Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Неретко се у албанској јавности, нарочито у јужној српској покрајини, може чути наратив о чак четири геноцида, која су кроз историју Срби починили над Албанцима. Протагониста тих тврдњи и неко ко тај наратив покушава да наметне, како својој тако и светској јавности, је премијер привремених институција у Приштини Аљбин Курти. Узмемо ли у обзир контекст у ком је Курти изјавио ту бесмислицу о четири геноцида, а то је током Бриселских преговора између Београда и Приштине, ствари нам постају јасније. Курти је и те како свестан да је самопрокламована косовска независност нелегална и да пројекат претварања јужне српске покрајине у другу албанску државу неуспешан. Уосталом, чињеница да данас већина земаља света не признаје ту противправну сецесију, представља најбољу потврду те тезе. Управо зато, Курти је посегнуо за злоупотребом историјских чињеница и покренуо причу о четири геноцида над Албанцима. На тај начин, он покушава да наметне аналогију по којој је његов народ био у више наврат жртва српских покушаја да га биолошки уништи, те је самим тим, стекао легитимно право да добије независност од Србије. Међутим, колико је та Куртијева прича у ствари неутемељена, колико је плод његових конструкција и извртања историјских чињеница, може се лако уочити уколико анализирамо догађаје из времена Првог балканског рата, када се наводно десио један од тих геноцида над Албанцима.
Наиме, уочи избијања Првог балканског рата Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка покушавале су да направе споразуме о заједничкој војној акцији против Османлијског царства. Доћи до компромиса између непомирљивих, нарочито српско-бугарских и грчко-бугарских територијалних аспирација на простор географске Македоније, деловало је готово неизводљиво. Међутим, у околностима када је политичким елитама у Београду, Атини и Софији постало јасно, да уколико заједничком акцијом не ослободе Балканско полуострво од Турака, да ће то питање решити велике силе, ствари су се промениле. Лидери балканских држава су добро разумели да због максималистичких циљева и неспремности на заједничку акцију веома лако могу остати без икаквих територијалних добитака. Управо зато направљени су компромиси, тамо где је до њих могло доћи. Тачније, одређена је неспорна територија, која би након успешно вођеног и окончаног рата припала свакој од савезница, док би се спорна питања решавала по завршетку сукоба и уз арбитражу руског цара. У сваком случају, прихваћен је став да се у акцију мора кренути одмах и да спорна питања не смеју бити разлог за даље одуговлачење војних операција. Кључна тачка размимоилажења између Србије и Бугарске било је разграничење у Вардарској Македонији. Грчка и Бугарска су се спориле у Егејској Македонији, а посебно око града Солуна на који су и Атина и Софија полагале право и по том питању нису биле спремне на компромис. Зато је будући статус Солуна, као и дела Вардарске Македоније, остао нерешен чак и у моменту када су ратне операције балканских савезника већ отпочеле.
Важно је истаћи да простор који ником од савезника није био споран и око кога је постојала пуна сагласност да ће након успешно окончаног војевања припасти Краљевини Србији била територија данашње средње и северне Албаније, са градовима Тирана, Елбасан, Драч, Медува,… Није спорно да је на тој територији већински живео албански народ, али ни то да никад и никаква албанска држава ту није постојала. Наиме, албански национални покрет тада је свакако већ постојао, али се јавио значајно касније у односу на друге националне покрете балканских народа. Кључни разлог тог кашњења националног буђења Албанаца можемо пронаћи у томе што су се њихове политичке елите идентификовале са Турским, док су Османлијску државу доживљавале као своју. Понајвише је томе кумовала исламизација, која је управо у албанским крајевима узела маха. Самим тим, у предвечерје балканских ратова албанске вође нису имале намеру да сарађују са савезницима, већ да бране турску државу у оквиру које су планирали да реализују своје националне интересе кроз широку аутономију. Са дуге стране, када говоримо о оправданости српских територијалних аспирација, не требамо занемарити да је не безначајан број Срба живео на том простору. Такође, та територија је некад била у саставу српске средњевековне државе, тако да ни српско историјско право на том простору није могло да буде оспорено. Као што не требамо занемарити ни чињеницу да је излаз на Јадранско море био од есенцијалне важности за српску државу и да је то суштински био најважнији циљ рата за владајуће политичке структуре у Београду. Наиме, од Царинског рата (1906–1911), који је Србија водила против Аустроугарске, у српској политичкој елити сазрело је мишљење да једино слободан приступ мору Србији може да гарантује пуну независност. Јер, све док српски извоз и увоз зависе од воље других држава, преко чијих лука се експортује српска роба, економска безбедност земље биће угрожена. Самим тим, овладавање луком Драч, за Србију је имало прворазредни значај, па је сходно томе и пресудно утицало и на ток српских војних операција у Првом балканском рату.
