Сремска офанзива и катастрофа на Легету септембра 1914.

Аутор: др Мирослав М. Јовичин, историчар

Увод

Одмах после бриљантне, али тешко извојеване победе у Церској бици (15–24. август 1914), Савезници су увидели да у Србији имају озбиљног партнера и желели су да га искористе. Почетком августа Французи су продрли у јужни Алзас, и освојили град Милуз (Milhouse), да би га већ после два дана, 8. Августа, Немци повратили и предузели опсежну офанзиву на два правца: из Алзаса на запад и са севера на неутралну Белгију, коју су 25. августа окупирали. Правац ка Паризу био је отворен. Истовремено, на Источном ратишту Руси су симултано предузели две велике акције: на аустријску Галицију, где су имали успеха против аустроугарских трупа, и према Источној Пруској (Таненберг и Мазурска језера), где су због лоших односа двојице команданата, почетком септембра претрпели тежак пораз.

Док су крајем августа 1914. године још увек трајале завршне операције прогона аустроугарских трупа из Србије, преко Миленка Веснића, српског посланика из Париза, стиже захтев Француске следеће садржине:

,,Овог часа сам дошао од Председника Републике где су министар спољних послова и министар војни изјавили у име Француске захтев да Србија пређе у офанзиву што пре, пошто је Аустроугарска на источном фронту прешла у напад...“

Неколико дана затим стигао је преко посланика (амбасадора) Спалајковића и позив главног заповедника руске војске великог кнеза Николаја Николајевича да српска војска што пре пређе у офанзиву и ратне операције пренесе на територију непријатеља, преко река Саве и Дрине. Руска војска се спремала да почетком септембра отпочне опсаду Пшемисла, али су руски планери предвидели интервенцију аустроугарских трупа под командом генерала Светозара Боројевића фон Бојне. Српска офанзива на аустроугарску територију везала би за себе део трупа спремних за интервенцију на Истоку и Русима колико – толико олакшала напад и опсаду овог данас пољског града.

Свесни својих ограничених могућности, истрошености и умор војника, несташице артиљеријске муниције, логорске опреме, недостатка материјално–техничких средстава за форсирање Саве и Дрине, српска Врховна команда и генерали били су против овакве авантуре и опирала се савезничким захтевима. Српска војска није имала ни толико свеже и одморне војске, ни довољно квалитетног оружја и ратног материјала и квалитетних понтонирских справа за опсежну кампању изван своје територије, посебно не за прелазак тако озбиљне препреке каква је била река Сава. Међутим, политички разлози су превладали, Никола Пашић није могао да се оглуши на руске захтеве и Врховна команда је 31. августа/1. септембра под притиском политичара попустила. Србија је морала да покаже захвалност Русији за велику помоћ од самог почетка рата и као лојалан савезник Француза па предузети офанзиву. Одсудно наређење издао je престолонаследник Александар Карађорђевић. Направљен је веома сложен план који је предвиђао више истовремених офанзивних акција на територију непријатеља, како на Сави, тако и на Дрини.

План преласка преко Дрине подразумевао је садејство српске и црногорске војске и операције у источној Босни на правцу Вишеград – Романија – Пале. Српска Ужичка војска и црногорска Санџачка војска, у јачини 55 батаљона и 78 топова, током септембра и октобра успешно су водиле операције. Двадесет петог септембра црногорске трупе под командом Јанка Вукотића стигле су до Јахорине и ушле у Пале, док је Дрински одред дивизијара Митра Мартиновића успешно деловао у рејону Калиновика. Овим успешним операцијама био је угрожен аустроугарски бок на Дрини. Српска Ужичка војска, коју су сачињавале Шумадијска дивизија другог позива, Ужички одред и пратеће јединице, на почетку кампање ослободила је Вишеград, почетком октобра заузела Соколац и Хан Пијесак и овладала Романијом. Тиме је била пресечена саобраћајна веза Сарајево – Власеница. Аустроугарска војска је у настојању да поврати изгубљено извршила противнапад у октобру. До 24. октобра вођене су борбе са промењивом срећом и успехом, када су се српска и црногорска војска повукле на своје границе. Тиме је била завршена заједничка српско–црногорска операција у источној Босни.

Ради планирања офанзиве у Срем, Српска врховна команда је одржала хитан састанак са командантима армија и заједно са њима израдила план о форсирању реке Саве. План је садржао следеће смернице: команданту Прве армије Петру Бојовићу наложено је да ноћу између 5. и 6. септембра изврши главни напад, тако што ће форсирањем реке Саве на линији Скела – Купиново прећи у Срем. Као главном актеру напада сва пажња била је посвећена снабдевању Прве армије. Њој је додељен Велики мостовни трен (јединица понтонирске инжењерије на нивоу два батаљона), а како је због ширине Саве и он био недовољан, од осталих јединица покупљени су најквалитетнији и најновији метални понтони и метани чамци. Поред понтона било је предвиђено и коришћење дереглија и мањих пловних средстава.

Истовремено Тимочка дивизија из Друге армије извела би демонстрационо форсирање реке, заваравање непријатеља код Ср. Митровице, с тим што ће се тачно место преласка одредити дан пре акције. Тиме би Тимочани на себе прихватили главни одбрамбени удар аустроугарских трупа и олакшали Бојовићев продор педесетак километара на југоистоку. Под условом да овај напад буде успешан, требало би у рејону понтонског моста формирати мостобран и, по могућству, заузети Митровицу, држати је што дуже и проширити подручје мостобрана и на град. Тиме би био олакшан прелазак у напад остатак Друге армије Степе Степановића.

Као јединици која је предвиђена за помоћни напад, Тимочкој дивизији је остављен њен мостовни трен који се налазио у врло лошем стању. Њени дрвени понтонски чамци већином су били преко педесет година стари, што је за средство израђено од дрвета било дуг период и нужно је било заменити их новим. Један део пловила биле су дереглије које је српска војска задобила као део ратног плена из рата са Турцима 1876 и 1877. године, и оне су као и већина других пловила трена биле расушене и црвоточне. Руку на срце, било је и новијих металних чамаца који су служили за понтонску основу за пренос артиљерије. Њих, међутим, није било довољно за потребе озбиљније операције. Комисија Друге армије, састављена од инжењера, извршила је преглед понтонског инвентара и 23. јула 1914. године написала извештај према коме се јасно тврди да је материјал за понтонске мостове неупотребљив. Лоша пловна способност и недовољан број елемената за изградњу понтонског моста биће од пресудног значаја за предстојећу трагедију.

