СРПСКА ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА ЈАКШИЋ У УГАРСКОЈ У XV ВЕКУ – ДО СМРТИ МАРКА ЈАКШИЋА

СРПСКА ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА ЈАКШИЋ У УГАРСКОЈ У XV ВЕКУ – ДО СМРТИ МАРКА ЈАКШИЋА

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

     Смрт Дмитра Јакшића II се догодила у периоду када су процеси и догађаји од егзистенцијалног значаја за будућност српског живља попримали судбоносно преломни карактер, управо на просторима на којима је живео у Угарској, али и у читавој земљи. Процес својеврсне колонизације српског становништва, односно његове миграције са територија некадашње Српске деспотовине на просторе Поморишја и Јужне Угарске, настављен је несмањеним интензитетом и у XVI веку, нарочито у првим деценијама истог, али у донекле измењеној форми. У време док су деспотско достојанство „носили“ припадници породице Бранковић, тј. Ђорђе и Јован, али и потоњи Иваниш Бериславић, постоји могућност да су српске породице и појединци обично се одлучивали на насељавање поменутих земаља у договору и са знањем елитних кругова, како мађарске властеле и власти, тако и српске која је у овим догађајима, такође узимала учешћа. Раније смо говорили о томе да су српски племићи ова подручја насељавали упоредо са деспотском династијом и обично у време важнијих војних похода и ратова на турској територији водећи са собом целе породице или бројне чланове истих. Касније, почетком XVI века, талас миграција српског становништва је настављен, можда не посебно смањеног интензитета, али свакако у измењеном облику. Обичан пук се више није селио само у организацији српске властеле или на позив угарских власти, већ и самоиницијативно, понекад неорганизовано, без претходних споразума и најава, а предвођен новим елитним слојем свог затвореног друштва, појединцима – првацима. Постоји много узрока појаве поменутог друштвеног феномена, када су у питању миграторне активности српског живља првих деценија XVI столећа. Наиме, чињеница је да су се српске племићке породице веома брзо асимиловале у квантитативно већи мађарски етнички корпус на просторима Угарске,[1] док су исте које су остале у Србији или физички биле уклоњене или су изгубиле свој дотадашњи социјални и имовинско-материјални статус. Складно поменутој ситуацији, српски народ је афирмацију својих интереса покушао да обезбеди поверавањем предводничке улоге у друштву првачким појединцима и породицама у оквирима своје средине.[2]

     Када је у питању област Поморишја тешко је утврдити колики је број припадника српске етничке заједнице живео на том простору у временском интервалу који обухвата прву половину и средину XVI века. Реалне податке о поменутој проблематици је веома тешко добити, па можемо само говорити о одређеним приближним представама и то на основу посредних статистичких факата.[3] Независно од његовог броја и нарочито одвојено од властеле и елитистичких кругова становништва, изузетно веродостојна и сигурна чињеница је да се српски народ на простору Поморишја и целе Угарске нашао под снажним утицајем метаморфних трансформација, па је у новој средини мењао свој карактер, можда и болно се прилагођавајући, али са „непресушном“ надом да ће једном поразити османлијске завојеваче, па чак и вратити се у своју стару постојбину. Међутим, ментални склоп српског становништва је у променама „прешао далек пут“, од земљорадничких и сточарских оквира до изразито ратничких, где су му војнички позив и ратна улога, у оквирима угарског друштва, постали својеврсни „занат“.[4] Није потребно посебно истицати да су све наведене промене и преображаји били условљени непрестаним и исцрпљујићим ратовањем угарске државе са суседним Османлијским царством, јер су Турци представљали сталну опасност на границама. Друга деценија XVI века, тј. период од 1510. до 1520. године, прошао је у стању релативног мира, односно без отвореног ратног сукоба између угарске и турске званичне војне силе (ако не рачунамо краткотрајни рат 1515. године који је покренуо краљ Владислав II, а када је угарска војска неуспешно опседала град Жрнов), али са непрестаним „чаркама“, упадима и пустошењима територија друге стране.[5] Услови релативно смањених потреба угарског владара и племства за војним услугама српских досељеника и становника, у великој мери су омогућили интензивније процесе интегрисања српског етноса у оквире мађарског друштва, што је нагло актуелизовало и друга питања, у првом реду верског карактера. Наиме, ово је био период када је у многим европским земљама, а између осталих и Угарској, дошло до великих, показаће се, историјски преломних превирања и немира. У самој Угарској поједини, врло утицајни, можемо рећи, прозелитистички католички кругови свештенства и племства, под плаштом стриктне конфесионалне ревности (која се често претварала у вехементни фанатизам – примедба аутора), иницирали су јачање, приметно значајнијих, верских нетрпељивости.[6]

     Покушаји католичких црквених великодостојника, који су често били и уважени носиоци разних државних функција у Угарској да промене конфесионалну „слику“ Мађарске у корист католичке вере, не датирају само из времена када је досељавањем српског православног света на поменуте просторе католички хомогена држава постајала изразито прожета „хетерогеним обрисима источне вере – цариградског обреда“.[7] Већ у другој деценији XVI века, привилегије у виду саборских одлука о ослобађању од обавезе православног хришћанског становништва да плаћа црквену десетину више нису поштоване.[8] Након 1510. године и смрти Дмитра Јакшића II, једини мушки потомци Стефана и Дмитра старијих, као савременици и судионици поменутих прилика које смо претходно наводили, били су само Петар и Марко Јакшић са синовима који су, слично својим блиским рођацима и прецима наставили да живе у Нађлаку. Постоји вероватноћа да су Јакшићи управо тих година, око 1510., напустили православну веру и прешли у католичанство.[9] Ако узмемо у обзир наше досадашње излагање и присетимо се аспекта дивергентности у унутар-породичним релацијама, као и процеса распадања породичне задружне заједнице на прелазу столећа, онда можемо да закључимо и да одговоримо на питање које се односи на разлоге неуспеха прве и појединих чланова друге генерације Јакшића у покушајима да сачувају хомогено-православни профил породице, када је у питању њено конфесионално наслеђе и опредељење, а повезано са истим и карактер етнички-српске традиционалне породичне заједнице. Егзистенцијално-еволутивне промене у карактеру породице Јакшић тих година, управо су и допринеле наведеној трансформацији поменутог, важног, духовног сегмента породичне структуре.[10] Са данашње, значајне историјске дистанце, овај својеврсни „конфесионални дуализам“ у породичној структури и на поседима Јакшића одаје утисак конфузије, али посматрано критички, не можемо да заобиђемо чињеницу да је био потпуно компатибилан са општим стањем несређених прилика и агоније кроз коју је тада пролазило Угарско краљевство пред наступајућим судбоносним одлукама и преломима.[11]

