СРПСКА ТРАГЕДИЈА И ПОБЕДА 1917. И 1918. ГОДИНЕ

СРПСКА ТРАГЕДИЈА И ПОБЕДА 1917. И 1918. ГОДИНЕ

Залог српске културне баштине

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Када говоримо о ратној 1917. години, години коју историографија и уопште стручна литература квалификује најчешће као „перид мировања“ на Балканском фронту и то не без сваке основе, морамо да нагласимо да без обзира што четврта ратна година Великог рата, макар у домену српског ангажмана у истом, није упознала грандиозне, страдалне, али и победоносне битке, које су обележиле претходна лета војних, то никако не значи да је Солунски фронт био „миран“ и са одсуством приметнијих активности. Заправо, рат је прешао у своју нову фазу и то не само на Солунском фронту. Искључиво су се водиле огорчене позиционе, рововске борбе, често до потпуног изнурења супростављених снага. На западним и источним фронтовима снага Централних сила и трупа Антанте жртве су већ биле милионске, а и тамо су се линије фронта само минимално померале. У априлу наведене године Сједињене Америчке Државе су ушле у рат на страни Антанте, због чега на европске фронтове, пре свих на онај западни, у Француској, пристиже два милиона нових ратника. Тако су и војни капацитети Солунског фронта експоненцијално увећани. Свакодневни живот војника на Солунском фронту никако није био статичан. Савезничке, а међу њима и српске снаге, као и непријатељске непрестано су се трудили да фронт дестабилизују, како дејствима артиљеријских снага, тако и офанзивним акцијама пешадијских трупа, али и деловањем тактичко-диверзантских јединица иза линија фронта. Међутим, резултати поменутих активности које су обе стране свакодневно предузимале, апсолутно су изостали, јер се линије фронта нису знатније мењале. Једноставно, линије разграничења које су у крвавим окршајима друге половине 1916. године биле повучене на Солунском фронту остале су непромењене до јесени 1918. године. Сан српског војника на Солунском фронту, као и десетина хиљада избеглих цивила који су живели у позадини, био је идентичан са сновима сународника, рођака и пријатеља који су у вихору страдања и Голготе остали на својим огњиштима у окупираној Србији. Био је то сан о слободи отаџбине, јер је само слобода могла да донесе и спасење за мученике окупације који су у поробљеној Србији, више очекивали смрт него било шта друго.