Дивизија је имала недаће и када је у питању било лично наоружање својих војника. Њена пешадија је крајем августа била преоружана новим пушкама ,,мосин – наган“ модел 1908 из новије руске производње, која је користила нови метак 7, 62 мм са шиљатим зрном тешким 9, 6 грама. Задњи нишан новог модела пушке био је баждарен по балистичким особнама тог зрна, док је уз пушке Србима грешком испоручена муниција, 150 милиона метака, произведних пре 1908. године. Иако је зрно старијег метка било је теже, 13, 7 грама, постојала је формула по којој је вршена компензација на задњем нишану, али њено коришћење је компликовала борбену моћ пушке и међу војницима умањивало поверење у ,,московке“. Тимочанин је био незадовољан када му је одузета ,,кокинка“, одлична српска верзија пушке ,,маузер“ М 1899.

Сремска офанзива

У зору 6. септембра српска Прва армија Петра Бојовића, у чијем саставу су биле Дунавска и Шумадијска дивизија, Коњичка дивизија и Обреновачки одред, успешно прелази Саву на више места, код Купинова, Прогара и Обрежа и формира сигурне мостобране. Дунавска дивизија Прве армије образовала је мостобран на линији Прогар – Ашања, док је Шумадијска дивизија формирала други мостобран између села Обрежа и Витојеваца. Долазак српских трупа у Срем је био први српски продор изван граница земље, на територију Аустроугарске. У поменутим насељима биле су малобројне аустроугарске посаде, које су у кратким борбама и уз незнатне српске губитке одбачене у унутрашњост Срема. И поред првих успеха српска офанзива првог дана је обустављена због вести о трагичном поразу на Легету. Сутрадан су ратна дејства обновљена и српска војска је уз неколико краћих, али жестоких битака са непријатељем, изашла на линију Буђановци – Попинци – Голубинци. Генерал Бојовић је штаб армије сместио на српску територију у Дебрцу, док је његово командно место било у Ашањи, у Срему, како би био близу ратних операција. Наредних дана забележено је неколико већих битака: 7. септембра код Бечмена пред Сурчином, сутрадан код Деча, па 9. септембра опет код Бечмена, затим 10. септембра код Пећинаца, сутрадан 11. септембра код Попинаца, Војке и Крњешеваца.

Земун је ослобођен 10. септембра пошто је аустроугарска војска 9. увече напустила град. Српска војска је ушла у Земун око три часа ујутру, што је изазвало велику радост и одушевљење код српског становништва, пошто је Земун био ,,јако српско место“. Мноштво света је изашло на улице да поздрави ослободиоце, уз клицање ,,живели“ и китећи их цвећем са сузама радосницама у очима. Са београдске тврђаве топовске салве поздравиле су слободу Земуна, а у ослобођеном граду зазвонила су звона свих православних цркава после шест недеља тишине. Раздрагани Земунци су уз песму и игру славили ослобођење, док је у земунским и београдским црквама служена литургија. Град је званично предат српској војсци и она је одмах успоставила цивилну власт. Ђорђе Котур је постављен за градоначелника Земуна, а виђенији Срби у градску скупштину. Имена улица су одмах мењана, тако је главна земунска улица по први пут понела назив ,,Улица краља Петра“.

Сутрадан је у Земун прешао краљевић Ђорђе, кога је српски народ дочекао са одушевљењем и овацијама. Он се кратко задржао у Земуну и наставио пут ка деловима Срема који су били под контролом српских трупа. Побројане су и евидентиране српске жртве аустроугарског терора од почетка рата, а у ,,Политици“ 10. септембра, у чланку насловљеном ,,У ослобођеном Земуну“ аутор до детаља наводи имена и занимања ухапшених, интернираних и убијених мушкараца, жена и деце Срба. Као гром из ведра неба стигла је у недељу 13. септембра вест да српска војска мора да се повуче из Земуна и свих ослобођених делова Срема. Због страха од одмазде са војском је у Србију  прешло близу хиљаду људи. Мађарски одреди су ушли у небрањени Земун 16. септембра и почела са злочинима над цивилним становништвом.

Деветог септембра око 10 сати пре подне српска војска је офанзивом из правца Бојчина и Ашање запосела комуникацијску линију Деч – Бечмен и извршила притисак на противничке снаге у српском селу Шимановци. Слабе да прихвате борбу аустроугарске трупе су се увече истог дана повукле у правцу Старе Пазове, што користе српске снаге и без борбе улазе у Шимановце. Сељани их одушевљено дочекују, девојке српске јунаке ките цвећем, домаћини деле војсци хлеб, дуван и ракију, деца се тискају око војника поздрављајући их са ,,љубим руке“. О свечарској атмосфери у ослобођеним Шимановцима 11. септембра ратни извештач Хран. Јоксимовић пише у дневнмом листу ,,Политика“. У подужем чланку извештава о тешким ратним приликама у селу и нечовечном поступању аустроугарске војске према житељима и њиховој имовини. Такође, пише и о велико љубави и братској бризи према српској војсци. О изливима љубави сремског српског становништва према српској војсци сведочи изјава Поћорека:

,,Многа места у Срему су за нас de facto непријатељска земља“.

У Шимановцима по кућама смештено је нешто војске и рањеници, у касарни је стационирана команда Коњичке дивизије која је наредних неколико дана вршила извиђање, упадала у непријатељску позадину и учествовала у мањим чаркама. За кратко време српског војног присуства у Срему линије фронта се нису стабилизовале, већ су се често помереле. Ситуација се мењала од села до села, чести су били сукоби у атарима и пољима уз велики број страдалих и рањених бораца на обе стране. После једне краће битке код Голубинаца мештани су сахранили петорицу српских и чак осамдесет аустроугарских војника. Рањених је било много више. Српска команда се трудила да пресече пругу Митровица – Рума – Стара Пазова, али за све време трајања Сремске офанзиве то јој није пошло за руком. Противник је ужурбано њоме довлачио трупе из Славоније и Бачке спремајући се за општи напад.

