СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ – ЧУВАРИ ДУХА ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Аутор: Јованка Симић, новинар

Расути по Угарској чија власт им није пружала право да се Србима називају нити да на свом језику и писму говоре и пишу, најугледнији и најученији Срби покренули су 1842. године оснивање српских читаоница. Најпознатије и најдуговекије међу њима су читаонице у Иригу, Сомбору и Новом Саду.

Осим што су представљале сабиралишта српског духа тога времена, читаонице су биле носиоци културног и просветног препорода српског народа у Угарској. Управо тај изразито национални карактер и борба за остварење елементарних националних права издвајао је српске читаонице у односу на сличне установе у тадашњој Србији и Европи.

Од 1842. до 1918. године, када се по завршетку Великог рата распало аустро-угарско царство, а Срем, Банат, Бачка и Барања припојени су Краљевини Србији, основано је 60 српских читаоница. Српска читаоница у Иригу, прво и најстарије читалиште у целокупном српству, основана је 14. јануара 1842. године. Било је то 16 година по оснивању Матице српске, наше најстарије научно-књижевне институције и 22 године пре њеног пресељења из Пеште у Нови Сад.

Оснивачи читаонице били су родољубиви и предузимљви Ирижани предвођени својим свештеницима и учитељима. За њено оснивање најзаслужнији је Димитрије Крестић, архимандрит манастира Крушедола, који је окупио представнике свих друштвених слојева. На свечаности приликом отварања читаонице, њен председник, свештеник Кирил Неофитовић, позвао је присутне да сви сложно и ревносно служе народу и да „не само славом него и делом на олтар просвешћенија жртве приносе.“

„Да ли је случајно што је Српска читаоница основана баш у Иригу? Није. Сам изглед градића не подсећа на класична војвођанска ушорена места, сав је разбацан по обронцима Фрушке горе, немирних изукрштаних линија“, много деценија доцније говорио је један од најпознатијих Ирижана, Борислав Михајловић Михиз додајући да Ириг није обично сремско место већ градић значајан вековима, варош у којој се „увек нешто посебно дешавало“.

Имао је, притом, Михиз на уму и да су његови Ирижани још 1828. године основали Подружну сремску библиотеку која је била међу најстаријима у српском народу. Са мањим прекидом њен рад трајао је све до 1842. године, али смартрало се да библиотека није у потпуности одговарала потребама житеља, махом трговаца који су уз књиге желели да имају читаоницу претплаћену на штампу са вестима из Угарске, матице Србије, Европе… Зато су родољубиви Срби у Иригу, 23. децембра по старом, а на дан Светог Трифуна, 14. фебруара по новом календару, основали Српску читаоницу.

Оснивање читаонице поздравиле су „Сербске народне новине“ и Гајеве „Илирске народне новине“, а чувени београдски књижар Глигориије Возаревић је шестог дана по оснивању читаоници поклонио са посветом књигу „Писма“ Доситеја Обрадовића која се и данас чува. Од самог оснивања читаоница постаје носилац културних збивања у Иригу, а већ наредне 1843. године, из ње се издваја Добровољно дружество позоришно, чији је рад забрањен 1848. године.

Библиотека-читаоница располагала је богатим фондом старих књига и часописа, које је ретко која наша библиотека тада имала. У њу су стизала прва издања српских писаца као збирке српских културних часописа. У Иригу су се могле пронаћи српске, пештанске, београдске и немачке новине које су се слале и у суседна места на по три дана. Такође, књиге су из Ирига биле слате на читање у Руму, Митровицу, Земун и Београд.

 Током последњих 178 година читаоница је имала успоне и падове, а најтежи су били узроковани ратовима. У периоду између два светска рата иришка читаоница изгубила је свој некадашњи значај и углед, који ће јој вратити Васа Стајић и напредни иришки учитељ, Стева Јефтић. Године 1941. окупација Југославије није поштедела ни Српску читаоницу Ириг.

Њен рад је по други пут забрањен. Похарана је а књиге су изнете на трг и спаљене. Тако свој стоти рођендан (1942) читаоноца није успела да прослави јер није ни постојала пошто је њена зграда минирана. Срећом, неколико десетина књига сачувано је код читалаца и то је била основа њеног новог књижног фонда те је после рата читаоница радила у оквиру КУД-а „Змај“ до прославе своје 120. годишњице, када добија нову зграду, инвентар и бројне поклоне од издавача широм Југославије. Тада је читаоница донела одлуку о одржавању Савета библиотекара Срема, који се одржава до данашњих дана. Данас Српска читаоница у Иригу располаже фондом од двадесетак хиљада књига и богатом збирком уметничких слика.

Четири године после Ирижана и Сомборци су добили своју српску читаоницу. Настала је вољом 72 засноватеља 24. марта 1845. Уједно је то и једина читаоница у нашем народу која је за своје потребе саградила дом (1882) у којем и данас „станује“. Пројектант читаоничког здања био је Леополд Децер из Пеште. Главна читаоничка сала могла је да прими око 150 људи. До ње је била мања сала за разговор и одмарање, а трећа је имала билијар и књижницу. На згради је до данас остао натпис „Српска читаоница“.