     У току рада је више пута речено да су око 1510. године Петар и Марко поделили нађлачко властелинство на два дела да би наставили да и даље живе у Нађлаку и то сваки у својој половини града.[12] Можда је поменута чувена подела породичних имања значила само раздвајање прихода које су добијали од економије властелинства, а никако стварно-правну сепарацију за шта као доказ може да послужи и чињеница да су браћа од стричева, заједно са својим ужим фамилијама наставили да живе у Нађлаку.[13] Оба брата су већ у дато време, социјално и карактерно, били у великој мери идентификовани са припадницима других угарских властеоских породица. Међутим, да би претходно изнесена мисао могла да буде сасвим јасна и са критичког аспекта исправна, потребно је да о Марку и Петру Јакшићу изнесемо сва релевантна сазнања до којих су дошли историографија и укупна историјска наука. Највероватније, Марко Јакшић је био најмлађи син Стефана старијег и Милице, а брат Дмитра, Стефана II, деспотице Јелене, Ане и Ирине Јакшић. Слично другим представницима куће Јакшића, када је у питању Марко није тачно утврђено време његовог рођења. На основу поузданог податка да је умро у „дубокој старости“, 1537. године, можемо да претпоставимо да се то догодило у седмој или најкасније у осмој деценији XV века.[14] Име Марка Јакшића се први пут спомиње у тексту извештаја од 16. и 20. јула 1493. године, о коме је пружен одређени аналитички приказ у претходном излагању, а који се односи на обавештење Скупштине манастира Блажене Девице Марије Клушке о томе да је добила истражно писмо војводе Владислава Лошонција, команданта краљевских таверника и сикулског жупника Бартоломеја (Вартоломеја) Драгфија о спору између Ане, ћерке Стевана Вереша од Фарнаша и браће Јакшић, око извесних поседа у Клушкој жупанији.[15] Као што можемо да приметимо, Марко Јакшић је слично осталим члановима куће Јакшића и у заједници са њима, учествовао у бројним споровима и парницама против својих суседа и других мађарских властеоских породица и појединаца.[16] Име Марка Јакшића је набројано и у раније помињаној повељи, издатој 16. децембра 1500. године, са братом Стефаном II, а поред синова његовог стрица Дмитра старијег.[17] Такође, убројан је и у повељи од 26. маја 1506. године поред мајке Милице и брата Стефана, где се његова мајка обавезала да ће издвајати годишње прилоге манастиру Крушедолу о чему је раније било речи.[18]

     Помињање Марка Јакшића у датој повељи само по себи отвара питање, детерминолошки речено, његовог „статуса“ у оквиру различитих генерација породице. Сукоби и спорови са суседима, очигледна породично-традиционална приврженост православној конфесији или живот у задружној заједници куће Јакшића говоре нам да је, барем у млађој животној доби, Марко припадао кругу Јакшића прве генерације, када се ради о социјално-менталном детерминисању унутрашње статусне класификације чланова куће и породичних односа уопште. Године 1502., Марко Јакшић је са Дмитром II и Радичом Божићем учествовао у ратном походу Владислава II против Османлијске империје и том приликом се заједно са претходно поменутим налазио на челу српских чета које су код Храма прешле Дунав, а потом опустошиле Видин, Кладово и делимично Никопољ. После постигнутог мировног уговора са Турцима из 1503. године, заједно са београдским и шабачким одредима, деспотом Иванишем Бериславићем и Стеваном Брадачом, Петром и Стефаном Јакшићем II, одбрана јужне угарске границе је била поверена и Марку.[19] У краткотрајном рату против Османлија 1515. године, међу осталим командантима угарске војске, налазио се на челу одреда који су безуспешно опседали град Жрнов, док је у међувремену смедеревском санџакбегу Синан-бегу пошло за руком да „са леђа“ изврши напад и порази опсадне чете.[20] Дакле, Марко је, слично рођацима о којима је раније било више речи, ревносно испуњавао своје обавезе и дужности према угарској круни и то као припадник угарске племићке породице српског порекла. Конкретнији подаци о његовом ратном ангажману нису доступни, што не значи да их није било, већ само да летописци нису, можда, налазили довољно уметничке или садржајно компонентније факте о Марковим војним и јуначким подвизима или је „мегданџијско доба“ Дмитра старијег, једноставно било завршено.[21]

     Занимљиво је да о приватном, породичном и брачном животу Марка Јакшића имамо нешто више поузданих података, али и до данас, према мишљењима појединих историчара, неколико неразјашњених недоумица. На првом месту, недоумицу чини питање, колико пута је Марко ступао у брак, односно колико је имао супруга? Историографија са почетка XX века је предвиђала могућност да се Марко Јакшић женио два пута.[22] Наиме, опште је познато да је Марко био ожењен Поликсеном Јакшић, али осим професора Станоја Станојевића, ниједан историчар, који се бавио проучавањем историјата ове породице, не помиње претходно наведену могућност о два брака, иако су изворни подаци који говоре о првом браку били доступни.[23] Додатак једног старог српског Летописа на децидиран начин тврди да је Марко „…синь стараго воεводε Стεфана Яакшића бъшε благообразань и васакимь благочастиεмь оукрашεнь….Їωаннь ожεнивь сε оть (В)ънεциε и роди трїи даштεри и сьіна и онь почи ω Господи и са синомь εго. А ина жε госпожда Полиξεнїа сь трими даштεрми обладаεть зεмліεю и градовими…“.[24] Како сам професор Станојевић истиче, према наведеној белешци, Марко Јакшић се женио два пута. Према томе, прва супруга је била извесна госпођа из Венеције, о којој немамо апсолутно ниједан други ближи податак, није забележено чак ни њено име, док је друга била историјски потврђена личност, Поликсена или Поликсенија (Polixena).[25] Међутим, ако пажљиво погледамо део текста додатка дате забелешке, нигде се експлицитно не тврди да је Поликсена била Маркова супруга из другог брака, већ само да је након смрти Марковог сина Стефана и самог Марка наставила да живи са три ћерке. И у предњем делу текста, који би се односио на потенцијално прву супругу Марка Јакшића, „оть (В)ънεциε“, каже се да је са супругом у браку добио три ћерке. На основу друге грађе и литературе, потпуно је сигурно да је Марко имао осморо деце и то једног сина, поменутог Стефана и седам ћерки.[26] Добри познаваоци бечких и пештанских архива и истовремено врхунски истраживачи прошлости српских племићких и првачких породица на простору Угарске у XVI веку, Јован Радонић и Алекса Ивић, нигде не помињу Марков први брак, већ као Маркову супругу означавају само Поликсену Јакшић.[27] Душан Ј. Поповић, као могућност нуди своју тврдњу да је Поликсена била супруга Марка Јакшића „са којом се (Марко – примедба аутора), изгледа, нашао у Венецији“.[28]