Непријатељ је 11. септембра од раног јутра довлачио 6 дугих композиција пуних војника на железничку станицу у Путинце. Уследио је снажан напад на Попинце, а нешто слабији на Сибач. Око 13 часова и 30 минута дошло је до сукоба две патроле северно од Попинаца.  С обзиром на јачину непријатељске војске одмах су упућена појачања и после жестоке обостране ватре, непријатељ је заустављен на око пола километра испред насеља. Битка се ускоро развила на самом ободу села и непријатељ је до вечери страховито потучен и натеран у бег. Том приликом страдало је, према признању аустријске команде, око 1.200 аустроугарских војника и више десетина официра. Нарочито велике губитке је имао 4. батаљон 92. пука (14 официра, 2 подофицира и 499 војника). Била је то уједно освета 57. бригади која је из Јарка продрла иза леђа српској војсци на Легету и изазвала слом Тринаестог пука првог позива ,,Хајдук Вељко“.

У својој аутобиографији објављеној у Њујорку, један од водећих хрватских политичара између два  рата, Влатко Мачек, председник ХСС (Хрватске Сељачке Странке), наводи да је у борбама код Попинаца био као војник у 25. пуку аустријске војске. Према војним и историјским подацима Јосип Броз је био припадник исте јединице. Због последица тешког пораза непријатељ се није усудио да уђе у Попинце и Сибач до 13. септембра у 11 часова, иако се српска војска дан раније повукла из Срема.  Одмах после Попиначке битке, српска војска под притиском офанзиве Оскара Поћорека на Дрини почиње организовано повлачење са комплетне територије Срема. У току ноћи 12/13 септембра комплетна војска, рањеници као и штаб Коњичке дивизије напустио је Шимановаце и преко Деча повлачио се ка прелазима на Сави. Успешно повлачење преко понтонских мостова на реци Сави завршено је истог дана око осам часова увече у потпуном реду и без узнемиравања од стране непријатеља. Велики број цивила из страха од одмазде се такође повукао преко Саве. Од тих војно способних пребега формиран је четнички Сремски одред који се под командом поручника Игњата Кирхнера истакао приликом одбране Београда годину дана касније.

Битка на Легету

Јачине око 25.000 људи Тимочка дивизија првог позива се почетком септембра 1914. године налазила у селу Липолист, четрдесетак километара од Мачванске Митровице, док је њен мостовски трен (инжењеријска јединица) који је требао дивизији да обезбеди прелаз преко Саве био у Коцељеви 40 километара јужније. Дивизија се састојала од четири пука, сваки пук имао је четири батаљона, батаљон се састојао од четири чете, чета од четири вода, а сваки вод чиниле су четири десетине. Наоружање дивизије је било као у свим јединицама српске војске: војници свих служби имали су у личном наоружању брзометне пушке, сваки пук је имао по четири митраљеза; од артиљерије дивизија је имала од шест до девет батерија, са по четири топа по батерији.

Војници дивизије били су из Зајечара, Неготинске крајине, Бора, Књажевца и околних места. Учествовали су у оба балканска рата и сматрани су добрим и поузданим ратницима. На посебно добром гласу био је Тринаести пук ,,Хајдук Вељко“. Дивизијом је командовао генерал Владимир Кондић (Београд 24. април 1863 – Београд 27. мај 1940), потомак легендарног Конде бимбаше, јунака цинцарског порекла из Јањине, који је са петорицом момака отворио Сава капију и омогућио да српски устаници заузму Београд 1806. године. Генерал Кондић је имао солидно ратно искусто: у Првом балканском рату добио је команду над Тимочком дивизијом првог позива у саставу Друге армије Степе Степановића. Његови Тимочани су заузели Криву Паланку и Кратово, да би средином октобра 1912. године освојили добро брањен Црни Врх. Одатле је Тимочка дивизија првог позива, са Дунавском дивизијом другог позива и тешком артиљеријом, била упућена као помоћ Бугарима код опсаде Једрена, што је убрзало пад града и тврђаве 13. марта 1913. године. На почетку Другог балканског рата Кондић се са својом Тимочком дивизијом налазио код Пирота, где је успешно задржао најезду дојучерашњих савезника, бугарске Треће армије генерала Раче Петрова и тиме допринео српској победи.

Оперативни план за предстојећу офанзиву налагао је да Прва армија и Тимочка дивизија првог позива пређу Саву истовремено. Из предострожности од цурења информација Команда је план држала у строгој тајности, па је акција на Сави код Митровице најављена доста касно. Стиче се утисак да нико из Команде и међу планерима није узео у обзир да је планирани прелаз носио многе неизвесности и опасности. Пре свега јер су Тимочани по први пут у животу видели велику и непознату реку као што је Сава и нашли се у ситуацији да под борбом треба да је савладају. Понтонирска јединица (мостовни трен) која је требала да обезбеди прелаз Тимочкој дивизији обавештена је о предстојећој акцији 3. септембра, а сам командант дивизије тек пред поноћ 4. септембра. Генерал Кондић се одмах упутио у Штаб армије у Богатић ради консултација, тако да му је за покрет остало четрнаест часова, време за које је дивизија имала да пређе 40 километара. Место преласка још увек није било утврђено, да би 5. септембра увече избор пао на локацију код карауле Чеврнтија. Седам километара низводно од Мачванске Митровице, на окуци река је била нешто ужа од просечне ширине, око 380 метара и ту је, према стратезима у Штабу армије, прелазак био најзгоднији. На супротној страни реке, јужно од пута Ср. Митровица – Шашинци – Јарак простирало се поље Легет (данас пошумљено индустријском тополом), елипсастог облика површине око 520 хектара. Богат травом, Легет је служио за напасање стоке из Митровице и Шашинаца.

Касније на суђењу генерал Кондић је изнео мишљење да је командант мостовног трена Ковачевић тврдио како је за место градње моста и прелаза преко Саве била повољнија Засавица него Чеврнтија, као и да није било довољно материјала и средстава за понтонски мост. Међутим, официри из штаба Степе Степановића уверавали су га да су приликом обиласка терена установили да за предстојећу операцију и потребе војске највише одговара прелаз Чеврнтија – Легет. За почетак напада одређена је поноћ петог на шести септембар.

