Аутор: др Александра Колаковић
На основу споразума о пројекту Франкофонија и Народно позориште, потписаног 20. јануара 2021. године, планирано је да ће се на сцени Народног позоришта одржавати презентације и јавна читања савремених драма француских аутора. У реализацији пројекта учествоваће млади уметници и чланови Народног позоришта. Овим се и поред отежаних услова рада позоришта у време пандемије кроз упознавање српске публике са новом генерацијом француских драмских писаца остварује зближавање две културе. Овај догађај наводи на то да се подсетимо како је пре једног века утицај париских театара дошао до српске позоришне сцене.
У културни живот Србије повратници из иностранства, а посебно некадашњи француски ђаци – франкофили, унели су промене у књижевно-уметничком смислу, што је утицало и на то да се српска позоришна сцена преобрази. Велики преокрет у животу српског позоришта догодио се 1894. године, када је на положају управника био Милорад Шапчанин, књижевник и уредник већег броја листова. У управи Народног позоришта били су: Никола Петровић, Милован Глишић, Љубомир Стојановић и Богдан Поповић. Изградњи новог курса српског позоришта допринели су и франкофили чије професије нису биле књижевност и уметност, а међу њима се истиче Милован Миловановић. Након повратка из Париза, Миловановић је „слободно време посветио позоришту и уметности“. Његов биограф истиче да је као члан његовог књижевно-уметничког одбора 1890–1893 „радио на подизању позоришта на уметничку висину и борио се за француски репертоар. У то време у позоришту су давани махом национални романтичарски комади Матије Бана и Милоша Цветића; диригент и композитор Даворин Јенко често је дириговао на представама у кућној капици на глави, бојећи се назеба. Активност у позоришту сасвим је одговарала схватањима младог интелектуалца који је пресађивао француске обичаје у нашу средину. Уторником, када се у позоришту редовно давао француски репертоар, искупљао се цвет српске грађанске интелигенције, сматрајући тај дан приликом за састанке и разговоре“. Позориште у Београду је захваљујући франкофилима попримало вишеструке улоге, поставши место разоноде и место настанка значајних идеја политичког карактера које су мењале српско друштво и државу.
Успону Народног позоришта у Београду допинела је европеизација српске културе коју је спроводила група српских интелектуалаца окупљена око Српског књижевног гласника. У управу позоришта наизменично улазе Драгомир Јанковић, као и два млада интелектуалца школована на студијама у Паризу: Милан Грол и Милан Предић. Након студија на Филолошко-литератном одсеку Филозофског факултета у Београду, Милан Грол је од 1899. године студирао две године у Паризу књижевност и позориште. Милан Грол је током својих боравака и посета Паризу и париским позориштима водио једну врсту дневника у коме је оставио своја размишљања о представама и глумцима. Из дана у дан од новембра 1900, у току 1901. и 1902. године са прекидима, као и касније 1910. године, Милан Грол је посећивао париска позоришта: Comédie Française, Odéon, Théàtre Sarah Bernhardt, Théàtre de Renaissance, Théàtre de Antoine, Théàtre Molière, Théàtre de la Monnaie и Théàtre du Parc, након чега је бележио своје утиске. Из Гролових бележака видљиво је да се свестрано бавио проучавањем позоришне уметности и могућностима да оно што је добро и ново у париском театру пренесе на српску сцену. Иако се највише задржава на тексту представе, посебно када мисли да би се неки од текстова могли превести, Грол износи и свој став како би одређену представу било могуће прилагодити и извести на сцени Народног позоришта у Београду. Паралелно с описима, Милан Грол је у форми цртежа бележио скице сценографије, костима и реквизита. По повратку у Београд, Милан Грол радио је прво као драматург, а од 1909. године и као управник Народног позоришта.
