Српска Атина некад и сад

СРПСКА АТИНА НЕКАД И САД

Аутор: Јованка Симић, новинар

     Најпре су га назвали Рацка Варош, затим је преименован у Петроварадински Шанац. Име Нови Сад (Неопланта, на латинском језику) датира из 1748. године пошто су представници града хабзбуршкој царици Марији Терезији повељу слободног града платили са 80.000 рајнских форинти, што је у то време била огромна сума. Стотинак година доцније, у време градоначелника Светозара Милетића, уврежио се још један назив – Српска Атина. То је и данас друго име Новог Сада.

     Заслуге за то друго име припадају Његошевој улици, гостионици „Бела лађа”, Милетићу и његовом пријатељу, занатлији Стевану Јелинићу Ћебенди. Педантни хроничари забележили су да је у „Лађи”, у другој половини 19. века, столовала српска елита. Неретко су ту доношене и важне одлуке.

     Током једне такве вечеринке, Нови Сад је „прекрштен” у Српску Атину, а „кум” је био новосадски занатлија Стеван Јелинић Ћебенда. У књизи Матичиних чланова, уз његово име пише да је био „арендатор”. Као ватрени присталица народњака, он је у „Лађи” често седео у друштву Милетића, тадашњег градоначелника Новог Сада и вође Српског народног покрета. У једном таквом разговору Ћебенда је, верује се, упоредио новосадску варош са Атином због мноштва културних знамења, а Милетићу је то поређење врло мило било.

     – Добро кажеш, права је српска Атиница – додао је, прича се, градоначелник Милетић.

     Ту анегдоту Новосађани преносе из века у век, а писани траг да је баш тако и било оставио је једино Љубомир Лотић, књижевник и дугогодишњи службеник Матице српске. У фусноти чланка „Споменици новосадске трговачке омладине 1902–1932” Лотић је навео да га трагање за пореклом надимка Српска Атина  довело до професора и функционера Матице српске Милана А. Јовановића Бабе. Од њега је Лотић сазнао да је надимак потекао од Милетићевих присталица, а открио му је чак и име „кума” –  Новосађанина Стевана Јелинића Ћебенде.

     Да ли се Нови Сад баш те вечери закитио именом Српска Атина, или су га виђенији Срби и раније понекад тако називали, није од пресудног значаја било ни Милетићевим ни Ћебендиним савременицима, ни нама данас, као што неће бити ни будућим Новосађанима.

     Битније је знати да је поређење са античком Атином Нови Сад понео потпуно заслужено, јер у 19. веку није био само  културни, политички и друштвени центар српског народа, него средиште целокупног Српства. Треба подсетити да је Атина свој највећи процват имала када је Грчка била слободна држава, а Нови Сад је надимак Српска Атина стекао под туђом влашћу, када Срби нису имали сопствену државу, а народ је свом снагом настојао да очува националну свест.

     У тадашњем Новом Саду у политичком смислу најзначајнији је био Народни покрет који је предводио др Светозар Милетић. Његов лист „Застава” имао је јак утицај на јавно мњење не само међу Србима у Угарској, већ и у свим српским земљама.

     Почетком 19. века, српски просветитељ и реформатор нашег правописа Вук Стефановић Караџић рекао је да је Нови Сад „највеће српско опшчество на свијету”, а Јован Скерлић је забележио да се у Новом Саду „тада писало и мислило за цео српски народ”. Србија је тада била под туђинском влашћу, а Нови Сад средиште националног идентитета, развоја политичке и културне мисли и највећи град настањен Србима. Новосадска варош је 1820. године имала више од 20.000 душа, од којих су две трећине били Срби, а Београд је тај број достигао тек после 1853. године.

    Дакле, темељи Новог Сада – духовни, културни и политички, постављени су у првој половини 19. века, па је назив Српска Атина сасвим природно, на тим темељима, изникао у другој половини тог столећа.

     Много детаља из историје сведочи о културној и политичкој  снази Срба тадашњег Новог Сада: 1703. године у порти Цркве Светог Ђорђа већ је постојала основна школа коју је водио мештар Сава, а 1741. владика Висарион Павловић подиже школу (данашња Јовина гимназија). Књиге су у гимназију донете из Русије, па је она радила са ослонцем на програме Кијевске духовне академије. Кључни човек Новосадске гимназије био је Дионисије Новаковић, једини Србин који је завршио академију у Кијеву.