Живот у Србији, подељеној између окупационих сила био је изузетно тежак, посебно у бугарској окупационој зони која је, као што знамо, била подељена у две области: Војно-инспекцијску област Морава са седиштем у Нишу и Војно-инспекцијску област Македонија са седиштем у Скопљу. Поменуте области, уз Косово и тадашњу Јужну Србију, обухватале су заправо територију Србије западно од Велике Мораве. Бугарска је имала далекосежне планове на територијама које је окупирала и, у крајњој мери које је сматрала деловима легендарног „Симеоновог царства“ или касније „Санстефанске Бугарске“. На целокупној запоседнутој територији бугарске власти су спроводиле антисрпске анационалне мере, јер су затечено српско торлачко становништво исте убрајале у састав бугарског националног корпуса. Од 1916. године, а посебно у наредној 1917. години, окупационе власти су водиле један интензиван процес бугаризације, који је подразумевао неколико грана политичких активности. Српске шкле су затворене, а национална ћирилица је забрањена. Бугарски језик постао је званични и једини дозвољени у окупираним областима. Лична имена и презимена код локалног становништва су „бугаризована“. У првом реду извршено је физичко уклањање или ликвидација најугледнијих представника српске политичке, привредне, духовне и интелектуалне елите. Дакле, одмах по успостављању своје администрације, непријатељске власти устремиле су се на бројне учитеље, трговце, политичаре, свештенике, па је поред интернације, систем масовних ликвидација постао свакодневно примењивани метод затирања свести и чињеница о фактицитету постојања српског националног идентитета на овом простору. Трајно сведочанство о злоделима и вечној срамоти присуства бугарских непријатељских власти у поменутом делу Србије у годинама Првог светског рата, налази се и у Спомен костурници при Техничкој школи у Сурдулици у којој су сачувани трагови монструозних покоља над 6000 српских становника у наведеној регији. Због јасних намера бугарских власти да изврше попис, а потом и регрутацију становништва, посебно млађих слојева мушке популације коју су потом желели да регрутују у редове бугарске солдатеске како би се борили против сопственог народа, велики део мушких становника млађег узраста, одлучио се на очајничке противмере, прво на бекство од кућа и скривање, а потом и на отворени гневни устанак против злочиначког завојевача. Ускоро је дошло до побуне народа у Пустој реци, одакле је заправо чувени Топлички устанак и покренут. Побуна се проширила на целу Топлицу, Јабланицу, Косаницу и генерално на шири простор данашњег Југа Србије од Крушевца до међудржавне границе са Бугарском. Топлички устанак представљао је једину организовану оружану побуну или покрет отпора на територијама у Европи, окупираним од стране Централних сила. Устаници су акцију покренули у дослуху и на основу планова Врховне команде у егзилу, а основна идеја иницијатора побуне састојала се у намери српских и савезничких снага на Солунском фронту да се покретањем устанка ширих размера у непријатељској позадини омогући лакши пробој фронтовских линија. Међутим, потоње устаничке војводе нису чекале на формално одобрење Врховне команде о покретању дејстава, већ су акцију предузеле без одлагања 21. фебруара 1917. године. Најистакнутија личност и предводник побуне био је војвода Коста Војиновић Пећанац и за свега неколико дана 13 700 устаника успело је да ослободи велику територију од Копаоника до Суве планине и од Лесковца до Крушевца. Бугарска армија на устанике је послала готово целу једну дивизију и у садејству са аустроугарским снагама 24. марта 1917. године побуну је угушила у крви. Уследиле су страховите репресалије, праћене убиствима, силовањима, пљачком и одвођењем преживелог становништва у бугарске интернацијске казамате. На десетине села је било спаљено, а према проценама аустроугарских власти бугарски окупатори су у сврху одмазде убили око 20 хиљада људи, комита и цивила, оба пола и свих узраста. Једна комисија која је после рата истраживала поменуте злочине бугарских окупатора потврдила је ове налазе аустроугарских власти из ратних година.

