Аутор: проф. др Борис Стојковски
Јужна српска покрајина Косово и Метохија пребогата је културно-историјским наслеђем. Доминирају ван сваке сумње српски средњовековни манастири, бисери духовности, споменици културе чији је светски значај препознао и УНЕСКО, места где се неговала писменост, сликарство и подручја која најживље сведоче о етничкој, културној и духовној припадности овог простора. Постоје и други српски споменици диљем Косова и Метохије, као што су тврђаве. Не треба занемарити ни османску (исламску) баштину у коју спадају џамије, турбета, хамами и делови неких утврђења која се везују за период турске власти. Наравно и антички локалитети, као што је Улпијана (Липљан) представљају културно богатство овог дела Србије. Занимљиво је да постоји и неколико споменика који припадају римокатоличкој културној баштини и заједнички су за неколико латинских/римокатоличких народа који су боравили на овом тлу током његове бурне историје.
Но, као што је речено, културно наслеђе које предњачи и које најживље сведочи о припадности Косова и Метохије кроз целу историју јесте оно које је српскога печата. Поменуто је већ да су најбитнији српски манастири, као и неке цркве, који сви од реда, потичу из средњег века. У највећој мери припадају династији Немањића која је од 1166. године, па све до 1371. године владала Србијом, уздигла је на ранг царства и једне изузетно угледне европске земље која је неговала разнородне односе и са Византијским царством и са земљама средњовековне Западне и Централне Европе. Осим цркава и манастира, рукописних књига похрањених у њима или другим библиотекама, као и другим артефактима манастирских ризница, важан споменик српског присуства на тлу Косова и Метохије у средњем веку јесу и тврђаве. Оне су истовремено и споменици културе, сведоци времена, али и извори за војну, политичку и економску прошлост овог дела Србије.
На једном месту је немогуће пописати или испричати историју свих културно-историјских споменика средњег века са српским предзнаком на тлу данашње јужне српске покрајине, али вреди увек истаћи неке од најважнијих, подвући њихов значај и на тај начин показати да не постоји буквално ни педаљ наше јужне покрајине без неког од средњовековних белега који истичу српску припадност.
Манастир Жича био је, као што је добро познато, прво седиште српске архиепископије од стицања аутокефалности 1219. године, а било је крунидбено место чак седморице српских краљева. Међутим, Жича се налазила и налази се и данас на путу, те је у прошлости била разарана много пута од стране разних завојевача. Из тог разлога већ су први наследници Светога Саве почели да граде храмове у којима би могли столовати. На тај начин саграђена је и Пећка Патријаршија. Манастир Пећка патријаршија је заправо комплекс неколико цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру. У њој се вековима налазило седиште и маузолеј српских архиепископа и патријарха, а и данас је патријарх српски истовремено, у својој титулатури, и архипископ пећки.
Храм посвећен Светим апостолима подигао је у трећој деценији XIII века архиепископ Арсеније I, назван Сремац, први наследник и ученик Светога Саве којег је сам Сава изабрао и хиротонисао. Ова црква је и осликана око 1260. године, а потом и 1300. године, онда 1350. године, 1375. године такође, а осликавања су настављена и у новом веку. Архиепископ Никодим (1321–1324) уз северну страну цркве Светих апостола подигао је храм Светог Димитрија, који је архиепископ и први патријарх Јоаникије дао да се живопише око 1300. године. Архиепископ Данило II (1324–1337) је са јужне стране изградио цркве посвећене Богородици Одигитрији и Светом Николи. Богородичин храм осликан је пре 1337. године, а припрата је отприлике у исто време живописана. Данило II је и један од најзначајнијих српских средњовековних ктитора, али и писаца, идеолог династије и једна уистину велика личност. Испред западних фасада храмова Светог Димитрија, Светих апостола и Свете Богородице Одигитрије подигао је и архиепископ и монументалну припрату у виду велелепног отвореног трема. Осликавања свих ових храмова настављена су и током новог века. Занимљивост овог комплекса храмова јесте и чињеница да су ктитори црквена лица, а не владари.
Међу немањићким владарима свакако се као највећи задужбинар истиче краљ Милутин. На тлу јужне српске покрајине саградио је низ велелепних храмова. Недалеко од Липљана је манастир Грачаница која је саграђена 1315−1321. године. Била је седиште липљанске, односно грачаничке епархије. Манастир је током средњег века био јако богат са великим поседима и стотинама монаха који су живели у њему. Црква је петокуполна од тесаног камена и представља архитектонско и уметничко савршенство. Спољну припрату је доградио један од највећих владара пост-немањићке епохе, кнез Лазар. Поред ктиторске композиције краља Милутина, међу најлепше фреске спада портрет краљице Симониде као и фреска Успења Пресвете Богородице.