    Не треба заборавити да је Емануил Јанковић у Новом Саду настојао да отвори српску штампарију. Како није добио дозволу, он је 1790. отворио немачко-француску књижару. Његове књиге на француском и немачком језику имале су купце, што говори о високом образовном степену тадашњих Новосађана.

     Српска читаоница у Новом Саду основана је 1845. године. Град су походиле и путујуће позоришне трупе, махом из Немачке, а 1815. године Јоаким Вујић је овде доживео праве овације са представом „Карађорђе, вожд српски”.

     Српско народно позориште настало је 1861. године, а неколико година касније, када је гостовало у Београду, кнез Михаило био је одушевљен новосадским глумцима. Позвао је  Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стални театар попут новосадског. Прихватајући позив као част и изазов, управник Ђорђевић са собом одводи и половину новосадског ансамбла. Седам година после настанка СНП, у Београду је заживело Народно позориште.

    Српско народно позориште у Новом Саду наставило је да ниже своје плодоносне деценије. Славу овог театра проносили су Димитрије и Драгиња Ружић, Лаза Телечки, Пера Добриновић, Драга Спасић, Милка Гргурова, Стеван Шалајић, Стеван Баја Гардиновачки, Мира Бањац, Гордана Ђурђевић Димић, Миодраг Петровић…

    Најважнији  догађај било је пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад 1864. године. Најстарија српска културна институција новог века, кошница српског памћења и културе, основана је 1826. године. Идеја о пресељењу  била је одважна, далековида и спасоносна у тадашњем историјско-угарском раму, нимало повољном по наше сународнике.

    Пошто је Беч укинуо Војводство Србија 1860. године, Срби су се суочили са слабљењем свог значаја у Пешти. Зато, када је 1864. године дозрела одлука да се из расејања Матица „пошаље кући”, Нови Сад се природно наметнуо као нова адреса. Био је најважније српско културно средиште, тада много јаче од Београда. Матица српска већ 154 године „станује” у Новом Саду, живи и развија се негујући под својим окриљем часопис „Летопис Матице српске” (1824), најстарији у Европи, као и Галерију и Библиотеку Матице српске.

     Треба подсетити да су својом борбом за статус и слободу пречанских Срба, Нови Сад,односно Српску Атину, обележили  великани попут Јована Јовановића Змаја, Михајла Полит-Десанчића, Лазе Костића, Јаше Томића и, наравно, Светозара Милетића.

    Милетић (1826–1901), адвокат и новинар, био је највећи политичар код Срба у 19. веку. Дана 20. марта 1861. постао је градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић је прогласио српски језик званичним и укинуо немачку реалку.

    Мада је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада суспендовала је Милетића 1862. године. Те године био је и председник Српске читаонице, а дао је и битан допринос основању Српског народног позоришта. Други мандат градоначелника добио је 1867. године.

     Због свега наведеног, разумљиво је да је баш народном  трибуну првом на ум пало да за Нови Сад смисли нежно име Српска Атиница. Све то заједно било је део великог сна о коначном спајању српских крајева северно од Саве и Дунава са мајчицом  Србијом. Сан је досањан управо у Новом Саду, на Великој народној скупштини одржаној 25. новембра 1918. године. На том историјском заседању Бачка, Банат и Барања неопозиво су се припојили Краљевини Србији. Срем је то урадио дан раније, на скупштини у Руми.

     Из тих здравих темеља, постављених и учвршћених у 19. веку, сасвим природно и заслужено Нови Сад (Српска Атина)закитио се пре две године титулом Европска престоница културе 2021. године. Уз све благодети које та титула носи, можда је ово и повод да се у знак сећања на културни процват Новог Сада у претпрошлом столећу, гостионица „Бела лађа” у Његошевој улици, у којој је сковано име Српска Атина – обнови.

    У 20. веку, наиме, „Лађа” је изгубила значај, а потом и намену – најпре је у њој било смештено јавно купатило, затим куплерај, па низ предузећа и, на крају градска инспекција. Последњих година зграда је празна и оронула.

Литература :

Споменици новосадске трговачке омладине 1902–1932, ур. Љубомир Лотић, Нови Сад, 1933.

Ђорђе М.Србуловић, Кратка историја Новог Сада, Нови Сад, 2000.

Чедомир Попов, Јелена Попов, Аутономија Војводине, српско питање, Сремски Карловци, 2000.

ФОТО : Интернет страница Нови Сад, старе слике