Српска либерална странка из Војводине и владавина краља Милана Обреновића

Аутор: др Милош Савин, историчар

Владавина кнеза, а потом и краља Милана Обреновића важи за веома динамичан период српске историје током 19. века. Кризе, ратови, међународни споразуми, али и буран приватни живот, привлачили су пажњу политичких чинилаца не само у Србији, него и међу Србима у суседним државама. На унутрашњем плану доминирао је краљев апсолутизам, док је аустрофилска спољна политика превазишла фазу геополитичких интереса, прерастајући у личну краљеву опсесију. Како би платила цену подршке на Берлинском конгресу, Србија је са Аустроугарском 28. јуна 1881. потписала Тајну конвенцију, којом је постала зависна од свог северног суседа. Од тог тренутка Беч је имао значајну улогу у свим политичким догађајима који су обележили владавину краља Милана. Због тога су српски либерали из Угарске Србију називали „земљом чуда“. Иако су првобитно приближавање Аустроугарској посматрали као рационалну потребу да се одрже добри односи са моћним и потенцијално опасним суседом, српски либерали из Војводине противили су се прелажењу границе између националног интереса, патриотског опортунизма, реалних политичких околности с једне, и потпуне зависности и обожавања са друге стране. Као аустроугарски грађани који су се добро сећали укидања Српске Војводине, српски либерали најбоље су знали колико је Беч непоуздан ослонац за спољнополитички курс Србије.

Уједињење Кнежевине Бугарске са Источном Румелијом био је догађај који је пореметио однос снага на Балкану, док је за краља Милана то био casus belli. Када је рат између Србије и Бугарске већ био на видику, српски либерали из Угарске жалили су што „брат на брата диже руку“, сматрајући да пут српске војске треба да води у Стару Србију, а не у Софију. Пошто је за њих Краљевина Србија у првом реду представљала романтичарску обнову српске средњевековне државе, српски либерали из Војводине ни на који начин нису желели да угрожавају њену позицију у рату са Бугарском, иако су били против таквог решења. У либералском гласилу Браник излазили су чланци који су били антибугарски настројени. У њима је писало да Србија и Грчка имају право на проширење због уједињења Бугарске, али на рачун Османског царства. Такође, Браник је критиковао хрватску јавност која је здушно подржавала Бугарску. Један од најпознатијих либералских првака, Паја Јанковић, писао је да се иза српско-бугарског рата крије интерес Аустроугарске, који се остваривао безрезервном аустрофилијом српског краља.

Када је 14. новембра 1885. дошло до објаве рата, вођа српских либерала из Угарске, Миша Димитријевић, у Бранику је постављао питање: „Је ли овај рат бар ичим оправдан?“ Рат је доживљавао као трагедију, за коју су подједнако криве и Србија и Бугарска. Међутим, либерални представници у Варошкој скупштини Новог Сада, предвођени др Илијом Вучетићем, 1. децембра 1885. подносе званичан захтев да се из градске благајне издвоји новац за помоћ српским рањеницима настрадалим у рату, и да се наведена средства уплате српском Црвеном крсту у Београд. Браник је изражавао либералски став да српска војска што пре треба да оконча рат у своју корист међутим, крајњи исход био је сасвим другачији. Пораз, аустроугарско посредовање и заштита, затим и измољено примирје – све је то за српске либерале у Угарској била неприхватљива национална срамота. У Бранику је писало да Србија треба да прекрати примирје и обнови рат како би сама истерала Бугаре из Пирота, а не да то – уз велику срамоту – чини Аустроугарска. Не кријући огорчење према српској влади, Никола Јоксимовић писао је да народ у Србији треба да се подигне и узме ствар у своје руке. Међутим, у међувремену је дошло до приближавања између краља Милана и утицајног србијанског либерала Јована Ристића, што је утицало да тонови из Браника буду помирљивији. Рушење државног поретка одједном постаје „непатриотичан“ чин због императива да се Србија што пре консолидује. Уместо према краљу, оштрица Браника усмерена је ка напредњацима, који су сматрани главним кривцима за пораз против Бугарске и пропуштену шансу за обештећење у Старој Србији.