     Новија историографија сматра да је Марко Јакшић, заиста био два пута у браку, први пут са извесном Венецијанком са којом није имао деце, а други пут са Поликсеном.[29] Етничко и социјално порекло Поликсене Јакшић, такође је веома загонетно. Сасвим сигурно је била Италијанка[30], али о њеном аутентичном завичајном пореклу и друштвеном статусу у оквиру истог, не можемо донети коначне судове. Савремени извори о њој говоре као о „domina Polixena…ex paternis eiusdem laribus secum ab urbe Romana“[31], дакле о жени која је дошла из богате римске породице.[32] Међутим, у изворима не постоји потврда да је потицала из племићке породице, како тврде поједини историчари.[33] Сам Марко Јакшић, њен супруг, за Поликсену је тврдио да је рођена у богатој породици из Рима, али не и да је била властелинског порекла.[34] Није поуздано утврђено, како и где су се Марко и Поликсена упознали, нити када је и под којим околностима брак између њих двоје склопљен. Знамо сигурно да је у брак „унела“ прилично велики мираз и у наредним годинама била од велике финансијске помоћи своме супругу.[35] Већ смо раније нагласили да су Марко и Поликсена имали седам ћерки и једног сина, дакле осморо деце.[36] Њихово најстарије дете је био син Стефан, о коме имамо врло мало података.[37] Име Стефана Јакшића III се јавља у једној повељи краља Јаноша Запоље из 1530. године, где се каже: „…super fassione pignoratitia Marci Jaxith de Naghlak, qua is onera Stephani filii sui ac Demetrii, Nicolai, Joannis, Petri condam Jaxith, fratri ipsius Marci patruelis, filiorum congenerationalium in se assumendo“.[38] Стефан Јакшић III је умро између 1530. и 1536. године, дакле пре смрти родитеља, не оставивши потомство иза себе.[39] Са друге стране, Маркове ћерке су надживеле оца, а њихова имена су била: Ђована (Giovanna или Zowana), Јелисавета, Марија, Милица или Потенција (Потенцијана), Маргита, Схоластика и Ана.[40] Иако нису обезбедиле континуитет преношења породичног имена на нове генерације фамилије, с обзиром да су припадале кругу женских потомака Марка Јакшића, ћерке су, а слично својим теткама (Марковим сестрама), брачним везама са појединцима из угледних угарских породица (осим Ђоване, све су биле у браковима са људима који нису имали српско етничко порекло), славу имена Јакшића поново афирмисале и после изумирања њихове мушке генеаолошке линије.[41]

     Једини преживели син Дмитра старијег и Јеле, после 1510. године, био је Петар Јакшић. Најранији спомен Петра Јакшића је датован у 1498. годину и везан је за сталне сукобе Јакшића са породицом Доци који су се наставили и после смрти Стефана и Дмитра старијих.[42] Наиме, Петрово име и улога се спомињу у наредби коју је краљ Владислав II 18. јуна 1498. године издао чанадском каптолу у сврху испитивања спора између удовице Имре Доција, Маргарите и синова Дмитра Јакшића, о чему смо говорили у претходном излагању. Слично рођеној браћи, али и Марку и Стефану II и Петар је, као угарски племић носио титулу egregius.[43] Петар Јакшић је учествовао у ратним походима краља Владислава II против Османлија и 1504. године је био један од заповедника одбране јужне угарске границе.[44] Према подацима из поузадних извора, био је ожењен Катарином Чаки, сестром католичког бискупа чанадске бискупије, Николе Чакија (Csáki Miklós). Поменути брак је у великој мери утицао на каснија научна мишљења да је Петар Јакшић, по склапању брака или убрзо после тога, прешао из православне у католичку веру.[45] Чињеница јесте да ми о том наводном „преобраћању“ не поседујемо конкретна и аутентична сазнања, већ се она заснивају углавном на бази претпоставки. Такође, генерално посматрано, о Петровим верским убеђењима не постоје изворна сведочанства.[46] Наравно, претпоставка да је Петар Јакшић у каснијем животном добу, односно после женидбе са Катарином Чаки, исповедао католичку вероисповест и те како је могућа или боље речено, врло је вероватна. Потврду ове тезе можемо да пронађемо и у факту да су три сина Дмитар, Никола и Јован, који су рођени у браку Петра и Катарине, били католици.[47] Потребно је поставити и питање да ли би један православац који ревносно приступа својим конфесионалним убеђењима, уопште дозволио да његови синови расту и буду образовани и одгајани у духу католичке вере, а да при том и сам не подржава сличне духовне вредности. Према резултатима истраживања до којих су дошли мађарски историчари, богослужбене активности по православном обреду, обављале су се на нађлачком властелинству све до смрти Петра Јакшића.[48] У контексту анализе верских опредељења Петра Јакшића, потребно је изнети одређена обавештења о његовим везама или везама саме породице са протестантизмом.[49]

     Претходно смо нагласили да не постоје конкретни, већ само посредни докази о конфесионалним убеђењима Петра Јакшића, осим да је рођењем исповедао православну вероисповест. Потпуно је очигледно да је Петар живео у времену страховитих верских превирања у оквирима Католичке цркве који су резултирали, на првом месту појавом Мартина Лутера и покрета реформације. Већ у првој деценији „Лутерове побуне“, дакле у трећој деценији XVI века, „таласи вапаја за реформацијом су преплавили и велике делове Угарске, лагано запљускујући и области Поморишја“. Гласови о Лутеру и несвакидашњим догађајима у римској цркви и самој Немачкој, чули су се још пре „мохачке трагедије“ и покрета „православног цара Јована Ненада“[50], а ширили су их углавном припадници саских заједница у Ципсу и Ердељу који су језички и културно били и те како повезани са Немачком.[51] Поједини угарски феудалци, незадовољни стањем у цркви, у отвореном или латентном сукобу са утицајним црквеним великодостојницима, били су спремни да прихвате утицај реформаторских проповедника о трансформацији верских учења и устројства црквене организације на својим властелинствима или територији. Неки од поментих великаша који су имали симпатије или прихватали ново учење, били су у директним или посредним контактима са породицом Јакшић, као нпр. Фрања Реваји, Петар Перењи или Валентин Терек.[52] Расправе око „Лутеровог учења“ су већ крајем треће и почетком четврте деценије XVI века изашле из оквира „Западне цркве“ и почеле да занимају припаднике и заједнице источне – Православне Цркве. Када су у питању припадници српске етничке заједнице, поменути контакти са протестантским учењем су, бар тих првих година, били веома скромни. Изузимајући фамозно „Писмо Гаврилово о Лутеру“[53], спис (преписку) који доказује да се већ 1534. године глас о Лутеру проширио до Свете Горе, везе српског народа са „Лутеровом јереси“, посебно виших слојева становништва су незнатне.[54] Од великаша српског порекла који су повезивани са реформацијом, помиње се само име Петра Петровића, рођака и блиског сарадника краља Јаноша Запоље, па и та веза није доследно утврђена и до данас је остала неразјашњена и обавијена велом политичких интрига и посредних доказа.[55]

