Српска елита и Француска – наде и очекивања (1894–1914)

Српска елита и Француска – наде и очекивања (1894–1914)

Аутор:  др Александра Колаковић, научни сарадник

Српски интелектуалци крајем 19. и почетком 20. века, свесни сложености међународних односа и положаја Србије, у својим брошурама и књигама разматрали су питања од виталног значаја за даљи развој српске државе. Историја Србије на почетку 20. века обележена је сукобом Аустроугарске и Србије, што се одразило и на ставове српске елите. Српско национално питање, односно коначно решавање Источног питања и одупирање аустроугарским притисцима, било је кључно за српску државу, као и српски народ који је живео на простору Османског царства и Хабзбуршке монархије. Текстови објављивани у српској штампи, брошуре и књиге отварали су простор за полемике. Односи Србије са великим силама у склопу решавања српског питања, били су тема не само састанака политичара и државника, већ и пријатељске размене мишљења интелектуалаца. Школовање у иностранству, коришћење стране литературе и одржавање контаката и веза са средином образовања, обликовало је ставове српских интелектуалаца. Са развојем српске штампе и превођењем текстова, брошура и књига са француског на српски језик, текстови најпознатијих француских књижевника, научника и политичара постали су доступни ширим слојевима образованог српства. Писана реч као средство комуникације и размене идеја између француских писаца и српских читалаца утицала је на слику Француске међу Србима, као и дефинисање очекивања Србије од њене политике према Балкану.

Францускa литературa о Османском царству, Босни и Херцеговини и Аустроугарској, а посебно дела општег политичког карактера, постали су путоказ за решавање проблема у којима су се нашли Србија и српски народ. Француски листови La Revue bleue, Le Journal des debats и La Revue des Deux Mondes уз француске дневне листове Le Figaro и Le Matin, редовно су читани у круговима високих државних функционера, финансијера, научника и публициста широм Европе, дакле, и међу српском елитом. Најзначајнији и најинтересантнији текстови из поменутих престижних часописа и листова превођени су и штампани у српским часописима или као одвојене брошуре. Понекад су их пратили коментари или текстови српских интелектуалаца. Француски став о актуелним догађајима, појавама и процесима међународних односа, анализиран је од стране српских интелектуалаца и државника посебно у оквиру два кључна часописа епохе: Дела и Српског књижевног гласника. У својим текстовима, као и у дипломатској преписци, српски интелектуалаци презентовали су и своја очекивања од Француске.

Километрима удаљена од Србије, Француска није директно и судбински, заинтересована за питање Балкана. Ипак, крајем 19. века, промена српске спољне политике, покушај да се направи отклон од Аустроугарске и склапање Француско-руског споразума (1893. године) утицали су да се појача интересовање и код Француза и код Срба. Српска елита окренула се анализи односа према великим силама, пре свега онима на Западу, тј. Француској и дефинисању својих очекивања. Прва манифестација односа српске елите према Француској видљива је на примеру званичног ступања на снагу Француско-руског споразума 1894. године. Радикалски кругови, везани за Русију и истовремено повезани са француским радикалима, дочекали су са великим одушевљењем поменуте вести. Припадници српске елите, блиски режиму династије Обреновић нису са истим одушевљењем дочекали склапање овог споразума, као што су радикали, који су већ од раније били повезани са француским радикалима. Албер Мале је већ након својих првих сусрета са Андром Николићем и Милованом Миловановићем у Србији записао за своје пријатеље радикале: „Ти људи су страсно везани за све што је француско мада су истовремено и страсни родољуби“.

