Средњовековне жене са маргине: вештице, проститутке, робиње

Средњовековне жене са маргине: вештице, проститутке, робиње

Аутор: Доц. др Борис Стојковски

Средњовековни свет је био строго хијерархијски устројен. Друштвена стратификација и начин фунционисања средњовековног друштва довели су до тога да се до данас понајвише зна о тзв. вишим слојевима друштва, односно владарима, црквеним и световним великодостојницима, војсковођама. Слично је и са средњовековним женама. И у вези са њима највежи број података је везан за средњовековне владарке, светитељке, као и културне посленице, све одреда жене из виших слојева средњовековних друштава којим су припадале.

Међутим, и тада су на маргинама средњег века живеле жене које су припадале крајње скрајнутим друштвеним групама, какве су жене које су оптуживане да су вештице, као и проститутке и робиње, жене са доиста најнижег места на друштвеној лествици.

Врачање, уроци, вештичарење и уопште све врсте бајања, чарања и магијских обреда били су присутни од најстаријих времена, а и осуђивани од стране државних и потом религијских, црквених власти. Од месопотамског владара Хамурабија и његовог чувеног законика, преко Грчке и Рима, па све до Malleus maleficarum, тог чувеног списа против вештица са краја средњег века, вештичарење и магија су били отворено осуђивани и кажњавани. Вештичарење, и то треба увек имати на уму, сматрано је искључиво за секуларно кривично дело. Током позне антике и посебно скоро целог средњег века вођена је борба црквених и секуларних власти са јасном поруком да вештице не постоје, те да је вештичарење део паганског наслеђа. Писмо Гргура VII (Хилдебранда), једног од највећих црквених реформатора средњег века (XI век) краљу Харалду III Данском најбоље илуструје званичан став римске цркве. Он наиме, у писму реченом владару истиче да вештице нису криве за олује или мањак усева! На тај начин црква се старала да се ово празноверје искорени.

Паралелу можемо наћи на православноме истоку, јер је врло слично тврдио 1274. године Серапион Владимирски у Русији, када је рекао да одбија да су вештице криве за лош род усева. Очигледан је био труд и намера да се веровање у вештице искорени. Због тога је врло важно истаћи да ће прогон вештица почети тек пред крај средњег и почетком новог века, док је највећи део средњег века прошао у настојањима државних и црквених ауторитета да ставе до знања да вештице ни не постоје.

На нашем подручју вредан је закон који је донео краљ Коломан Угарски: De strygis vero quae noj sunt, nulla amplius quaestio fiat. Дакле и он не доводи у питање чињеницу да вештице просто не постоје. Борба цркве против веровања да постоје вештице наставила се и у њу се укључио и сам Рим. Папа Александар IV је 1258. године прописао да је забрањено мешање цркве у вештичарење сем ако нема елемената јереси, односно обожавања ђавола, или било каквог сличног антицрквеног деловања. Познат је случај Madonna Oriente (1390), жена које су у Милану отпужене да су вештице, али спалиле су их секуларне власти, пошто је црквени суд утврдио да нема никаквог црквеног преступа.

Херман Цељски (1425) је тако оптужио своју снајку за вештичарење, али не зато јер је било неког елемента кривице, већ јер је била ниског порекла. Црквени суд није нашао за сходно да је осуди, али је удављена снајка Вероника управо  због ниског порекла, иако је суд ослободио оптужби да је вештица. Међутим, овај великаш и сарадник краља Жигмунда и деспота Стефана је остварио свој наум.