Најугледнији члан и председеник Српске читаонице у Сомбору био је свакако сомборски зет Лаза Костић, доктор права, књижевник, филозоф, политичар, боем… Читаоницу је водио од 1901. до 1910. године када се упокојио у Бечу. У знак пијетета према Костићу, од његове смрти па у наредних годину дана, читаоница није бирала новог председника. Име Лазе Костића „угравирано“ је у назив читаонице. Читаоница је пред крај 20. века била готово утихнула, али не задуго. Захваљујући сликама које јој је даровао славни уметник Сава Стојков, међу којима је и двадесетак портрета „најславнијих мужева читаоничких“, Српска читаоница „Лаза Костић“ данас представља један од најоплемењенијих простора намењених култури у Сомбору.

Своју мисију духовног огњишта војвођанског српства, Српска читаоница у Новом Саду започела је одмах по свом оснивању. 23. септембра 1845. године, у згради Грчке школе (садашње зграде у Грчкошколској улици бр. 3), када је одржан састанак на коме су примљена правила друштва и изабрана управа. За привременог председника изабран је Јован Рајић млађи, истакнути правник и професор лицеја, за потпредседника Платон Јевремовић, парох Сабоне цркве, а за секретара Радивоје Стратимировић.

Постојање Српске читаонице у Новом Саду по неким изворима везује се и за 1838. и 1839. годину јер у српској Атини тих година је давало представе „летеће позоришно друштво“. Представе су приређиване у корист читаонице. Али, Градска библиотека која ради на традицији Српске читаонице у Новом Саду приклонила се 23. септембру 1845. године као свом рођендану, будући да за њега има изворне документе.

Настанак Српске читаонице у Новом Саду омогућен је добровољним прилозима угледних људи из других српских крајева, прикупљених на баловима који су за ову сврху и организовани. Овдашња српска штампа регистровала је тада два „торжествена бала“. Први је одржан на новосадском стрелишту 14. августа 1844. године, са циљем да се оснује Српска читаоница у којој би се „мила браћа Срби, цвеће највеће мудрости и просвете, сабирали, а са другом својом браћом Словјанима боље се упознавали“. Ова забава је била чисто српска и у њој је великог учешћа узела тадашња новосадска српска омладина, сво српско племство у Угарској, као и енглески конзул из Београда.

Септембра 1845. године приређен је други бал који је омогућио оснивање читаонице. После избора управе читаонице она је отворена 27. септембра те године у гостионици „Код фазана“ (данас је на том месту Музичка школа у Његошевој улици). Прочитана су имена приложника и покровитеља читаонице, утврђено је да је основан фонд читаонице од 2000 форинти и 1000 књига. Оснивачком скупу је присуствовао и митрополит Јосиф Рајачић.

Читаоница одмах почиње да развија национални дух. На самом отварању истакнуто је да Срби желе да им се призна народност и зато оснивају читаоницу како би у њој могли да добијају и читају српске књиге и новине. А сам непосредни повод за њено оснивање је увођење мађарског језика за званични уместо латинског.

Како је једном пригодом истакао данашњи управник Градске библиотеке, Драган Којић, то су Срби схватили као опасност за свој језик и своју националну независност, па су стога и приступили формирању Српске читаонице као једне од брана у чувању своје народности и идентитета. Нема сумње да је читаоница српска у Новом Саду умногоме делила судбину свог народа.

У историјату новосадске Српске читаонице видљиво је неколико периода. Први траје од оснивања до 1848/49. године, до чувене Буне, када је Нови Сад јуна месеца бомбардован и када је и читаоницу задесила иста судбина као и цео град. Читаоница је разрушена и дуго је требало до обнављања њеног рада.

После Буне, дуго је требало да Нови Сад у сваком погледу, па и духовном, буде спреман за нове узлете. Тек када на политичку позорницу војвођанског српства крупним корацима ступа њен најмаркантнији представник др Светозар Милетић, створени су услови да се на захтев већине чланова, 2. марта 1861. године одржи Скупштина читаонице на којој је за председника изабран др Светозар Милетић, а за секретара Јован Јовановић Змај, већ афирмисани српски песник.

Долазак ова два великана на чело читаонице отворио је најсветлије странице њене историје. Она одмах постаје средиште култуног, и не само култуног живота Срба у Војводини. Исте те, 1861. године, 16. јула, Читаоница је формирала Српско народно позориште, најстарији професионални театар код Срба и тиме вратила дуг глумишту „дилетантским позоришним трупама“ које су раније давале представе у њену корист. У крилу Читаонице основано је 1867. године прво Српско певачко друштво, које је уз све потешкоће у свом раду дало снажан печат делатности Читаонице.

 За време окупације од 1941. до 1945. године, читаоница у Новом Саду је настојала да одржи активности и свој дух. Најзначајнији културно-књижевни догађај у окупираном граду организовала је управо Српска читаоница 28. марта 1943. године. У Свечаној сали Српске православне црквене општине, уз присуство најугледнијих људи тога времена, угостила је књижевника др Светислава Стефановића, тадашњег председника Српске књижевне задруге, који је одржао предавање о српској култури. Своју индивидуалност читаоница чува до 1958. године, када обједињавањем са библиотеком „Ђура Даничић“, рејонским библиотекама града, а нешто касније и позајмним одељењем Библиотеке Матице српске, поприма облик и начин деловања који и данас има као Градска библиотека у Новом Саду, једна од највећих јавних библиотека позајмног типа у целој земљи.

Ове године Градска библиотека у Новом Саду, граду који је увек марио за добре књиге, обележева 175 година постојања с поносом истичући да баштини традицију Српске читаонице из 1845. године.