     У другој половини XVIII века је објављен један текст у књизи Петера Бода, мађарског теолога и историчара религије и цркве, у којој је описана биографија Јаноша Витуша Балшаратија, протестантског лекара, филозофа и сарадника Филипа Меланхтона који је рођен на поседу Јакшића и одређено време живео под протекцијом Ане Јакшић, ћерке Марка Јакшића.[56] Када је у питању овај рад наведени текст је од одређеног значаја, управо због поменуте везе, али он у себи садржи и одређене недоумице и грешке, које се односе на улогу Петра Јакшића и односе истог са Балшаратијем. Наиме, Бод наводи да је Јанош Балшарати рођен 1529. године у Домбеђхазу, на поседу Јакшића, а у породици Витуша Лукача, настојника Јакшићевих двора у Нађлаку.[57] Приликом турског похода на Поморишје, те исте 1529. године, када је имао само три месеца, његове родитеље су Турци одвели у ропство, а бригу о њему је преузео Фодор Ференц, брат Јаношеве мајке који га је одвео у село Балшарат, где је дечак растао.[58] После неколико година Јанош је постао штићеник Ане Јакшић, како Бод наводи „удовице Јакшић Петра“ која је преузела старање о Балшаратијевом образовању у тадашњим разним центрима реформације, обезбедивши му и финансијску основу за наставак школовања код Филипа Меланхтона у Витенбергу.[59] Вероватно, услед непознавања родбинских релација у породици Јакшић, сасвим је могуће да је писац погрешио када је навео да је супруга Петра Јакшића, Ана (знамо да се Петрова жена звала Катарина, рођена Чаки) била покровитељ младог Балшаратија, касније познатог лекара. Једина Ана из породице Јакшић о којој овде може бити речи, како смо раније навели, је ћерка Марка Јакшића која је средином четрдесетих година XVI века била удата за Лошонци Гашпара Банфија, а после за Антона Кендија. Поред поменутих недоречености, покровитељска улога Ане Јакшић у односу на једног протестантског студента и њени контакти са великим именима тадашњег верског реформаторског покрета су једини документовани докази о везама Јакшића са протестантским учењима.[60] Додатну конфузију ствара податак који износи Алекса Ивић, када описује толерантност господе Јакшића према новом учењу и тврди да је из поменутих разлога храм у Нађлаку био подељен на два дела, тако да су се у једном делу вршили верски обреди у складу са новим реформаторским учењем, а у другом у складу са православним.[61]

     Без обзира на немогућност прецизног утврђивања реалног односа Петра Јакшића према верским приликама које су владале у држави и непосредној околини за време његовог живота, са великом сигурношћу можемо да тврдимо да је он својим карактерним особинама и менталним склопом личности припадао кругу чланова друге генерације породице која је у поменутом погледу доживела крупне метаморфне промене, али са јаким утицајима или обрисима утицаја старих начела, обичаја и навика прве генерације. На наведени закључак нас упућује, не само Петров однос према верским приликама, о коме само на посредан начин можемо да пружимо извесну анализу, с обзиром на његов брак са католкињом и васпитавање синова у духу званичног, државног конфесионалног учења, већ и чињеница да се, слично својим рођацима, у социјалном погледу потпуно идентификовао са слојем мађарског племићког сталежа, о чему сведочи и његово, као и држање Марка Јакшића према куручком устанку Ђерђа Доже.[62] На утицај поменутих старих навика и обичаја прве генерације нас упућује и настављање спорова које је сада водио и Петар Јакшић са породицом Доци. Из текста датованог од 20. августа 1511. године, насталог и сачуваног у форми наредбе краља Владислава II поджупану и судијама арадске жупаније да спор између Фрање Доција и Петра Јакшића поново узму у претрес, можемо да закључимо да је у присуству тужиоца владар изразио сумњу у регуларност тока суђења пред нижом судском инстанцом, па у допису позива судије и власти жупаније да покрену нови спор.[63] Потпуно је очигледна забринутост краља Владислава II у погледу могућности да Фрања Доци буде оштећен у датом спору, па чак наводи да „у случају да тужилац не буде задовољан новом пресудом, круна о томе буде обавештена, како би се ново суђење организовало у присуству владара“.[64] Раније указана лојалност Петра и Марка, као и уопште породице Јакшић према круни и поретку угарске феудалне државе и поред периодичних несугласица, још једном је показана у време чувеног „Сељачког рата 1514. године“.[65]

     Покрет „крсташа“ или „куруца“[66] Ђерђа Доже у историји мађарског народа и Угарске XVI века представља важну прекретницу и један од преломних момената по судбину древног и моћног средњоевропског краљевства, појавивши се као својеврсна најава много тежих искушења који ће снаћи Угарску само деценију после. На првом месту треба рећи да сам традиционални назив „Сељачки рат“ или „Устанак Ђерђа Доже“ није потпуно и адекватно терминолошко обележје догађаја из 1514. године, шта више поменути термини су површни и преуски да би објаснили стварни карактер догађаја који су за дуги низ година потресли темеље Угарске и оставили је неспремну пред „тамним олујним облацима који су се већ тада надвијали изнад ње“.[67] Крајем 1513. године су се широм Угарске проносили гласови о могућем ратном походу новог и ратоборног турског султана Селима I, што је био довољан разлог да се већ у пролеће наредне године, директном иницијативом острогонског надбискупа и папског легата Томе Бакача, становништво Угарске позове на крсташки рат.[68] Одзив је био изузетно велики, поготово у редовима сељака, грађана и свештенства, тако да се може слободно рећи да од времена велике опсаде Београда 1456. године није било већег окупљања нерегуларне војске у Угарској.[69] Почетком маја 1514. године, било је окупљено преко 15 000 људи и ту није био крај, јер су се главнина и масовни одзив нових војника тек очекивали. Међутим, ускоро је од султана стигао предлог да се постигнуто краткотрајно примирје дефинише, тј. продужи у трајни мир, под условима који су били важећи за време владавине Бајазита II. Такође, ни угарским великашима није било „угодно“ сазнање да се маса „обичног света“, односно најнижих социјалних слојева друштва окупља у једној атмосфери, прилично „набијеној“ различитим емоцијама, од религиозно-патриотских до социјално-резигнираних, па су се определили за мир. Већ 15. маја 1514. године, Тома Бакач је прекинуо да шаље позиве за ступање у редове „крсташке војске“, а рат је био отказан. Сав бес и спремност крсташа на одлучујуће „окршаје“ против, тада већ вековног непријатеља – Османлија, сада се окренула против, такође из социјалних разлога, омрзнуте властеле. Покрет је попримио опште-народни и религиозни карактер.[70]