Осим српске војске, у Солуну су се 1917. године налазиле и бројне српске цивилне избеглице. Непосредно сведочанство о поменутој чињеници налази се и у фактицитету присуства великог броја школа за српску децу у Солуну и његовој околини у којима је наставу на матерњем језику похађало око 1500 ђака из Србије. Иначе, широм Европе, Африке и Азије простирали су се различити избеглички центри у којима су живели прогнани становници из Србије у броју преко 60 хиљада душа. У Великој Британији, на Млати, Корзици, у Русији, Швајцарској, Италији, а највише у Француској и Грчкој, уточиште од сигурне смрти нашло је десетине хиљада страдалника, посебно српских ђака и студената. Заједнички ратни циљеви, присуство хиљада избеглица, вести о надљудским напорима и страдању које су Срби поднели у беспоштедној борби са злочиначким непријатељским државама чланицама Централних сила, као и српске победе из 1914. и 1916. године, оставили су снажан утисак на владе, али посебно грађанство земаља које су пружиле уточиште српским прогнаницима. Поменуте околности, у знатној мери допринеле су извесној промени свести земаља чланица сила Антанте о потреби пружања помоћи васкрслој српској војсци у Грчкој, али и о неопходности гарантовања подршке влада наведених држава за српске ратне циљеве или макар један њихов део. Заиста, поред константних војних операција позиционог рата на Солунском фронту, у 1917. години развијена је једна жива дипломатска активност, када је било у питању обезбеђивање адекватне подршке Савезника прокламованим ратним циљевима Краљевине Србије. После тешких  борби на Кајмакчалану 1916. године, победе и ослобођења дела територије наше државе, односно града Битоља, који је у то време био други по величини град у Краљевини Србији, српска влада на челу са Николом Пашићем повела је тешку политичку борбу у циљу капитализације надљудских војничких напора српских бораца и жртве целокупног народа, како би у завршној фази или коначници рата, српски национални и државни интереси добили одговарајућу, а по могућству и раније зацртану и свакако историјски оправдану сатисфакцију. Присетимо се колики су утицај имале важне спољнополитичке околности у ратној 1914. години, које су и приморале српску владу да што пре потражи формулацију својих ратних циљева, како би иста била у прилици да пружи адекватан одговор на све јаче притиске савезника из Антанте на Србију око политике територијалних уступака наше државе, у дато време, потенцијалним савезницима, а неутралним државама, попут Италије, Румуније и у првом реду Бугарске. Српска влада је после вишедневног рада крајем новембра и почетком децембра 1914. године и бројних консултација које је сам Пашић водио са угледним политичким и другим јавним делатницима, изашла пред Народну скупштину, где је 7. Децембра усвојена изјава према којој је званични ратни циљ Србије постао и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну заједничку јужнословенску државу, земљу којој је намењен важан статус фактора мира и стабилности у послератној Европи. Поменута изјава српске владе готово једногласно је прихваћена од стране народних посланика па је самим тим и Скупштина на тај начин усвојила Нишку декларацију и дала пуни легитимитет једној пројугословенској политици коју је предложила извршна власт Краљевине Србије. Неминован наставак такве политике је био и формирање Југословенског одбора у Паризу 1915. године и то према пројекцијама и предлозима српске владе. Састав Југословенског одбора чинили су Анте Трумбић, Франо Супило, Иван Мештровић и други угледни пројугословенски орјентисани политички и културни делатници из Аустроугарске. Према замислима Николе Пашића, задатак Одбора је био да у складу са прокламованим циљевима српске владе изврши снажан активистички и пропагандни утицај, пре свих код савезничких земаља Антанте како би исте биле упознате са тежњом Југословена из Аустроугарске о уједињењу са Србијом. У оквирима задатих циљева чланови Југословенског одбора отворено су и деловали и то посебно у домену снажног противљења италијанским територијалним претензијама у Далмацији и на јадранском приморју. Југословенском одбору је била намењена улога независног тела у односу на политику српске владе, али је истовремено уживао њену пуну материјалну и дипломатску подршку.

Међутим, Нишка декларација је дочекана са великим негодовањем, готово„на нож“ код влада савезничких земаља Велике Британије, Француске и Русије из разлога што су српски ратни циљеви били директно супростављени геополитичким плановима Антанте, чији је интерес у том тренутку био да Италију „сврстају“ на своју страну у рату. Такође, првих година Великог рата нестанак Аустроугарске је за Антанту био потпуно неприхватљив. Упоредо са борбом за прихватањем српских ратних циљева од стране савезника која је понекад изгледала немогућа и неостварива, избиле су и снажне унутрашње политичке борбе у самом Југословенском одбору и то у вези са принципима и непосредним решењима уређења будуће заједничке државе. Управо ратне 1917. године, поменута начела и конкретни нацрти будућег уређења југословенске државе доспели су у фокус политичке пажње и бескрајних распри, како у односима српске владе према силама Антанте и Југословнском одбору, тако и у напетим политичким односима у самој непријатељској Аустругарској монархији. Наиме, на седници Царевинског већа у Бечу 30. маја 1917. године, Антон Корошец, председник Југословенског клуба, парламентарног тела који су чинили посланици јужнословенских народности у наследним земљама Двојне монархије, прочитао је њихов заједнички предлог новог преуређења Аустроугарске, према коме је Монархија требало да добије тријалистичку државно-правну и политичку платформу у чијим оквирима би се поред Аустрије и Мађарске налазила и југословенска национална и политичко-територијална заједница. Наведени предлог Југословенског клуба изазвао је право одушевљење, нарочито код дела утицајне хрватске политичке елите, предвођене Хрватском пучком сељачком странком и њеним вођством оличеним у делатностима Антуна Радића и, пре свих Стјепана Радића. Међутим, та чувена Мајска декларација изазвала је велику забринутост, пре свега код српске владе, јер је иста предвиђала опстанак и реформу Аустроугарске, а никако њено разбијање и нестанак, чиме су планови о националном уједињењу српског и јужнословенских народа у независну и суверену европску државу доведени у питање. Такође, Мајска декларација, чак је искључивала и могућност обнове независне Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, па је само предвиђала уједињење јужнословенских земаља у једну државу, али под жезлом хабзбуршке династије, што ни српска влада, ни слободарски српски народ нису могли прихватити.