Милан Предић своје позоришно образовање развио је на студијском боравку у Паризу, а завршио је и студије књижевности на Сорбони у Паризу (1903–1907). Диплому лисанс књижевности (1907) потписао је тадашњи декан и касније важна политичка фигура Аристид Бријан. У периоду пре Првог светског рата његов рад у позоришту повезан је с активностима Милана Грола, док су у позоришном одбору седели ауторитети српске културе: Богдан Поповић, Јован Скерлић и Слободан Јовановић. Највећи изазов за Предића који је четири пута био управник Народног позоришта (1924, 1925–1933, 1939–1940, 1944–1947) био је да у периоду после Првог светског рата и страдања реорганизује позоришни живот. Током каријере највише пажње поклањао је репертоару, а иако је одлично познавао немачку књижевност, на њега је већи утицај остварила француска култура. За репертоар Народног позоришта у Београду, Предић је у периоду од 1910. до 1951. године превео девет позоришних комада: Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер).
Албер Мале, поред своје дипломатске и професорске мисије у Србији, откривао је Французима али и Србима српско друштво и културу. Позоришни живот Србије био је једна од тема које су му привукле пажњу, а о којима је информисао читаоце La Revue bleue. У тексту „Српско позориште и француска дела“ Мале је изнео релативно похвалну оцену о српском позоришту. Током боравка у Београду Мале је стекао утисак да Народно позориште и поред оскудних материјалних средстава успешно следи европска позоришта, као и да је српској позоришној сцени узор француска. У својој анализи актуелног стања у српској култури указао је на то да једну трећину репертоара Народног позоришта у Београду чине француска дела. Важно је поменути да је за Албера Малеа, као особу у дипломатској мисији Француске, важно било сведочанство о значајном утицају француске културе у српском друштву већ крајем 19. века. Објављивање рада о српском позоришту у угледном француском часопису који се бавио културом у доба империја означио је и потврду освајања упоришта француског утицаја на Балкану путем културних зрачења.
Драгомир М. Јанковић, позоришни критичар Српског књижевног гласника, са искуством рада у позоришту, већ у првом броју 1901. године публикује једну општу оцену позоришног живота Београда кроз оцену рада Народног позоришта. Узроке лошег стања Народног позоришта проналази у проблемима управе, глумачким способностима и таленту, репертоару и недовољним новчаним средствима. Сардуова Отаџбина је комад који је по оцени Јанковића више пута „извлачио управу из шкрипца“. Проблем је била непланска организација рада у позоришту и непостојање сталне позоришне публике, што је утицало на то да се репертоар прилагођава продаји већег броја улазница. Истовремено, Јанковић истиче и да је већи број комада француских аутора који се играју на сцени Народног позоришта у Београду преведен са немачког и стога доводи у питање и њихов квалитет. Сарадник Српског књижевног гласника предлаже промене које подразумевају избацивање са репертоара свих спорних комада и стварање једног списка комада „које желимо, и које морамо имати, с нарочитим обзиром на страну класику, и дати их на превод људима дораслим томе послу“. Поред уочене потребе за драматургом, Јанковић инсистира да српски глумци треба да се угледају на стране, а пре свега француске глумце. „Од наших глумаца морало би се тражити да, на пример, улогу Стеријина Владислава израде с оном марљивошћу и трудољубљем како то раде француски глумци за улогу Сида“, наглашава позоришни критичар.
Узори се нису само тражили посетама установама као што су La Comédie Française, Odeon или Opéra Comique, већ су и посете француских уметника Србији биле драгоцене у преношењу културног модела. Француско позориште и његов дух по оцени једног од најбољих познавалаца позоришта међу Србима с почетка 20. века били су путоказ управи Народног позоришта у даљем раду. Постојањем генерације Срба која је школована у Француској или на француским узорима у првој деценији 20. века створили су се услови и да француски комади на српској позоришној сцени заживе и у преводима с оргинала, као и да се позориште комплетно реорганизује по узору на француска. Народно позориште је имало на репертоару и комаде који сведоче о постојању свести да се целокупни уметнички живот организује по узору на страна позоришта. Један од примера јесте Молијеров комад Пучанин као властелин. Комплетан комад је преведен с француског оргинала „и исценирисан по режији Француске комедије и набављена отуда Лулијева музика“.
