СРПСКИ ЛИБЕРАЛИ ИЗ ВОЈВОДИНЕ О БУГАРСКОЈ АВАНТУРИ КРАЉА МИЛАНА

Аутор: др Милош Савин, историчар

Поред  значајних концепцијских разлика у жељи за проширењима на рачун Турске, а у којима је Русија судећи по Санстефанском уговору давала предност Бугарима, између Србије и Бугарске је већ дуже време расла тензија. Разлози се крију у, пре свега, благонаклоности Бугарске према српским емигрантима (радикалима, после пропасти Тимочке буне), који су вршили антивладину агитацију са пограничне бугарске територије, али и због поседа код Брегова на Тимоку који је променом тока те реке прешао на турску, касније бугарску страну границе. У тренутку најнапетијих односа између Бугарске и Србије, бугарски родољуби свргавају у Пловдиву турског гувернера, ослобађају Источну Румелију, што доводи до уједињења Бугарске 18. септембра 1885. године. Бугарска је увећана на рачун Турске, у оквиру свог етничког простора, не задирући у подручја на која је претендовала и Србија. Краљ Милан са својим политичким кружоком, уместо да у легализацији бугарског уједињења види прилику за компензацију према Србији и српско ширење на рачун територија које су још биле под турском окупацијом, убрзао је припреме за рат против Бугарске, у којој је видео смртну опасност по интересе Србије. Овај рат је обележио владавину краља Милана Обреновића и добрим делом је утицао на српско–бугарске односе у будућности. Иако је краљ бугарско уједињење сматрао довољним разлогом за објаву рата, до српске јавности то није допирало. Исто је било и са војском, која је у рат ушла усред реформе, слабо опремљена и без довољног броја официрског кадра. На крају крајева, војска је, баш као и јавност, у рат ушла без икаквог одушевљења.

Без става о српско–бугарском рату нису били ни Срби из данашње Војводине. Став српских либерала из Угарске одударао је од већинске малодушности у „Земљи чудаˮ, како су називали Краљевину Србију. Непуних месец дана пре објаве рата Бугарској, либералски посланик у угарској Диети, Миша Димитријевић, истиче да је став српских либерала да ће подржавати све што иде у прилог спољашњем и унутрашњем јачању Краљевине Србије. Иако је она представљала обнову романтичарског сна о васкрсу српства, српски либерали из Угарске су рационално посматрали њену политику. При томе, они су недвосмислено пркосили апсолутизму и аустрофилској политици краља Милана. Првобитно приближавање Србије Аустроугарској посматрали су као рационалну потребу да се одрже добри односи са моћним и потенцијално опасним суседом. За разлику од краља Милана, српски либерали нису гајили илузије о аустроугарској наклоности према Србији. Још увек је свеже било горко сећање како се аустријско старање над њима завршило укидањем Српске Војводине, чим је дошло до учвршћивања хабзбуршких односа са Мађарима. С обзиром на одређену дистанцу, српски либерали у Угарској су трезвеније посматрали узаврелу ситуацију на Балкану. Рат Срба и Бугара сматрали су братоубилачким. За разлику од краља који је желео да тријумфално умаршира у Софију, либерали су указивали да исправни пут српске војске води ка Старој Србији.

Међутим, и поред очигледног неслагања са политиком краља Милана и напредњачке владе, српским либералима из Угарске родољубље није дозвољавало да се отворено супротставе авантури краља Милана. За њих противљење краљу није било изнад интереса „српског Пијемонтаˮ, што су објашњавали тиме да су они пре свега Срби, а тек после Словени и, на крају, политичари. Српски либерали у Угарској, свеснији ситуације, почињу да се изражавају изразито антибугарски, па постављају питање обештећења, односно права на територијално проширење Србије и Грчке због уједињења Бугарске, али науштрб Турске. Либерали су у „Браникуˮ аргументовали право Србије на обештећење, истовремено критикујући хрватско јавно мњење које се без икаквог устезања сврстало на бугарску страну.