Обожавање ђавола био је разлог за укључење цркве (случај темплари је ту индикативан), као и директан повод за прогон вештица. Инцестуозне оргије, инфантицид, канибализам, терање на пијење менструалне крви, све су то биле неке од оптужби, уз служење Сотони и обожавање Бафомета, због којих се црква укључивала у процесе против вештица. Треба имати на уму да сама црква, њена инквизиција нити суд никада никог нису убили, ни пролили крв. Када се утврди кривица ocyђена је бивала предавана световном суду. Бернардино из Сијене је био ватрени проповедник који је говорио против веровања у вештице и претеране реакције на оптужбе за вештичарење, али доследно против инфантицида! Врхунац је међутим тек уследио када је Malleus maleficarum саставио немачки доминиканац Хенрих Крамер, 1486. године. Овај Чекић за вештице је временом постао једна од најчитанијих књига која је оставила великог трага и у књижевности. У својим почецима он је одбијен у Шпанији, али је симбол и почетак модерног лова на вештице који ће протестантизам посебно у САД и Енглеској током модерног доба довести до врхунца.

Има ли вештица у православном свету?

Одговор је ту поприлично јасан. Не постоји ниједан директан помен вештица и вештичарења у средњем веку, нити у Византији нити у другим православним земљама. И овде је то сматрано паганским празноверјем, те се осуђивало као такво. Међутим, Душанов законик даје индиректну потврду постојања разних пракси које би се моге подвести под вештичарење. Ево шта каже:

И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство.

Јасно је дакле да је било разних магијских и вештичијих пракси, које су биле осуђиване, док је свако мешање цркве, односно локалних свештеника резултовало њиховим рашчињењем.

У другим српским, односно јужнословенским крајевима издајају се Винодолски (1288); Врбански (1362); Пољички (1440) статути који сви одреда осуђују вештичарење. Инквизиција 1443. године у Шибенику је један врло занимљив документ у ком су поменути шибенски племић Драган Драганић и љубавница Добра. Осим њих, Мрна, Добрина мајка, која је и била оптужена да је вештица, зачарала је Драгана. Папски инквизитор и шибенски бискуп су спровели истрагу, а присује се и  мучење Мрне и признање да се вештичарењем бавила од раније. Она је и бившег мужа своје ћерке Добре, Јурка бајала, и признала да је то чинила следећим речима: Као што смрде ове ствари што се спаљују, нека тако смрди Јуркова приљежница што ју је отпустио, да му буде одвратна! Узевши у обзир и ово њено признање, као и чињеницу да је то било класично секуларно дело, кажњене су јавним срамоћењем и Мрна се морала покајати. Али је то остао као занимљив споменик вештичарењу у нашим крајевима.

Античко наслеђе, које опстаје до данас јесте и чињеница да се проституција спомиње као најстарији занат још од Месопотамије. У класичној култури, пак, проститутке су имале значајно место у историји Грчке и Рима. Христијанизација је донела један у почетку сасвим другачији поглед. Док је у Месопотамији, о чему сведочи Херодот, постојала ритуална проституција, а хетере и римске проститутке су имале удео у јавном животу црква је ову појаву строго осуђивала у свом почетку. Почеци средњовеквоне проституције су тако били везани за јавна понижења ових жена. Ко је била заправо средњовековна проститутка? Несумњиво жена са маргине, често приморана сиромаштвом на бављење продајом свога тела. Изузетно чест случај биле су и робиње које су биле сексуално експлоатисане.

Од осуде до зараде, међутим, био је кратак пут, а томе је ветар у леђа давала и црква. Још је Свети Августин давао толерантан и помирљив став о проституцији. А када је Свети Тома Аквински истакао да су проститутке чак и неопходне, уследила је и толеранција проституције. Порези на проститутке су били опште место у целом средњем веку, и невезано за цивилизацијски оквир. Сексуално насиље је такође било свеприсутно и везано управо за проституцију.

Ипак, постојале су неке разлике између истока и запада. Харлоте су примера ради византијске проститутке и оне су могле бити уличне (у великим центрима какви су Цариград, Јерусалим), а постојали су примери проститутки које раде код куће. И крчме (таверне) били су стецишта проституције. Бордели су се налазили у великим градовима као што је био Цариград, а у предисламском периоду најзначајнији византијски бордели били су и у значајним градовима Блиског истока. Зна се да су велике борделе имали Јерихон и Јерусалим, као и Александрија у Египту и у Сирији Антиохија.

