Аутор: проф. др Борис Стојковски
Подручје данашњег Срема представљало је међу између цивилизација, као и простор на коме су се укрштали интереси великих сила и моћних држава. Током средњег века тврђаве су представљале једно од најспецифичнијих обележја државне, црквене и великашке моћи. Изградити јаку тврђаву било је изузетно скупо и изискивало је немала материјална средства. Још је скупље било снабдевати је, организовати кастелана, саградити пратеће објекте и водити рачуна о правом градском животу који се одвијао у тврђави, посебно у граду и подграђима око њих. Највеће и најјаче тврђаве биле су у власништву најугледнијих људи или институција, попут цркве.
Ни Срем није био изузетак. Данас је сачуваних тврђава веома мало, а из средњовековног периода остаци су често врло занемарљиви. Понешто је допуњено писаном историјском грађом. У наредним редовима описаће се само оне које су преостале макар делимично, док ће неком другом приликом посебно бити разматране и оне о којима постоји само неки узгредни помен у писаним изворима.
Тврђаве ће бити наведене азбучним редом.
Беркасово
У близини данашњег сремског села Беркасова налазе се остаци утврђења, које се као castrum спомиње у средњовековним угарским, али и неким другим латинским изворима. Време и историјске околности његовог настанка нису познати. Ово тло је ипак изузетно важно за историју, јер су у њему пронађени јединствени римски шлемови из IV века који се данас чувају у Музеју Војводине у Новом Саду. Они спадају међу најважнија светска археолошка блага и Нови Сад је изузетно поносан што их има на свом подручју.
Но, вратимо се на тврђаву Беркасово. Зна се да га 1474. године добија деспот Вук Гргуревић Бранковић, чувени Змај Огњени Вук. Помиње се у документима као castrum Berekzo 1482. године, као и четири године касније (1486) у време смрти деспота Вука када га Матија Корвин додељује његовим наследницима. Тада га добијају сремски Бранковићи, деспоти Јован и Ђорђе Бранковић и њихова мајка Ангелина за 12 000 форинти.
Беркасово је задесила судбина целог Срема, и заправо целе ове области. Тврђаву су разорили Турци, те се данас виде само земљани бедеми и ровови. Не зна се да ли је Беркасово имало и зидине или само палисаде, нити су познате неке појединости о самом утврђењу. Једини тлоцрт оставио је гроф Куиђи Фернандо Марсиљи који је видео остатке некадашње тврђаве. Утврђење је, према том цртежу овог аустријског научника из Болоње у његовом капиталном делу из 1726. године, подигнуто на нижој, делимично и вештачкој узвишици која је са једне стране окренута долини, а са друге ка таласастој заравни. Других података, нажалост, о Беркасову и његовој тврђави нема.
Врдник
Једна од вероватно најпознатијих тврђава на тлу Срема, данас место популано због туризма, јесте Врдник и његова чувена кула. У средњем веку било је у изворима познато под називом сastrum Rednek и први пут се помиње 1437. године, док га крајем XV столећа у својим писмима спомиње и велики хуманиста и калочко-бачки надбискуп, Петар Варади. Он је, као што је добро познато, столовао такође на тлу данашње Војводине, у Бачу од којег је начинио велики ренесансни центар читаве Средње Европе. Врдник, односно Реднек како се називао у средњем веку, припадао је управо калочком надбискупу чији је посед био током ове епохе. Међутим, откриће римског новца указује на могућност да се на месту данашњих остатака утврђења Врдник налазило и старије, римско утврђење, те да је ова тврђава имала велики значај и више него што се може пратити у писаним изворима. Сам град Врдник се, међутим, помиње и у XIV столећу кад је био и место где се одржавала пијаца, односно био је трг, што указује на његов релативно висок економски значај. Врдник је приказан и на првој карти Угарске, дијака Лазара, насталој у сам крај средњег века 1528. године.
