Српски либерали из Војводине о политичким збивањима у Краљевини Србији од 1885. до 1890. године

Српски либерали из Војводине о политичким збивањима у Краљевини Србији од 1885. до 1890. године

Аутор: др Милош Савин

Још у току српско-бугарског рата, бекством краља Милана са бојишта долази до усијања политичке кризе у Србији. Притисак на краља који је себе довео у ситуацију да буде матиран је до те мере постао неиздржив за њега, да је краљ Милан скрхане психе крајем новембра 1885. године својим министрима дао написану оставку. У том тренутку је планирао оставку целе династије и напуштање Србије. Ситуацију је разрешио Гарашанин који је на лицу места буквално изгрдио краља, исцепао оставку, након чега се краљ расплакао и изгрлио са својим министрима. Упркос запажању аустроугарског посланика да је краљ Милан потпуно неспособан да настави да врши власт у Србији, аустроугарска влада је муњевито реаговала захтевајући као и Гарашанин од свих фактора на које је могла да утиче, да се омогући да Милан Обреновић, остане на власти што је дуже могуће, знајући да поузданију личност за спровоћење својих интереса на Балкану у датом тренутку не могу имати. Овим је отворена и једна потпуно нова димензија српског политичког проблема – могућност Миланове абдикације и династичког преврата, што ће бити обележје србијанског, али и целокупног српског политичког миљеа у предстојећим годинама.

Неуспели краљев покушај абдикације коинцидирао је са читавим низом политичких комбинација у Србији. Дошло је до разговора напредњачког вође Пироћанца и либералског Ристића, који су се сагласили око читавог низа неопходних мера за спас Србије, након тога се активирала и краљица Наталија у покушају да се либерали приволе. Срж договора Ристић-Пироћанац је била идеја о промени устава како би се краљева власт ставила под већу контролу скупштине, низ унутрашњих реформи и спољно-политичко окретање од Аустроугарске ка Русији. Овај низ догађаја је драстично утицао на даљи развој односа краља и краљице, пошто је из брачног прерастао и у политичко размимоилажење, а Милутину Гарашанину је овај сигнал био довољан за спровођење унутарстраначког пуча и потпуне елиминације Пироћанца из даљег политичког живота.

Детаље кризе у Србији је анализирао Миша Димитријевић предводник војвођанских либерала: „Наступила је у Србији ера у којој се отуђивао српски народ од његових народних традиција… Већ су шест година дана како на грбачи сиротог српског народа седи једна влада, која га материјално исисава и убија, и која га морално срамоти и однарођује. То је јадна напредњачка влада, која је наопачким газдовањем народ задужила“

Након ступања у контакте са либералима, краљ је ослободио и највиђенијег од утамничених радикала Перу Тодоровића, покушавајући да са њиме направи договор повољнији по себе и Гарашанина од разговора са Ристићем. Тодоровић, коме је понуђена могућност да од пониженог затвореника београдске тврђаве у следећем тренутку постане кључни фактор власти у Србији, је пристао на сарадњу са краљем. У покушају стварања радикалско-напредњачке коалиције амнестирани су сви радикали сем оних у емиграцији, и организован је скуп 40 најзнаменитијих радикала у Нишу на коме је Пера Тодоровић покушао своје партијске истомишљенике да приволи на пакт са краљем и напредњацима. Резултат гласања је био изузетно неповољан по ову замисао – Тодоровићева иницијатива је добила само један глас, док су остали присутни били против.  Анализирајући нешто касније покушај краљевог договора са радикалима чувени српски либерал из Војводине др Михаило Полит Десанчић је радикале окарактерисао на следећи начин: „Кад смо читали програм радикалаца што су га у своје доба у Нишу издали, ми смо се дивили тим незрелим и збрканим мислима, а жалили смо Србију што у њој такво биље расте. На сваки начин да има ствари што би у Србији, требало радикално мењати, али зато радикализму у Србији места нема.“

 Међутим пошто су пропали преговори са радикалима, Милутин Гарашанин је попут краља неколико месеци раније изгубио наду да ће успети да се одржи на власти па је поднео оставку. Током марта краљ Милан који се очигледно опоравио од претходног апатичног стања, покушавајући да купи време и приволи Гарашанина да се предомисли, понудио је владу, Ристићевим либералима, од којих је Гарашанин посебно подозревао.