Како се крајем 19. века назирао крај османске власти над европским поседима, ослушкивање мисли француских интелектуалаца и Француске о овом питању актуелне су међу Србима. Представници српске културне и политичке елите показали су посебно интересовање да српском читаоцу презентују француски став о Источном питању, од чијег решења „зависи правац даљег народног развића“. Актуелна питања међународних односа и формирање блокова сила, као и национално питање на Балкану и положај Србије и Срба била су у средишту интересовања интелектуалаца. Питања „Европске Турске“, територија Старе Србије и Македоније, Босне и Херцеговине, као и француска слика о Србији и Србима у француској штампи и публикацијама постале су важне српским интелектуалцима у циљу дефинисања српских националних циљева и откривања путева реализовања српских интереса. Група српских интелектуалаца окупљених око Српског књижевног гласника, захваљујући делима француских писаца, као и самосталним анализама, постала је свесна „цивилизаторске мисије“ Аустроугарске на Балкану крајем 19. и почетком 20. века. Француска литература и извештаји француских аутора, поред формирања ставова у француској јавности, дакле, дефинисали су и очекивања српске елите од Француске.

Велика очекивања од француско-руског споразума манифестована су и праћењем одређених француских аутора који су говорили у прилог подршци поменутог савеза словенским народима. На страницама Дела,  насталог у оквиру српске елите блиске Радикалној странци, склапање француско-руског споразума пропраћено је са одушевљењем и закључком да је европска равнотежа повраћена. Књига Шарла Лоазоа La Balkan Slave et la crise autrichienne (Балкански словени и аустријска криза) из 1898. године била је веома запажена међу Србима и достигла је висок ниво читаности међу српском елитом. Са посебном пажњом проучавани су Лоазоови ставови у питањима домета француско-руског споразума. Лоазо француско-руској политици пребацује да занемарује европски Исток и на њему словенске народе, које би требало да „помаже у њиховим праведним, националним аспирацијама“. Његово стваралаштво будило је мишљења у Србији да се изношење српског питања на европску сцену и његово решавање може реализовати помоћу француско-руског споразума. У круговима српске елите приближавање Француске и Русије схваћено је идеалистички, што је повезано са међународним положајем Србије крајем 19. и почетком 20. века.

Све до доласка Стојана Новаковића на чело српске владе 1895. године преовлађивала је аустрофилска струја у спољној политици Србије. Поменуто је утицало да ближе повезивање Француске и Србије буде имагинарна мисао за један део српског друштва. Стојан Новаковић у циљу спољнотрговинског осамостаљивања и финансијског опоравка Србије, као и ослобађања зависности од Аустроугарске, увиђа  значај Француске. Након што је образовао владу, Новаковић се поред ослањања на Русију, окренуо и Француској, као значајном чиниоцу придобијања подршке српским националним циљевима од стране великих сила. Као политичар конзервативне оријентације, Новаковић се прво определио за јачање привредних и финансијских веза са Француском. Истовремено, финансијско окретање Француској, по Новаковићевој замисли водило је и придобијању њене дипломатске, односно, политичке подршке. Крајем 19. века Србијом се све више дизао глас да се мора приближити другим европским земљама. Наведено је означило и дефинитиван раскид са Аустроугарском и комплетну спољнополитичку преоријентацију Србије. Поједини грађански писци, научници, публицисти, а и државници све одлучније заступали су став о потреби удаљавања од Аустроугарске. Појавила се потреба, а што је још важније и могућност да се Србија окрене другим силама: Русији и Француској, које су од 1894. године биле савезнице. Истовремено, српски интелектуалци истицали су и потребу споразумевања с балканским државама, као кључ даљег деловања и развитка Србије. Међутим, околности нису ишле на руку плановима српских политичара и државника с краја 19. века, јер ни Русија ни Француска, у складу са својим интересима и спољнополитичким плановима нису желеле покретање Источног питања. Очување суверенитета султанове власти, било је крајем 19. века опредељење руских и француских политичара, чак и онда када су се залагали за реформе и увиђали да османска власт неће још дуго трајати.

Иако је у Србији 1897. године на власт дошла влада Владана Ђорђевића и политика Србије враћена аустрофилском правцу, значајан део српске елите наставља потрагу за ослонцем Србије на некој од других европских сила. Посебан подстрек јачању веза Француске и Србије, као и истицању тезе о потреби чвршћег везивања и ослањања на Француску, давали су некадашњи српски студенти у Француској. Српски интелектуалци крајем 19. и почетком 20. века показали су тежњу да проникну у срж дипломатије једне велике силе као што је Француска. Два истакнута српска интелектуалца и некадашњи француски ђаци, Милутин Гарашанин и Милован Миловановић, крајем 19. (Гарашанин) и почетком 20. века (Миловановић) залагали су се за јаче повезивање Србије са Француском.

