СРПСКА ВОЈВОДИНА – ДОСАЊАНИ САН ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА

СРПСКА ВОЈВОДИНА – ДОСАЊАНИ САН ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Уметничка литература, као и српска историографија у појединим раздобљима често је била склона уверавању стручне, али и широке научне јавности да је падом Смедерева 1459. године и коначним рушењем српске средњовековне Деспотовине, истовремено избрисан и „дух“ институционалне традиције државности српског народа. Међутим, поставља се питање у којој мери су ове традиционалне претпоставке о основним тенденцијама кретања институционалног устројства српског народа у времену „судара епоха“ од XV до XIX века исправне и аналитички и синтетички свеобухватне. Потпуно је јасно да је турском инкорпорацијом државне територије Српске деспотовине у великој мери, de facto и заувек, уништена врховна и оквирна средњовековна институција укупног друштвеног детерминисања српског етноса. Не упуштајући се у стручну, пре свега, правну расправу о темељним и структуралним вредностима и начелима на којима почива државна организација једне или више етничких скупина у средњем веку, треба нагласити да горе-поменута историјска чињеница везана за временску одредницу – 1459. годину, у великој мери отвара простор озбиљној полемици о значајним заблудама и еластичним представама и интерпретацијама проблематике коју бисмо могли означити књижевном крилатицом – „судбина српског народа“. Положај становништва српске етничке провенијенције које је живело у граничним земљама и областима Хабзбуршке монархије, током XVI и XVII столећа био је регулисан посебним законима или „статутима“, историографски детерминисаним терминолошким одредницама попут „повластица“ или „привилегија“. Можемо слободно да закључимо да је од четврте деценије XVI века па све до прве половине XIX столећа, а посебно од времена владавине цара Леополда I, оформљен одређени континуитет „привилегијалне политике“ Бечког двора у односу на српско становништво, а исти не само што није био ослобођен од великих тешкоћа у самом процесу издавања и каснијег спровођења привилегија, већ је постао и „нераздвојни пратилац“ или супстрат историјског развоја институције војних граница, а потом и генезе српског националног идентитета у „просветитељским“ и „романтичарским“ епохама повеснице европске цивилизације. Свест српског етноса о традицији институционалне државности, очуване делатношћу Српске Православне Цркве и световног „главарско-предводничког“ слоја Колективитета у отоманској и хабзбуршкој империји, попут „мисаоне нити“, провлачила се у народном предању и епском стваралаштву, временом добивши једну есхатолошко-философску конструкцију платформе на којој је почивала генеза националног идентитета.  Управо, привилегијална политика омогућила је да наведена философска стремљења у менталном склопу српског колективитета настањеног у Хабзбуршкој монархији добију своје правно утемељење, односно норматив на основу којег су касније дефинисани, артикулисани и на крају материјализовани велики делови поменутих идеолошких поставки, тежњи и интереса српског народа у целини.