     Веома брзо, устаници су почели да раде на постављању темеља своје организације, па је у том смислу био изабран и краљ, али се он није истакао у вођењу куручке војске. Стварни предводник покрета је био тзв. „врховни командант“ Ђерђ Дожа, Сикулац из Ердеља, ситни племић који се прославио у рату против Турака код Београда.[71] У току наредна два месеца, колико се покрет одржао, Дожини ребелијанти нису имали ниједан други циљ, нити су пред власти постављали конкретне захтеве, осим потпуног искорењивања племства. Сами су се прогласили „благословеном војском крсташа“ или „светом четом“ и у историји су остали упамћени по великој ревности, када је било у питању извршавање њиховог јединог прокламованог циља – физичко истребљење племства. На удару су се нашли поседи и властелинства многих феудалаца и то баш у крајевима где су у мањем или већем броју живели припадници српске етничке заједнице.[72] Суровост при обрачуну са свима који би пружили отпор „Дожиним ребелијантима“ дубоко је била усађена у памћење угарске властеле, а затим и преточена у легенду. Угарске крупне племићке породице, а међу њима и Јакшићи, разумљиво, схватали су сву сложеност и додатне опасности по безбедност устаљеног реда и закона које су могле произићи из даљег одлагања гушења побуне, па су од почетка пружили снажан отпор Секељевом покрету.[73] О учешћу Срба у сукобима Дожиног покрета и угарске феудалне господе 1514. године постоје различите интерпретације. У савременим документима се нигде изричито не помињу Срби у крстушкој војсци, што никако не значи да их није било. Сасвим је извесно да су покрету прилазили касније, дакле не одмах на почетку, већ онда када би куручки одреди запоседали крајеве у којима су живели. Приступање куручкој војци се, врло често, одвијало путем присиле. Доказ за наведену тврдњу можемо да пронађемо и у казивању једног летописца о Дожином походу на Јакшићева имања у Нађлаку, крајем маја,  када су нађлачки Срби и они који су живели у околини насеља, притиснути страхом и под директном претњом се придружили крсташима.[74] Писци и хроничари из каснијих епоха су знатно преувеличавали удео учешћа српског становништва у побуни.[75]

     Поред непотпуних информација о људима српског етничког порекла у оквирима крстушке војске, не постоје ближи подаци о истакнутим Србима – противницима који су се борили против Доже. Једина позната српска властелинска породица која је и те како пружила отпор Секељу и његовим крсташима је била породица Јакшић, односно Петар и Марко.[76] Наиме, након избијања побуне, Дожа је једно одељење крсташа послао у правцу Чанада, под командом Балог Иштвана, али су поменути одреди били поражени у сукобу код Апатфалве, од стране чанадског бискупа Чаки Миклоша, иначе шурака Петра Јакшића и Батори Иштвана. Након разбијања куручког одељења, победници су отишли у Нађлак на двор Марка и Петра да прославе победу. Као што је раније објашњено, након што је добио вести о поразу свог одељења код Апатфалве, Дожа је одлучио да се лично обрачуна са Чакијем и Баторијем. У зору 27. маја 1514. године, након прославе и у тренутку када се то нико није надао, Дожа је уз подизање страховите галаме у својим трупама, опсео, а потом и продро у Нађлак.[77] „Још увек мамуран од сремског вина“, Батори је дословно из кревета, босоног, покривши се само кабаницом, скочио на свог коња, кога му је припремио капелан Леринца и главом без обзира одјахао у Темишвар.[78] Јакшићи су, такође успели да побегну, пре него што је Дожа опсео град, али као што смо раније навели, Чаки је дочекао врло трагичан и суров начин смрти. Чаки Миклош је покушао побећи, па је у том циљу успео да дође до реке и седне у чамац, како би кријући се кроз шибље и трску, воденим путем стигао до Чанада. Међутим куруци су га приметили и заробили, а по наређењу свог вође Ђерђа Секеља, заједно са још неким великашима, разапели на крст.[79] Потом је уследило пустошење и разарање Нађлака и других имања Јакшића, о чему смо раније пружили исцрпна обавештења. Катастрофу, која је задесила властелинство Јакшића и град Нађлак, Марко је у потпуности успео да санира у периоду до 1517. године и то само уз новчану помоћ супруге Поликсене.[80] Дожа је потом своју рушилачку снагу усмерио према насељима и поседима у чанадској околини, па је ускоро освојен Задорлак, Арад, Липово, Вилагош и Шољмош да би своју пажњу, затим усмерио према Темишвару, чијом одбраном је командовао Батори Иштван, а где су се склонили Марко и Петар Јакшић. Опседнутом Темишвару, средином јуна у помоћ је дошао ердељски војвода Запољаи Јанош који је у бици успео да порази Дожине крстуше, односно слабо наоружану војску сељака, а самог Дожу је Петар Петровић успео да збаци са коња и потом зароби.[81]

     Куручки вођа, лишен слободе је доживео, такође застрашујућу судбину која донекле подсећа на судбину његових бројних непријатеља и жртава, између осталих и Чаки Миклоша. Погубљен је на врло специфичан начин, тако што је испечен на усијаном престолу и крунисан ужареном круном, а заробљене присталице су теране да једу његово месо.[82] Друге вође устанка су доживеле сличну судбину, а масовни покрет сељака, ситних племића и бројног незадовољног становништва је доживео потпуни фијаско. Српски извори из датог периода са непријатељством и згражавањем описују двомесечне догађаје који су започели и завршили се у областима у којима је живео српски живаљ. Поменуте описе најбоље изражава став ђакона Боже из Сланкамена који куруце у свом тексту „једва признаје за људе“ и каже: „И в то љето бист гоненије на христијанех од проклетих крстуша в земљи угарској, и паки их победи војевода ердељски до конца јако и проклете псе“.[83] После слома устанка уследиле су невиђене репресалије над сељачким слојем становништва, као и над свим присталицама покрета који су му јавно пружали подршку или су оцењивани као потенцијални симпатизери Ђерђа Доже. Постојали су предлози да се сви сељаци побију, али је међу племством, ипак победила опција која је заговарала умереније казнене мере. Кметови су кажњени путем декрета који је донет на сабору у новембру 1514. године и истовремено предвиђао увођење обавезног дана работе у недељи, забрану слободе напуштања господара и земље итд. Уз цео рат из прве половине 1514. године, ове мере су додатно продубиле, ионако постојеће разлике и расцеп у угарском друштву, а „ударом“ на сељаке и још већим оптерећењем сељачког слоја становништва, економска основа развоја Мађарске је доживела својеврсни колапс. Пуни смисао ових речи ће се показати дванаест година после, на пољу код Мохача.[84]

[1] Српски племићи су се, већ у другом или трећем нараштају потпуно идентификовали са мађарским властеоским слојем становништва и то и у етничком и у конфесионалном погледу, види: Стеван Бугарски, Љубомир Степанов, Манастир Бездин, прилог за монографију, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 1999, стр. 31.