Нема сумње да се српски генералштаб годинама уназад припремао за рат против Османлија. Планови о операцијама српске војске били су спремни већ годинама уназад тако да су уочи отпочињања Првог балканског рата само дорађени. Стратешка важност оперативног правца деловања главнине српске војске моравско-вардарском долином била је неупитна, као и неопходност сламања кључне непријатељске формације у том реону, турске Вардарске армије. Самим тим, планови за ту операцију били су и те како припремљени и детаљно разрађени, за разлику од оних који су се односили на деловање према Скадарском и Јањинском вилајету. Управо зато, непосредно након почетних успеха српске војске, ослобођења Космета од стране Треће армије генерала Божидара Јанковића и победе Прве српске армије под командом престолонаследника Александра Карађорђевића над турском Вардарском армијом код Куманова, издата је наредба да се предузму операције и према јадранској обали. Влада је инсистирала да се та акција што пре спроведе у дело, да српска војска загосподари луком Драч и да се на тај начин и спољни фактор доведе пред свршен чин. Команда српске војске, у складу са захтевима владе и политичким циљевима рата, припремила је јединице за експедицију према јадранској обали.
Такође, треба нагласити да су сем политичких постајали и директно војни разлози за деловање српске војске на простору данашње Албаније. Наиме, након коначног уништења Вардарске армије код Битоља, њени остаци су пронашли уточиште управо на тој територији. Такође, црногорска војска, која је имала доста успеха у Новопазарском санџаку, заустављена је код добро утврђеног Скадра, који се претворио у неосвојиву турску утврду на северу данашње Албаније. Самим тим, постојала је реална опасност од концентрације значајних турских снага на потезу од Скадра до Валоне, које би могле да мобилишу десетине хиљада тамошњих Албанаца и изврше контраудар према српским дивизијама у Македонији и на Космету. Не треба занемарити чињеницу да је тадашње албанско друштво било изразито милитаризовано, да је традиционално сваки пунолетни мушкарац морао поседовати пушку, као и да су имали снажну племенску организацију. Узмемо ли све то у обзир онда нам постаје јасно да та опасност од њихове брзе мобилизације и садејства са остацима турске војске није била нимало наивна. Посебно када узмемо у обзира да су се поједине турске јединице, попут 21 низамске дивизије, повукле у потпуном реду у Албанију, очувавши готово све своје борбене потенцијале. Самим тим, нећемо погрешити ако истакнемо да је експедиција српске војске у Албанији била неопходна, као и да је од брзине и ефикасности њеног извођења зависило остварење кључних како политичких, тако и војних задатака Србије.
Командант Треће српске армије генерал Божа Јанковић по наређењу Врховне команде формирао је два одреда српске војске са задатком да предузму оперативне акције према Јадрану. Дринска дивизија другог позива и Шумадијска дивизија првог позива представљале су окосницу тих оперативних трупа српске војске. Шумадијски албански одред српске војске имао је задатак да делује од правца Призрена ка Драчу, са кључним циљем овладавања том стратешки важном луком на Јадрану. Други одред дејствовао је од Ђаковице ка мањој луци Медува, са задатком да одсече Скадар од остатка турских снага, разбацаних јужно од тог града. Српске јединице су формиране тако да буду брзе и оперативне. Тешка артиљеријска подршка, сходно томе, била је изостављена, да не би успоравала њихово кретање. Међутим, услед неадекватне припреме српске војске губици су били изузетно високи, а њено напредовање нешто спорије од очекиваног. Недостајала је одговарајуће опреме за услове оштре зиме у албанским планинама, комора је каснила, медикаменти су хронично фалили, а неповољан терен и чести напади албанских племена су отежавали кретање српских трупа. Посебно је то било изражено код одреда који се кретао правцем Ђаковица – Медува, на ком је и отпор Албанаца био значајно већи него на правцу Призрен – Драч. Наиме, официри српских трупа, које су наступале од Душановог града, састајали су се и договарали о даљем кретању са старешинама албанског племена Мирдита. На тај начин успели су да избегну веће сукобе са Албанцима и сходно томе да минимализују своје губитке. Суштински, српске трупе у Албанији, превасходно су се суочиле са тешким атмосферским и теренским условима, као и герилским отпором непријатеља, тако да су фактички без вођења битке већег обима, али опет уз значајне губитке, успеле да остваре своје примарне задатке.