Већ на почетку 20. века на репертоару Народног позоришта у Београду као и Српског народног позоришта у Новом Саду играла су се дела модерног реализма, која су се развила из натуралистичког позоришта и авангардног деловања париског Слободног позоришта (Théàtre libre). Убрзо после париских премијера, на репертоару Народног позоришта нашла су се дела Викторијена Сардуа и Анрија Бека. Уз дела Максима Горког, Хенриха Ибзена и Августа Стринберга, Сардуове и Бекове драме, упоредо с покретима у европском театру извршиле су револуцију у позоришном животу епохе модернизма у Србији. Зачетак модерног реалистичког позоришта у српској књижевности везује се за дело Војислава М. Јовановића Марамбоа. Каријеру је започео као позоришни критичар у Малом журналу (1903–1904), а под утицајем француских натуралиста, борбеног позоришта Октава Мирбоа и Хенрика Ибзена, кога је преводио, Марамбо је написао неколико драмских текстова. У периоду до Првог светског рата позоришна критика се уздигла до нивоа литерарне, захваљујући образовању Милана Грола, Миливоја Предића и Бранка Лазаревића у француској школи позоришне критике Серсеја и Леметра. Узор су им били француска комедија и Слободно позориште у Паризу, залагали су се да се репертоар окрене ка француским класицима. Уз Милана Грола и Миливоја Предића, Војислав М. Јовановић Марамбо као „модеран писац јасног, неконвенционалног реалистичког опредељења“ био је један од твораца српског грађанског позоришта. Француска књижевност, уметност и култура, као и сценски израз француских позоришта били су општеприхваћени у српском друштву, што ће остати и у међуратном периоду.
Париски позоришни живот рефлектовао се и на српске средине ван Београда и Новог Сада. Српско културно средиште у Мостару настојало је да оживи и дух париске културе, пре свега захваљујући образованим појединцима и француским ђацима – Јовану Дучићу и Атанасију Шоли. Културне активности међу Србима у Босни и Херцеговини биле су у складу с убрзаним развојем српске културе и њеном децентрализацијом на почетку 20. века. У Новом Саду је крајем 19. века са репертоара Српског народног позоришта скинуто 13 представа, међу којима су била дела Молијера (Помодарка, Силом Болесни и Сплеткашевић) и Сардуа (Весели двори и Варошанин на селу), а одбијено је приказивање Игоовог Хернаније и Димине Госпође с камелијама, за које се тврдило да се „оглушују о морал”. Народно позориште и чланови његове управе имали су повремено улогу посредника, пре свега преко критика које су публиковане у Делу или Српском књижевном гласнику. Професорка Снежана Гудурић истиче да је популаризовање француских дела на репертоару Српског народног позоришта у Новом Саду и њихова дупло већа посећеност у односу на комаде немачких и мађарских аутора био један од начина да се помоћу културне еманципације смањи немачко-мађарска политичка и културна доминација почетком 20. века. Иако је велики проблем приликом припреме и реализовања представа у свим српским срединама био у проналажењу стручних преводилаца, представе француских аутора су на прелазу векова имале своју сталну публику већ опијену француским културним вредностима.
Крајем 19. и почетком 20. века српски франкофили, окупљени већином око листова Дело и Српски књижевни гласник, настојали су да на темељима француске културе развијају српску. Неоспорни ауторитети Богдан и Павле Поповић, Милан Грол и Милан Предић утицали су и на усмеравање српског позоришта ка француским узорима. Превођење текстова и позоришних комада с француског на српски језик, као и студијски боравци Милана Грола и Милана Предића у Паризу, усавршавање српских глумаца у Француској и усклађивање позоришних тенденција, допринели су подизању темеља непрекинутог културног повезивања, чији ехо се оживљава у 21. веку поменутим Споразумом којим ће се савремени француски аутори представити глумцима, позоришним и филмским радницима и публици. У складу с низом споразума који су везани за културну сарадњу Француске и Србији, промовисаних приликом званичне посете француског председника Србији 2019. године, могу се очекивати и нове иницијативе које ће нас подсећати и на период развоја позоришта на прелазу из 19. у 20. век.
Остави коментар