[2] Стеван Бугарски, Љубомир Степанов, Манастир Бездин, прилог за монографију, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 1999, стр. 27 – 31.

[3] Исто, стр. 30. Статистичке податке везане за број Срба у Поморишју, појединих периода, могуће је сагледати путем одређене „слике“ коју добијамо и на основу информација о учешћу српских ратника, односно становника појединих области или дате регије у бројним ратним и војним операцијама. На пример, 1540. године заповедник Темишвара, раније помињани рођак Јована Запоље, Петар Петровић је заједно са хиљаду Срба заузео будимску тврђаву. Слично овом податку наилазимо и на обавештење које је датовано десет година касније од претходног, дакле из 1551. године, где се каже да је „са Запољином удовицом у Алба Јулији било 3 000 Срба, а неко је обећавао да ће да сакупи још 16 000“. Са друге стране, „када је Мехмед-паша Соколовић напао Мађарску 1551. године, издао је проглас на српском језику Србима у Поморишју и Потисју, обећавајући им разне повластице под условом да пређу на страну Турака“. Све ово говори у прилог чињеници да је у критично време и на датом простору присуство српског становништва било значајно.

[4] Исто, стр. 31 и 35.

[5] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 465. Од почетка XVI столећа, па све до великог турског ратног похода 1521. године, који је био предвођен од стране Сулејмана Величанственог, између Османлијског царства и Угарског краљевства су била склопљена два значајна, међудржавна мировна уговора о којима је раније било речи. Први је склопљен 20. августа 1503., а други маја 1519. године и овај потоњи је, уствари представљао обнављање одредаба мира из 1503. године. Ни сами угарски савременици поменутих догађаја нису придавали велики значај склопљеним мировним уговорима, а према овим питањима Османлије, свакако, нису били „велики оптимисти“, јер су се „периоди релативног мира“ у потпуности уклапали у њихову познату војно-политичку стратегију освајања суседних земаља. Међутим, временски интервал од 1503. до 1520. године је имао своју важност за становнике ове две велике силе, макар и у пограничном појасу, јер иако су дворски кругови и политичка елита Угарске били апсолутно уверени у ефемерност поменутих споразума, потпуно је јасно да су исти пружали, у извесном смислу, „релаксирану атмосферу“ на вечно немирној граници. Уговори о миру су гарантовали слободу кретања људи и робе или су, бар формално, обезбеђивали слободу трговања. Пограничне власти и намесници су били у обавези да штите трговце и да им надокнаде штету која би евентуално настала. Иако немамо довољних и поузданих информација о степену трговинске размене између Турске и Угарске у овом периоду, на основу царинских тарифа у турским насељима на граници добијамо одређену слику о трговинском промету за кога, на првом месту, можемо да кажемо да је био обостран и разноврстан. Трговало се, обично сировинским и полусировинским производима, попут крупне и ситне стоке, коже, крзна, вина, соли, источњачке робе, пре свих зачина, свилених тканина итд. Упркос наведеном степену трговинског промета, споразуми нису пружали пуну безбедност за становнике на које су се пре свега односили, па је самим тим њихова основна улога капацитетно била умањена и на крају потпуно багателисана. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 45 – 54, Д. Бојанић, Турски закони и законски прописи из XV и XVI века за смедеревску, крушевачку и видинску област, Београд, 1974, 17 – 8, 21 – 3, 25.

[6] Јован Радонић, Borovszky Samu: A nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok körébol. XVIII. Kötet 10. szám), (реферат), Летопис Матице српске, књига 204, свеска IV за годину 1900, Матица српска, Нови Сад, 1900, стр. 344. Контекст поменутих збивања се може упоредити и са текстовима научно-историјске литературе која пре свега пружа једну општију слику о теолошким и међурелигијским односима у Европи XVI века. Упореди и Овен Чедвик, Историја реформације, Добра Вест, Нови Сад, 1986, стр. 252 – 258.

[7] Постојање католичког прозелитизма, у односу на српско православно становништво у самој Угарској, али и ван ње, можемо да датујемо још у период постојања Српске деспотовине Ђурђа Смедеревца. Насртаји католичких емисара римског папе и угарског краља на слободу исповедања православне вере су интензивно добијали на значају у деценијама агоније српске средњовековне државе, када је њена независност и слобода у великој мери зависила од односа са угарском круном те су поменуте тежње католичког свештенства, угарске аристократије и саме круне биле управо протежиране из земаља северно од Саве и Дунава. Став обичног српског света из тог периода, али и сам став званичне српске политике према питању католичког утицаја на верске прилике у Србији, као и према укупној политици евентуалног зближавања две хришћанске Цркве на датом простору, најбоље можемо да опишемо речима српског деспота Ђурђа Бранковића. Наиме, према наводима ренесансног папе Енеа Силвија Пиколоминија, односно Пија II, деспот је 28. марта 1455. године одговорио једном од водећих католичких мисионара, Јовану Капистрану да не жели да са својим народом прихвати прелазак на католичку веру, уз речи: „Ја сам деведесет година живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји преци те сам код свог народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, када би видели да сам се променио, да сам због старости излапео и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру својих предака“. Изражавајући критику упућену деспоту Ђурђу, због ускраћивања права католичком свештенству да убира десетину и од православног становништва на деспотовим поседима, калочки надбискуп Петер Вардаји је изјавио: „Јер Бог је ову државу створио хришћанском а не шизматичком и свакако није у вашој власти да је учините српском. Хришћански народ у хришћанској држави под хришћанским владарем треба да живи по хришћанском закону и обреду“. У новој средини, у оквирима угарске државе, а због војничких потреба и одлика које су красиле српске ратнике и уз подршку краља Матије, угарски сабор је 1481. године донео законски чланак којим је Србе ослободио од обавезе плаћања црквеног десетка католичком свештенству, што у историји представља прву привилегију коју су угарски владари доделили досељеном српском становништву. Наравно, привилегијална политика угарских владара у односу на српски свет је готово одмах изазвала осуду и отпор код великодостојничких кругова католичког свештенства и дела мађарске световне аристократије, види: Петар Рокаи, Прилог познавању положаја Срба у Угарској у XV веку, Зборник за историју Матице српске, 6, Нови Сад, 1972, стр. 87 – 91. Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 441 – 443.

[8] Поменута обавеза је наплаћивана у новцу и називана је „хришћанским динаром“ (pecunia Christianitatis), види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 462.

[9] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 154 – 155. На другом месту (стр. 155) професор Поповић наводи да су Јакшићи напустили православље првих година XVI века.