Поред других, ово је био још један разлог због којих су српска влада и Југословенски одбор спремили својеврсни политички одговор на бројна питања у вези са уједињењем јужнословенских народа. У датом циљу, организована је конференција српске владе и Југословенског одбора на Крфу, која је трајала од 15. јуна до 20. јула 1917. године. На конференцији су владали напети односи између њених учесника, тако да је понекад и сам њен ток попримао веома драматичан карактер. Међутим, повољан исход поменутих дипломатских напора на Крфској конференцији био је известан. Главни камен спотицања између српске владе и Пашића са једне стране и дела Југословенског одбора са друге стране, огледао се у различитој перцепцији структуре уређења будуће државе. Никола Пашић је заступао принцип централистичког уређења, а за исто је налазио оправдање у чињеници да би формирање будуће државе на федералистичким принципима угрозило стабилност исте, али и да би толико жељено уједњиње српског народа остало неостварено, уколико би саставни делови нове земље уживали одређени аутономни статус. Насупрот поменутим виђењима, представници хрватске политичке елите заступали су идеју федералистичког принципа уређења будуће заједничке државе. Сматрали су да се адекватни услови будућег државноправног статуса нове државне творевине налазе у њеном федералном државном уређењу са републиканским обликом владавине. Ипак, извесни договори су постигнути. Текст споразума, названог Крфска декларација, потписан је 20. јула 1917. године од стране Николе Пашића у име српске владе и Анте Трумбића у име Југословенског одбора. Потпуном успеху конференције значајно је допринео управо Анте Трумбић који је у одсудном тренутку по рад Конференције пристао на одлагање договора о уређењу будуће државе. Са друге стране, поменутим маневром Трумбић је постигао два основна циља, прво да српска страна пристане на стварање заједничке државе и одбаци идеју “етапног уједињења“ и друго да Србија, са позивањем на потписану декларацију, ургира код савезника да стварање заједничке државе јужнословенских народа добије статус ратног циља Антанте. Иначе, споразум је подразумевао да назив будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је и Југословенски одбор прихватио монархијски облик владавине у будућој земљи. Предвиђено је да нова држава буде устројена као уставна, демократска и парламентарна монархија са династијом Карађорђевић на челу. Истовремено, гарантована је једнакост свих грађана и народности, слобода вероисповести, равноправна употреба сва три имена народа и оба писма, као и опште бирачко право. Упркос својој ефемерности и правној мањкавости, Крфска декларација имала је значајан утицај на афирмацију „југословенске идеје“ као ратног циља српске владе и јужнословенских политичких елита, посебно у постратном раздобљу повеснице истих.