Преживели учесник битке водник Драгиша Стојадиновић је сведочио:

,,Били смо у Липолисту у подножју Цера и на почетку мачванске равнице кад нас, пре три сата изјутра избудише и наредише да се дижу шатори ради покрета. Где се креће нисмо знали. Марширало се целог дана без застоја а кад сунце зађе марш не престајаше, схватисмо да је ситуација озбиљна. Дан је био веома топао и спаран за то доба године, па је сам марш војницима под пуном ратном опремом био заморан и тежак.“

На челу Тимочке дивизије Тринаести пук ,,Хајдук Вељко“ увече 5. септембра стигао у Ноћај, село на девет километара од Саве, да би на Чеврнтију избио око 1 час и тридесет минута. Било је јасно да ће напад већ на самом почетку да касни. Доласком на Чеврнтију генерал Кондић је дивизију поделио на два дела, у две оперативне групе. Над првом групом команду је добио пуковник Ђура Докић и задатак да демонстрира напад из Мачванске у Сремску Митровицу, да дејствује по непријатељским положајима у граду и да ако му се укаже прилика да пређе Саву и под борбом уђе у град.

Друга оперативна група, састављена од 13, 14. и 15. пука је под комадом Божидара Јанковића (имењака старијег и познатијег, већ пензионисаног генерала, начелника Штаба црногорске војске) добила задатак да изврши главни напад на линију Чеврнтија – Легет. За први удар одређен је 13. пук ,,Хајдук Вељко“, који је требао да крене чим стигне мостовни трен, да форсира Саву и на левој обали и пољу Легет успостави мостобран. О приликама непосредно пред напад и о самој бици добили смо извештај из службеног извештаја потпуковника Драгутина Ристића, команданта који је 1918. године ослободио читав Банат, од Панчева, Вел. Бечкерека, Кикинде до Беодре (Ново Милошево). Ристић калиграфским рукописом бележи како команданти уопште нису познавали Мачву и приобаље Саве, да већина официра није имали мапе подручја, већ су мештани довели пукове до реке. Војска неколико дана није примила следовање хране због кашњења интендантске јединице, па су се редови сами сналазили берући шљиве и клипове кукуруза. Стеван Јаковљевић пише да су војници понекад узимали храну од сељака, што им је било строго забрањено. Ипак на дисциплину и морал војске није могла да се стави никаква примедба. Војска је стегнутог срца због страха од велике реке обављала све задаће које је налагала команда. Међутим, цела лоше припремљена акција је од самог почетка деловала аматерски и дилетантски, без планова терена и информација о положајима, саставу и снази непријатеља.  Све ти пропусти могу да се ставе на душу више команде.

Аустроугарска команда је преко својих конфидената имала прилично добар увид у лоше стање и недостатак опреме српске понтонирске инжењерије, па је српско форсирање Саве било нешто што нису очекивали. Планирала је да прве недеље септембра 29. дивизију пребаци на руски фронт и за 7. септембар био је спреман демонстративни прелаз и напад на српску територију, како би прикрила  повлачење трупа из Срема. Да је српска офанзива сачекала још неки дан наишла би на потпуно небрањен Срем. Услед недостатка обавештајне мреже у Срему српска команда није имала праве информације и није могла знати ове важне чињенице. Још један пропуст у низу.

,,Нико не зна правац, ни циљ овог напорног марша. А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу. Потпоручник Александар гледа карту при месечевој светлости и каже да пут којим идемо води право на обалу… Војници слушају и сумњичаво врте главом. По урођеној сељачкој промућурности као да увиђају немогућност прелаза, и црне слутње их обузимају при помисли на воду. Постали су тмурни и ћутљиви…

Наиђе ордонанс из штаба пука, те га запитасмо зашто оволико стојимо. Заглавио се мостови трен у бари, онда поверљивим гласом додаде: Сада ће бити прелаз… Настало је разрешење овог мучног стања ишчекивања. Војници знају шта им сада предстоји и, прибрано, готово накострешени, очекују и то чудо… воду…

Било је то после поноћи двадесет четвртог августа (6. септембар по новом календару) хиљаду деветсто четрнаесте“. (Ст. Јаковљевић, прва књига ,,Српске трилогије”, ,,Деветсточетрнаеста”).

Када је коначно усиљеним маршем кроз Мачву, после четири часа кашњења, стигао мостовни трен, Тринаести пук је био комплетиран. Са закашњењем пет часова од планираног, без заустављања ради одмора, осматрања и планирања у 5 часова и 15 минута, по наређењу нестрпљивог команданта дивизије кренуо да прелази Саву. Чим су први понтони, посебно изграђени сплавови, били пуштени у воду, са сремске стране почиње јака пушчана и митраљеска паљба. Тада падају прве српске жртве, неколицина их је рањено, рањеници падају у реку и неки се даве, неке другови ваде и спуштају на суво. Неколико пута изнова покушаван је прелаз преко реке, али безуспешно.

,,Под кишом куршума борци су напуштали чамце и понтоне, па су се поново враћали и грабили весла, једни гинули, други седали на њихова места и храбро, без заклона на брисаној површини широке реке веслали право у непријатељску ватру“. (Р. Срдић, Битка на Легету, Ср.. Митровица  2015, 55.)

Посета генерала Степе Степановића месту прелаза око осам часова појачао је борбени дух код официра и обичних војника и кренуло се одлучније према непријатељу. После доста губитака истрајни понтонирци храбро, као да читав свој живот форсирају велику реку под јаком непријатељском ватром, око 9 часова успевају да понтонима преведу прву групу српског десанта на леву обалу. Пешадија се са обале пење на насип, бомбама разбија непријатељско одељење у рововима, чисти приобаље и започиње да поставља мостобран. Следећи прелази Саву Други батаљон мајора Вељковића који бива упућен лево од мостобрана, према Митровици, да ту утврди положај пазећи на непријатељске испаде из града. Трећи батаљон мајора Старчевића успоставио је положаје према селу Шашинци, док је Четврти батаљон мајора Оцокољића наступао лево од Легета, на исток ка селу Јарак. Истраживач битке на Легету Тоша Искруљев тврди да је цео Тринаести пук био искрцан на пољу Легет нешто пре десет часова ујутру. Први аларм одбрани у Шашинцима дала је снажна пушчана и митраљеска паљба, а када пристигоше први рањеници Аустријанци су послали интервентну јединицу да осигура границу и помогне својима у рововима на обали. Српски  понтонирци су тек тада почели са изградњом моста.

