Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Подручје данашњег града Новог Сада током своје богате историје било је значајно насеље на простору Хабзбуршке монархије, нарочито од 1748. године када је Нови Сад постао слободни краљевски град. Тада је развој града био убрзан и постао угледно средњоевропско насеље. Но, као што је добро познато било је на том подручју доста средњовековних насеобина. Преко пута њих, на десној обали Дунава, био је и Петрова-радин, чија је прошлост тек посебно узбудљива.
Међу деловима савременог Новог Сада био је и данашњи Телеп, који је такође био насељен у средњем веку, са веома занимљивом историјом и са нешто сачуваних и изворних података. Један корпус података односи се баш на средњовековно раздобље и на развој простора преко пута Каменице. Други део односи се на римокатоличку цркву Свете Елизабете, средњовековне угарске светице из прве владарске куће Арпадовића или Арпада, до данас веома поштоване међу мађарским римокатоличким живљем, али и римокатолицима уопште.
Из извора се зна за насеље под именом Мартон, односно Сент Мартон или Kőszentmárton, коме се приписују налази у улици Ватрослава Јагића бр. 21, на поседу Ј. Тота, где су током радова у пољу пронађени остаци, за које је утврђено да представљају делове негдашње некрополе, али и насеобине. Има и остатака оружја, врх стреле прободен у лобањи, као и остаци мача, ножа и други артефакти. Ови Tелепски налази сведоче о напредном насељу у доба Арпадовића и Анжујаца. Будући да је ово насеље постојало касније и то као врло битно, неке теорије да је у питању само војничко гробље, ипак падају у воду.
Ово насеље, које бисмо српски могли назвати Свети Мартин имало је и скелу и то представља и најбитнију одлику насеља на простору данашњег Телепа. Скела је у средњем веку служила за превоз разнолике робе, а на левој обали Дунава, имала је значај за трговину и са Балканским полуострвом, Ердељом и другим крајевима. Насеља која су имала скеле у средњем веку убирала су и значајне приходе од скеларине, таксе на превоз робе и истовар исте. Превоз робе скелом и сама скеларина били су регално право које је владар могао уступити насељима или појединој властели. Захваљујући чињеници да се налази на економски изузетно важној реци какав је Дунав, који је повезивао велике делове Европе, али и био граница цивилизација, Сент Мартон је цветао до краја средњег века и имао своју улогу пре свега у друштвеној и економској прошлости југа Угарске.
Података о овом насељу на тлу модерног Телепа, међутим, нема много. Требало би имати на уму да су ови крајеви, које убрајамо у данашњу Војводину, први страдали у османској најезди, те је и корпус извора који је остао веома мали.
Оно што се зна јесте да је 1406. године у овом насељу боравио опат Јован из бенедиктинског манастира Светог Георгија у Думбову, данашњем Раковцу. Овај манастир има дугу историју и традицију од раног средњег века, а његов значај је посебно порастао у периоду када су римокатолички монаси у њему боравили. Када је мачвански бан Јован Моровићки наведене 1406. године издао повељу којом дарује неке царине манастиру, спомиње се и ово насеље. Одређена је и царина на вино управо Светом Мартину, односно на његовој скели, што у латинском оригиналу изгледа:
de singulis vasis vini per Danubium illac scilicet ZenthMarton portatis et deductis decem denarios pro tempore currentes, de minoribus autem vasis secundum exigentiam quantitatis.
Затим је краљ Жигмунд Луксембуршки 1408. године допустио да се сремско вино слободно превози скелом из Каменице у Свети Мартин. Као што је добро познато сремско вино је било својеврстан бренд средњег века. Највећи произвођачи сремског вина били су монаси цистерцити који су живели у манастиру Свете Марије у Петроварадину, познатом као Белин извор или Белафонс. Ово је била једна од најбогатијих и најугледнијих цистерцитских опатија у читавој Угарској, а производња и продаја вина била је једна од најважнијих привредних грана која је доносила велике приходе самој опатији. Када су Французи дошли 1235. године у Петроварадин, у посед су добили многа насеља на тлу данашњег Новог Сада и околине, као што је Руменка, Сајлово и друга. Ови монаси са собом су донели, за то време, најмодерније технологије узгајања винове лозе. Осим на поседима петроварадинске цистерцитске опатије винова лоза је узгајана и другде у Срему, прављено је вино које се извозило у читаву Европу. Са развојем пољопривредне технологије и манастир је јачао и постајао све богатији. У том контексту је и место Светог Мартина било изузетно значајно. Сремско вино затичемо у бројним документима. Извозила су се чак и у Краков, преношена у Ердељ, затим и у важан немачки трговачки град Брашов, као и до Дубровника, а одатле могуће и у Италију. Бројне повеље помињу ово вино које је било једно од најквалитетнијих у средњовековној Угарској, и, како се види из докумената, њиме се трговало по читавој југоисточној Европи.