Активности Милутина Гарашанина, пре свега у последњим годинама његовог живота, као и Милована Миловановићева целокупна активност могу се посматрати и као прве манифестације јачања франкофилства од краја 19. века у Србији. О томе колика је Гарашанинова везаност за Француску говори и податак да се Алберу Малеу поверио како је приликом посете Светској изложби 1890. године осетио навалу поноса као да је Француз, јер је осетио француски опоравак након националног пораза у рату са Пруском. Гарашанин је сматрао да се иза сваког Србина „крије“ Француз. Као учесник Француско-пруског рата Гарашанин је изједначавао патњу, борбу и жртве које су Французи поднели због борбе за слободу, као и борбе за Алзас и Лорену, са онима које су Срби поднели у устанцима, стицању аутономије и независности. Албер Мале ословљава Миловановића са „мој друг Мило“ и писао је да „воли Француску“, као и да „розета Легије части никада боље место није нашла на грудима неког странца“. Везаност за француску културу и државу коју је Миловановић стекао током школовања, као и бројна познанства и пријатељства у француском друштву, одредили су државничке и политичке погледе српског интелектуалца. Гарашанин и Миловановић су своје франкофилство уградили и у ставове о Француској и српска очекивања да Француска политички, економски и културно подржи Србију. Њихове мисли следили су и чланови српске колоније у Паризу, међу којима су се посебно истицали Гргур Јакшић и Валтазар Богишић.

Истовремено, од почетка 20. века показивана је и посебна пажња приликом избора српских посланика у Паризу. Стојан Новаковић, Андра Николић, Михаило Вујић и Миленко Веснић били су српски посланици (амбасадори) у Паризу до Првог светског рата. Њихов ауторитет и способност, поред активности српске студентске колоније у Паризу, требало је да допринесу бољим односима са Француском. Овим угледање на француску цивилизацију и културу добија политичко-економску димензију. Међу припадницима српске елите, почетком 20. века готово да је постојала општа сагласност да је Француска битна за спољну политику Србије и решавање српског питања. Као српски посланик у Паризу 1900. године Стојан Новаковић је након првих политичких разговора које је тамо водио, а које су обухватале предају акредитива и аудијенцију код председника Француске и председника Владе Валдек-Русоа, стиче се утисак био разочаран. У свом извештају очајно је закључио  како из тих разговора „мало има шта да се забележи“, те да се у Паризу осим „домаћих“ питања као и неких колонијалних „не води никаква политика“ која би омогућила истицање српског питања у први план. Српска елита је увидела да је Француску тешко заинтересовати за Србију. Новаковић је чак био скептичан и да ће плаћање француским листовима да повољно пишу о Србији бити лоше пласиран новац. По Новаковићу угледни француски листови: Le Temps, Le Figaro, Le Journal и Les Debats нису били поткупљиви, а управо су они могли бити ти који су „кварили“ однос са Србијом. Имајући у виду да су „нејаки они који помажу […] а врло јаки они који кваре и сметају“, Новаковић је предлагао да се укине субвенција свим новинама, осим агенције Авас (Havas). Током свог боравка у Паризу, Стојан Новаковић није пропустио да примети како су „овдашњи живот и цивилизација толико измакли од нас свачим да ми не можемо ни мислити на поређење себе с њима, а у том погледу пре бисте имали охрабрења него песимизам“.