Scenicae (глумице, куртизане) и πόρναι (сиромашнe, обичне проститутке) биле су две врсте проститутки, које су нарочито биле активне у периоду ране Византије, дакле све до исламских освајања Истока. Scenicae су и наслеђивале посао, позоришта и циркуси били су везани за проституцију. Треба знати да се у средњем веку глума сматрала једним од најнижих облика занимања, била је ниподаштавана и понижавана, а глумице су неретко доиста и биле куртизане и проститутке истовремено. Поред циркуса и позоришта и јавна купатила су били бордели. Ту је посебно индикативан случај царице Теодоре, жене цара Јустинијана (527-565). За њу најважнији извор за њихов период историчар Прокопије, у своме делу Тајна историја, наводи да је започела своју каријеру у циркусу, где је била куртизана. Сањати секс са проститутком значио је немали профит, како је тврдио један византијски сановник и то добро показује да је овај феномен био свеприсутан и у Византијском царству.

Исламски је свет имао нешто другачији однос према овом питању. Мухамед је сам лично у Курану забранио проституцију, и она је и током средњег века била званично харем за муслимане. Међутим, сексуално ропство није никада званично осуђено, и посебно ратне заробљенице или робиње су служиле управо за сексуалну експлоатацију. Сексуалне робиње (ни)су биле класичне проститутке, али су биле експлоатисане о чему постоје тврдње чак и у делима каква је 1001 ноћ. Присуство сексуалних робиња у исламском свету, али и класичних проститутки је постојало све до дубоко у модерно доба.

Калифат, Египат, Персија имали су готово унисон став да је проституција нужно зло, те је она била и озбиљно опорезована . Мута’а и сигех, правне институције које су означавале привремени брак имале су за циљ да спрече ширење проституције у исламском свету. Багдад, Каиро, османски Цариград били су, упркос свим забранама и прогонима, па и одредбама у Курану и хадису центри проституције у целом исламском свету. Већином су проститутке радиле од куће, а модерним колоквијалним речником речено делом су били присутни и макрои и мадам. Посебно крчме, односно таверне и у муслиманским земљама хамами су били стецишта проституције.

Што се Западне Европе тиче за проституцију би се могло рећи да је била прогањана,  али толерисана. Места где су проститутке могле да врше своје послове били су ограничени делови града, најчешће, али не увек, изван зидина, како би макар званично и формално проституција била изван подручја локалних власти. Наравно, убирање пореза није остало изван домашаја градских управа.

Одлука Луја Светог о проституцији у неким деловима Париза (1269) је свакако најзнаменитија. А једна од улица се звала прилично погрдно Rue pute y muce и била је лоцирана недалеко од Бастиље. Бискуп Винчестера је пак био власник бордела у Саутверку (Лондон). Контрадикторно томе у Енглеској је било убедљиво највише суђења проститукама и све је спровео црквени суд искључиво, пошто све до краја средњег века нема сачуваних докумената световног суда.

Рим је у једном моменту имао, како се наводи чак 10% становништва које су биле проститутке. Монпеље је имао улицу која се звала Carreria calada тј. врела улица, а занимљива је легислатива и у другим деловима Европе. Фиренца је ишла најдаље и дозвољавала чак силовање проститутки, јер су сматране јавним женама са којима је свако могао да ради шта жели. Норманско и сицилијанско законодавство, са друге стране, то нису допуштали.

Угарска, што је посебно занимљиво за наше крајеве, имала је, документовано у изворима четири бордела: Шопрон 1330-1380; Кошице, Пожун (1432), Будим (1435). И, супротно већини средњовековних градова ниједан није био на маргинама града, напротив, близу воде, зидина, итд.