Црква Богородице Љевишке је древна српска православна црква у Призрену, а још задужбина краља Стефана Милутина. Црква је подигнута нешто пре Грачанице, у периоду 1306−1307. године на остацима старијег катедралног храма из ранијег века, који је такође заснован на месту још старије, ранохришћанске цркве. Призрен је епископију имао и у доба Византије и то је била епархија која је од Охридске архиепископије прешла у јурисдикцију Српске православне цркве када је иста стекла аутокефалност 1219. године. Црква Богородице Љевишке је вековима била саборни, односно катедрални храм призренских епископа и митрополита. Призрен је и данас један од најлепших српских градова, а у културном смислу један од најбогатијих места културним и духовним наслеђем првенствено српског народа, али и споменика из доба Турака. И она је као и Грачаница петокуполни храм, има основу уписаног крста, а међу најстарије фреске убрајају се Свадбе у Кани, Исцељење слепог и Богородица Елеуса са Христом хранитељем. Оне из доба краља Милутина осликао је Михаило Астрапа и ту се издвајају и портрети Немањића, али и циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола из Светог Писма. Нажалост, албански терористи и вандали су цркву тешко оштетили и запалили у Мартовском погрому 2004. године.
У Призрену се налази и црква Свете Недеље, задужбина вероватно Краљевића Марка. И она је поделила тешку и суморну судбину Богородице Љевишке и постала плен албанских злочинаца који су ову светињу скрнавили.
Међу небројеним задужбинама краља Милутина истиче се и његов маузолеј, манастир Светог Стефана у Бањској. Саграђен је у периоду 1313−1317. године, и у њему је након 1321. године и почивало тело краља Милутина, али је након Косовске битке пренето у Трепчу. Сама црква је грађена под будним оком архиепископа Данила II, верног сарадника краљевог. Храм је једнокуполни, по узору на Студеницу, са полукружном апсидом. Милутин је донео и повељу манастиру Бањска, тзв. Светостефанска хрисовуља која је прворазредни историјски извор за топономастику и историјску географију како наше јужне покрајине, тако и целе ондашње Србије. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и осам катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима. Краљ је своју задужбину богато обдарио и крстовима, иконама и другим вредним богослужбеним предметима, међутим већ након пожара почетком XV века манастир је почео да пропада. Нестале су и трпезарије и друге помоћне зграде које је краљ дао саградити.
Уз Пећку Патријаршију, Богородицу Љевишку и Грачаницу, манастир Високи Дечани је четврти српски православни манастир са Косова и Метохије који се налази на листи светске баштине УНЕСКО-а. Како су сва ова четири манастирска комплекса подигли српски средњовековни владари и архиепископи, кристално је јасно да су они најпре светиње српског народа на српској територији, а потм и целог света и свих добронамерних људи.
Високе Дечане подигао је син краља Милутина, краљ Стефан Дечански у периоду 1326−1335. године, а протомајстор је био Вита из Котора. Захваљујући томе, у Дечанима, слично као и у Студеници, виде се дивна прожимања источне и западне архитектуре, као и приморски утицаји на српско-византијски стил и градитељство рашке школе. Црква је петобродна са једном куполом, а и њену изградњу је надгледао нико други него архиепископ Данило II. Манастирски храм осликан је знатно касније 1347−1348. године у време цара Стефана Душана, који се због тога сматра другим ктитором ове светиње. Саме пропорције овог манастира (дуг 36, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива Високи Дечани. Карактеристике његовог живописа су монументална фреске Лоза Немањића, као и 365 фресака за сваки дан у години. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини читаве манастирске цркве, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.
Наравно, ово су само неке од најпознатијих и најзначајнијих манастира и цркава Косова и Метохије. И цар Душан је у Призрену подигао своју задужбину – Цркву Светих Апостола, али је камен са ње искоришћен да Синан-паша, османски великаш албанског порекла, сагради џамију, која се данас такође сматра културним добром наше земље.