 Објашњавајући српским либералима и широј српској јавности у угарској дешавања у Србији, Димитријевић чији став тада можемо сматрати као званично становиште Српске либералне странке, напомиње да „краљу Милану не остаде ништа друго него да се обрати Ристићу и либералној странци. Ристић није хтео коалицију ни са једном странком, него је саставио чисто либерално министарство… Кабинет коме на челу стоји заиста велики државник као што је Јован Ристић, и коме су чланови: Владимир Јовановић, највећи агитатор за јединство и слободу српску…“ Појашњавајући детаљније ову политичку комбинацију Димитријевић наводи: „Састав оваквог кабинета краљ је одобрио и само се очекивао долазак вољеног министра (пуковника Мишковића) из Крагујевца, па да се декрет потпише и публикује… То је било у четвртак, а у суботу већ је ново министарство поднело оставку… Преговори са Ристићем и склапање Ристићевог министарства није ништа друго него прост маневар, како би се на раштркане чланове напредњачке странке још последњи притисак учинио да се… још једном сви приберу и у гомилу скупе.“

Краљ Милан је постигао циљ, Гарашанин се поново прихватио вођења владе, уз одређене козметичке и персоналне корекције и ротације у оквиру исте. Пироћанац и његова фракција у оквиру напредњака су додатно обезвређени чињеницом да их Ристић није предложио за министре. Ово је додатно појачало Гарашанинову позицију. Српски либерали у Угарској су епилог ових догађаја окарактерисали констатацијом „Пошто други напредњаци неће да заузму министарске столице или су немогући, то је краљ Милан опет дошао на Гарашанина.“ Међутим, оно на шта ни краљ ни Гарашанин нису рачунали је ефекат обнародовања евентуалне могућности да Ристић буде министар и пуштања радикала из затвора. Народ је угледао светло на крају тунела омражене напредњачке владе, а излаз је видео у либералима и радикалима, који су такође постали свесни могућег резултата своје сарадње. За разлику од краља Милана, Аустроугарска је схватила да је својим политичким калкулацијама он уствари оживео своје политичке непријатеље и на тај начин индиректно угрозио и интересе Аустроугарске.

Најзначајнији српски либерал из Угарске у том периоду, Миша Димитријевић не оклева у критици краља Милана и његове супруге са напредњацима закључујући да „Када један владалац себе идентификује са једном пропалом странком, са једном кликом која је земљу дотерала до паса – онда већ сваки родољубив осећај ускипити мора.“

Отворено критикујући некритичну аустрофилију Милана Обреновића и неутемељеност његове политике ослоњене на у народу омражене напредњаке Димитријевић заључује: „На Србију изгубљене су данас све наде за решење великог задатка народног. Државни брод краљевине Србије навезао се данас на дебело туђе море… Владалац краљевине Србије, неосећајући сигурнога подножја у сопственом народу, хвата једном руком за осушену грану напредњачке владе, док се другом руком држи гране која је потерала у туђој земљи из туђег стабла. Први олуј који се крене из заптивене атмосфере, окрхаће слаби наслон на српском земљишту и краљ Милан може се изненада једног дана наћи на туђој земљи, а мимо свог рођеног народа. То је она ужасна перспектива коју данашња министарска криза у Србији отвара“

Након учвршћивања владе, распуштена је скупштина и заказани су нови избори за почетак маја. Гарашанин је понудио договор радикалима нудећи им мањину на листи сходно саставу скупштине из 1880. године. Руководио се логиком да је лакше и једнима и другима да се споразумеју и избегну употребу репресије којом је он располагао. На овај начин би ограничио могући раст радикала, онемогућио либерале да праве коалиционе договоре са радикалима и осигурао већину за напредњаке. Пера Тодоровић је одмах прихватио овај предлог и почео да лобира за њега своје страначке колеге, али му се поновила судбина да остане једини у својој странци који је наклоњен сарадњи са напредњацима. Радикали су проценили да и у најгорем могућем сплету догађаја по њих могу без напредњака добити исти број посланика, али тада ништа не би дуговали ни краљу, ни Гарашанину.

Убрзо након одбијања напредњачког предлога дошло је до договора између србијанских либерала и радикала, који је поред предизборне коалиције подразумевао и одређена програмска начела попут споразума Ристић-Пироћанац, истичући неопходност уставних реформи и окретања ка Русији. Либерали и радикали су се обавезали на заједничке кандидате на изборима и на то да ниједна од странака не сме самостално, после избора ући у владу без друге коалиционе партије.