Током трајања Светске изложбе у Паризу 1900. године Стојана Новаковића је посетио Светислав Симић, један од најупечатљивијих српских интелектуалаца епохе. У јулу месецу 1900. године Симић је дошао прво у Нанси да усавршава француски језик, а потом је провео десетак дана у разговорима са Новаковићем у Паризу. Светислав Симић имао је позитиван став према француској култури и био је уверен да се Србија може модернизовати и оснажити по угледу на Француску. Наведено потврђује и став о француској белетристици, који је изнео приликом расправе са Љубомиром Недићем, професором логике и историје књижевности на Великој школи и уредником конзервативног гласила Ред. Симић, између осталог, наводи да „шта вреди за Французе у сваком погледу и напредније и обезбеђеније за нас, у много већој мери вреди и за нас у свему слабе и нејаке“. Изгледа да је том приликом Симић, бивши конзул у Приштини, уз разговоре и консултације са Новаковићем припремио план свог општег огледа о Старој Србији, па је био заинтересован да Новаковић предложи Министарству иностраних дела да помогне његово штампање. Поменути рад под псеудонимом Павле Орловић објавио је у Српском књижевном гласнику. Иначе овај Симићев текст о Старој Србији преведен је на француски и потом уз помоћ Албера Малеа штампан као посебна брошура у Француској, без знања да иза свега стоји српска влада и без откривања идентитета аутора. Српска елита окупљена у Министарству спољних послова Србије покушала је на поменути начин да делује на француску дипломатију, на њен државни врх, као и на ширу јавност. Радикал, дипломата и државник Андра Николић помогао је објављивање публикације и послао је свим важнијим појединцима и институцијама у Француској. Од овог периода, може се рећи да је српска елита видела у Француској базу за своје пропагандне активности и дипломатске акције, чији се број од почетка 20. века увећавао.

Финансијско везивање Француске за Србију, односно материјална помоћ у виду зајмова и привредне сарадње, био је још један аспект интересовања водећих државних и политичких структура Србије. Поред Стојана Новаковића, и српски финансијски стручњак Михаило Вујић као српски посланик у Паризу и касније као председник Владе допринео је буђењу француског трговачко-политичког интереса за Србију. Било је потребно превазићи аустроугарске сметње привредном и финансијском развоју Србије. Како Русија није имала средстава која би могла уложити у Србију, већ се  задуживала у Француској, међу српском елитом јавила се идеја о побољшању финансијског положаја Србије помоћу Француске, што је био пут и политичког повезивања. Снажан подстицај да Србија крене у процесе узимања зајмова у Француској пружили су Милутин Гарашанин, потом Стојан Новаковић и Михаило Вујић.

Процес узимања зајмова и наоружавања куповином од француских произвођача увећао је промене које су у Србији настале 1903. године, односно, долазак некадашњег ученика Сен Сир академије и учесника Француско-пруског рата краља Петра Карађорђевића на српски трон. Преовлађујући утицај француског капитала у Србији утицао је на стварање незадовољства аустроугарских политичких и привредних  кругова, а у случају набавке топова у Француској 1905. године (тзв. „топовско питање“) допринело је отпочињању Царинског рата Аустроугарске и Србије (1906–1911). У Србији је опозиција нападала политику владе, али се не може сматрати да су ови напади били усмерени ка везивању са Француском, јер су самосталци били већином  франкофили, већ се пре свега односила на сукобе млађих и старијих српских радикала. Настојања српске елите да у Француској пронађе економску тачку ослонца поклопила су се и са француским интересовањем да упркос настојању да очува односе са Аустроугарском на задовољавајућем нивоу, њена индустрија освоји тржиште Србије.

Лоши односи Србије са Аустроугарском и избијање Царинског рата, утицали су да српска елита тражи путеве изласка из кризе. Иако је Француска била обазрива у давању зајмова јер није желела да сукоб са Аустроугарском, нити припремање Србије за рат, ипак се присуство француског капитала, а постепено и политичких интереса, уз сагласност српске политичке елите и промену спољнополитичке оријентације земље увећавао. Српска елита је у свим дипломатским активностима, а посебно онима у Француској настојала да српске захтеве представи истовремено и као европски интерес обуздавања Аустроугарске и германских интереса продора на Исток. У току 1907. године и пријема Миленка Веснића код Армана Фалијера, председника Француске, српска дипломатија је покушала да живље заинтересује Французе за Србију. Тада је српски дипломата раширивши карту Балкана, на њој показивао где живе Срби, објашњавајући тренутни положај своје земље и Српства. Удаљавајући се од Аустроугарске, српска елита тражила је подршку у Русији и Француској, што је означило и дефинитивно удаљавање од германског света.