Искруљев у својој књизи Распеће српског народа у Срему 1914. године и Маџари за коју је тридесетих година прошлог века сакупљао грађу и исказе очевидацаа, наводи исказ сведока битке Лазара Јовановића, младог човека који је живео на селу у близини Митровице:

,,Ја сам онда био млад говедар. Чувао сам марву општине Сремске Митровице и то близу Саве 6. септембра у недељу рано ујутру. Гледам ја како српска војска прелази Саву. Ја сам се налазио у Митровачком хатару, одмах до границе шашиначког хатара, који се ту састају. Многи пастири побегоше кући од страха. Ја сам остао. Мени приђе један српски официр и запита ме за положај аустријске војске. Ја сам му рекао да знам да су у Митровици поред шинтернице укопана два топа, а да у самом граду има доста војске. Српски официр захвали ми се лепо и ја одмах ступим у службу српске војске. Пређем брзо на ону страну Саве, одем као добровољац у Ниш, па после кроз Албанију, Италију, Француску.“ (Бојана Бркановић, Страдање Срба у Срему 1914. године у огледалу српске штампе…)

Стеван Јаковљевић је са мачванске стране пратио сва дешавања и из прве руке, тачно војнички оставио сведочанство у првој књизи своје ,,Српске трилогије“. Када је разбијена прва одбрана Легета и једини преживели непријатељски војник безглаво трчећи успео да умакне према Шашинцима, на српској обали настало је велико весеље:

„Војници се разишли по кукурузу и бирају свеже пурењаке. Официри се искупили у мале групице те препричавају догађаје, или лешкаре у хладовини испод столетних храстова. На ону обалу пребаци се још један батаљон. Војници пронађоше тамо неке овце. Поче да се припрема гозба. А музика свира…

Али чамци се никако не држе на води. Сасушени на сунцу, а сада расточени, пуне се одмах водом, те их са муком извлаче на обалу и затињу кучином и вуном. Инжењерци се жале како им је пре неки дан не знам која дивизија по нечијем наређењу одузела исправне чамце…“

Низак септембарски водостај Саве ишао је на руку српској офанзиви, јер аустроугарски речни монитори (тешки, оклопљени ратни бродови намењени да патролирају рекама, са јаким артиљеријским наоружањем) нису били од користи због свог дубоког газа и многих спрудова у том делу реке. Једна група монитора се налазила источно од Купинова, Новог Села и линије Чеврнтија – Легет у Земуну, друга западно код Раче, те нису узнемиравали прелазак српске војске у Срем. Такође из истих разлога нису били у стању да дејствују ни приликом повлачења српске војске. Коначно 17. септембра монитори савске групе, захваљујући порасту водостаја, могли су да савладају спруд код Раче али тако што би се максимално растеретили сувишног терета. Чим су успешно прешли спруд монитори су одмах ангажовани у борбама око Шапца, али на Сремску офанзиву нису имали утицаја.

Непрегледна поља кукуруза су се испречила испред средњих српских линија које су добиле наредбу да напредују према Шашинцима, са намером да заузму село. У мору кукуруза њихови стрељачки стројеви се неплански развлаче и шире четири километра. У Шашинцима је био постројен 74. аустроугарски пук, спреман за транспорт на Источни фронт, када се зачула паљба из правца Саве. Изненaђен неочекиваном и брзом акцијом Срба пук хита ка реци, али на изласку из села његови војници постадоше лаке мете српским стрелцима. Паљба је била толико јака, да је потпуковник Ристић у извештају навео да је, према каснијој процени, испаљено преко стотину хиљада матака. Један мештенин Шашинаца, сведок догађаја, записао је:

,,Ми стојимо украј села и уживамо како Србијанци косе непријатеља. Слика на пољани била је страховита, уместо зелене боје траве пољана се плавела од копорана палих ћесаревих војника“. Слично је писао не кријући одушевљење према храбрим Србима и Егон Ервин Киш, чешки новинар и публициста, учесник битке на супротној страни.

Српска војска је на почетку битке остварила успех, али пошто је због проблема у градњи понтонског моста престао дотур муниције, ручних бомби и ариљеријских граната, као и застој у пребацивању трупа, њене трупе су биле развучене на 18 километара фронта. До 13 часова и 20 минута на сремску страну било је пребачено само шест батаљона и једна пољска батерија од три топа. Генерал Кондић је неоправдано био уверен да непријатељ у овом рејону нема већих снага, па је наредио да се обустави транспорт трупа понтонским чамцима, а да се започне постављање понтонског моста. Тада је на видело изашла страшна истина, недостајало је 55 метара понтонских елемената, мосница. Приступило се алтернативном решењу, мост се морао завршити на спојним потпорама, што је значајно успорило пребацивање српских снага. Срби на линији ватре доведени су у критичан положај, јер појачање и муниција нису стизали, рањеници нису могли да буду извучени из борбе на безбедно, а борци се нису могли повући. Непријатељ је постајао све бројнији, а српске снаге све слабије. На десном крилу фронта које је држао четврти батаљон из правца Јарка надирали су 42. и 92 аустроугарски пукови са тежњом да му ударе с леђа; трећи батаљон је одолевао нападима 74. пука из правца Шашинаца, али ситуација постаје критична када је из Вогња пристигао и 94. пук. Око 15 часова Аустроугари су на бојном пољу имали 30 батаљона, 5 ескадона и 12 батерија под командом генерала Алфреда Крауса.

У том, по српску одбрану тешком тренутку, потпуковник Ристић добија наређење да изврши напад на Шашинце и на тај начин поправи и учврсти положај 13. пука. После брзих припрема, око 16 часова почео је напад на село који је у прво време имао успеха, што је била још једна фатална грешка команде. Уместо да бране узак мостобран, Тринаестом пуку је наређено да наступа у три правца али је генерал Шене снажном артиљеријском ватром одбацио 13. пук и натерао га на повлачење.  Извиђачки аероплан је надлетао бојиште и управљао артиљеријском паљбом, која је бивала све прецизнија и разорнија по српским положајима. Србима, који су у том тренутку на бојишту имали само три топа понестало је граната и адекватног одговора није било. Развучених линија, пробијених прецизном ватром противника, Тринаести пук је остао без резерви и без брзе подршке претио му је потпуни крах.

