Аутор: Проф. др Горан Васин
Карловачка митрoполија је током 19. века прошла кроз периоде трзавица, успона, великих изазова који су по својој суштини симболисали историју Срба у Монархији у целости. Није било значајнијег догађаја да се није рефлектовао на историју Митрополије и на функционисање црквених елита Срба у Монархији. Почетак 19. века, посебно је значајан у том погледу и у великој мери се рефлектовао на каснија дешавања у Митрополији. Четири и по деценије, колико је митрполит Стефан Стратимировић управљао црквом 1790–1836, није прошло без проблема. Питање језичке реформе Вука Караџића у периоду 1813–1825, затим питање далматинске епархије, избора нових епископа, код митрополита нису биле непремостиве препреке иако је у позним годинама у црквеној управи чинио известан број грешака организационе природе (именовање Лукијана Мушицког за горњокарловачког владику и томе слично).
Избор Стефана Станковића за митрополита јануара 1837. године унео је извесну живост у митрополијске послове. По природи благ и уздржан Станковић је покушавао да у времену нарастајућих националних тензија и нерешеног питања са Румунима који су захтевали црквену самосталност, избори што јачу позицију за Митрополију, нађе начина да сачува цркву, њен положај и имовину. Он је доста тактично и релативно обазриво предлагао попуњавање епископских катедри млађим и енергичнијим кандидатима за владике Платоном Атанацковићем, Пантелејмоном Живковићем. Његова смрт 1841, на место Карловачког митрополита довела је владику вршачког (раније и далматинског) Јосифа Рајачића (1842). Његова аутократска природа и често изразито сујетно управљање црквеним пословима имало је доста последица по односе у епископату. Са друге стране на тај начин Рајачић је успевао да на Угарском сабору и касније током ратних дешавања 1848–1849, изгради себе као незаобилазан фактор у решавању црквених и политичких проблема. Свакако он је био један од највећих Карловачких првојерарха од оснивања митрополије 1708. Српска црквена елита од почетка 18. века до средине 19. века имала је пресудну улогу у политичким дешавањима српског пречанског друштва. Њена власт и утицај били су немерљиви до 1779, а у деценијама после тога до 1861. црквена елита остаје незаобилазан фактор свих дешавања. Стога је место Карловачке митрополије и њених првојерарха од прворазредног значаја за постојање и опстајање Срба у Хабзбуршкој монархији у поменутом периоду.
Током дуже од века српска јерархија је до Револуције 1848. била суштински гарант, ослонац и чувар српских Привилегија и институција која је симболисала Србе у Монархији. Ратови 1716–1718, 1737–1739, 1788–1791, 1792–1815, које је водила Царевина, потом Аустријска управа Србијом 1718–1739, Први и Други српски устанак 1804–1815, само су делови мозаика који је Црква у Монархији пролазила, одговарајући изборима најбољих епископа као што су Павле Ненадовић, Мојсије Путник и Стефан Стратимировић за митрополите у најтежим тренуцима или хватањем духа времена у процесима барокизације и отварања школа у Митрополији од друге половине 18. века.
Револуција 1848–1849 значајна је прекретница у историји Карловачке митрополије. Проглашење Јосифа Рајачића за српског патријарха, потом српско-мађарски рат, уништавање дела имовине посебно у богатој бачкој епархији, трзавице у епископату на релацији епископ Платон Атанацковић и патријарх Рајачић, доводе до прве веће озбиљније кризе коју ће решавати махом својим личним ауторитетом и помогнут државним властима, сам патријарх. После Револуције све до Благовештенског сабора 1861. Рајачићев ауторитет био је велик. На махове превелик, што се видело на самом Сабору. После његове смрти исте године настао је вакум, после кога настаје најдубља криза у дугом трајању Карловачке митрополије. Српско-српски сукоб Цркве са либералима (1864–1912) уништио је српско национално јединство до те мере да се са правом може говорити о постепеном нестајању Срба у Угарској у освит Великог рата. Јерархија и политичка елита нису успели да се врате на пут који су зацртали претходници у 18. и првој половини 19. века.
Остави коментар