Средином новембра оба експедициона одреда српске војске спојила су се у Љешу. Форсирање албанских планина тиме је успешно завршено, што је отворило могућност српским трупама за даље напредовање према средњој Албанији и то у теренски значајно лакшим условима. Највећи изазов за српске трупе био је покушај турских снага из Скадра да једним изненадним ударом разбију изморене српске трупе и спрече њихово спајање у Љешу. Међутим, српска војска је одлучно одбила тај напад и остварила свој планирани циљ. Додуше, са одређеним кашњењем. Првобитни план је предвиђао да се на Јадран избије за пет дана, што је реализовано за десет, док је целокупна операција окончана зa три недеље. Тирана, Елбасан, Корча, Кроја, Љеш, Медува, Драч,.. сви ти градови пали су у руке српске војске. Треба нагласити да је Елбасан заузела Друга моравска дивизија пуковника Недића из састава Прве српске армије, тако да се и она укључила у оперативно деловање српске војске у Албанији. Након ослобођења те територије од Турака, заведена је српска цивилна управа. Формирани су бројни срезови и окружно начелство са средиштем у Драчу. Српска влада је на тај начин показала јасну намеру да сву ту територију што пре инкорпорира у државно правни поредак Краљевине Србије. Међутим, вољом великих сила на том простору створена је независна Албанија, чиме су ове српске војне операције суштински обезвређене. Србија је остала ускраћена за остварење примарног политичког циља у том рату, изласка на Јадранско море.
Нема сумње да се и ова експедиција у Албанији може убројити у велике војне успехе српске војске током Првог балканског рата. Опсежна и сложена војна операција изведена је брзо и ефикасно уз минимум потрошеног време, тек три дана је искоришћено за тактичко-материјалну припрему. Самим тим, та експедиција показала је изузетну спремност и способност војника и официрског кадра српске војске, који је све политичке захтеве успео да испуни. Додуше, на руку српске војске ишло је и стање општег хаоса које захватило турску војску и цивилне структуре на том простору. Време је показало да након Битољске битке Турци више нису имали ни снаге ни капацитета да се супротставе српској војсци. А што се тиче геноцида, о којем Аљбин Курти и многи други Албанци говоре, за то не постоји ни један доказ. Наиме, никакав план о геноцидним намерама српске владе или војске није пронађен, нити једне таква наредбе српске команде није постојала. Напротив! Изричита директива српским трупама и пре и током Првог балканског рата била је да се поштују живот, имовина и достојанство локалног становништва, без обзира на његову верску или националну припадност. Наравно, да то не значи да се злочини нису дешавали. Појединачни акти насиља, као и сваком другом војном сукобу, несумњиво су почињени и њих не треба ни скривати ни правдати, већ јасно осудити. Међутим, то не значи да се догодио геноцид, нити да су такве намере постојале. Шта више, све директиве српске владе и Врховне команде говоре управо супротно. Свакако да је злоупотребе ове теме у дневно политичке сврхе било и да ће их бити и у будуће. Међутим, ништа не може променити чињеницу да су Турци још у 14. веку на Балкан дошли као окупатори, а да су коначно истерани са највећег дела тог европског полуострва у Првом балканском рату. Самим тим, то војевање савезничких снага било је ослободилачко, као што су то биле и српске војне операције у Албанији, без обзира како то неко злонамеран покушава данас да представи.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Борислав Ратковић, Митар Ђуришић, Саво Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912–1913. Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1972.
Бранко Перовић, Први балкански рат 1912–1913. Књ. 1, операције српске војске. Историјски институт Југословенске народне армије: Београд, 1959.
Борислав Ратковић, Први балкански рат 1912–1913. Књ. 2, операције српске војске. Војноисторијски институт: Београд, 1975.
Митар Ђуришић, Први балкански рат 1912–1913. Књ. 3, операције црногорске војске. Историјски институт Југословенске народне армије, Београд, 1959.
Саво Скоко, Други балкански рат 1913. Књ. 1, Узроци и припреме рата. Војноисторијски институт: Београд, 1968.
Саво Скоко, Други балкански рат 1913. Књ. 2, Ток и завршетак рата. Војноисторијски институт: Београд, 1975.
Ратковић Борислав, Ослобођење Косова и Метохије: 1912. Београд, 1997.
Терзић Славенко, Ослобођење Старе Србије 1912. године. Нова српска политичка мисао, Београд, 2012.
Кецојевић Драгиша, Косово и Метохија: Терор над Србима. Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа, стр. 155–188. Српска академија наука и уметности, Београд, 2006.
Остави коментар