У овом раду, претходно је потребно да пружимо одговоре на питања која се јављају као основне тезе ове проблематике. Иста су тако јасна и концизна да, истовремено, могу да услове и њихово таксативно навођење. Критичка анализа поменуте проблематике претходно захтева решење дилеме око питања да ли је српска држава наставила своју егзистенцију на просторима Краљевине Угарске и након физичког, de facto уништења њене организације од стране Османлијског царства на територијама јужно од река Саве и Дунава; и који су друштвени елементи условили опстанак српског етноса у околностима непостојања државне организације која би на адекватан начин артикулисала све тежње и интересе истог, омогућавајући каснији српски risorgimento у XIX веку? Ова два питања су и те како међусобно условљена, а одговори на њих у суштини пружају и значај и основе за разумевање мотива који аутора опредељују за обраду дате теме. Ако узмемо у обзир да је средњовековно поимање стварног права у ширем и имовинском у ужем смислу, поседовање земље изједначавало са административном и управном влашћу оног (феудалца, племића) који поседује земљу, уочићемо да је део „првачког“ слоја српског народа, у измењеним околностима у Угарској, у доброј мери то право и остварило.[1] Повежемо ли ову тезу са фактом да у феудалној структури власти и државног права државу репрезентује њен владар, схватићемо да је симболика континуитета српске средњовековне државности у доброј мери била очувана у угарским жупанијама преношењем деспотске титуле и достојанства, након пропасти Српске деспотовине, на поједине Србе-прваке из различитих властеоских породица све до краја четврте деценије XVI века. Те и друге племићке породице су, дакле чувале институционалну традицију поменуте државности. Научна достигнућа у области историографије су епску народну песму и делатност Српске Православне Цркве означили као главне факторе егзистенцијалног успеха и каснијег препорода српског народа за време и после турске владавине.[2] Међутим, професор Радован Самарџић, професор Чубриловић, као и други великани српске историографије приликом анализе ова два елемента „опстанка“ српског етничког корпуса превидели су или суштински мање пажње посветили улози „првачког слоја“[3] или нових – старих племићких породица насељених у Угарској од средине XV века, као својеврсног, ако не елемента, онда сигурно суб-елемента очувања етничко-верског и социјалног идентитета српског народа. Улога тих породица представља један самостални унификациони ентитет који је одиграо важну улогу у стварању основе за каснију генезу српског националног интегритета и идентитета у XVIII и XIX веку. У поменутим столећима долази до буђења српске националне свести, засноване на историјском, источно-православном, ромејском културном наслеђу, али у оквирима и под утицајем модерних западно-просветитељских, барокних, класицистичких, а потом и романтичарских тенденција у духовном, привредном и политичком развитку европске цивилизације и то на просторима који су тада улазили у састав туђинске Хабзбуршке монархије, одакле су делатностима торжественика и угледног серкла привредне и интелектуалне елите српства, наведени егзистенцијални обрасци просто „пресађени“ у модерну грађанску и тек ослобођену Србију XIX века. Дакле, српски национални идентитет изграђен је на спецификумима синкретизма различитих културних наслеђа и, свакако у генеричком погледу исти је имао тријалистички карактер.

Сви поменути историјски процеси у очувању српског духовног и идентитетско-културног наслеђа генерисани су на просторима ондашње Јужне Угарске, где су еволутивним и револуционарним путем, али у складу са закономерностима развоја европских грађанских друштава у тзв. „дугом“ XIX веку отелотворени у идејну мисао о афирмацији националног идентитета српског етноса и то путем, у великој мери аутентичног, али стихијски детерминисаног „националног програма“, који је према бројним и проверљивим референцама имао сличан, готово истоветан карактер као и било који други национални програм конкретног балканског или средњоевропског народа. Заправо једина, али важна разлика у формулисању и реализовању националних програма других балканских и средњоевропских народа у односу на српску националну идеју, налази се у чињеници да српски национални програм никада није подразумевао материјализацију хегемонистичких, великодржавних или националистичких циљева и интереса колективитета, колоквијално и тенденциозно прозваних „великосрпским идејама“. Наведена решења посебно нису пронашла своје утемељење у делатностима националне интелигенције или политичких елита српског народа у Јужној Угарској, потоњој Српској Војводини, војним границама, као и уопште, нигде на просторима Аустријског царства, односно Аустроугарске. Упоредо са афирмацијом грађанске и националне свести мађарског народа, као и других етничких заједница на просторима будућег Српског војводства, оформљена је и српска грађанска и национална идеја. Слично, развоју идеје о „хрватском историјском и државном праву“, која је постала окосница утемељења хрватске националне мисли и њеног програма, из кога су происходиле најмонструозније геноцидне пројекције биолошког уклањања српског етничког колективитета са простора данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема у Првом и Другом светском рату, са трагичном хоначницом оствареном у Ратовима за југословенско наслеђе, мађарска национална мисао u XIX веку била је заснована на архаичним, полуфеудалним принципима детерминисања националних заједница, као продуката норматива структуре сталешких друштава, у којима је феномен средњовековног појма „политичке нације“ доведен у кореспонденцију са егзистенцијом целокупне популационе заједнице једне државе. На тај начин, „у очима“ мађарских политичких и интелектуалних елита, у времену мађарског „ризорђемента“, сви грађани Краљевине Угарске представљени су као неодвојиви део тзв. „мађарске политичке нације“. Наравно, трагичне размере злочина над српским народом у Мађарској или у потоњој Војводини, које су неминовно происходиле из овако приказане регресивне идеологије политичких елита ондашње Угарске, никада нису добиле димензију печата геноцида, који је остварен на просторима који су у очима хрватских политичких елита улазили у састав фантазмагоричне „Велике Хрватске“. Разлог снаге овој чињеници, налази се и у фактицитету да су се мађарске политичке и академске елите у XX веку, а посебно после Другог светског рата, одрекле „сентиштванских“представа о историјском и државном праву мађарског народа.

