Српски и руски војник у „Великом рату“

Аутор: др Саша Марковић, историчар

Историографија „Великог рата“ 1914 – 1918, актуелна у годинама обележавања његове стогодишњице, више него икада обогаћена је истраживањима чији циљ нису само расветљавања војно-политичких догађаја. Све више стручна јавност, али и заинтересовани грађани су у прилици да сазнају разноврсни аспект свакодневног живота људи чија улога није била видљива јер нису припадали политичкој, државној или војној елити. „Обичан“ човек и његово трауматско преживљавање ратних околности, било да је војник или становник државе која учествује у рату својеврстан је херој епохе која је одисала антихуманошћу. У нашем предавању потрудићемо се да, на основу приступачне мемоарске и дневничке литературе представимо човека у униформи који, вођен патриотизмом се труди да испуни од њега очекивано, али и да сачува живот. У том контексту доживљај српског и руског војника представљао је јединствену али и сличну појаву при чему је суочавање са изазовима ратних околности било неизбежно и пуно непредвидљивих насртаја. Причом о војничким судбинама, на основу расположивог сазнања из извора, намера нам је да страхоте рата предочимо у реализму, а како би њихов реализам био што чешће избегнут.

Кључне речи: рат, војник, дужност, врлина, нација, патриотизам.

Руско царство, почетком двадесетог века била је империја оптерећена бројним друштвеним противурченостима проистеклим из контроверзног интереса да води успешну глобалну политику. Упркос очекивањима, поразом завршен војни конфликт са Јапаном 1905. године извео је незадовољно становништво на улице Москве и Петрограда у намери да покрену процес промена. Постојећи конзервативизам Русије, који је модернизацију друштва условљавао и успоравао захтевима очувања „руске душе“ оличене у царизму, народности и духовности допустио је покретање процеса модернизације руског друштва. Руковођен идејом успешне симбиозе традиционалних вредности и савремених друштвено-економских односа, Петар Столипин (1862 – 1911) трансформише традиционалну Русију враћајући поверење у њену идејну, привредну и војно-политичку моћ на глобалном нивоу. „Нама је потребна велика Русија.“ (Меньшиков, 2012:205)

Јачање Немачке, након њеног уједињена, оствареног на таласу националистичке одлучности и на понижењу Француске, a коју је стимулисао пруски милитаризам био је донекле контролисан политиком канцелара Бизмарка.[1] Његовим одласком немачки кајзер, вођен одређеним саветима, није више био задовољан доминацијом у Европи, већ је тежио бруталном хегемонизму. Правдајући ову своју стратешку визију будуће Немачке непримереним запостављањем немачког интереса и колонијалних прохтева, Вилхем други је своју националистичку фикцију – територијалног проширења[2] намеравао да оствари војном доминацијом. Био је то почетак трке у наоружању која је утицала на стратешка повезивања геополитичког простора Европе.

Почетком 1914. године, како западноевропске земље, тако и земље Балкана, пре свих Краљевина Србија сматрале су, уз нескривену наду да ће то бити и реалност, да је, након Балканских ратова стабилизована војно-политичка ситуација и да је мир најприхватљивија војно-политички контекст функционисања стварности. На идентичну атмосферу наилазимо и у Русији. „Въ Россiи, Европѣ и почти во всемъ мiрѣ была тишина: спокойное творческое напряженiе работы сотенъ миллioновъ, отдыхъ и лѣнь тысячъ. Никто не ждалъ грозныхъ событiи именно въ тѣ дни.“[3] Чин атентата у Сарајеву није нарушио ту атмосферу спокојство, а европска дипломатија налазила се на одмору. Вест о убиству престолонаследника Аустро-Угарске Франца Фердинанда и његове супруге Софије са великим интересовањем и добром информисаношћу је пропраћена и у Русији. „При јутарњем проласку херцега са супрогом…на аутомобил је била бачена бомба…Преступник типограф Чабриновић био је ухапшен…Гимназиста 8 разреда Принцип из Грахова ранио је из браунинга херцега у главу и надвојвоткињу у стомак…Убица је ухапшен. Маса је желела да се обрачуна са оба преступника.“[4] Са тим у вези Русија је упозоравала на неоправдано ширење србофобије и подстицај мржње међу словенским народима. „Присталице хрватске странке Франка организовали су бурне демонстрације против Срба…У Сарајеву и Мостару су поново организоване антисрпске демонстрације. На неким српским кућама су разбијени прозори…“[5] Најочитије хајка на Србе је прибележена у вези са изливима антисрпства код јавности у Хрватској, па и у самом заступничком телу – Сабору[6] и у аустријским часописима који су подржавали милитантну клику војске. Ту се речи нису бирале. „Ви пси сте знали да би вас Фрања Фердинанд научио респектовати Аустрију.“[7] Упркос еуфоричности која је жудила за масовношћу и била експонирана речником осветољубивости, хистерија антисрпства била је подложна и промишљеној критици. „Франковци бесне на нас што заједно са њима нећемо да све Србе прогласимо за убојице.“[8] О томе пише и руска штампа. „Велики део хрватских политичких радника се одредио против насиља над Србима.“[9]

