Аутор: др Александар Раковић
Историјски простор српског народа, условљен кретњима из матичних области у најближе суседство, од краја средњег века па надаље, чине Трст на западу и Темишвар на истоку, Сентандреја на северу и Хиландар на југу. У том четвороуглу се, током нововековне историје, одвијала међусобна интеракција српског народа, преношење идеја и сазнања у политици, просвети и култури. Српским заједништвом, које је превазилазило туђинске државне оквире, настајале су у ослободилачким походима 19. века српске државе Кнежевина/Краљевина Србија и Књажевина/Краљевина Црна Гора, као и аутономна територија Војводство Србија у оквиру Хабсбуршке монархије (1849–1861).
Српски народ је изнедрио три своје народне династије: Карађорђевиће и Обреновиће у Србији и Петровиће Његоше у Црној Гори. Србија и Црна Гора су до Балканских ратова (1912–1913) шириле своје територије на југ односно на север ка Старој Србији и 1912. су добиле заједничку границу чиме је успостављен најважнији услов за уједињење српских земаља. После победе Краљевине Србије у Првом светском рату, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/Југославија (1918). Државне границе су из Шапца померене шесто километара на запад – на Алпе, биле су од Триглава до Ђевђелије и од Јадранског мора до Тимока.
Српски народ је 1918. уједињен у југословенској држави. Срби из Мађарске су се највећим делом определили за пресељење у Краљевину СХС. Малобројни галипољски Срби су такође пресељени у југословенску државу. Изван граница Краљевине СХС остали су Срби у румунском делу Баната и мали број Срба на албанској страни Скадарског језера. И једни и други су као етничка целина били ослоњени на матичну државу. Срби у Трсту су до тада већ нестали као заједница.
Срби у Краљевини Југославији нису имали административно-територијалну целину. Наиме, српска елита је сматрала да је 1918. српско питање решено уједињењем у југословенску државу и да „троименом народу“ Срба, Хрвата и Словенаца нису потребне међусобне границе. Но, хрватске аспирације за својом административном јединицом, федерализацијом или сецесијом већ су почетком двадесетих година 20. века довели званични Београд до разматрања како би било могуће ампутирати Хрватску из југословенске државе. Али то је било немогуће учинити због „леопардове коже“ етничких простора Срба и Хрвата и немогућности да се земаљском споном повежу српске и словеначке етничке територије које би чиниле Југославију без Хрватске.
Стварањен Бановине Хрватске као аутономне територијалне јединице (1939), започета је федерализација Краљевине Југославије. Притом, Дравска бановина је 1929. већ оивичила словеначке територије у Краљевини Југославији. Као одговор на стварање Бановине Хрватске, у кругу блиском југословенском премијеру Драгиши Цветковићу састављен је Нацрт уредбе о организацији Српске земље (1940) којом Врбаска бановина, Дринска бановина, Дунавска бановина, Моравска бановина, Зетска бановина и Вардарска бановина образују аутономну територијалну јединицу под називом Српска земља. Међутим, нацифашистичка агресија на Краљевину Југославију прекинула је ове планове и Српска земља није установљена.
Насупрот томе, нацистички и фашистички окупатор креирали су 1941, заједно са домаћим издајницима, Независну Државу Хрватску, „Независну Државу Црну Гору“ и Велику Албанију у којима је, на простору који је требало да обухвати Српска земља, или спровођен геноцид над Србима или је обављан идентитетски инжењеринг. Мађарска је анектирала Бачку и Барању. Све то се одвијало с циљем да Срба више не буде од Јадранског мора до Дунава, Дрине и Ибра. Судбина српског народа у Независној Држави Хрватској била је посебно трагична јер је од усташке руке страдало неколико стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома. Истовремено су се идеолошки и војно сукобила два покрета српског народа – Југословенска војска у отаџбини (четници-монархисти) и Народноослободилачка војска Југославије (партизани-комунисти).