Од времена делатности црквено-народних сабора српског етноса у Хабзбуршкој монархији, посебно Темишварског сабора 1790. године, Мајске и Септембарске скупштине из 1848. године, када је и формално-правно установљено Српско војводство, па све до Благовештенског сабора из 1861. године и Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Барањи и Бачкој 1918. године, када су простори негдашње Војводовине присаједињени Краљевини Србији, српске духовне, политичке и интелектуално-академске елите у дефинисању механизама одбране својих често угрожених и оспораваних права на егзистенцију и афирмацију, као и резултата исте, никада нису генерисали политику или систем идеја о „ексклузивности“ или „искључивим“ правима српске етничке, а касније националне и православне конфесионалне заједнице у односу на друге групације истоветних социолошких карактеристика на просторима Војводине. Заправо, интензитет оспоравања егзистенцијалних права српског народа на просторима Јужне Угарске, увек је условљавао проширење димензија стихијског отпора српског колективитета и „надградње“ потреба и захтева поменутог колективитета за свеобухватнијим институционалним устројством свог ens на просторима које је историографија упамтила под именом Војводина или Српска Војводина. У датој размери морамо да потражимо узроке стварања свести о потреби српског народа за самоорганизовањем у институционално устројство територијалне аутономне заједнице коју је представљало Српско војводство из 1848. године. Међутим, дата „потреба“ српског колективитета никада није постављана у колизиони или антагонистички однос према интересима других националних заједница са простора данашње Војводине. Када ово тврдимо, свакако, подразумевамо да су дати процеси у стварању Српске Војводине и њеном очувању, изискивали и бројне изазове, посебно у сфери међунационалних односа, али чињеница да данас на просторима Аутономне Покрајине Војводине, равноправно са Србима живе опредељени припадници 21 националне заједнице уз око 110 хиљада национално неопредељених становника свих традиционалних и нетрадиционалних конфесионалних групација, јасно указује на факт да српски национални покрет у Војводини у XIX и XX веку није себи за циљ поставио „хегемону хомогенизацију“ ових простора у националном погледу. Напротив! Тежња усмерена према сарадњи са другим националним и конфесионалним заједницама била је исказана још у програмима група српске „мартовске омладине“ и националних првака на почетку Револуције 1848/49. године. Поменути прваци националног покрета истицали су: „Први и најпоглавитији основ тежења нашег тај је, да против сваког нападања обезбедимо не само цркву нашу православну, у којој једној савест наша налази утехе и спокојства, но да сачувамо заједно и свети онај, от дедова наши као аманет наслеђени ковчег народности наше, име и језик српски, без којега би иста љубљена православна црква лако синове своје преживети могла. Пружајмо дакле руке једнокрвној и једноплеменој браћи нашој Хрватима, с веселим из дубљине срца узкликом: да живи слога, да живи троједна краљевина!” Такође, у правом националномо заносу на Мајској скупштини у Карловцима, представници српског етничког колективитета прогласили су српски народ за „народ политично слободан и независан под домом аустријским и обштом круном угарском“. У исто време проглашен је савез Српске Војводине са Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације. Народни одбор је позвао на сарадњу и „влашки народ (Румуне) и Немце“.

