Аутор: др Растислав Стојсављевић
Шри Ланка је држава на острву Цејлон које лежи у Индијском океану, југоисточно од Индије. Од Индијског полуострва одвојена је Манарским заливом и уским Палковим мореузом. Захвата површину од 65.610 km2 и има око 22 милиона становника.
Острво има веома повољан географски положај и кроз историју имало је важну улогу у саобраћају и трговини између источних и западних делова Азије. Још пре две хиљаде година уз обале Цејлона пристајале су кинеске џунке и бродови са Арабијског полуострва. Данас се у овим водама укрштају важни поморски путеви који воде за Суец, Кејптаун, Сингапур и Сиднеј.
Северна и северозападна обала веома је разуђена. Ту се налазе бројни заливи и лагуне, мања острва, пешчани спрудови и плићаци. Југозападна и јужна обала је ниска, пешчана и обрасла густом вегетацијом. Источна обала је слабо разуђена и огољена. Острво Цејлон је морем одвојени део Декана. То је заправо продужетак Западних Гата, који је са копном спојен подводним гребеном, са којег се издиже низ острва и коралних спрудова. Тај низ острваца назива се Адамов мост. Средином острва пружа се пространа и ниска висораван која је изграђена од архајских стена. Ова висораван благо је заталасана, па има изглед брежуљкастог терена. Са висоравни подижу се усамљени планински врхови Пидуруталагала и Адамов врх или Саманалаканда. У приобалном делу пружају се простране равнице.
Клима је тропско-монсунска. Током читаве године температура је иста (25 до 27оС). Падавине доносе и летњи (мај–јул) и зимски монсуни (октобар–децембар). Источни део острва за време летњег монсуна, када у западном делу бесне олује и падају кише, има мирно време и сушан период. За време зимског монсуна ситуација је обрнута. Тада западни део острва има сув период, а источни кишан. Планинска баријера на средини острва спречава монсуне да у исто време завладају читавим острвом. Падавине опадају од југозапада ка североистоку. Просечна годишња количина падавина на југоистоку прелази 5000 mm, а на североистоку једва достиже 1000 mm.
Реку су богате водом само током кишног периода. Све извиру на средишњој висоравни, одакле на све стране теку према мору. Речна мрежа је веома густа, али реке имају кратак ток. Најзначајније реке су Махавели, Калу, Мадуру и Меник.
Најважнија природна богатства Шри Ланке су продуктивно земљиште, повољна клима и море богато рибом. Од рудног блага острво има мања налазишта драгог камења (рубини, сафири, топази, берили), титана, торијума, графита и урана. Уз обале се добија со.
Острво је имало бурну прошлост. Често су се смењивали периоди стране доминације и владавине домаћих краљева. После Арапа острвом су у 16. веку загосподарили Португалци, који 1505. године почињу да подижу своја утврђења у југозападном делу острва. Португалце су 1658. године потиснули Холанђани, који владају све до 1796. године, када острво освајају Британци. Под британском колонијалном управом острво остаје све до стицања независности 1948. године. Даљи развој државе обележен је етничким и верским сукобима између већинских будистичких Сингала и мањинских хиндуистичких Тамила, насељених на североистоку острва. Сукоби су избили 1956. године због увођења сингалског језика као службеног, а од 1983. године су настављени због сепаратистичких тежњи Тамила, који желе да североисточни део острва припоје индијској савезној држави Тамил Наду, где исто живе Тамили. Године 1972. Цејлон је узео данашње име државе (Шри Ланка), која је по државном уређењу република.