Свети Мартин је био трговиште и као такво се спомиње у неколико докумената, а овде су на скелу и грађани Сегедина допремали сремско вино што им је директно дозволио и сам угарски краљ Матија Корвин 1471. године. Свети Мартин, дакле, није имао статус града, није изгледа имао никакво утврђење, али је као трговиште ипак имало одређени статус у хијерархији угарских насеља и у феудалној структури средњовековног угарског друштва. Трговиште је назив за средњовековно насеље са одређеним економским правима. Израз потиче из средњег века за насеља у континенталној Европи, а трговишта је било у целој средњовековној Угарској, па и на тлу данашње Војводине, а видимо, и на подручју Новог Сада, на данашњем Телепу. Дакле, термин oppidum је означавао насеља која су од владара или неких нижих органа феудалне власти добила право да организују сајмове и тргове, односно пијаце, што их је разликовало од села и града, а нарочито од тврђава и замака.
У повељи краља Матије Корвина се наводи у оригиналу:
Praeterea quod praefati cives, et inhabitatores dicte Civitatis nostre Zegediensis, tempore vindemiorum, de locis Colatoriis, vulgariter Zywrethel vocatis, de singulis locis singulos quatuor denarios, ceterum quod iidem cives, et inhabitatores praedicte civitatis nostre Zegediensis, vino ipsorum de oppido Kamanez ad oppidum Kewzenthmarthon vocatum tociens quotiens eisdem opus fuisset, liberam ducendi habuissent potestatis facultatem.
Ова повеља сведочи, дакле, да је Свети Мартин био трговиште, или на латинском језику oppidum и да је у доба краља Матије Корвина имао исти статус као, примера ради и Каменица. Вреди опет истаћи да је и данашња Сремска Каменица била напредно насеље у Срему, које заузима значајно место у економској, али и црквеној историји средњовековне Угарске. Но, да се вратимо на наведени документ. Такса коју су имали грађани Сегедина да плате на вино које су преносили из трговишта Каменица у трговиште Свети Мартин износила је четири динара. Извесно је да се Свети Мартин развијао подједнако са Петроварадином и његовом богатом цистерцитском опатијом, те да је било важна скела за превоз сремског вина преко Дунава, важне међународне саобраћајнице средњега века.
Након 1471. године започели су и сукоби око тога ко има надлежност и власт над Каменицом и Светим Мартином. Наиме, калочки надбискуп Гаврило је 1477. године, као губернатор петроварадинске опатије, допустио грађанима Сегедина да од петроварадинског и каменичког грожђа дажбине плаћају једнако као и грађани Каменице. Ово је потврдио још једном и краљ Матија Корвин. Из ове преписке се сазнаје да су грађани Сегедина очигледно желели да тргују вином по повлашћеној цени, уз ослобађање од одређених дажбина или макар њихово смањивање. Очигледно да је договор био тешко постигнут о чему сведоче још неки подаци. Неколико година доцније избио је нови спор између Сегедина и опатије, који је завршен у корист грађана Сегедина. Да ли је било даљих спорова, не знамо, јер не постоји више извора о овом парничењу, али исто тако, нема више ни помена Светог Мартина у историјским изворима.
Из напред цитираних и помињаних докумената најважнији податак је и онај из којег се може сазнати да је и Свети Мартин, као и сама Каменица, био међу поседима цистерцитске опатије Свете Марије у Петроварадину, те је стога и опат Белафонса могао да убира одређене дажбине на вино и на скеларину која је сакупљана на подручју данашњег Телепа. Свети Мартин, важна средњовековна скела и трговиште, међутим, опустео је до 1521. године и нестао из писаних извора. Када је наредне године сачињен попис насеља и кметова у Бачкој, помиње се Вашарош Варад, односно Нови Сад, наводи се чак и Сајлово, али Светог Мартина једноставно више нема. Слободно се може претпоставити да су османским освајањем Срема 1521. године уништени трагови постојања овог места, а могуће и пре овог датума, током неког од бројних упада да је Свети Мартин опустошен. Турци су, добро је познато, од 1393. године и даље константно упадали у Срем, а након смрти краља Матије Корвина 1490. године тих сукоба је било много. Услед турске опасности, као и због сталне изложености пограничног Срема турским инвазијама, становништво Светог Мартина се могло и некуда иселити, те је место сасвим запустело и нестало из извора. Мађарски аутори попут Ференца Варге и посебно Мелхиора Ердујхељија, до данас највећег историчара Новог Сада, историју овог насеља делимично су реконструисали, али је свакако неопходно вршити и даља истраживања. Археолошка истраживања Миклоша Такача, као и његових претходника у проучавању остатака на тлу Новог Сада дала су значајан допринос испитивању прошлости Светог Мартина. Грађани Телепа, Камењара и целог тог подручја преко пута Сремске Каменице, али и целог модерног Новог Сада, свакако би требало да сазнају више о прошлости свог града.