У Краљевини Србији, становништво је, током тзв. „јулске кризе“ било под притиском неспокојства и недоумице који је очигледно условљавао аустријски империјални цинизам. Након беспримерног ултиматума, поглед наде, јавности у Србији био је упрт према Русији. „Свет се не бави толико распитивањем шта нота садржи…Главни интерес грађанства упућен је…држању Русије.“[10] Равнодушност Русије, уколико имамо у виду интуитивно и емотивно упориште њене националне идеје била је у потпуности неочекивано. По читавој Русији штампан је манифест цара у којем је позивао на „братска осећања руског народа према словенима…“, пре свега према „Србији којој је Аустро-Угарска упутила, за државу непримерен ултиматум..:“[11] Објаву рата Аустро-Угарске Краљевини Србији, Русија је прихватила са крајњом резигнацијом, одлучна да не дозволи нестанак Србије и тријумф Дунавске монархије. „Један сраман рат објављен је једном слабом народу. Гнушање је велико у Русији, а и ја учествујем у њему.“[12] Рат је постао стварност, тешка и неизбежна. Руски војник, вођен патриотизмом и чврстом вером у праведност свог подухвата приступио је овој дужности са ентузијазмом. „1914. године, 13. августа наступило је за Русију тешко време, време крвопролића. То је била објава рата Немачке и Аустрије. Почело је када су у Аустрији убили наследника престола. Убиство су признали наши словени Срби, и зато је Аустрија објавила рат Србији, а Русија се залагала за Словене. У заштиту Аустрије стала је Немачка, која, како се испоставило је само то и желела. То је време било тешко за све државе.“[13] Саосећајност – руковођена промишљањем хришћанских вредности, правдољубивост и слобода деловања са одлучним ставом о специфичној улози Русије у очувању словенског народа, покренула је ову царевину у ратни вихор. Успешном скором завршетку су се сви надали, а о пропасти царства мало ко је и размишљао. Рат се одужио, жртве су биле све бројније, а привреда земље је посустајала. Безизлаз и разочарење се осећала на фронту. „Ко није био овде, тај не може да има представу о ужасима које носи са собом садашњи рат. Од грмљавине оруђа и пушчане паљбе немогуће је чути један другог. Живот војника у рату – то је живот кртице или јежа. Само понекад ноћу он може без опасности изаћи из своје рупе, отићи по воду, затражити оброк. Спавање је готово немогуће: са пуцњавом и галамом сан се претвара у некакву полудремку, када спаваш и све чујеш. Нерви су до краја напрегнути..Ко је био у рату, учествовао у њему, тај може да разуме какво је то велико зло. Људи треба да теже томе да га униште.“[14]