Један од водећих српских либерала из Угарске у том периоду, Паја Јанковић, анализирао је ситауцију на Балкану уочи рата тако што је поредио мађаризацију са тежњама српског народа да се уједини. Ово друго Јанковић наводи као природан процес, који се одвијао управо при уједињењу Бугарске и источне Румелије. Због тога је сматрао да је сасвим оправдано да Србија и Грчка траже присаједињење земаља на којима живи српски, односно грчки народ. Јанковић верује да су супротности и анимозитети између Бугара, Хрвата и Срба изазвани вештачким путем, те да Хрвати и Бугари треба да схвате да им Срби нису непријатељи. Међутим, оштро се противи тезама да су Срби, Хрвати и Бугари један народ, у чему види покушај асимилације Срба у Хрватској и Македонији. Јанковић истиче да би жалио ако би се Србија противила бугарском уједињењу, баш као што би жалио ако би Србија због уједињења била оштећена. За новонасталу ситуацију на Балкану, Јанковић је оптуживао Берлински уговор и „ненароднуˮ политику бугарских политичара.

Критички ставови српских либерала из Угарске, поготово Јанковићево указивање да Србија рачуна на аустроугарску помоћ, нису пред рат топло дочекани у Београду, где су многи листови оптужили либерале за бугарофилију и антисрпство. Одговор који је на ове оптужбе дао уредник „Браникаˮ, Никола Јоксимовић, садржи суштину патриотског, али и критичког става српских либерала из Угарске. Он указује на то да Бугари имају велику одговорност што је рат на видику, и упозорава да је срећан исход, ако Србија зарати, мало вероватан. Када је рат почео 14. новембра 1885. године, Миша Димитријевић је жалио што је „међу браћом словенскомˮ проливена крв. Иако говори да у Србији нема ратног одушевљења, Димитријевић одбија да на њу свали читаву одговорност за рат и позива на српску солидарност. Српски либерали из Угарске са речи прелазе на дела и већ 1. децембра 1885. подносе званичан захтев Главној скупштини варошког представништва Новог Сада, да се из градске благајне издвоји новац за помоћ српском Црвеном крсту у Београду. Либерали су сматрали да сваки Србин мора желети победу српског оружја, па тек онда политичке промене у Србији могу доћи на ред.

Услед катастрофалног одвијања ратне ситуације по српску страну, тежиште борби се са бугарске пребацило на територију Србије. Након пораза код Сливнице у Бугарској, лоше командована, обезглављена и деморалисана српска војска се повлачила у нереду и Бугари су врло брзо заузели Пирот. Одмах потом, Аустроугарска је 28. новембра енергичним притиском издејствовала код бугарског кнеза примирје, чиме је рат фактички завршен. Један од аустроугарских аргумената којим је бугарски кнез натеран на мир, било је велико узнемирење српског становништва у Хабзбуршкој монархији. Међутим, као што су српски либерали из Угарске упозоравали, исход рата био је неповољан по Краљевину Србију. Формално није дошло до уједињења Бугарске са Источном Румелијом, али су оне практично спојене персоналном унијом пошто је кнез Батенберг признат за гувернера Источне Румелије. Званичан мировни уговор између Србије и Бугарске потписан је тек 3. марта 1886. године.

Авантуризам краља Милана проузроковао је тешке последице по Србију. Пораз, аустроугарско посредовање и заштита, измољено примирје, другим речима национална срамота, за српске либерале у Угарској је била неприхватљива. Рат је стопирао унутрашње ојачање и спољашњу независност, што су била либералска начела. Не кријући огорчење према влади Србије, Никола Јоксимовић, као и већина либерала, понижење највише види у томе што се Аустроугарска поново наметнула као покровитељ Србије. Власт у Београду оптужује да је слаба и позива на њено рушење. Либерали су се плашили да права опасност од Бугара тек долази, након што је неуспех српског оружја значио њихово уједињење. Због тога су сматрали да повећање Бугарске мора бити испраћено повећањем Србије, и то на рачун Османског царства, у правцу Старе Србије и Македоније. Међутим, након поновног приближавања са Јованом Ристићем, либерали из Угарске су ублажили став према краљу. „Браникˮ пише да је рушење краља противно интересима српства и да се унутрашња питања могу решавати тек када све српске земље буду уједињене. Са овим су се сложили и либерали из Србије, чиме је потврђена њихова извесна повезаност.