[10] Већ сада је потребно нагласити да, вероватно, нису сви чланови куће Јакшића променили своју вероисповест у исто време, дакле око 1510. године или чак колективно. Српска историографија, посебно на почетку XX века, напуштање православне вероисповести и прелазак на католичку од стране Марка Јакшића наводи као проверену и непобитну чињеницу. Међутим, постоји сумња да се то, заиста и догодило, о чему ћемо више речи изнети у даљем излагању. Податак о напуштању православља око 1510. године се можда односи на породичну грану или на ужи део породице Петра Јакшића, с обзиром да је он управо у датом временском интервалу већ био ожењен Катарином Чаки, сестром чанадског бискупа Чаки Миклоша (Николе), мада ни о томе, као ни о конфесионалном опредељењу Петра Јакшића уопште, нема поузданих података, види:  Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 154. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Петар, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 250.

[11] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 50 – 75.

[12] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 51.

[13] Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци, 1927, стр. 56 – 57. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 244.

[14] Сви релевантни извори и литература наводе да је Марко Јакшић „умро у дубокој старости 1537. године“, види: Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164.

[15] На овом месту је потребно напоменути да је уз брата Стефана II и брата од стрица Дмитра млађег и Марко Јакшић био позван на судски претрес о датом случају, заказаном за 1. август исте године. О томе сведоче следеће речи изнете при крају текста извештаја Скупштине манастира блажене девице Марије Клушке поднетом Лошонцију и Драгфију: „…prefato nostro testimonio presente, annotatos Georgium wythez de Bycal ac Stephanum et Marcum condam Stephani, nec non Demetrium condam Demetrii de Naghlak in Farnas quemlibet videlicet eorum in dicta possessione portionibus scilicet ipsorum possessionariis in eadem habitis contra nobilem dominam Annam vocatam…“. Упореди и Јован Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик Српске краљевске академије, 59, Београд, 1923, стр. 70 – 71.

[16] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 51.

[17] Исто, стр. 41 – 42, нап. 1, стр. 353.

[18] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 155. Оригинал поменуте повеље није сачуван, а није познато да ли је братство манастира Хиландара заиста долазило у посете Јакшићима, како би преузели завештани новац. Поједини подаци из различите грађе и литературе говоре да је повеља настала 26. маја 1507. године, види: Капитон Невострујев, Три хрисовуље у Хиландару, Гласник СУД, 25, 1869, стр. 272 – 287.

[19] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 45. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 244.

[20] Н. С. Шулетић, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 244. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 152. и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 53.

[21] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 45 – 53.

[22] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[23] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536.

[24] Споменик СКА, 3, 1890, стр. 106 – 107, види у: Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 165. Према Станоју Станојевићу, правописном грешком летописца написана је реч „Їωаннь“, што би значило Јован у савременој транскрипцији, а заиста треба да пише „и онь“, односно Марко Јакшић. Могуће је да је приликом преписа дошло до поменуте грешке.

[25] Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 165.

[26] Летописцу, очигледно није био познат овај податак, али ни Боровски није знао да су Марко и Поликсена имали сина, па погрешно наводи да „Њихов брак није би подарен мушким потомцима…“, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536 – 537. Упореди и Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[27] Сам Станојевић наводи да, на основу грађе и њему тада доступних података о брачном животу Марка Јакшића, не може да пружи свој коначни суд, нити да расправља о поменутом питању, док Јован Радонић у свом приказу расправе Шамуа Боровског „Историја нађлачког властелинства“, такође наводи да Марко није имао мушких потомака, види: Јован Радонић, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. Стр. 50, Летопис Матице српске, књига 204, свеска IV за годину 1909, Матица српска, Нови Сад, 1900, стр. 345. Упореди и Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 165, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145.

[28] Аутор сматра да наведени став професора Поповића, ипак припада домену хипотетичког мишљења, с обзиром да нису доступне потврде поменутих тврдњи из других извора, види: Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 152.

[29] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[30] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145.

[31] Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164.

[32] Боровски истиче да су савремени документи забележили само Поликсенино име, као и то да на једном месту иницирају на њено племићко порекло, где вероватно мисли на латинску реч domina (госпођа, дама), из горе наведеног цитата, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536.

[33] Исто, стр. 536. Упореди и Иларион Зеремски, Српска властела Јакшићи у Угарској, Календар Матице српске за годину 1908., Нови Сад, 1907, стр. 62, Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 152. Јован Радонић напомиње да је Поликсенина породица била изузетно материјално ситуирана, али да није познато „од каквог је рода и племена била она“, види: Јован Радонић, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. Стр. 50, Летопис Матице српске, књига 204, свеска IV за годину 1909., Матица српска, Нови Сад, 1900, стр. 344. Алекса Ивић једино наводи да је Поликсена била италијанског етничког порекла, али не пружа додатне информације о њеном социјалном статусу и евентуалном припадништву кругу римског аристократског слоја становништва.

[34] Н. С. Шулетић, Јакшић, Поликсена, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 250 – 251. Слична обавештења о њеном социјално-статусном и породичном пореклу је пружио историчар Станоје Станојевић, види: Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164.

[35] Н. С. Шулетић, Јакшић, Поликсена, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 250 – 251. Упореди и Јован Радонић, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. Стр. 50, Летопис Матице српске, књига 204, свеска IV за годину 1909., Матица српска, Нови Сад, 1900, стр. 344 – 345.

[36] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153.

[37] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[38] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145, нап. 1, стр. 399.

[39] Исто, стр. 145, нап. 1, стр. 399. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[40] Аутор је наводио имена ћерки у складу са њиховим узрасним добима, почевши од најстарије до седме, најмлађе. Имена ћерки и поменути узрасни поредак наводи знатна већина извора, савременика, историчара и литературе, која се бави повесницом породице Јакшић, види: Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[41] Следећи мишљења и решења Шамуа Боровског, који није најбоље познавао биографије чланова домаћинства Марка Јакшића, као ни њихове међусобне релације, Радонић, Станојевић и Зеремски, наводе да је четврта ћерка Марка и Поликсене преминула као дете, како сматрају Боровски, Станојевић и вероватно Радонић или као девојка, што представља мишљење Илариона Зеремског. Боровски, такође није био правилно обавештен о личности супруга Ђоване, најстарије ћерке Марка и Поликсене Јакшић, када тврди да није познато „ко је био њен муж“, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536 – 537, Јован Радонић, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. Стр. 50, Летопис Матице српске, књига 204, свеска IV за годину 1909., Матица српска, Нови Сад, 1900, стр. 344. Упореди и Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164, Иларион Зеремски, нав. дело, стр. 61.

[42] Јован Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик Српске краљевске академије, 59, Београд, 1923, стр. 72 – 73. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Петар, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 250.

[43] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 41 – 42, нап. 1.

[44] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 45.

[45] Душан Ј. Поповић, чак износи своје субјективно мишљење да Петар Јакшић, као православац, „сигурно не би добио Катарину за жену“, види: Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153. Упореди и Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 184.

[46] Н. С. Шулетић, Јакшић, Петар, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 250.

[47] Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 184.

[48] Н. С. Шулетић, Јакшић, Петар, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 250.

