једног од претендената. Освајање Славоније и битка код Горјана 1537. године довели су Турке на саму границу Хрватске и Далмације. Демографске промене у Далмацији и Херцеговини су донели насељавање Срба, померање Влаха и другог римокатоличког живља, од којих су се развили касније и Буњевци, Шокци и друге етничке скупине. Угарско и хрватско римокатоличко становништво се временом померало, иако их је остало немало у Славонији.

Хрватска и Далмација су наставиле свој живот између Турске, Хабзбуршке монархије и Венеције. У периоду од 1102. до 1526, па и 1537. године Хрватска је делила судбину свих других делова Угарске, а крајем овог раздобља као погранично подручје нашло се на османском удару и у нови век је ушло подељено између великих сила, са огромним демографским потресима и политичким променама.