Пошто је требало саставити нову владу, поред напредњака за улазак фигурирали су и либерали, као и радикал Пера Тодоровић. Међутим, српски либерали из Војводине убрзо су схватили да се ради о краљевом маневру, којим је заправо желео да обједини напредњаке, подељене на Гарашанина и Пироћанца. Ова страначка комбинаторика била је уско повезана са краљевим психичким проблемима, као и са лошим односима са краљицом Наталијом. Због тога, Миша Димитријевић није оклевао у критици краљевског пара због ослањања на напредњаке, закључујући да ће идентификација краља са једном „пропалом странком“ довести до ишчезавања родољубивог осећаја у народу. Краља је нападао да се везао за „осушену грану напредњачке владе“ и Аустроугарску зато што није имао никакву подршку у народу. Након учвршћивања Гарашанинове владе, распуштена је скупштина и заказани су нови избори за почетак маја 1886. године. Убрзо је дошло до договора између србијанских либерала и радикала, који је поред предизборне коалиције подразумевао и одређене програмске циљеве, попут уставних реформи и окретања ка Русији. Либерали и радикали су се обавезали на заједничке кандидате на изборима, те да после избора ни једна од странака не сме самостално ући у владу.

Либерално-радикални споразум је наишао на акламациону подршку Српске либералне странке у Угарској. Димитријевићев Браник је поносно јавио да је „измирење либералне и радикалне партије свршен чин“, истичући да радикали имају велику подршку бирача, али да немају људе способне за вођење високе политике. Анализирајући однос према либералима, Браник напомиње да радикали дуго нису желели споразум са њима, пошто су се плашили распада коалиције након избора и останка у опозицији, али је ова бојазан отклоњена прецизним споразумом. Српски либерали у Угарској свакако нису гајили симпатије према радикалима у Србији, како због идеолошких размимоилажења, а још више због веза које су радикали одржавала са фракцијом окупљеном око Јаше Томића и Заставе, која ће се ускоро и конституисати као Српска народна радикална странка у Угарској. Међутим, патриотизам је надвладао странчарење и српски либерали из Угарске здушно су подржали коалицију која је Краљевину Србију требало да спаси од политике коју су сматрали погрешном, али и да је у дипломатији усмери ка Русији.

Милутин Гарашанин је већ унапред одлучио да без обзира на исход избора влада мора остати непромењена, а недостатак подршке у народу је намеравао да попуни полицијском репресијом. О предизборној атмосфери која је владала у Србији, најбоље сведочи Браник, који је писао да је влада, уместо да сиђе с власти након пораза од Бугарске, приредила народу терор какав „није трпео ни од Турака“. Влада се служила свим средствима да дође до скупштинске већине, па кад то није успела, пише Браник, онда су жандарми терали народне посланике из скупштине у затвор. Такође, Браник је истакао да су у Србији погажене све грађанске слободе, а да слобода штампе уопште не постоји. Упркос свим нерегуларностима, напредњаци су према изборним резултатима били у мањини. Да би се остварила већина, краљ Милан је накнадно именовао одређени број посланика, неке опозиционе је полиција ухапсила док су били на путу, а четворица су једноставно физички уклоњени са заседања Скупштине. На тај начин напредњаци су поново успоставили већину, на шта је Браник реаговао: „Напредњаци управо упропастише Србију.“

Међутим, краљ Милан се у лето 1887. нашао у још једној брачној, али и личној кризи. Након што је у Бугарској збачен кнез Александар Батенберг, краљ је ушао у сукоб са краљицом која је била проруски настројена, због чега је желео да је протера или да абдицира. Гарашанин је због тога поднео оставку, а пошто је био наклоњен краљици, мандат за нову владу 13. јуна 1887. добија Јован Ристић. Ову промену је одмах поздравио Миша Димитријевић, али се плашио како ће се либерали снаћи са бројним проблемима које су напредњаци оставили иза себе. Такође, Димитријевић је стао у одбрану Јована Ристића који се нашао на удару напредњачких медија због тога што је, наводно, стао на краљеву страну у сукобу са краљицом. Пишући о новој влади, Браник јасно ставља до знања да је фаворит српских либерала из Угарске само Ристићева Либерална странка, а не цела опозиција. Браник није подржавао децентрализацију коју су предлагали радикали, већ је сматрао да Србији треба јака влада. Посебна пажња поклањала се тешкоћама са којима се нова влада сусретала, при чему су правдани уступци према краљу, као што је питање повратка протераног митрополита Михаила.