Истовремено четврти батаљон се под Јарком нашао у обручу, а мајор Старчевић је грешком отворио ватру на разбијене делове 13. пука мислећи да су непријатељска формација која покушава да му додатно угрози леви бок. Овим бочним ударом аустроугарске снаге из Јарка настојале су да одсеку четврти батаљон и потом да га униште. У страху од заробљавања војници 13. пука су око 18 часова у паничном бегу јурнули ка недовршеном понтонском мосту, који је тучен артиљеријом и под великим теретом ибезумљених и успаничених људи пукао. Настао је силан метеж, мноштво војника је попадало у Саву, а како су већином били непливачи подавио их се велик број. Према проценама вршеним после битке, између 500 и 700 Тимочана је нашло смрт у реци. Данима после битке мештани насеља низводно од места битке налазили су на обали Саве утопљенике у сурим униформама и сахрањивали их на сеоским гробљима.

Учесник битке са мачванске стране сећао се ових незаборавних апокалиптичних сцена:

„Тог момента рањеници испод обале а са њима и групе војника нагрнуше на мост. Одједном се са ужасном ломљавом и крицима, мост на око 30 метара од обале сруши у Саву. Настаде страховита, језива слика дављења. Маса испреплетена и склупчана час потоне, час се појави на води а очајне руке дижу се увис тражећи да се за нешто дохвате ради спаса. Све је то праћено надљудским гласовима који цепају срце и леде крв. Измешаше се јауци, писка и животињски крици са треском граната, фијуком шрапнела, клокотом митраљеза и пуцњавом пушака. Са наше стране чује се ужасна вика управљена нашима на српској обали: Не пуцајте браћо, али без успеха“.

Јаковљевић је овај хаос и почетак слома српске офанзиве на Легет видео овако:

,,Али наједном остадосмо запрепашћени… На супротној обали, код оног батаљона у резерви, засвира труба, онда настаде неки жагор, припуцаше пушке и војници, у паничном страху полетеше обали. Неки се дочепаше моста бежећи ка нама… Паника обузе и војнике на нашој обали, Неке коморе и муниционе колоне, које су биле спремне за прелаз, окретоше уназад и у бесомучном налету, без команде и реда, газећи стоку и људе, полетеше ка оном једином прелазу на мртвој реци Битви. А ту се сударише са новом колоном. Закрвављених очију и избезумљена лица, уз страховиту дерњаву и запомагање, људи су се газили, тукли за прелаз, кола су се у заокрету превртала, људске груди и ноге животиња су прскале уз очајан јаук и вриску… Када се најзад стање смирило, војници се окупљају и са чуђењем гледају у разорен мост. Мирна сремска равница преливала се у зрацима сунца на заласку и губила се у даљини међу плавкастим брежуљцима Фрушке горе… Нигде ни једног непријатељског војника… Откуд онда овај лом? (…) Као неки разоран оркан паника је обузела људе који су у нељудском бесу разорили мост, убијали се за прелаз на Битви…”

Испоставиће се да су се у једном тренутку, негде далеко према Шимановцима, појавило одељење непријатеља, њих десетак, и војска са мостобрана је припуцала. Забуну, која ће направити панику и рушење моста унео је неки официр који је, ко зна због чега, командовао трубачу: ,,Свирај коњица с бока!” Међу војском, које је било око две хиљаде, нешто узавре, ускомешали су се, и још када труба засвира, потрчаше ка мосту и настаде лом. Прилично је потрајало док група прибраних официра није смирила успаничену гомилу и успоставила ред на мостобрану.

У овим преломним тренуцима за битку остао је забележен херојски чин санитетског мајора доктора Миливоја Петровића, потомка брата хајдук Вељка Петровића, који је рањен узео пуковску заставу Тринаестог пука, обмотао је око тела и препливао Саву. За то ће мајор Петровић бити одликован Карађорђевом звездом четвртог реда са мачевима.

Ноћ се спуштала над бојиштем и злокобно ишчекивање међу људима у мостобрану на сремској обали траје. У клопци су, испред њих је непријатељ, коме су пристигла појачања, и које сваки час може да навали. Позади њих је река, „ова одвратна река“ и они збијени на обали, у туђини, чекају немоћно своју судбину. Одлучујући напад Аустроугари су извели у пет минута до десет, борбе на пољу Легет трајале су до пред поноћ 6/7. септембра, када је српским борцима нестало муниције. Преостале делове српске војске сакупио је потпуковник Милан Миљковић у намери да пружи последњи отпор, спреман да изда последњу команду ,,на нож”. Истински задивљен храброшћу српских војника генерал Шене понудио им је часну предају. Срби одустају од јуриша, прихватају предају и на пољу настаје потпуна тишина, коју пресецају јауци и вапај рањеника. Сви Срби који нису успели да се домогну реке и препливају били су заробљени.

„Пуцњи нагло умукоше. Чује се неодређен, усплахирени жамор… па јасни узвици: Робови напред, форверц, форверц! Онда неко брујање, затим шумор људских гласова… све су даље, још неко роморење… Наједном све се утиша. Само ноћ и језива тишина.“

Преко ноћи Аустроугари су запосели насип испред Легета и ископали нове ровове. Са обале испод њих чули су се јауци и запомагање српских рањеника. Ујутру су Тимочани с друге обале Саве угледали застрашујућу сцену: из ровова извирују бајонети и по која плава капа, на обали испод, у муљу, крш поломљених кара, преврнути топови, разна опрема и пушке, побијени коњи и међу њима су лежали њихови мртви возари, док су се лакши рањеници бринули о својим теже рањеним саборцима. И онда се догодило нешто што се у ратовима тога доба ретко догађало. Аустријанци су наредили рењеним Србима да окрену топ ка својима преко реке и једноме заповедили да отвори ватру. Овај је то одбио и био убијен пушком из рова. Други је сео за топ и опалио неколико пута, без веће штете по браћу на мачванској страни. Аустријанци су се на тај начин очигледно забављали понижавајући заробљенике.