[49] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 58. Упореди и Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 11 – 14.

[50] Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 11 – 12, нап. 19.

[51] Исто, стр. 12. О литератури и личностима везаним за ширење протестантизма у Угарској, види: Domokos Kosáry, Bevezetés a magyar történelem  forrásaiba és irodalmába I, Budapest, 1951, 219 – 220, 248 – 271.

[52] Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 12.

[53] Светозар Матић, Писмо Гаврилово о Лутеру (Петстогодишњица Гавриловог писма), Богословље 9, 1, 1934, стр. 5 – 17. Упореди и Ђорђе Сп. Радојчић, О Лутеру у оновременој старој српској писмености, Творци и дела старе српске књижевности, Титоград, 1963, стр. 301 – 315.

[54] Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 13.

[55] Исто, стр. 12 – 13. Сходно својим политичким потребама и Запоља је одржавао блиске везе са лутеранима. Са друге стране, Петар Петровић је оптуживан да је био заштитник једног евангелистичког проповедника, иако веродостојност документа у коме су изнесене оптужбе на његов рачун није у потпуности утврђена, али све и да је веродостојан, никако не говори о његовим личним религиозним убеђењима.

[56] Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20.

[57] Исто, стр. 20.

[58] У знак захвалности, због избављења, Јанош је касније узео презиме Балшарати и користио га до краја живота, види: Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20.

[59] Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20. Балшарати је по стицању докторске титуле шест месеци практиковао своје лекарско умеће и на двору папе Павла IV, одакле је морао да оде, због неприлика које су му стваране, услед његових верских убеђења.

[60] Постоји могућност да је Бод Петер знао за одлазак Јована Јакшића, Петровог најмлађег сина на студије у Лајпциг, што је код њега, можда створило забуну, па је личност Балшаратија и протестантско учење, коме је исти био склон, повезао са Петром Јакшићем. Треба напоменути да у кртично време, дакле средином XVI века, удовица Петра Јакшића, такође није била жива, види: Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 145, нап. 3.

[61] Проблематика ове тезе се састоји у чињеници да А. Ивић не наводи на који историјски извор се позива, када износи ове тврдње, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 58.

[62] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 51 – 53. Упореди и Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 462 – 464.

[63] Јован Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик Српске краљевске академије, 59, Београд, 1923, стр. 72 – 73.

[64] Исто, стр. 72 – 73. У тексту повеље стоји: „Wladislaus dei gracia rex Hungarie et Bohemie etc. Fidelibus nostris comiti vel vicecomiti et judlium comitatus Orodiensis saluetm et gratiam. Expositum extitit maiestati nostre in persona fidelis nostri egregii Francisci Doczij de Naghlwche, cubicularii nostri, qualiter vos his superioribus diebus in quadam causa inter ipsum exponentem ab una ac egregium Petrum Jaxyth de Naghlak partibus ab alia, ratione quorundem jobagionum ipsius exponentis, coram vobis mota, quoddam fecissetis iudicium, et ex eo quod procurator ipsius exponentis, cui idem causam suam dirigendam commiserat, non iuxta datum sibi superinde informationem sed longe aliter in iudicio ipso coaram vobis respondiset, dictum exponentukm ad instantiam partis alterius in certis birsagiorum oneribus convictum et aggravitum fore pronunciassetis, in preiudicium et dampnum ipsius exponentis manifestum, unde nos accepta suplicatione ipsius exponentis, nolentes ipsum in suis iustis iuribus sic ex improviso damnificari, idcirco fidelitati vestre harum serie firmiter precipiendo mandamus, quatenus acceptis presentibus, non obstante huiusmodi vestro iudicio, partibus predictis vel earundem legitimis procuratoribus pro uno certo et brevi termino sedis vestre judiciarie in eandem sedem vestram iudiciariam coram vobis convocatis, auditisque earundem partium aut dictorum procuratorum suorum novis propositionibus, allegationibus et responsis, admissis etiam aliis probabilibus et evidentibus documentis, causam premissam partes inter easdem denuo et ex novo revidere et adiudicare. Et si ipse exponens de huiusmodi vestro novo iudicio contentari noluerit, extunc eandem causam simul cum tota serie ipsius vestre adiudicationis absque omni gravamine ipsius exponentis et difficultate aliquali in curiam nostram regiam, scilicet personalem in presenciam, ad certum terminum per vos partibus ipsis prefigendum modis omnibus transmittere debeatis discuciendam, secus non facturi. Presentibus perlectis exibenti restitutis. Datum Bude, in festo sancti Stephani regis (20/VIII), anno domini millesimo quadringentesimo (sic! треба quingentesimo) undecimo.“

[65] Алекса Ивић, Из историје Срба у Угарској, Од смрти деспота Јована Бранковића до битке на Мухачком Пољу (1502 – 1526), Летопис Матице српске, књиге 253 – 260, свеска VIII за годину 1909, Матица српска, Нови Сад, 1909, стр. 27 – 28.

[66] Од латинске речи crux, која означава крст.

[67] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 462 – 464.

[68] Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 179. За поменуту иницијативу Бакач је имао и подршку Свете столице, па је од папе Лава X добио и булу, којом су сељаци – кметови позивани да се придруже ратном походу, а заузврат им је обећаван опроштај грехова и ослобађање од кметовских обавеза. Такође, запрећено је најстрожијим казнама свима онима који се не би одазвали позиву у „хришћански свети рат“.

[69] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 462.

[70] Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 10 – 11.

[71] У савременим документима и исправама се никада не појављује презиме Дожа, већ се вођа куручког покрета назива Ђерђ Сикулац (Sechel, Zechel, Zekel), види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 463.

[72] Побуном су били захваћени предели око Темишвара, Ђуле, Липове, Вилагоша, потом Поморишје и предели око Криша, а касније се устанак проширио на подручје Срема и Бачке, види: Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 11.

[73] Црква и свештенство, без обзира на конфесију, су изразили свој крајње негативан став према Дожином покрету. Анонимни летописац је забележио: „Изиде Секула Ђурађ с безаконими крстуши на Угре и много градова пленише и сами зле погибоше“, види: Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци, 1927, стр. 261, 299.

[74] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 535.

[75] У ранијој српској историографији, нпр. А. Ивић или Д. Ј. Поповић су писали о Србима у Дожиној побуни на основу записа Сремца и Иштванфија који нису увек поуздани сведоци или приповедачи одређених историјских прилика и процеса у појединим раздобљима, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 463 – 464, нап. 62.

[76] Исто, стр. 464.

[77] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 51 – 52.

[78] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 535.

[79] Исто, стр. 535. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703., Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 52.

[80] Н. С. Шулетић, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 244.

[81] Исто, стр. 52. Упореди и Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 180.

[82] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 464. Упореди и Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 181.

[83] Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, 3, стр. 149, бр. 5586. Упореди и Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 11.

[84] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 464. Упореди и Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 181.