Српско питање у социјалистичкој Југославији је одлукама комунистичких власти решено на разоран начин. Јединствена српска нација је 1945. подељена на три нације (Србе, Црногорце без икакве основе да буду нација, Македонце са основом да буду нација), пет република (Србију, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Хрватску, Македонију), а Србија је расцепкана на три дела (ужу Србију, аутономну покрајину Војводину и аутономну област Косово и Метохију, која је шездесетих претворена у аутономну покрајину Косово). Барања је 1945. изузета из Војводине и предата Хрватској, чиме је Србија изгубила излаз на реку Драву. Суторина је 1947. изузета из Босне и Херцеговине и предата Црној Гори, чиме је српска Херцеговина изгубила излаз на Јадранско море између Игала и Превлаке у Боки которској. Поред тога, муслиманска нација је 1974. коначно формално издвојена из српске, иако је Муслиманима и раније било омогућено да се тако изјашњавају.
С подршком Савеза комуниста Југославије, Македонска православна црква је 1959. издвојена као аутономна у оквиру Српске православне цркве. Потпредседник СФР Југославије Александар Ранковић, југословенски централиста, смењен је 1966. с тог места и искључен из партије. Отворена је пандорина кутија јачања национализама који су довели до конфедерализације Југославије и давања већих права и овлашћења аутономним покрајинама у односу на Србију (1974). Посебно активан је био хрватски национализам оличен у Масовном покрету који је предводило руководство Савеза комуниста Хрватске (1970–1971). Занос хрватског народа преузела је потом Црква у Хрвата.
Српско питање је почело да се обликује у афирмативном виду 1986. с доласком Слободана Милошевића на чело Централног комитета Савеза комуниста Србије. Милошевић је 1987. подржао захтеве српског народа на Косову и Метохији да се заштите од албанске бирократије. У процесу познатом као Антибирократска револуција, због одсуства подршке српском питању на Косову и Метохији, прво је 6. октобра 1988. пала аутономашка власт у Војводини која је била за што лабавије везе са Београдом. Масовна подршка косовско-метохијским Србима у Београду, Војводини и Црној Гори и изричит однос српског партијског руководства према том питању, довели су пада доминантно албанског сепаратистичког апарата на Косову и Метохији и усвајања уставних амандмана на Устав СР Србије из 1974. чиме је република 28. марта 1989. повратила утицај над покрајинама.
Антибирократска револуција у Црној Гори (1988–1989) вратила је у ту социјалистичку републику српску идеју у главни ток. Наиме, 11. јануара 1989. пали су с власти црногорски руководиоци који нису Србију гледали братским очима и који су игнорисали страдање српског становништва на Косову и Метохији. У Председништву СФР Југославије тако су четири српска гласа („ужа Србија“, Војводина, Косово и Метохија, Црна Гора) успоставила баланс с другима (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија) како се не би доносиле одлуке на штету српског народа. Скупштина СР Србије усвојила је 28. септембра 1990. нови Устав Републике Србије којим је потврђена целовитост и надлежност републике над покрајинама.
На првим вишестраначким изборима у Хрватској у априлу и мају 1990. победу је однела Хрватска демократска заједница а Сабор СР Хрватске изабрао је Фрању Туђмана за председника републике. Српске интересе заступала је Српска демократска странка. Српски народ у Хрватској је на народном сабору у Србу 25. јула 1990. формирао Српско национално вијеће и заказао референдум о српској аутономији за 19. август 1990. на којем је 99,97% изашлих Срба у Хрватској (567.127 гласача) и 99,98% Срба из Хрватске који су своје право искористили ван те републике (189.422 гласача) гласало за српску аутономију у Хрватској. Срби нису прихватили да буду национална мањина и 30. септембра 1990. су прогласили српску аутономију. У Книну је 21. децембра 1990. проглашена Српска аутономна област Крајина коју су чинили српски простори северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније. Затим је 26. фебруара 1991. проглашена Српска аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем.
Хрватска власт је 19. маја 1991. одржала референдум о сецесији Хрватске од Југославије на којем је добила већину од 94,17% изашлих грађана. Српска аутономна област Крајина је 12. маја 1991. гласала да остаје у Југославији, а Српска аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем је 23. јуна 1991. такође гласала да остаје у Југославији. Хрватска је 25. јуна 1991. прогласила сецесију од Југославије. Током ратних дејстава 1991. српске снаге и Југословенска народна армија поразиле су хрватске полицијске и паравојне снаге. Уставотворна скупштина српског народа је 19. децембра 1991. усвојила Устав Републике Српске Крајине коју су чиниле Српска аутономна област Крајина и Српска аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем. Републици Српској Крајини се 5. јануара 1992. прикључила Српска аутономна област Западна Славонија.