Југозападна обала је регија интензивне земљорадње. Уз обале су плантаже кокосових ораха, затим према унутрашњости долазе плантаже каучука, а у планинској зони чаја и кафе. По речним долинама гаји се пиринач и кукуруз. Центар ове регије је Коломбо, који је најзначајнији индустријски центар острва и највећа лука. Са околним градовима (Дехивала или Коте, Моратува, Хомагамаји и др.) чини урбану агломерацију. У Коломбу је развијена текстилна, гумарска, дуванска, кожна и прехрамбена индустрија. У близини града је мања железара и рафинерија нафте. Модерна лука је подигнута уз велике напоре, јер је требало морско дно продубити. У луци постоје суви докови за ремонт бродова. На самом југозападу острва налази се град Гале. У њему је развијена прехрамбена (јестиво уље) и грађевинска индустрија (цемент). Око овог града гаји се цимет и бибер, а врши се и експлоатација торијумове руде.
Средишња планинска регија карактеристична је по брежуљкастом терену који прекривају плантаже чаја, кафе и банана. Становници ове регије су хиндуистички Тамили, које су Британци у новије време доселили као радну снагу на плантажама. У северној подгорини налази се главни центар ове регије – град Канди, који је у прошлости био престоница домаћих краљева. Данас је то религиозни центар будизма. У јужној подгорини налази се град Ратнапура са развијеном хемијском, кожном и индустријом папира.
Источна обала је сувља и слабије насељена регија. Становништво чине „аутохтони Тамили” који се због своје веома старе имиграције сматрају староседеоцима. Ова регија производи пиринач, уљарице и дуван. Главни центар је лука Тринкомали, која лежи у пространом Кодијарском заливу. Све до 1957. године лука је била главно сидриште британске флоте у овом делу Индијског океана. Северно од града врши се мања експлоатација титана. У залеђини источне обале налазе се велики комплекси шума.
Северна обала је такође насељена „аутохтоним Тамилима”. Главни центар ове регије је Џафна. Град лежи на истуреном полуострву уз Палков мореуз. Раније је ту било седиште холандске колонијалне управе. Лука има слаб саобраћај јер је Адамов мост тешко проходан за бродове, па они радије опловљавају острво. Главне културе су пиринач и дуван. Јужније од Џафне је град Парантан, највећи центар хемијске индустрије на острву.
Анарадапура је град који лежи 250 km од Коломба. Био је прва престоница основана у IV веку пре нове ере. Према сингалешком будистичком летопису, Махавамси, град је служио као пример за градњу. У самом граду су биле саграђене болнице, хостели и одвојена гробља за ниске и високе касте. Резервоари са водом су снабдевали становништво.
Анарадапура је била главни град око 1400 година (од IV века пре нове ере до X века наше ере) и на крају је потпала под власт Јужне Индије. Град је тада био напуштен, међутим споменици су још увек ту да се посете. Њени импресивни остаци су били откривени почетком XIX века и од тада се рестаурирају. Простиру се западно и северно од модерног града Анарадапуре.
Свето дрво Бо је најсветија знаменитост града, а израсло је од младице дрвета под којим је седео Буда када је достигао просветљење. За најстарији од многобројних храмова, Тупарама дагобу, верује се да чува Будину десну кључну кост. Џетаванарама дагоба је највећа преостала грађевина, некада је можда била висока 100 m, а према проценама у њој је било смештено 3000 монаха. Постоји и музеј који би требало обићи у коме се налазе два добро очувана базена који су били кориштени од стране монаха за ритуална купања и огромни резервоари за воду направљени да би осигурали наводњавање пиринча.
Сигирија је спектакуларна стена – тврђава, неосвојена утврда, манастирско склониште, али и уметничка галерија у стени која се налази у самој џунгли. Саградио ју је у V веку краљ Kaсијапa да одбије страх од напада. Налази се на врху стене високе 200 m одакле се пружа фантастичан поглед на околину, нижи терен у коме се налазе прелепо уређене баште са воденим површинама. Светски познате фреске насликане на стени датирају из V века, а имају мотиве девојака, нимфи или божанских бића. Најпознатија је фреска „Девојка златне коже”. Не чуди, с тога, много зашто је Сигирија једно од осам локалитета на Шри Ланки које су као светска баштина под заштитом УНЕСКО-а.