Од некадашњег врдничког утврђења остала је само једна кула, која се и данас популарно назива Врдничка кула. Иако се за њу везују многе легенде и предања, чињеница је мало и оне су дате из досадашњих археолошких сазнања. То је у суштини бранич-кула, односно донжон, издужене полукружне основе. Смештена је на око 400 метара надморске висине, ова тврђава је имала полукружну основу, са капијом на источном делу бедема. Делимично су сачувани контрафори, а откривен је и део зидова око подграђа. Нажалост, као и у много случајева у данашњој Србији, недостају систематска археолошка ископавања која би дала нове одговоре о прошлости овог и других важних утврђења, али их и сачувала од даљег пропадања.
Земун
На месту данашњег Земуна налазио се још антички град Taurunum. Ова тврђава је била једна од оних које су чиниле део дунавског лимеса, пограничног одбрамбеног система Римског царства. Таурунум је пострадао у сеоби народа око 400. године, и све до доласка угарске власти о овом насељу подаци су фрагментарни или готово непостојећи. Тада је изгледа добио и данашње словенско име Земун, вероватно од словенских насељеника на овом тлу и означава неку земљану тврђаву или утврђење. Током Првог крсташког рата 1096. године Земун је од стране крсташких трупа ужасно опљачкан. Из тадашњих извора се сазнаје се да се Земун у то доба звао castellum Maleville.
У наредном периоду, за време угарско-византијских сукоба, који су трајали током целог XII столећа, Земун је имао важно место као погранична угарска тврђава на граници са Источним римским царством. У то време је постојао утврђени град Земун, подигнут на брежуљку изнад Дунава. Угарски краљ Стефан II је од камена изградио утврђење 1127. године, а грађевински материјал је пренет из Београда или Браничева. Имао је дубоке јарке, као и бедеме и заклоне за стрелце, са подграђем које је такође било окружено бедемима. У XII веку Земун је био са југа неприступачан због брежуљка, као и реке. Међутим, од овог моћног утврђења, чије је време подизања непознато, није остало ништа. У угарско-византијским сукобима Земун је тешко пострадао, а између 1129. и 1167. године је више пута мењао господара и био једно од кључних пограничних утврђења. Најтеже је прошао 1165. године, када су га Византинци уништили, спалили, а становништво поубијали и измасакрирали. Након тога је византијски цар Манојло I Koмнин је обновио Земун, али након његове смрти цео Срем, па са њим и Земун постају део Угарске.
Током XIV века Земун је поново постао важно погранично место. У њему је цветала привреда, и град је био изузетно богат како сведоче извори. Тада је изграђена и готичка тврђава у Земуну, чија је основа правоугаоник, а димензије страна су, са мањим одступањима, 30-32 метра. На свим угловима су биле куле кружног облика, бедеми су од камена и опеке, а данашњи остаци кула и бедема сугеришу висину од око 45 метара. У другој половини XIV века из Зеуна су вођени напади угарског краља Лајоша Великог на цара Душана. Земун је био касније и посед деспота Ђурђа Бранковића, а у њему је био прихватни логор за рањенике током турске опсаде Београда 1456. године, а ту је скончао свој живот и велики борац против Турака, Јанош Хуњади – Сибињанин Јанко. Због тога му се у том крају налази и споменик. Крај Земуна се водила и значајна битка између османских и српских (хришћанских) бродова (претече шајкаша) током ове велике битке.
Земун је након великог угарског тријумфа 1456. године постао део Београдске бановине, пограничне покрајине Краљевине Угарске. Ова тврђава се помиње 1519. године у мировном уговору Турске и Угарске. Међутим, свега две године доцније турски султан Сулејман Величанствени је освојио Земун, а са њим и цео Срем. Тврђава је сурово бомбардована, и јула месеца коначно је и пала. У њој се и сам султан налазио када је августа исте године спремао освајање Београда. Одатле је и посматрао освајање Београда и мостом из Земуна, султан је прешао у њега. Земун је значај изгубио у новом веку у време аустро-турских ратова.