Дакле, од самих зачетака покрета за територијалном и политичко-културном аутономијом Срба у Угарској, дефинисаном у борби за формирањем и одбраном Српске Војводине, та Војводина осмишљена је као аутономна заједница свих њених грађана, где ће у пуном сагласју са фундаментима грађанског начина живота, заснованог на идејама „грађанске еманципације“, произашлих из постулата грађанских револуција од Велике француске револуције до европског „четрдесетосмашког покрета“, српски народ остварити своје националне интересе, али истовремено очувати и афирмисати националне циљеве свих других националних заједница са којима је исти коегзистирао. Ток историјских процеса који је појам „грађанина“, као припадника конкретне нације, дефинисао готово сва друга грађанска друштва у Европи, као и њихове нације, није се остварио и на просторима Балкана или уопште на етничким и етнолошким просторима на којима је живео и где и данас живи српски етнос. Живети као грађанин Србије, не подразумева истовремено и обавезно српску националну припадност датог појединца или конкретне популационе групе. Уосталом, српске националне елите нису никада ни тежиле остварењу другачије поставке у социотеоријским релацијама између припадности популације своје државе „грађанском“ и „националном“ слоју становништва. Управо, поменути фактицитет представља велики и драгоцени ресурс богатства и потенцијала свеобухватног развитка данашње Војводине. Бити грађанин Војводине, а истовремено и припадник конкретне националне заједнице која живи у Војводини, представља „формулу“ успеха и сврсисходности живота у данашњој северној српској покрајини. Деградацију социјалног живота свих грађана Војводине, а посебно њених привредних потенцијала установила је ретроградна комунистичка политика „Титове Југославије“, која је у свом махнитом труду у вези са „производњом вештачких нација“, засновала и антиидеју да на просторима грађанске Војводине постоји засебна „војвођанска нација“. На тај начин, комунистичке елите и њихови наследници „заогрнути“ у плашт „европског аутономаштва“ негирали су потребу очувања суживота и синкретизма достигнућа свих становника вишенационалне и мултикултурне грађанске Војводине. Циљ те политике састојао се у намери компромитовања остварења идеје о присаједињењу ових простора држави Србији 1918. године, као и о природном праву српског народа у његовој тежњи да реализује своје право на национално уједињење. Тако је стварана погрешна представа о томе како Србија исцрпљује Војводину. Заборавља се да је Војводина, као и цела Србија, економски девастирана у Југославији после Другог светског рата, а не у Краљевини Србији или Краљевини Југославији. Сваки позив на стварање засебне „војвођанске националне свести“ представља рушилачки манифест тежње усмерене према гашењу пламена преплитања и суживота различитих националних култура и традиција грађанске Војводине, а свакако открива и претњу од сепаратизма, од кога су, нажалост ови простори вечито „инфицирани“. Са друге стране, у таквој Војводини, институционално одвојеној од Србије, једини „Војвођани“ морали би да буду Срби, јер постоји оправдана и разумљива претпоставка да друге националне заједнице не би никако негирале сопствени национални идентитет. Поменута антиграђанска Војводина не би имала шансу за опстанак и успех, јер не би била заснована на валидним и чврсто утемељеним историјским принципима. Према речима великана историјске мисли академика Чедомира Попова: „Одвајањем (Војводине од Србије-примедба аутора) би нестала Војводина, а не Србија, јер Србија је кроз историју опстајала без Војводине. Не треба заборавити да, осим оног кратког периода српског војводства из 1848. у оквиру Аустроугарске, Војводина никада формалноправно није била самостална до 1945. године. У том смислу, тежња да се прикаже традиција самосталности Војводине нема историјско утемељење. За мене је аутономија врло изразито осећање посебне завичајности“. „Грађанска Војводина“ или „Војводина свих њених грађана, различитих социолошких групација, верских и националних заједница“, заснована на традицији „четрдесетосмашке“ Српске Војводовине, увек у ненарушивом сагласју са државом Србијом и у саставу „једине нам мајке Србије“ има шансу на општи успех и ползу свих њених становника.

Мср Срђан Граовац, историчар