У време када је босански краљ Твртко II Tвртковић 1425. године заједно са краљем Жигмундом Луксембуршким боравио у Бечу у посети свом рођаку, забележено је да су проститутке из бордела долазиле и да су приликом тих прослава и оне ту све време биле, штавише, уништени су готово сви месарски столови на градском тргу те их је поправљало десетине столара. Исто тако, само нешто раније, краљ Жигмунд је у време сабора у Констанцу (1414-1418) писао власници тамошње јавне куће да за време концила њене девојке буду на услузи светим оцима, а да ће он покрити трошкове. Сабор је прошао, а дуг је заувек остао, као и документ који о томе сведочи.

У разним деловима Европе проститутке су морале бити на одређени начин обележене. Ево примера:

Беч: Жути шал

Бокер: ознака на левој руци (нека врста тетоваже мастилом)

Берн: црвена капа

Бристол: капуљача на пруге

Венеција: жути шал, обавезне пумпарице

Кастр: мушки шешир и гримизни опасач

Лангдок: памучни појас

Лајпциг: жути огртач украшен плавим

Лондон: пругаста капуљача

Мантова: бели огртач и значка на грудима (можда Р)

Марсеј: туника на пруге

Милано: црни огртач

Ним: рукави у посебној боји

Пиза: жута трака за косу

Стразбур: црно-бели посебан шешир у облику главе шећера

Фиренца: Рукавице, звончићи у коси и папуче на високу штиклу

Цирих:  црвена капа

За Венецију и њене проститутке везане су и неке занимљиве анегдоте. Наиме, две проститутке су сазнале од своје муштерије, иначе агента из Падове, да он планира да убије неке виђене млетачке угледнике. Са друге стране, проститутке, будући да су могле боравити само на Риалту, биле су истовремено и ватрогасци, односно прва линија одбране од пожара јер су се налазиле и стајале близу воде.

Из Лондона од 11. децембра 1395. године потиче један за ову тему бескрајно занимљив документ. У питању је саслушање Џона Рикенера (односно Елеонор). У питању је мушка проститутка трансвестит који је ухапшен због проституисања. Сачуван је његов исказ где је заправо препирчао целокупну своју каријеру. О муштеријама је рекао да је имао односе са два фрањевца, два капелана, неки сер Џон му је такође био клијент. Научио је, како каже да води љубав као жена, од проститутке Ане, која се тиме већ дуго бавила.

Што се јужнословенских крајева тиче, понајвише података је из Републике Светог Влаха. Дубровачки статут, додуше, само у једном члану помиње проституцију и то где каже да отац и браћа имају право да раде шта желе са чланицом породице која је проститутка. За проститутке се у дубровачким актима користе термини meretrix,  curva, fuffiana као и још неки. Део града где су могле боравити се звао као и у Венецији Castelletto и био је  стециште  проституције и насиља. Сексуално насиље је било свеприсутно па је тако забележено да је јавна жена Радослава пребијена од неке жене, и ударана трипут каменом у главу. Било је и међусобних туча по крчмама, свађа и увреда на рачун проститутки, а извори помињу жене под именом Радича, Богна, Ружа, Радослава као дубровачке пријатељице ноћи. Најзанимљивија је Богна, односно Bogna и њена улога кад је у питању дубровачко-босански рат (1403). Она је заправо у том рату показивала босанским нападачима где да гађају град, дајући им сигнале бакљом. Међутим, иако је очигледно била издајница, била је и власница јавне куће, односно опатица,  којој ништа нису смели јер су градски оци који би је требали осудити били њене муштерије, те је о њима и она подоста знала.

Сексуално насиље над проституткама је вршено стално, оне су и тучене штапом, жене им чупале косу, а речену Богну пребијали су и мушкарци и жене. О дубровачкој проституцији постоји још пуно занимљивих података који сведоче ко су све били клијенти градских проститутки. Похотни свештеник Влахо quondam Ratchi Dupetina и успаљени фрањевци на које су се жалили и у Сплиту су забележени. Неке жене, очигледно пошто су радиле ван дозвољеног подручја, бивале су протериване из града. Радвана и Љубица-љубавнице племића Ивана Гучетића, затим Катарина и Гојсава-удовице и сиротице (које је немаштина изгледа навела на проституисање) су протеране из Републике.