Осим Светог Мартина Телеп има још једну везу, додуше индиректну, са угарским средњим веком. Добро је познато да се у овом градском насељу налази и данас римокатолички храм посвећен Светој Елизабети, односно Јелисавети. Ко је била та жена? Рођена је 7. јула 1207. године, као ћерка угарског краља Андрије II Арпада и његове супруге Гертруде Померанске, која је била пореклом из Баварске. Подсетимо да је краљица Гертруда касније убијена у завери коју је предводио Петар, син Гурвеја (Gurwey), по коме Петроварадин носи име, а да су се његови поседи налазили и на подручју данашњег Новог Сада, што је још једна индиректна веза угарског средњег века и Новог Сада. Прве четири године живота Елизабета је провела у Пожуну, на краљевском двору њених родитеља. Као једногодишња девојчица била је заручена са тирингијским грофом Лудвигом IV, који је тада имао осам година. Потом је 1211. године доведена код њеног вереника и будућег супруга, на дворац Вартбург. Кад је напунила четрнаест година, удала се за Лудвига IV Тирингијског, који је преузео власт након очеве смрти, и са којим је имала троје деце, и то Хермана, Луја и Софију. Након што је њен супруг погинуо за време крсташког рата у јужној Италији, одузели су јој децу, те је прогнана са двора Вартбург. Умрла је 1231. године у Марбургу, а врло брзо, 1235. године, папа Гргур IX ју је прогласио светитељком. За Свету Јелисавету/Елизабету Арпадовић се везују бројне легенде од којих је најпознатија она о ружама. Наиме, она се и након смрти мужа наставила старати о сиромашнима и када им је носила хлеб срела је свог зета Хенрика. Он ју је питао шта носи, а она је рекла руже. Пошто јој Хенрик није веровао, а није се баш благонаклоно гледало на њену бригу о потребитима, он је тражио да отвори кошарицу. И чудесно, уместо хлеба ту су се нашле руже.
Постала је веома популарна светитељка у средњовековној Угарској, а поштовање према њој настављено је све до модерних времена. Ова светитељка, иначе савременица Светог Саве, Стефана Првовенчаног и краља Уроша, остала је поштована посебно код Мађара, али и другде у римокатоличком свету. Тако је и у крају Новог Сада који носи мађарски назив Телеп (значи насеље), а који је у првој половини ХХ века био у већини управо насељен мађарским живљем, угарска средњовековна светица добила свој храм.
Градња римокатоличке цркве посвећене Светој Елизабети започета је 1927. године по пројекту архитекте Михајла Плавеца. Овај градитељ родом из Бачког Петровца пројектовао је и низ евангеличких цркава, вилу у улици Васе Стајића, Мађарски дом, те гимназију у Бачком Петровцу. Црква Свете Елизабете је завршена и освећена 1931. године. Саграђена је, као што је много пута истакнуто, управо на Телепу у окружењу партерних кућа, а доцније је изграђен и жупни дом. У близини је данас Колегијум Европа, изграђен у сличном стилу. Звоник цркве Свете Елизабете је асиметрично постављен на главном прочељу саме храмовне грађевине. Све фасадне површине су изведене у комбинацији црвене фасадне опеке и малтерисаних површина. Архитектонска решења на цркви Свете Елизабете су јединствена и карактеристична за ову вотивну грађевину и због тога овај храм представља уметничко и градитељско уникатно здање на тлу Новог Сада, али и шире.
Према једној од верзија, или боље речено традиција, споменик Светог Тројства, који је красио центар Новог Сада, демонтиран је 1948. године и пренет на Телеп управо у порту поменуте цркве Свете Елизабете. Када је 1969. године грађен жупни дом ове цркве, делови срушеног споменика уграђени су наводно у његове темеље. Међутим, не постоји ниједан извор, било какав писани, или пак табла, забелешка или било који други доказ да је споменик Светог Тројства стварно и уграђен у темеље новосаграђеног жупног дома.
Док је насеље Светог Мартина ишчезло, храм Свете Елизабете Арпадовић и данас краси Телеп и жив је подсетник на дугу историју овог данас модерног и све урбанијег новосадског насеља.
Остави коментар