Када је реч о бројним средњовековним тврђавама Косова и Метохије издвојићемо овом приликом само неке. Вучитрн је био средиште области Бранковића, а у њему је 1426. године деспот Ђурађ Бранковић склопио мир са Млетачком Републиком. Вучитрн је од 1462. године и седиште санџака. Као одбрана Трепче, рудника који се од 1303. године помиње у изворима, изграђена је и тврђава. Трепча представља и споменик економске снаге Србије у средњем веку, успона привреде који је уследио након доласка рудара Саса време владавине краља Стефана Уроша I (1243−1276) а након татарске најезде на Угарску 1241. године. У доба краља Милутина рударство је добило посебан залет и постало водећа привредна грана. Трепча је имала и римокатоличку парохију, а била је и у поседу Бранковића, да би концем средњег века у Трепчи деловале две угледне властеоске породице Големовић и Родоп. Призренац и Прилепац, родно место кнеза Лазара, такође су две значајне тврђаве средњовековне Србије, али се ипак понајвише издваја Ново Брдо.
Ново Брдо је посебно познато у средњем веку по гламском сребру које је садржало у себи и до трећину злата. Економска активност Новог Брда била је изузетно жива те се у њему неретко помињу и Дубровчани, главни спољнотрговински партнери Србије. Ови изузетни трговци чија је грађа прворазредни извор за историју средњовековне српске државе живо су сведочанство привредног развоја Србије и Новог Брда посебно. Ово гламско сребро извожено је преко Дубровника у Италију и доприносило привредној снази Србије. Колики је значај био Новог Брда недвосмислено се види и из чињенице да је 1412. године деспот Стефан Лазаревић донео Закон о рудницима односно Законик деспота Стефана за Ново Брдо. Закоником се уређује експлоатација руде, функционисање самог рудника, али и градски живот.
Рудник је постајао све богатији те се у време деспота Ђурђа спомињу фантастичне цифре од 200 000 дуката прихода овог српског владара, док Бертрандон де ла Брокијер, бургундски путник, али и шпијун, у свом спису, Путовању преко мора, бележи једну истину, а то је да докле год раде новобрдски рудници дотле ће деспот Ђурађ Бранковић имати своју државу. И византијски историчари тога доба Михаило Критовул, Дука и Лаоник Халкокондил хвале величину и богатство Новог Брда. Биограф деспота Стефана Лазаревића, Константин Философ, пак, за Ново Брдо наводи једну чувену, али тачну реченицу да је град сребрни уистину и златни. У Новом Брду је рођен и једно време био каноник и један велики и значајни српски и италијански хуманиста по имену Мартин Сегон. Он је био из овог рударског града, школован је у Италији, себе је иначе сматрао Србином и био током своје каријере и римокатолички бискуп Улциња. Оставио је и вредне историјске записе, а први је писао и о Скендербегу, као и о острву Малти.
Када је пало Ново Брдо одведен је и низ грађана у заробљеништво од којих су неки регрутовани у јаничаре. Најпознатији међу српским јаничарима средњег века је био без сумње још један становник Новог Брда, Константин Михаиловић, писац Турске хронике, односно Јаничарових успомена, што представља прворазредан и врло вредан мемоарски спис и историјски извор.
Када се све ово зна о Новом Брду, јасно је зашто је ово једна велика и моћна тврђава, која има Мали и Велики град. У Малом је била смештена војна посада, браниоци овог значајног места. У Великом граду су живели грађани Новог Брда, а археолошки материјал недвосмислено сведочи о једној од најјачих и најбоље опремљених тврђава у средњовековној Србији. Постојале су уређене улице, као и систем водоснабдевања и велики број зграда, како пословних, радионица, тако и стамбених. Постојало је и подграђе са црквом Свете Петке, која је била новобрдска саборна црква, доцније претворена у џамију, што је и данас. Укупан број цркава (укључујући и римокатоличку цркву Светог Николе) је износио готово петнаест у граду и околини. Римокатоличка парохија је у граду била веома жива, али треба напоменути да се не ради о цркви у којој је недавно служена римокатоличка миса.
Јужно од тврђаве се налазила царинарница, а у околини тврђаве и града су биле бројне топионице. Читаво шире градско подручје је, дакле, служило економској снази Србије, кроз рад рудника у овом богатом насељу. Ново Брдо је свакако један од најбољих показатеља привредне активности у средњовековној Србији, размера међународне трговине, али и град културе, суживота православног и римокатоличког живља и један је од највреднијих споменика културног и историјског наслеђа српског народа на тлу јужне српске покрајине Косова и Метохије.
Остави коментар