Из Париза српски посланик Миленко Веснић шаље извештаје у којима анализира француску штампу и закључује да Француска није у прилици „затезати жице“ према Немачкој. Као образложење наведеног става у писму Јовану Жујовићу, Веснић наводи подршку у јавности због „све већег јачања социјалистичких и интернационалистичких тежњи, а друго стога што би сад већ било тешко разуверити Французе да Мароканско питање није главни повод евентуалном сукобу, а опет ради њега је готово немогуће ратовати у овој земљи под данашњим приликама“. Поред спољнополитичког положаја Француске, за Србе су значајне и унутрашње прилике у Француској, јер су одређивале путеве деловања француских политичара, дипломата и јавног мњења. Извештаји српског посланика у Паризу, Миленка Веснића, о бурној политичкој сцени  Француске стварали су галерије ликова француских политичара, које је требало добро упознати у склопу ојачавања сарадње са Француском. Социјалиста Бријан и радикал Клемансо оставили су најупечатљивији утисак на Веснића, као и динамични живот француске престонице. Извештаји и писма које је Миленко Веснић слао званичним државним органима и својим пријатељима имали су велику информативну вредност за српске интелектуалце. Веснић је захваљујући личним пријатељским везама и контактима у француском високом друштву био добро обавештен о француским друштвеним кретањима, што је олакшавало планове дипломатских и пропагандних акција Србије у Француској. Обавештења која су стизала у Београд омогућавала су дефинисање и усмеравање очекивања српске елите од Француске.

Иако је Русија била окосница српске спољне политике у периоду Анексионе кризе, српска елита уочила је да сама њена помоћ није довољна и покушала је деловати и у другим правцима. Милован Миловановић и други водећи српски политичари обилазили су Берлин, Лондон, Париз и Рим у току 1908. и 1909. године у нади да ће издејствовати повољно решавање српског питања. За Србију је однос Француске и Немачке био важан у склопу даљег односа Србије са централноевропским силама. Миловановић је на почетку Анексионе кризе био свестан да је снага немачко-аустријског савеза постала веома важна за разрешење елементарних европских питања. Српски дипломата истицао је Немачку подршку Аустроугарској, која „говори охоло и неће ни да чује за територијалне концесије“. Вођа српске спољне политике веровао је да ће савез Немачке и Аустроугарске, бити јак све док се Русија и Француска заједно са Великом Британијом не супротставе одлучно овом германском савезу. У периоду Анексионе кризе приоритет српске елите је био „држати Европу en haleine“ и извући Србију без материјалних и моралних последица и губитака „с увећаним моралним угледом Србије и ојачаним светским симпатијама за њу“. Мисије у европским престоницама имале су карактер задобијања присталица Србије и проналажења заштитника српских интереса. Уз истовремене извештаје француских дипломата из Београда о аустроугарским трупама на српској граници, Миловановић је у Паризу, како сам наводи, убедио Клемансоа и Пишона „да се држе мирни и не покушавају никаква посредовања између Русије и Аустроугарске“.

Српска елита је и поред очигледно јаке франкофилске струје, зарад остваривања српских националних интереса, размишљала о више праваца деловања, у којима Француска није увек постављена у центар. Како је Аустроугарска у Паризу организовала велику делатност против Србије користећи католичку струју, посебно од почетка 20. века, било је потребно пронаћи решење за превазилажење овог проблема. Миленко Веснић предложио је у једном тренутку да се за почетак борбе за српске интересе узме Лондон уз помоћ руске дипломатије. Веснић је веровао да се преко енглеског утицаја може приморати Клемансоова влада да ипак подржи Русију и Србију на Балкану. Ипак, Француска је била земља од чијег је ангажовања за српску ствар  елита Србије пуно очекивала. Пријеми и састанци са угледним личностима француске политике приређивани су код српског посланика Веснића. На једном састанку са Пишоном, поред Веснића присуствовао је и Миловановић, а био је организован са циљем приближавања ставова две државе. Као што је познато, у време Анексионе кризе француска влада није чак упутила никакве протесте против поменутог чина, али се успех српске дипломатије, а пре свега активности Веснића и Миловановића, огледа и у чињеници да је француски министар Пишон уз изразе решености да ће бринути за српске интересе обећао Србији „извесно задовољење“. Економска и културна акција Француске у Србији током наредних година била је наведена обећана помоћ, која је водила даљем везивању српске елите за Француску и у исто време увећавању српских очекивања да ће Француска подржати српске интересе и у будућности.