Иначе, југословенска идеја није имала неко велико упориште у политичким и културолошким платформама ширих слојева српског и хрватског народа. Поменута идеја се одржавала, пре свега у појединим политичким круговима свих јужнословенских народа који су на датој платформи увидели шансу за реализацијом својих различитих партикуларних политичких интереса. Хрватске политичке елите су „југословенску идеју“ баштиниле још из времена развоја тзв. „илирског покрета“ у првој половини XIX века и за исте, поменута платформа представљала је само једну историјску етапу у реализацији циља стварања национално и конфесионално хомогене и релативно суверене и независне хрватске државе, а који је био детерминисан у годинама успона хрватског националног покрета заснованог на фундаментима полуфеудалог принципа тзв. „хрватског историјског и државног права“, оживотвореног према интересима клерикалних и војно-политичких кругова бечке политичке елите у Хабзбуршкој монархији. Са друге стране, у политичким промислима дела српских политичких елита, такође је била присутна „идеја југословенства“, посебно из епохе владавине и политичких активности кнеза Михајла. Међутим, за већину интелектуално-академских и политичких кругова српских друштвених елита, у дефинисању националних интереса српског национа, југословенска идеја имала је само секундарни карактер, док је примарни циљ био ослобођење српског народа и његово уједињење у националну државу. Тако уједињена Србија имала би задатак да „одигра улогу Пијемонта“ када су у питању интереси других јужнословенских народа, односно иста је требало да за себе обезбеди статус главног протагонисте у процесима формирања независне југословенске државе. Сам Никола Пашић, наш велики државник и председник српске владе у току Великог рата био је присталица јединствене јужнословенске државе, али само у околностима где би границе Србије у тој земљи биле јасно омеђене у циљу избегавања потенцијалних међунационалних супротности или територијалних партикуларних претензија различитих нација у таквој наднационалној државној творевини. Исход целокупне политичке и војне борбе током Првог светског рата нам је добро познат. Било је то стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Последице одлука које су тада донесене су нам такође добро познате, јер исте и данас осећају бројна поколења предака из година Великог рата.

Као што само нагласили, поменута политичка настојања још из децембра 1914. године у вези са стварањем независне наднационалне југословенске државе, постала су и ратни циљ Краљевине Србије, а непосредни кораци у остваривању истог догодили су се у политичко-дипломатским превирањима на српској и југословенској „политичкој позорници“ (али и у светским оквирима) ратне 1917. и, посебно 1918. године. Достигнућа славних победа и ратног успеха српског народа из 1918. године, али и повесне цртице из мучних дана борбе наше политичке и војне елите да поменута достигнућа политички капитализују и државно-правно детерминишу у „руху“ будуће јединствене државе јужнословенских нација, трајно су уписана у фундаменте кода идентитетских карактеристика српског етничког колективитета. Међутим, ти „записи“ не представљају само духовну димензију памћења једног етноса, него су и веома материјалне природе, из које је наведена психо-метафизичка мера идентитета нације, уосталом и настала. Другим речима, сва сазнања и увек крхко памћење Колективитета о његовом краху и победи у Првом светском рату налазе се делом очувани, али и заштићени у бројним установама културе српског народа и државе Србије, па самим тим и у архивским, музејским и библиотечким збиркама и фондовима поменутих установа Града Новог Сада, као и у различитим колекцијама приватних лица. Суштаствену потребу свих Новосађана и уопште грађана Србије да поменуто национално и духовно благо очувамо за памћење поколења која још нису ни рођена, постижемо и мерама представљања тих артефаката националне прошлости широкој јавности наших суграђана.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

1. Ешкићевић, Васа, Кратки ратни дневник, Матица српска, Рукописно одељење, М.10.442, 1917, (необјављена архивска грађа).
2. Ешкићевић, Васа, Скице, Матица српска, Рукописно одељење, М.10.449, 1916, (необјављена архивска грађа).

ЛИТЕРАТУРА

1. Екмечић, Милорад, Стварање Југославије 1790-1918, други том, Просвета, БИГЗ, 1989.
2. Радојевић, Мира, Димић, Љубодраг, Србија у Великом рату 1914-1918: кратка историја, Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2014.
3. Цветковић, Матеја, Заплање и Топлички устанак 1917, Народна библиотека „Бранко Миљковић“, Гаџин Хан, 2013.