Крајем 1991. уз међународно посредовање обављени су мировни преговори још увек постојеће владе СФР Југославије и владе Републике Хрватске који су довели до усвајања Резолуције 743 Савета безбедности Уједињених нација (21. фебруар 1992). Тиме је простор Републике Српске Крајине стављен под војну заштиту Уједињених нација (УНПРОФОР), а Југословенска народна армија се повукла из Републике Српске Крајине.
Међутим, управо то је дало замах Хрватима да кризу пребаце у Босну и Херцеговину. У тој републици је створена хрватско-муслиманска коалиција против српског народа. Као одговор – поред Републике Српске Крајине на простору некадашње СР Хрватске – 9. јануара 1992. створена је Република српског народа Босне и Херцеговине (убрзо преименована у Републику Српску) која се определила за останак у Југославији. Ратни сукоби су се 26. марта 1992. проширили на Босну и Херцеговину упадом хрватских оружаних формација из Републике Хрватске у српско село Сијековац код Босанског Брода.
Поред Републике Српске Крајине и Републике Српске, и грађани Црне Горе су 1. марта 1992. гласали да Црна Гора остане део Југославије. На референдум – чије је питање гласило: „Да ли сте за то да Црна Гора, као суверена Република, настави да живи у заједничкој држави – Југославији, потпуно равноправно са другим републикама које то буду жељеле?“ – изашло је 66,04% уписаних бирача, а за останак у Југославији гласало је чак 95,94% изашлих.
Али, сецесионистичке републике Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина су, с подршком западноевропских и евроатлантских структура, у мају 1992. примљене у Уједињене нације. Признавање некадашњих југословенских република у постојећим границама из социјалистичког периода приморало је Републику Србију и Републику Црну Гору да 27. априла 1992. формирају Савезну Републику Југославију чиме је статус Републике Српске Крајине и Републике Српске требало да буде решаван у границама Хрватске и Босне и Херцеговине. Дезинтеграција СФР Југославије је 1992. окончана.
Република Српска Крајина је у то време заузимала трећину некадашње СР Хрватске, а Република Српска две трећине некадашње СР Босне и Херцеговине. Међутим, грађански рат у тим републикама (1991–1995) и економске санкције међународне заједнице, уведене 30. маја 1992, исцрпеле су СР Југославију и српски народ.
Мировне снаге Уједињених нација нису успеле да заштите Републику Српску Крајину од оружаних снага Републике Хрватске. Наиме, хрватске снаге су 21. јуна 1992. заузеле Миљевачки плато код Дрниша, а у операцији „Масленица“ (22–27. јануар 1993) заузети су Масленичко ждрело и аеродром Земуник. У наредној акцији хрватске снаге су 9. септембра 1993. заузеле Медачки џеп и брану Перућа. Операција „Бљесак“ (1–3. мај 1995) збрисала је српску Западну Славонију, а у операцији „Олуја“ (4–9. август 1995) нестали су српски простори северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније и дела Босанске Крајине. Република Српска Крајина је престала да постоји, протерано је између 250.000 и 300.000 Срба, а ове српске земље су опустеле. Акције хрватске војске помагале су Сједињене Америчке Државе и НАТО.
Већ 28. фебруара 1994. изнад Бањалуке је дошло до првог америчког ваздушног удара на авијацију Републике Српске. НАТО је од тада па до краја рата био ваздушна подршка хрватским и муслиманским снагама у Босни и Херцеговини. Дејтонским мировним споразумом – потписаним коначно у Паризу 14. децембра 1995 – завршен је Грађански рат у Југославији (1991–1995), а призната је Република Српска као државни ентитет у оквиру Босне и Херцеговине на 49% њене територије. Притом је Република Српска била приморана да препусти Федерацији Босне и Херцеговине западне делове Босанске Крајине (који су до краја 1995. страдали у хрватско-муслиманској акцији етничког чишћења) и делове Српског Сарајева које су Срби напустили у марту 1996. Затим је 5. марта 1999. одлуком Арбитражног трибунала за спор око међуентитетске границе у области Брчко формиран Дистрикт Брчко чиме је географски мост између Семберије и Босанске Крајине 2000. одузет Републици Српској која никада није признала ову одлуку.