И српски домаћин је имао слободарске тежње али не и необуздане емоције. Нацији је био посвећен али је породицу чувао изнад свега. Одговоран у свом патриотизму, он се подједнако суздржавао од исхитрености ма са које стране долазила. И није овај став био на прагу ревидиране идеје о националном јунаку коју су многи умели да тумаче као капитулантсво недостојно Обилића (“Робом икад, гробом никад.“ (Чумић 1890), већ једноставна брига о потомству. Често савремена политичка елита и кетманска интелигенција која је подржава повезује у јединствену херојску вертикалу Милоша Обилића, Карађорђа Петровића, Гаврила Принципа, мајора Гавриловића и мајора Милана Тепића. Дужност је историчара, доследног свом националном идентитету и професији да упозори на искушења која такве пројекције собом носе без обзира у којој мери сврсисходно изгледале. Неизводљиво је научно аналогно повезивање ових личности, док је ствар уметничке слободе бескрајна. Проблем настаје када уметничка идеја има претензију на национални концепт. Аргумент патриотизма који се овом конструкцијом напаја треба да узме у обзир и огроман број личног доживљаја ратног пустошења без којих би остварење било које идеје било доведено у питање. Њихов пример Косовско страдалништво и пожртвовање препознаје у свакодневном животу бројних српских породица, поготову данас када је угрожен опстанак породице и доведен у питање и биолошки опстанак Срба. Ресурси су исцрпљени и нема подршке нити за Рајсков готово цинични оптимизам, због нових ратова које је будућност донела са собом. “На сву срећу, у Србији има пуно деце, тако да ће за неколико година ови малишани заменити они који су пали на Јадру, Церу, Мачковом камену, Гучеву, Руднику или на Колубари.“ (Рајс, 2014: 113)

Неки су се предали малодушности. Жив човек је плашљив говорило се, али његов страх није био изговор да друге изневери. Суочен са сопственим слабостима, српски народ је одолевао страној војној сили. Његов војник није био убица већ бранитељ. Он се мучио – тражио опроштај за испаљени метак, али није престајао да пуца. Заробљени непријатељ постао је сирот човек чију бројност злоупотребљавају охоли појединци и патолошке убице. Пуни мржње они су чинили зло. То је видео Рајс и упознао је свет са тим. Људи су убијани и мучени јер су били Срби, био је то излив мамона и садизма. Белег и брука која прати насилнике довека. “У Поцерском, Јадарском и Мачванском срезу и у седам општина изван њих убијено је 1300 цивила. Међу убијенима имам 994 мушкарца и 306 жена. Ево неких бројки, према узрасту: 8 млађих од годину дана, 5 од годину дана, 6 од две године, 13 од три године, 6 од 4 године, 10 од 5 година, 11 од 6 година, 10 од 7 година, 6 од 8 година, 11 од 9 година, 5 од 10 година, 5 од 11 година, 17 од 12 година…“ (Рајс 2014: 65) Није се на то одговорило јер народ то није умео чак и да је желео.

У крилу таквог народа нађу се и идеалисти. Задојени оним добрим они желе да га остваре. Њихове намере су искрене и хумане али су очекивања била велика и пребрза. Њихова уверења била су толико јака да су заборавили да се посаветују са онима чији су били. Штавише били су уверени да то што чине чине у њихово име. “Е, Милутине да се ми нисмо за ово определили и волико жртвовали никад не би дошло до уједињења Јужних Словена…Ја слегнем раменима не разумем српска посла и српску рачуницу. Нисам сигуран да због тога треба и ова деца да страдају. …Ми овај рат не смемо да изгубимо, то теби, Милутине, не може бити јасно, то су нека виша знања… Шта ти значи да добије рат, а да сатреш народ ?“ (Поповић 1985: 11)

Сто година касније, ми се окрећемо према прошлости у намери да је избегнемо у будућности. Нити једна различитост није толико недостижна да би рат постао њена солуција решења. Обичан човек, коме смо овом приликом и посвећени знао је да процени шта доноси рат. Он није био његов идолопоклоник, већ његов недраговољни спроводник. Људи су пуцали, али су се надали да ће то престати. Разарали су, али су и тада желели да обнављају. Сусрет са таквим сликама из рата јесте јединствена вредност, заправао једина вредност која остаје за будуће генерација. Нека наша порука данас буде да и у безнађу рата, нада у његов нестанак постоји. Она се не предаје већ намеће, јер човек не жели да постане звер. Наше младе колеге преиспитују узоре, али увек нека имају на уму да ће и они једном бити ти у које се гледа и од којих се учи. Слава сваком који је пред нараштајима могао да каже причаћу Вам шта су вредности, а о њима ћу Вам сведочити сопственим примером.