Помиње се и једна Маргарита из 1425. године која се заклела крчмару из Бреше да није невина, да нема родбине и да неће никада одбити муштерију. Ватрена удовица Полонија која је оптужена да је кварила многобројне младиће (1464) и једна Милица (Босанка) из Широке улице протерана 1494. године, су две жене за које се не зна јесу ли класичне проститутке или се ради просто о женама лаког морала.

Проституција је, како у Дубровнику, тако и у Венецији, али и у исламском свету, била врло често повезана са трговином робљем. Младе Черкескиње, Босанке, црнкиње, као и словенске робиње и девојке из других делова Европе и тада познатог света завршавале су као робље. Упркос увреженом мишљењу робље су имали сви слојеви друштва, а у Византији су то имале чак и сеоске општине. Било да су биле слушкиње, дојиље, дадиље, робиње су могле бити и део мираза, поклона, а деца су узрастала уз њих. На истоку, посебно у исламском свету на цени су биле робиње забављачице, плесачице, играчице, певачице, као и оне које свирају лепо неки инструмент.

Сексуална експлоатација робиња је међутим била опште место, а sex trafficking средњовековног Медитерана је био веома развијен. У Европи, исламском свету и диљем Медитерана небројене робиње су у стварности биле проститутке, а често и конкубине. Жене су биле жртве трговина робљем, једне у средњем веку, иако осуђиване појаве, ипак свеприсутне. Често, кад су примера ради у питању Татари, Босна, као и дубровачко залеђе родитељи су били принуђени да продају децу због глади, немаштине. Крштење је формално било услов ослобађања, али није тако редовно испуњавано. Дубровник је чак 1416. године и забранио трговину робљем, али се она одвијала и даље, додуше мањег интензитета кад су у питању босанске робиње. Под формулом Manumissio per salvatio anime по Медитерану робље је ослобађано, али је ова појава дуго опстала.

За крај дајемо неколико занимљивости у вези са овом темом.

Године 1411. један човек је своју љубавницу продао за један оклоп некоме човеку из Макарске.

Венеција, 19. марта 1428. године; робиња Катарина је рекла да ју је оптужена Луција де Стањо, словенског порекла, саветовала quod acciperet sanguine menstruoso, napelum et alia malefiora како би то дала својој господарици да поједе (мисли се да пије менструалну крв). Разлог је био што се господарица противила Катаринином ослобађању, за разлику од њеног мужа. Луција је касније спаљена. Овај документ илуструје добро целокупну тему и спаја у себи све три маргиналне друштвене групе.

Године 1492. један Шпанац је добио од своје љубавнице коња, кревет, покривач и једну црнкињу из Монт де Барка да га служи. Кревет и постељина су потпуно нетакнути како дотични господин не би у њу ставио неку другу жену. У случају да то уради, одузимају му се сва добра.

За крај вреди поменути један судски спис из Дубровника у коме се помиње робиња Стана, жена која је 1282. године победила свог власника. Она је, наиме, продата у Апулију, од стране својих родитеља из Рудина, због глади и немаштине. Њен власник Марин де Риза из Апулије је није тамо држао као робињу већ љубавницу. Она је побегла и на суду успела да докаже и уз сведоке потврди, а потом се и закуне, да је била љубавница реченом Марину. Суд у коме се налазио тадашњи дубровачки кнез и судије су ослободиле Стану. На тај начин, једна робиња, зацело неписмена, сиромашна и сурово експлоатисана жена надвладала је мизогинију тадашње трговине робљем и спровела неку врсту сопствене еманципације и ослобођења од сексуалног ропства у коме се невољно нашла.