Рат на Косову и Метохији који је покренула албанска терористичка организација „Ослободилачка војска Косова“, с подршком Запада, почео је 1998. а рат је ушао у другу фазу тиме што је НАТО 24. марта 1999. започео бомбардовање СР Југославије. Војска Југославије и српска полиција су до ногу потуке „Ослободилачку војску Косова“ и истерале је у Албанију. Међутим, земље Запада су након разорног бомбардовања окупирале јужну српску покрајину, а српски народ је масовно протериван. Упркос Резолуцији 1244 Уједињених нација, у којој је Косово и Метохија везано за државност српске државе, на Косову и Метохији се српска државност од тада све више нарушава.
Истовремено, од 1997. црногорске власти су све више прихватиле изданак идеологије хрватског праваштва за матрицу „црногорског домовинског идентитета“. Такав конвертитски занос црногорске елите тешко да је забележен икад и игде у историји, макар у кратком временском року. За само неколико година напуштена је српска идеја. Присталице владајућег режима и националне мањине су 21. маја 2006. на референдуму о сецесији Црне Горе надгласали већину православног народа. Тиме је заједничка држава Србије и Црне Горе престала да постоји након 88 година. Режим Црне Горе је пресекао и све везе са Црном Гором Петровића која је била национална држава српског народа. Потом је и скупштина албанских сепаратиста на Косову и Метохији 17. фебруара 2008. једнострано прогласила сецесију од Републике Србије.
Ширење српског државног оквира прошло је од почетка Српске револуције (1804) до Балканских ратова (1912–1913) трновит али успешан пут. Из некадашњег Београдског пашалука и Старе Црне Горе ослобођен је простор све до Старе Србије и Јужне Србије. Краљевина Црна Гора изашла је 1878. на Јадранско море, а Краљевини Србији је 1913. признато проширење које је сезало надомак Егејског мора. Најшири српски државни оквир у савременој епохи обухватао је простор од Триглава до Ђевђелије и Јадранског мора до Тимока, када је после Првог светског рата државност Краљевине Србије прерасла у државност Краљевине СХС/Југославије. У Краљевини Југославији је 1940. било предлога да се српски државни оквир осигура територијално-административном целином под називом Српска земља, од Босанске Крајине до Ђевђелије, као делом југословенске краљевине.
Насупрот томе, у Другом светском рату уследило је право сакаћење српског државног и националног оквира, које је настављено у социјалистичкој Југославији поделом Србије на покрајине, а српског народа на републике и нације. Тек крајем осамдесетих српско питање је поново отворено, а у процесу распада социјалистичке Југославије, српски државни оквир је од 1991. до 1995. обухватао Србију, Црну Гору, Републику Српску Крајину и Републику Српску, у целини од Кордуна и Славоније до Косова и Метохије. Падом Републике Српске Крајине и западног дела Републике Српске (1995), српски државни оквир је сужен на простор Србије, Црне Горе и Републике Српске, од Босанске Крајине до Косова и Метохије. Сецесијом Црне Горе 2006. тај оквир је сужен на Републику Србију и Републику Српску, а нарушен је од 1999. и 2008. на Косову и Метохији.
Упркос овом драстичном сужавању српског државног оквира, с Триглава на Босанску Крајину и с Ђевђелије на Прохор Пчињски, национална идеја нашег народа није поражена. Стање створено 1991/1992. и 2006. треба тумачити као нередовно и привремено. Република Србија и Република Српска имају потенцијал да српски државни оквир поврате у реалне размере, помогну српском народу Црне Горе да врати српску државност или макар успостави српско-црногорску државност. Дакле, Република Србија, Република Српска и Црна Гора треба да створе федеративну целину, а та могућност треба да буде отворена и за Републику Македонију.
Остави коментар