Архитекта српске дипломатије Милован Миловановић се слагао са уверењем које је било опште у круговима европске дипломатије да Француска, Русија и Италија не могу да се компромитују према Немачкој и Аустроугарској јер нису спремне за рат. Миловановић је у својим хартијама, исписаним у соби париског хотела након сусрета и информација које је добијао од дипломата великих сила, записао: „Европа неће рат. Страна противна нама има више поуздања у се и своју снагу ако дође до рата […] У питању се види повреда Турског али не и српског интереса. У снагу Србије се не верује […] Сем рата, има и других средстава, средства дипломатије […] Треба ангажовати Европу да се заложи за нас дипломатски“. Још на почетку кризе из контаката са француским посланицима у Београду, а потом и дипломатама у Европи, дакле, Миловановићу је јасно да читава ситуација иде у правцу избегавања рата. Ипак, Миловановић наглашава значај контаката које је Србија имала са „пријатељским силама“, а пре свега са Француском, те да је посебно било значајно представити српски проблем на европској политичкој сцени и усагласити „своје циљеве са њиховим“, тј. пронаћи заједнички прихватљиве интересе. Циљ свих путовања, бројних састанака и консултација, као и снажне акције у Паризу, било је изношење српског захтева пред Европу с циљем да постану општеприхватљиви. Овим је започело повезивање решавања српског питања са империјалним плановима великих сила у предвечерје Великог рата.

Значај „босанског питања“ и његовог решења за Европу био је предмет честих Миловановићевих опсервација. Наглашавао је да Балкан, односно Србија јесу тачке на којима се преплићу и сударају интереси Аустрије са Русијом и Италијом, као и интереси Немачке са Енглеском. Од Анексионе кризе постаје јасно да Немачка преко Аустрије настоји да продре на Балкан, тј. и даље на исток пут Цариграда и Мале Азије. Верујући да би поменута теза о продору германске моћи на Исток могла да заинтересује Французе за Србију, Миловановић је „нарочито изложио детаљно француском амбасадору у Берлину Жилу Камбону, који то потпуно разуме и о томе писао и свом министру у Париз и свом брату у Лондон“. Иначе, Жил Камбон је био један од стубова француске дипломатије овог периода. Српска елита сматрала је потребним да Француска буде потпуно упозната са могућностима развоја ситуације на Балкану. Ипак, франкофил Миловановић једину војну помоћ коју би Србија могла да има очекивао је од Русије. Веровао је да би у рату великих сила и поред великог француског залагања, тек укључивање Велике Британије могло спасити Балкан. Схватао је да Француска још није спремна за рат, што је званична Француска својом бригом да 1908. године отклони могућност рата на Балкану и потврдила. Чини се да су Веснићеви извештаји из Париза, као и Миловановићеви контакти са страним дипломатама формирали преовлађујуће и исправно уверење да се у периоду кризе и након њеног краја, не може очекивати, а још мање добити потребна помоћ Француске.

Франкофил Милован Миловановић пред крај живота је разматрао и питање: Тројни савез или Тројни споразум, при чему је закључио: „Нисам ни у једном ни у другом, нити бих могао рачунати да тежим ући“. Оно што је Миловановића водило да размишља у поменутом правцу поред уверења да „Треба у међувремену одлучно за своје ангажовање тражити или моћи очекивати одговарајући еквивалент“ из кога је настало питање: „Има ли ко ког рачуна да би Тр. С. или Сп. примили на се обавезу да се ангажују за Србију“. Даљи ток развоја међународних односа удаљавали су Србију од германског света и још чвршће везивали за Русију, Француску и Велику Британију.