Купиник
Данашње село у Срему, Купиново, односно средњовековни Купиник је била истовремено и тврђава смештена између рукавца Саве и Обедске баре. Као краљевски град први пут се спомиње 1388. године у угарским средњовековним документима. Челник деспота Стефана Радич био је господар Купиника у време владавине овога српског владара, и деспот је Купиник добио од краља Жигмунда Луксембуршког заједно са другим поседима које му је 1403. године и касније угарски владар даровао. Исти челник Радич био је управитељ тврђаве Купиника и у време када на власт долази деспот Ђурађ Бранковић, један од најбогатијих угарских барона у своје време. У његово доба је била подигнута и касније изузетно важна црква Светог апостола и јеванђелисте Луке у које су биле пренете мошти овог светитеља из Смедерева услед османске најезде на Србију и само Смедерево. То је заправо прва српска православна црква на тлу данашње Војводине, место где је и духовно пренета престоница Србије.
Врхунац значаја Купиника, међутим, пада у време наследника деспота Ђурђа – сремских Бранковића. Падом Смедерева, Купиник заиста постаје прва српска престоница на подручју Угарске, северно од Саве и Дунава где је избегао цвет српског племства и где су крајем XV и у првој половини XVI столећа. Када је 1464. године Змај Огњени Вук, односно Вук Гргуревић Бранковић прешао у службу краља Матије Корвина, добио је деспотско достојанство од њега, као и бројне поседе међу којима и Купиник. Овде се најчешће налазио и док је водио живу преписку са Али-бегом Михалоглуом, смедеревским санџак-бегом, као посредник у време мировних преговора Угарске и Турске. Након смрти Змај Огњеног Вука, деспотско звање и Купиник добио је Ђорђе Бранковић, син слепог деспота Стефана. Фебруара 1486. године Ђорђе, брат му Јован и мајка им Ангелина су дошли у Купиник и у цркву Светог Луке положили мошти Светог Стефана Слепог. Ту је деспот Ђорђе постао монах Максим, прво јеромонах, а потом и митрополит београдско-сремски, као и утемељивач влашке, односно данашње румунске цркве. И када је деспотско достојанство понео хрватски властелин Иваниш Бериславић, Купиник је био у рукама тадашњег деспота. У рукама владарске деспотске куће остао је све до 1521. године, када је деспотица Јелена Јакшић морала побећи са сином из Купиника услед турског продора, те је негде између пада Шапца и Београда у лето 1521. године и Купиник нестао са историјске сцене.
Купиник је био утврђење правоугаоне основе са кулама на угловима, размера 57х57 метара. Јужна кула је била кружног облика, источна имала, пак, октагоналну основу, док северна има хексагонални облик. На средини најистуреније, североисточне стране, налазила се кула правоугаоног облика и ту се налазио главни улаз у Купиник. Ово утврђење уз Земун и Панчево представља типичну готичку тврђаву југа Угарске. Будући да нема остатака који упућују на намену тврђаве за борбу ватреним оружјем претпоставља се да је подигнута током XIV столећа. Око бедема се налазио ров, највеће дубине три метра и широки 17 метара на улазној страни. У граду су постојали стамбени, односно профани објекти, али о њима се не зна ништа пошто археолошка ископавања нису вршена. Данас су остаци тврђаве врло скромни, те некадашња српска престоница и први центар војвођанских Срба зараста у коров.
Моровић
На ушћу Студве у Босут налазе се данас скромни и једва видиљиви остаци средњовековне тврђаве Моровић. То је данас истоимено село у Срему које је назив добило по племићкој породици Моровићки, односно Мароти. Тврђаву је подигао најистакнутији представник ове великашке породице мачвански бан Јован Моровићки 1332. године. До данас поред тврђаве, постоји и средњовековна црква Свете Марије, грађена у готском стилу. Моровић је кратко био и посед деспота Ђурђа Бранковића, а тврђава је уцртана и 1699. године на једној аустријској карти. Основа утврђења је трапезоидна, а према неким мишљењима моровићка тврђава је имала две куле, а само утврђење је грађено од опека што се и данас назире на основу видљивих остатака. Нажалост, као и у много других случајева по Србији, иако има вредних и значајних тврђава у великом броју, немало њих није систематски археолошки истражено и конзервирано. Такав је случај са Моровићем, те овај симбол моћи једне угледне великашке породице средњовековног Срема пропада и нагриза га зуб времена.