Дамбула се налази у близини Сигирије и представља веома велики стеновити масив у ком се налази храм из I века пре нове ере. Пећине су пружaле склониште краљу у току његовог четрнаестогодишњег изгнанства из Анaрадапуре док су њoм владали Индијци. Тада је наредио да се направе огромни симболи будизма као и слика Буде у једној од пећина. У првој пећини се налази статуа Буде висока 14 m која је уклесана у стени. У другој пећини, која је највећа и најлепша, налази се ни мање ни више него 150 статуа божанстава у природној величини као и мноштво фрески Буде и гравура у камену. Ове фреске настале су у периоду од XV до XVIII века. Таваница је прекривен сликама са догађајима из живота Сингала, које су насликане веома живописним бојама.
Најпознатији будистички храм на острву је Храм Будиног зуба. Према шриланканској легенди, када је Буда преминуо, његово тело је кремирано у граду Кусхинагар (данас је овај град познато ходочасно место) у Индији. Верује се да је током кремације украден Будин очњак који је касније предат једном од индијских краљева као знак поштовања. Зуб је постао културно наслеђе и чуван је у граду Пури који се налази на источној обали Индије. Како је време пролазило континентом се раширила легенда да ко поседује зуб је одабран да влада светом. Многи ратови су уследили и сваки индијски краљ (важно је напоменути да је Индија у то време имала велики број краљева и владара) је желео Будин зуб за себе. Поједини краљеви, у чије је руке доспевао Будин зуб, дословно су постајали опседнути овом реликвијом. Било је и оних владара који су веровали да би било најбоље да се зуб уништи. Напослетку, реликвија је завршила у рукама краља Гуасеве. Пошто је његово краљевство било под опсадом због поседовања зуба, краљ Гуасева је одлучио да реликвију пошаље заједно са својом кћерком, принцезом Хемамали и њеним мужем, принцем Дантаом, ван града. Легенда каже да је принцеза Хемамали сакрила Будин зуб у својој коси и пренела га на Шри Ланку. Од те ноћи се верује да је управо Шри Ланка одабрана, као чисто тло, за ширење и проповедење будизма следећих 2500 година. Млади краљевски пар је дочекан са великом радошћу на Шри Ланки, а Будин зуб је био постављен у ново изграђено светилиште. Од момента када је Будин зуб донет на Шри Ланку, ова земља је била под константном опсадом. Индијски краљеви су чак плаћали португалским колонијалистима да им са Шри Ланке донесу реликвију. Знајући за овакве планове шриланкански краљ је одлучио да Будин зуб стално премешта из града у град. У сваки град у који је донесен Будин зуб било је изграђено ново светилиште у којем би се реликвија чувала. Ово је разлог из ког освајачи никада нису могли да знају у ком се граду реликвија тачно налази. На крају, Будин зуб је донет у Кенди, где се и данас налази, у предивном храму Будиног зуба.
Златни храм је још један импресиван објекат. Саграђен је у првом веку п.н.е. Овај храм је представљао центар бројних будистичких ходочашћа више од двадесет векова. Храм се састоји из пет пећина и 157 статуа Буде рађених у различитим величинама, позама и формама. Најистакнутија статуа Буде висока је 15 метара. Плафон унутар храма је прекривен муралима који су стари преко 2000 година, а осликавају Будин живот. Мурали покривају површину од 2100 m2. Посетиоци би такође требало да обрате пажњу на фреске које су рађене у традиционалним шриланканским бојама. Иако су фреске осликане пре више од 20 векова, боје су и даље јако интензивне.
Пидурангала Вихара је храм који је направљен од камена, а налази се само пар километара од древног града Сигирије и чувене Лавље стене коју посећује хиљаде туриста сваке године. Пидурангала је место које туристи мање посећују јер је сам храм мањи од Лавље стане, а и захтевније је за пењање. Настао је вулканском активношћу.
Ово острво и држава се називају „сузом Индије” јер обликом подсећа на кап сузе. Повезана је са својим северним суседом који на ово острво утиче културно, привредно и саобраћајно.
Остави коментар