Монополистички положај француског капитала у Србији у значајној мери је одредио економско и политичко везивање Србије за Француску и њене савезнице. Пре свега остављао је њеним државним структурама мало слободе за акције у које не би била укључена Француска. Времено се у Монополској управи Србије увећавао број Француза, а 1910. године, отворена је и Француско-српска банка у чијим рукама су били најзначајнији привредни послови две земље, чиме су српски економски и политички интереси, повезани и са јачим политичким утицајем Француске у Србији, као и потребом заштите француског капитала на простору Србије и Балкана. Француски капитал је искористио франкофилско расположење српских политичких и пословних кругова и успешно сузбијао своје аустро-немачке супарнике.

Српска елита, чак и она франкофилски расположена, знала је да на крају прве и почетку друге деценије 20. века Француску пре свега интересује усклађивање својих односа са Немачком. Француска је ипак упоредо тежила очувању својих, пре свега финансијских, интереса у Османском царству и није желела заоштравање односа са Аустроугарском. Миловановић свестан да неке одлучније акције према Аустроугарској од стране Француске и других сила неће бити, веровао је да савез са Бугарском може бити кључ спречавања продора Аустрије на Балкану. Утицао је на чвршће везивање Француске за Србију, уочивши да је Француска „рана већ зарашћена“, те да је развој догађаја довео до приближавања Русије и Француске, а потом и Велике Британије. Истичући заначај који има споразум Русије са западним силама (Француско-руски споразум и Руско-енглески споразум) у решавању прилика на Балкану, Миловановић верује да се морају ојачати међусобни односи балканских држава. Како се Француска плашила поремећаја на Балкану због капитала уложеног преко Отоманске банке, циљ француске дипломатије био је спречавање распада Османског царства док не буде спремна да интервенише при расподели територија и интересних сфера.

Улога краља Петра I  Карађорђевића у процесу српског проналажења подршке у Француској такође је значајна. Школован у Француској и њен бранитељ у Француско-пруском рату, везан за културу и дух француског друштва, краљ Петар I је од 1903. године помагао политичко, економско и културно повезивање. У првим годинама владавине, због проблема услед нерешеног завереничког питања, теже је уочити конкретан утицај српског владара, који је присутан, пре свега, у његовим контактима са својим пријатељима из Париза. Краљ Петар I се сусрео са својом школским друговима из престижне војне школе Сен-Сир, а имао је контакте и у оквиру Нормандијског географског друштва, институције значајне за француске економске планове. Како је уз поменуто и увећан број српских питомаца на француским војним школама почетком 20. века, може се закључити да су војна и економска сарадња са Француском биле приоритетне за српског владара. Посета краља Петра I Карађорђевића Француској 1911. године, која је поред економских и политичких разлога имала и сентименталне, створила је посебну франкофилску атмосферу у Србији, истовремено поставши демонстрација дубоке политичке повезаности Француске и Србије. Политички задатак посете по оцени сарадника Словенског југа био је да не буде само формалног карактера, већ да се у односима не остане на „истом ступњу“, а посебно је наглашено да: „Српски Народ имао је увек велике симпатије за Француску. То је она земља која је после словенских земаља најдража Србима. То се најбоље види по великој пријемчивости нашој за француску културу […] ми видимо у српској литератури и српској уметности снажан утицај француске лепе душе“. Међу интелектуалцима око Словенског југа владало је и уверење: „све те симпатије Српског Народа имале су слабог одјека само у књигама оних Француза који би залутали на Оријент, па и о Србији по нешто написали. Француска политика врло се мало загрејавала тим српским симпатијама, чак и пре три године, када је Србија била у најкритичнијем положају да решава питање о своме постанку. Иако су Французи били тада релативно добро упознати са српским питањем, нису се за Србију онако заузели, како су им, у осталом, диктирали и њихови интереси. Код Француза је тада победио берзијанац и филистар“. Очекивања од посете Француској краља Петра I и поред наглашавања француских могућности и веза Француске и Србије, била су ипак реална: „Не очекујемо од овога пута неке преврате у свету у корист српске политике; задовољни смо са оним што ће нам тај пут донети, а то је, свакако, (најмање) приступање Француске за један корак ближе проблему српском“ јер су Французи „после мароканских преговора, врло моћни упливни чланови у концерту великих сила“.