Петроварадин
Једина тврђава која је надживела средњовековну епоху, и која има непрекидан континуитет миленијумима јесте Петроварадинска тврђава – Гибралтар на Дунаву. Насељен од праисторије, део римског лимеса, Петроварадин је у средњем веку имао посебну судбину. Почетком XIII века господар тврђаве је био Петар син Гурвеја (Gurwey), по коме је тврђава добила и име. Тај Петар је 1213. године учествовао у завери и убиству угарске краљице Гертруде Померанске, мајке краља Беле IV. У истрази поводом убиства ухваћени су завереници међу којима и Петар коме су одузета сва имања, укључујући и Петроварадин.
Краљ Бела IV је 1235. године у Петроварадин довео и населио француске редовнике цистерците који су дошли из француског самостана Троафонтен. Монаси цистерцити су живели ту све до Мохачке битке 1526. године. Ово је била једна од најугледнијих и најбогатијих опатија у целој Угарској.
Петроварадин је тврђаву имао и у средњем веку. Након провале Монгола страдао је и Петроварадин, те су већ након 1241. године почеле припреме за фортификацију опатије. Петроварадин је због тога био и једна од резиденција, па и делимично престоница угарског краља Карла Роберта, коме је југ Угарске био база за борбу око круне. Осим њега овде су били и краљеви Жигмунд Луксембуршки и Матија Корвин, а 1463. године краљ Матија је у Петроварадину потписао споразум са Млетачком Републиком о савезништву против Турака.
Ради ефикасније заштите и одбране од Турака опатија је била ојачана тврђавом, подељеном на два дела – спољашњи и унутрашњи. Главна капија спољашњег зида која је имала мали покретни дрвени мост саграђена је током XV века, у време првих турских продора. Испред спољног зида тврђаве налазио се дубок ров, а зид је имао полукуле. Од спољне капије водио је пут према капији унутрашње тврђаве која је била правоугаоног облика. Спољашњи зид на истоку је вероватно био истовремено и заједнички зид са унутрашњим утврђењем, појачан стубовима, а на западној страни је имао још две полукуле као појачање. У средини унутрашње тврђаве налазила се црква Свете Марије, а са обе стране цркве налазиле су се цистерне. У северозападном делу унутрашње тврђаве налазила се и палата заповедника утврђења. На левој обали Дунава налазио се мостобран око кога је био ров испуњен водом, а на његовој западној страни била је стационирана топовска кула, намењена за борбу артиљеријским оружјем концем средњег века.
Јула 1526. године тврђава је пала под Турке, самостан је уништен, а цистерцити су побегли ка северним деловима Угарске. Тиме је завршена средњовековна историја Петроварадинске тврђаве, али њена целокупна повесница није окончана, напротив. У новом веку заблистала је као Акропољ изнад Новог Сада који се испрва развијао као њено подграђе, а потом постао Српска Атина.
(Стари) Сланкамен
Тврђава Сланкамен, односно Castrum Zalankemen помиње се по први пут током средњег века 1072. године, а у облику Zoloncaman је 1210. године поменута у изворима. Јасно је да је порекло назива тврђаве словенско. Постоје трагови и античког насеља, а његови остаци као и они од средњевековног Сланкамена видљиви су на десној обали Дунава и данас. Сланкамен је дошао у посед српских деспота у Угарској, најпре деспота Стефана Лазаревића, затим његовог наследника Ђурђа Бранковића и потом других чланова те породице. Турци су тврђаву и град заузели 1521. године, али се Сланкамен често помиње у аустро-турским ратовима, поред осталог и као поприште знамените битке код Сланкамена 1691. године.
Од тврђаве Сланкамена су остале рушевине Горњег и Доњег града из друге половине XV века, вероватно из доба српских деспота из куће Бранковића. Са друге стране, на источном зиду сачуване су по једна правоугаона и полукружна кула.
Остави коментар