После два дана делови дивизије су се са Парашнице вратили на Чеврнтију са задатком да штите десни бок Прве армије у случају да непријатељ крене на њих из Шашинаца или Митровице. На обали мртви српски војници, у рововима Аустријанци. Њима је почео да смета несносан смрад лешева и отруле крви, те су преко ,,парламентара” (начин комуникације између зараћених страна) затражили примирје док се лешеви не уклоне и посахрањују. Српска команда је пристала под условом да доведу свештеника да опоји мртве. Јаковљевић нам надахнуто, са пуно емоција представља ову надреалну сцену:

,,Угледасмо дугачку поворку кола како лагано иде у нашем правцу… На челним колима седе неки људи и држе бео барјак на коме се види црвени крст  (…)  Војници пришли уз насип и кроз израслу траву посматрају. Колона се лагано примиче. Поред тераоца на челним колима видимо црну прилику свештеника са епитрахиљем око врата. Повремено засја сунчев одбљесак са златног крста у његовој руци. Већ су близу, и голим оком се виде. Разазнајемо мештане у колима и неколико војника без оружја. Забезекнути посматрамо светао крст, тај симбол вечне трагедије људске. Војницима је овладало тихо, побожно расположење…

Кола се зауставише иза аустријских ровова. Свештеник сиђе први, остали за њим. Онда он пође лаганим кораком, сам, држећи испред себе крст. Пређе ровове, обазре се неодлучно лево и десно, прође између мртвих и приближи се обали. Онако осамљен, у црној дугој мантији личио је на неког светитеља са старих икона. Окрете се нама, па широким покретом руке учини крст и тада до нас допре неки тајанствени подземни глас:

‘Благословен јеси Господи научимсја оправданијем твојим’.

Војници скидоше капе, прекрстише се и као по команди, дигоше се сви. Као бедем, остадоше на насипу у ставу мирно… Гледали су нетремице у свештеника, а уста им отворена, као да гутају речи…

Наједном се дигоше и војници из аустријских ровова, отприлике један вод. Били су без оружја и поврстани у једној линји. Одају смерно почаст својим жртвама. Стајали су тако отворено једна према другој две непријатељске војске. И та доброћудна лица сељака молила су се једном Богу; да би позивајући истог тог Бога, опет пуцали једни на друге. Свештеник је дизао руке ка небу. Војници приклонише главе тихо шапућући молитву.

‘Вјечни покој подажд Господи погибшим за вјеру и отечество!’

Седа старина у епитрахиљу пође лагано између мртвих, шкропећи их вином. Војници га прате погледом, старајући се да упознају мртве. Јер тамо су њихови рођаци, браћа, другови… И никад их више неће видети.

Потамнеле и угасле очи њихове зуре у даљину, а тела су укочена за вечни покој. У једнога укрућена рука, уздигнута високо, са стиснутом песницом. Ваљда последњи вапај… Или опомена живима.

Свештеник се врати и отпева последње Вјачнаја памјат…

Многи су од наших рукавом брисали сузе. Онда мештани с друге стране приђоше и однеше мртве на кола. Трпали су их једне изнад других.

Сунце је било при заходу када колона лагано крете, праћена јатом црних гавранова.

Војници сиђоше у заклон. Само је остао трубач, и он одсвира војнички посмртни марш.“

Тимочка дивизија је претрпела страховит пораз: према аустроугарским војним извештајима, које су сутрадан објавиле све новине у Двојној монархији, заробљено је скоро пет хиљада српских војника: цео Тринаести пешадијски пук „Хајдук Вељко“ (без команданта, 23 официра и једне чете која је била стража дивизијског штаба), седма чета Петнаестог пука, понтонирски полубатаљон, 12 митраљеза и једна пољска батерија са три топа. Искруљев је интервјуишући вишег официра сазнао непотпуне податке, било је 4.800 заробљених (62 официра, 10 митраљеза и 4 топа), 600 до 700 удављених и 500 – 600 погинулих у борби. Заробљеници су ујутру 7. септембра сабрани у Шашинцима, да би сутрадан били транспортовани у Руму, одакле ће мањи део њих бити пребачени у Ср. Митровицу а остатак у тек формиран логор Нађмеђер (данас Велики Међер у југозападној Словачкој).

Сутрадан после катастрофе на Легету широм Аустроугарске је слављена победа над српском војском. После повлачења Прве српске армије 14. септембра, повратак аустроугарских власти у Срем праћен је страховитим терором. Због помагању српској војсци у селу Лаћарак заведена је висока новчана глоба; неколико грађана Митровице српске народности стрељано је под оптужбом да су помагали српској војсци. Аустроугарска казнена експедиција је запалила цело село Шашинце, а мештане протерао у Руму и Ириг. Мађарски хусари су завели терор у Јарку, где су запалили 286 кућа, а већину мушког становништва интернирали су по логорима широм монархије. За одмазду због помагања српској војсци, изражавања симпатија, разних облика подршке и нелојалног понашања према монархији током септембра и октобра страдала су следећа места у Срему: Батајница, Кленак, Платичево, Грабовци, Бешка, Бољевци, Јаково, Сурчин, Шашинци, Јарак, Добановци, Угиновци, Попинци, Пећинци, Буђановци, Војка, Стари Бановци, Земун, Купиново, Ашања, Голубинци, Доњи Товарник и Шимановци. Спаљиване су куће виђенијих Срба, школе и цркве, а манастир Фенек је претворен у шталу за једну коњичку бригаду.

Споменик јунацима са Легета

Праве губитке Тимочке дивизије првог позива никада нећемо сазнати, стога се држимо процена. Савременици и учесници битке процењују да је на пољу Легету живот изгубило између 800 и 1.000 момака. Први споменик на месту њихове погибије подигле су аустријске власти 1917. године, у облику скромног дрвеног крста, високог метар и постављеног на постољу од зидног камена. Са  северне стране на крсту је на немачком језику писало: ,,У спомен палим јунацима у битки на Легету”, док је на јужној страни крста био ћирилични натпис: ,,Овде почива 800 непријатељских јунака из битке на Легету“. Осам година после великог страдања Љубомир Стајић иу Сремске Митровице покренуо је иницијативу за подизање трајног споменика на месту битке. Објавио је текст у листу „Србија“ под насловом ,,Заборављени гробови” који је подсетио да ,,на обалама Саве, на пољу Легет леже кости хероја, који су били први весници Србинове. Подигнимо им споменик какав доликује таквим јунацима. Народ који не зна поштовати такве људе не вреди да постоји.”