До одржавања нових избора за скупштину дошло је 29. септембра 1887. године. Либерали и Радикали су овај пут на изборе изашли одвојено и на тај начин омогућили краљу да у случају евентуалних спорења постане арбитар, што се заиста и десило. Либерали су добили 59, а радикали 87 скупштинских мандата, па је њихов однос зависио од тога колико ће која страна добити владиних посланика које именује краљ. На крају су либерали имали 95, а радикали 103 мандата, а ова подела биће узрок бројних несугласица између ове две странке. Због тога је почетком 1888. Михаило Полит Десанчић критиковао Ристића, јер је дозволио да дође у позицију у којој га краљ Милан, помоћу ситних калкулација са радикалима, може уклонити. Полит је сматрао да је Ристић морао поднети оставку након краљеве скупштинске беседе у којој се позитивно изјаснио према напредњацима, као и након одбијања да се врати митрополит Михаило. Као последица заоштравања између Аустроугарске и Русије, које су тражиле да се Србија о томе изјасни, Јован Ристић је врло брзо пао у краљеву немилост и у децембру 1887. спроведени су допунски избори, на којима су радикали наступали као дворска странка, због чега је Ристић 29. децембра поднео оставку. На место председника нове владе постављен је радикалски првак Сава Грујић, али је и он поднео оставку након неколико месеци.

Стога је Миша Димитријевић писао у Бранику да не треба жалити владу, јер је њена намена била да послужи краљевој вољи, а не одређеној политици. Међутим, забрињавала га је чињеница да је нови мандат добио Никола Христић, човек који је спроводио терор над радикалима. Повратак човека који је представљао „окорели остатак круте владавине“ навео је Димитријевића на закључак да земља иде у правцу који може бити „кобан било по једног или по другог фактора државне власти“. Занимљиво је да је ово први пут да један првак Српске либералне странке из Угарске помиње могућност „кобног исхода“ по носиоца владајуће династије Обреновић. Међутим, главни задатак Христићеве владавине је био да разведе краља Милана од краљице Наталије, што се и десило 24. октобра 1888. године. Миша Димитријевић је сматрао да се краљ овим чином упустио у опасну игру, јер је од себе отерао последњу особу у Србији којој су „срце и разум на месту“. Критикама се придружио и Полит који је краљицу сматрао узорном женом и супругом. Такође је истакао да је развод противан православним обичајима, а са презиром је одбацио могућност да је развод изазван краљичиним шуровањем са опозицијом.

Након развода, краљ је одлучио да абдицира, али је пре тога желео да донесе нови устав који ће допринети демократизацији и либерализацији друштва. Устав је усвојен 3. јануара 1889. године и сматран је за један од најнапреднијих европских устава свог времена. Након тога је било јасно да је Миланова абдикација, без обзира на силна одлагања, ипак дефинитивна. Није помогло ни писмо које је краљу лично послао нови немачки цар, па су за то време Аустроугари радили на поузданом намесништву које је требало да сачува постојећи поредак, пре свега аустрофилски спољнополитички курс. Аустроугарска дипломатија и краљ Милан су проценили да је Јован Ристић најбоље решење за руковођење намесништвом. Ристић је пристао на услов који је подразумевао придржавање Тајне конвенције, али је тражио да се и обавезе Аустроугарске према Србији повећају, након чега је у јануару 1889. потписан споразум, а у намесништво су укључени и генерали Јован Белимарковић и Коста Протић.

На свечаном дворском пријему који је одржан 6. марта, краљ Милан је обнародовао своју абдикацију. За српске либерале у Угарској ова вест је била сасвим очекивана. Димитријевић је сматрао да је абдикација била питање дана с обзиром колики је био јаз између краља и народа, али је истовремено и веровао да ће овај чин политичку ситуацију у Србији преусмерити на позитиван колосек. Са тим се сложио и Полит, који је у абдикацији видео нову снагу Краљевине Србије, сматрајући да ће тај чин неминовно довести до пораза „непријатеља српства и словенства“.