Литература:

В. Дворниковић, Борба идеја, Службени лист СРЈ, Београд.
Дедијер 1912: Ј. Дедијер, Стара Србија, етнографска и геограска слика, Београд.
Јеротић 2004: В. Јеротић, Вера и нација, Бесједа, Арс либри, Београд.
Косовски циклус, Пропаст српског царства. Преузето са: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=590.0.
Лубардић 2009: Б. Лубардић, Јустин Ћелијски и Русија, Беседа, Нови Сад.
Mитровић 2011: А. Митровић, Продор на Балкан и Србија 1908-1918, Завод за уџбенике, Београд.
Најдановић 2013: Д. Најдановић, Православље и Светосавље, Тајна Светосавља, непознати поглед на личност Светог Саве, Catina Mundi, Београд.
Поповић 1985: Д. Поповић, Књига о Милутину, Српска књижевна здруга, Београд.
Секулић 1985: И. Секулић, Записи о моме народу, Вук Караџић, Београд.
Seton-Watson 1915: R. Seton-Watson, The Spirit of the Serb, London.
Рајс 2014: А. Рајс, Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта, геополитика, Београд.
Браник. 1914. Седница жалости хрватског сабора. Браник. јун (3. јул).
Браник. 1914. Провокација српског народа, преузето из Danzer᾿s armee-zeitung. Браник. 24. јун (7. јул) .
Браник. 1914. Хрватски покрет, Франковци и Срби, перузето из Браник, После атентата и погрома. Браник. јун (5. јул).
Меньшиков, Михаил. 2012. Великорусская идея. Москва: Институт русской цивилизации.
Московскiя Вѣдомости. 1914. Австрiя и аннексированныя провинцiи. Московскiя Вѣдомости. 18 iюна (1. iюла).
Московскiя Вѣдомости. 1914. „Демонстрацiя противъ Сербовъ“. Московскiя Вѣдомости. 19 iюна (2. iюла) 1914.
Новости. 1914. Утисак у Београду. Новости. јул.

[1] Разматрајући немачку националну идеју, уочи Великог рата, руси су континуитет њене империјалне агресивности проналазили и у политици Бизмаркове доминације. „Основная идея бисмарковекой политики было неуважеше къ индивидуальности народовъ и къ нравственнымъ обязательствамъ въ международной жизни.“; Германская идея“, Русская мысль, број 12, децембар 1914, стр. 48.

[2] „The nationalism which established itself as the standard version of the national ideology and programme was essentially territorial.“; E.J. Hobsbawm, The Age of Empire, 1875-1914, Vintage books, New York, 1987, стр. 147.

[3] С. С. Кондурушкиъ, Вслѣдъ за войной, Очерки великой европейской войны, (Августъ 1914 г.—Мартъ 1915 г.), Петроградъ, 1915, стр. 7.

[4] „Злодѣянiе въ Сараевѣ“, Московскiя Вѣдомости, број 139, 17(30) Iюна 1914.

[5] „Демонстрацiя противъ Сербовъ“, Московскiя Вѣдомости, број 139, 19 Iюна (2. Iюла) 1914.

[6] „Настаје кратка тишина и напетост. Наједанпут почну франковци викати: ‘Доље београдски плаћеници. Доље Срби. Доље убојице. Ми не дамо да овдје говори Србин. Ово је хрватски сабор!“; Браник, Седница жалости хрватског сабора, број 120, 20. јун (3. јул) 1914.

[7] Браник, Провокација српског народа, преузето из Danzer᾿s armee-zeitung, број 123, 24. Јун (7. Јул) 1914.

[8] Хрватски покрет, Франковци и Срби, перузето из Браник, После атентата и погрома, број 122, 22. Јун (5. Јул) 1914.

[9] „Демонстрацiя противъ Сербовъ“, Московскiя Вѣдомости, број 139, 19 Iюна (2. Iюла) 1914.

[10] Новости, Утисак у Београду, број 190, 12. Јул 1914.

[11] “Высочайшiй Манифестъ Божiею Милостiю, Мы, Николай Вторый“, Вологодскiя Епархiалния Вѣдомости, 1. aвгуст 1914, број 14.

[12] Телеграм Николе II, Вилхелму II, од 16/29 јула 1914, Српско-Аустријски и Европски рат, дипломатски и други документи, Немачка бела књига, Ниш, 1914, стр. 56.

[13] Група авторов, Первая Мировая, Взглад из окопа, Нестор-История, Москва, Санкт Петербург, 2014, стр. 19.

[14] Выписка из письма с подписью „Гриша“, из действующей армии, 17. декабря 1914 года, к Николаю Дмитриевичу Нижникову, в Носовичи Могилевской губ., Гомельского уезда, Прибытковское земское училище. http://foto-history.livejournal.com/8199634.html

Српски и руски војник у „Великом рату“

Остави коментар