Октобра те 1922. године Соколско друштво из Семске Митровице покренуло је акцију за прикупљање новца за подизање споменика. Одзив јавности био је изнад сваког очекивања, па је споменик откривен 23. септембра 1923. године. Свечаној церемонији, уз службу Божју, присуствовало је мноштво домаћег света, и гостију из Срема, Мачве и Тимочке крајине. Споменик је висок 8 метара, саграђен од армираног бетона и опеке, малтерисан и обојен у бело. Састоји се из четвртасте базе на којој лежи призма, на коју се наставља пирамида, у форми скраћеног обелиска. Испод споменика има пет гробница. На сремскомитровачком православном гробљу сахрањено је одмах после битке 250 српских војника, док су на гробљу у Руми покопани помрли српски рањеници лечени у румској болници.

Епилог

Ужаснута страшним поразом српски политички и војни кругови тражили су казну за кривца. Како то у сличним приликама бива, кривица и љага није могла да падне на неког из високе полититике или на високог штабног официра, цех је морао да плати оперативни командант. Непосредно после изгубљене битке генерал Кондић је смењен, а на његово место доведен је Воја Живановић. Против Кондића поведен је кривични поступак и 1915. године осуђен је на годину дана затвора. Како прилике нису биле погодне да генерал издржава казну док је земља у смртној опасности, он је пензионисан и случај је стављен на мировање. По завршетку рата генерал Кондић је уложио жалбу на пресуду, а ново суђење је почело 1922. додине, а исказе пред судом дали су бројни високи официри као напр. двојица војвода, Степа Степановић и Живојин Мишић. Жалбени поступак трајао је до 1927. године, када је генерал Владимир Кондић ослобођен оптужбе за кривицу за тежак пораз на Легету.

Основни узроци пораза представљени су у претходним редовима овог текста, али да их поновимо: српски официрски кадар није имао ратних искустава са форсирањем великих река као што је Сава; нестручан кадар, тек приучен који никада није служио у понтоњерији; катастрофално стање мостовног трена дивизије; слаб и развучен мостобран; застој у слању трупа на сремску страну; прекинуто снабдевање муницијом током поподнева; руске пушке су правиле невоље јер војска није знала да их користи. Било је још несрећних и неспретних чинилаца, али је поднаредник водник Драгиша Стојадиновић, сведочећи на суду, изрекао пуну истину у једној реченици: ,,Главни кривац је наша сиротиња.” Ову тужбалицу требало би завршити констатацијом аутора Радована Срдића: ,,Заједничка борба са Савезницима имала је своју цену. На почетку непризната као партнер, без икаквог споразума или договора са Савезницима, Србија се могла само у рату, на бојном пољу доказати као равноправан партнер војнички и економски снажним државама и успоставити однос достојан поштовања.”

Овај текст је посвећен на пољу Легету палим Тимочанима, несрећницима који су се подавили у Сави и оним мученицима који су у заробљеништву доживели сав ужас логора Нађмеђер, њиховим угашеним очима и несрећним породицама и потомцима. Њихова жртва је највећи српски губитак за  један дан ратовања у целој крвавој деветстотина четрнаестој години. Питање сврсисходности њихове жртве овом приликом се не поставља, био је рат, а у рату често нема логике, нема судбине, само војничка срећа или несрећа. Док у августовско јутро палим свећу и штитим јој шакама пламен од плахог ветрића испред белог обелиска, ганут местом и догађајем који се на њему одиграо. На разбојишту сам, емоције су снажне, пулс убрзава, понестаде ми мисли и само понављам: „Вјечнаја памјат, вјечнаја памјат“. Зраци са истока ме пренуше и повратише снагу, те се присећам свега што сам о овом несрећном догађају читао и слушао. Сетих се како сам својим ученицима причао страшну причу о несрећној војсци Тимочана и ћудљивој реци Сави, о њиховој жртви коју Срби не смеју да се забораве или омаловаже.

Човек је механизам који се, ради самоодржања, избавља бежећи у нешто спасоносно, што му лечи тугу у души и што га теши. Падоше ми тако на памет речи аустријског пешадијског генерала Алфреда Крауса, победника на пољу легетском. Одан великогерманској идеји, војник са традицијом и од заната, Краус није имао никаквих симпатија према Србима, ни према, његовом синтагмом означеној „бедној Србији“, али је у својим сећањима увезаним у књигу „Узроци нашег пораза“ изнео у више наврата високо мишљење о српској војсци. Он је своје непријатеље из ,,бедне Србије” сматрао најбољим ратницима од свих својих непријатеља… Са њиме је ратовао на Церу, код Шапца и Уба, у Срему и у Колубарској бици, па у операцијама за освајање Београда. Од њих је више пута бежао него што их је гонио. Могао је добро да одмери и упореди своје противнике, прошао је сва бојишта где је војевала војска његове црно – жуте монархије. Био је једно време на италијанском фронту, у чувеној бици код Капорета. Генерал Краус је овако образложио своју похвалу српском непријатељу:

„Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, за борбу мржњом и одушевљењем загрејани, они су нашим трупама много више мука задавали но Руси, Румуни и Италијани.“

Ако је за утеху!

Литература

Стеван Јаковљевић, Српска трилогија, Деветсточетрнаеста.

Радован Срдић, Битка на Легету, Ср. Митровица 2015.

Небојша Ђокић, Бранко Надовеза, Борбе на Сави и Дунаву 1914 – 1918. године, Београд 2020.

Бојана Бркановић, Страдање Срба у Срему 1914. године у огледалу српске штампе, завршни рад, Филозофски факултет Нови Сад 2018.

Сремска офанзива од 6 – 13. Септембра 1914. године, Дани који су потресли Срем и Шимановце, Ћирковић В. Ђорђе, 2018, електронски чланак.