Француска је била заинтересована за онемогућавање продора Аустоугарске и Немачке на Исток и стога је прихватила Српско-бугарски споразум, али Веснић је јављао у Београд да му је начелник Министарства спољних послова Француске Морис Палеолог ставио до знања да Француска не може одобрити акцију балканских држава. Када је до ратних окршаја ипак дошло 1912. године, Париз је прихватио победе савезница и поделу турске територије, показујући интересовање да савез задржи антиаустријску линију, а стога су вести о евентуалном споразумевању Србије и Аустоугарске узнемиравале француску дипломатију, која је српском посланику у Паризу указала да би то довело до европског рата услед ремећења европске равнотеже. Како би задобила што већу подршку у Француској, Србија је повела живу дипломатску акцију у склопу које је у Париз децембра 1912. године дошао Гргур Јакшић, са задатком да француске новинаре обавештава о догађајима на Балкану и да у француској јавности заступа и брани српске националне интересе. Јакшићеве активности на публиковању чланака и сарадња са француским интелектуалцима допринела је да српски интереси постану ближи француским политичарима. У току Балканских ратова Французи су почели да показују највећи степен разумевања за српске интересе до тада. Поклапање француских и српских интереса водило је и француском енергичном ставу према Бугарској 1913. године и противљењу рата балканских савезника.

Након Балканских ратова развој догађаја на међународној сцени дефинитивно је приближио Француску и Србију у политичком, економском и културном погледу. Једним делом била су испуњена очекивања српске елите с краја 19. века. Споразум Русије и Француске као помоћно средство у реализовању српских националних интереса није заживео на онај начин, како су некадашњих благодејанаци, који су изградили своје личности у Француској или на француским узорима очекивали. Почетком 20. века, француска економска и културна зрачења у српском друштву поставила су темеље политичког савезништва. Економски и политички интереси, као и општи развој међународних односа водили су српску елиту ка сарадњи са француским колегама. Велика очекивања су понекад била изневерена, као што је то било у време кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине, а делом и на почетку Балканских ратова (1912–1913). Српска елита је, гајећи духовну везу са француским кодексима понашања и веровања, уносила нове идеје у српско друштво, које су се рефлектовале и на политичке ставове и дипломатске активности. Ипак, дуготрајним деловањем, преко истакнутих Срба франкофила и снажном дипломатском акцијом у Паризу, као и сарадњом српских и француских научника и политичара, српска елита успела је да код Француске изазове веће интересовање за Србију и Србе.

Пред Први светски рат Србија се економски, политички и културно везала за Француску као кључну тачку ослонца. Босанска вила је почетком 1914. године објавила текст Љубе Стојановића у коме је српски интелектуалац оценио: „Француска је на немачку нову оријентацију одговорила истом мером и повећала је одмах и она своју војну силу. С друге стране, средствима која њој стоје на расположењу (а она су врло моћна!), она се труди да се на Балкану успостави сталан мир и спокојство, и захваљујући тој њиховој помоћи Балкан ће брзо процветати у сваком погледу, и културно и економски“. Годину дана касније док је рат носио огромне жртве Миленко Веснић из Париза пише да ниједан народ „није се ипак интересовао с толико усрдности за наше успехе, колико су то чинили Французи, и то из свих друштвених слојева. За доказ тога ја бих могао показати један читав свежањ писама, упућиваних у току прошле године службеном представнику Србије, међу којима их има врло дирљивих“ и додаје како је „целокупно јавно мњење стало отворено уз Србију и Српство“ због чега Срби дугују „пријатељима Французима дубоку, искрену и усрдну захвалност“. На овим темељима је међу Србима изграђена идеја „вечитог пријатељства“ Срба и Француза, која је постала први пут упитна крајем 20. века.