Српско-бугарски рат полако престаје да буде тема српског јавног мњења. У смиривању ситуације велику улогу имао је Миша Димитријевић, својим геополитичким анализама претходних догађаја и ситуације до које су они довели. Иако наводи да је Балкан „магазин убојног материјалаˮ, поздравља мир између Србије и Бугарске, те се нада да ће он бити основа за будуће пријатељство и слогу.

По повратку у јавни и политички живот, либералски вођа, др Михајло Полит Десанчић, својим текстовима и иступима осврнуо се на српско–бугарски рат и геополитичку оријентацију балканских народа. Политова политичка мисао у овом погледу постаје изразито русофилска и критична према незаинтересованости других европских сила за српско ослобођење. Карактеришући српско-бугарски рат као највећу срамоту и бесмислицу коју ће српска историја памтити, Полит је одбацио и оповргао све покушаје правдања узрока и повода рата. Коментаришући дубље српско–бугарске односе и стање на Балкану, Полит указије да власти у Србији и Бугарској, противно вољи народа, желе да отклоне руски утицај на Балкану, правдајући то борбом за самосталност.

Услед националне катастрофе, али и настојања да се ојачају Ристићеви либерали у Србији, у Димитријевићевом „Браникуˮ јача критика према Гарашанионовом напредњачком кабинету. Гарашанин је оптужен за гушење сваке унутрашње слободе, док у исто време због Брегова води рат са Бугарима. Напредњачку владу осуђује због тога што није поднела оставку након што је својом неспособношћу „довела Србију до Сливницеˮ. Пораз Србије у рату за српске либерале у Угарској представљао је кап која је прелила чашу. Иако су оштрицу своје критике у почетку оштрили на србијанској влади и напредњацима, сматрајући да је династичка стабилност битна због стабилности српске државе, у овом тренутку ипак долази до суочавања са чињеницом о потпуно и непоправљиво деструктивој личности и политици краља Милана. Српски либерали из Угарске замерају влади и краљу да су Србију ослабили ратом са Бугарском, те да су криви за смрт пет–шест хиљада људи и губитак тридесет милиона динара. Као велику штету либерали наводе и нестанак капацитета за обештећење Србије ширењем ка Македонији и Старој Србији, за шта су се они залагали још пре избијања сукоба. Поред немогућности да се Србија шири ка југу, српски либерали указују на тежак положај Срба у наведеним подручјима. Они због тога осећају посебну тугу и бригу, али и гнев због пропуштања прилике да се српска држава врати на ове просторе, пре свега на Косово и Метохију. Покушавајући да пробуде солидарност са Србима у Старој Србији и Македонији, Димитријевићев „Браникˮ истиче да терор над њима, уместо османске власти, сада врше Арнаути. Слабост Србије због непромишљене политике у том тренутку није се огледала само у немогућности да се помогне сународницима ван територије малене Краљевине Србије, већ и у слабој брањености сопствене територије. Наиме, у то време је „Браникˮ извештавао о арнаутским нападима на територији Србије.

Услед нестабилне личности краља Милана, политички живот Краљевине Србије био је пун потреса, те је српско–бугарски рат временом остао изван жиже интересовања. Аустроугарска влада је заједно са Гарашанином захтевала од свих фактора на које је могла да утиче, да се омогући да краљ Милан Обреновић остане на власти што је дуже могуће. Разлог томе јесте чињеница да Беч поузданију личност за спровођење својих интереса на Балкану у датом тренутку није могао имати. Овим је отворена и једна потпуно нова димензија српског политичког проблема. Могућност Миланове абдикације и династичког преврата постаће обележје политичког живота у Краљевини Србији, али и целокупног српског политичког простора у предстојећим годинама.