Либерално-радикални споразум је наишао на акламациону подршку Српске либералне странке у Угарској. Димитријевићев Браник је поносно јавио да је „Измирење либералне и радикалне партије свршен чин“, истичући у име српских либерала Угарске: „Ми смо се овој појави обрадовали“; образлажући нову коалицију чињеницом да „Радикали имају бираче уз се, али немају људи који би самостално могли да управљају земљом.“. Анализирајући односе радикала према либералима Браник напомиње да „Они дуго нису хтели ни да чују за какву погодбу са либералном странком“ пошто су се плашили да ће се коалиција распасти након избора, и да ће радикали поново остати опозиција, али је ова бојазан отклоњена прецизним споразумом.

Истакнути српски либерал из Угарске Паја Јанковић истиче да стварање либерално-радикалне коалиције у краљевини представља „Ускрс народне политике у Србији“ истичући да „У целој либералној странци нема ни једног човека који би оваквом сједињењу противан био. У радикалној странци је само један човек устао против слоге у народу. То је Пера Тодоровић, онај исти што је од напредњака толико гоњен био, и који је на послетку ослобођен да својим гонитељима помогне.“ Српски либерали у Угарској свакако нису гајили симпатије према радикалима у Србији, како због идеолошких размимоилажења, још више због веза које је радикална странка одржавала са фракцијом окупљеном око Јаше Томића и Заставе која ће се ускоро и конституисати као Српска народна радикална странка у Угарској. Међутим, патриотизам је надвладао странчарење и српски либерали Угарске су унисоно подржали коалицију за национални спас Србије од погрешне политике напредњачке странке и неопходно приближавање Русији.

Милутин Гарашанин је већ унапред одлучио да без обзира на исход избора влада мора остати непромењена, а свестан свог рејтинга у народу имао је за циљ да уз помоћ полицијске репресије обезбеди максимално половину посланика. Шеф србијанске владе је током припрема за изборе обавестио среске власти широм Србије да ће у случају неуспеха на изборима одговорност морати да снесе полиција. О предизборној атмосфери која је владала у Србији најбоље сведочи гласило Српске либералне странке у Угарској речима: „Српска влада, пошто је својом несавесном радњом довела Србију до Сливнице, уместо да је као неспособна да управља земљом сишла са свог места и уступила исто паметнијим и патријотичнијим људима, она је остала и даље… Али она (влада) је место тога дала народу 26. априла најгрозније тероре, какве није трпио ни од Турака. Служила се свим средствима да дође до већине у скупштини, па кад није могла успети, онда је народне посланике жандарима терала из скупштине у затвор.“ Политичких лист српских либерала из Војводине Браник констатује да су у Србији погажене све грађанске слободе, а да слобода штампе уопште не постоји, запажајући у име српских либерала Угарске: „Кад имамо овака факта пред очима, ми се чисто чудимо, како се и одржавају српски опозициони листови“.

Да би се појачала репресија, ратно стање је укинуто тек неколико дана пре избора, а њихову регуларност је у потпуности оспорио и аустроугарски посланик у Србији. О исходу изборних резултата у Србији међу првима је јавио и лист Мише Димитријевића: „Данас знамо и резултат. Опозиција броји преко 70 посланика, од којих половина припада либералној, а половина радикалној странци; влада броји испод 70 посланика“. Влада је уз сва незакоња уствари добила отприлике онолико колико је нудила радикалима пре избора, па је да би се обезбедила већина, краљ Милан накнадно именовао одређени број посланика, неке опозиционе је на путу ка скупштини полиција ухапсила, а четворица су једноставно физички изнети са заседања Скупштине. На тај начин су напредњаци поново успоставили већину. Осећање српских либерала из Угарске према овој ситуацији изразио је Браник запажањима: „Именовани посланици држаће напредњацима душу, продужиће им бедни живот… Напредњачко насиље је беспримерено и нема му и нема му равна у историји парламентарне борбе“; „Напредњаци управо упропастише Србију“.

Српски либерали из Угарске су са правом били „уверени да ако српска скупштина буде слободно радила, да Гарашанин неће ни 24 сата дуже остати министар“. И поред свих незакоња приликом првог скупштинског гласања, за владине предлоге гласало је 80 посланика, а против 68. О провизоријуму који је створен од скупштине недвосмислено говори математика, наиме скупштина је изворно пре краљеве и полицијске интервенције требало да има 121 посланичко место. Пошто је оваква скупштина завршила са радом,  Браник је изнео став српских либерала из Угарске у вези са овом лакрдијом: „Комедија је свршена“ – рекао је славни музичар Бетовен када је умирао. Комедија је свршена! Могли смо и ми рећи када смо чули да се српска скупштина разишла… Примила је оне предлоге које је Гарашанин поднео и сада може ићи. Више је и онако не требају. Докле и колико су је требали дотле су је држали на окупу.“

Нерегуларно политичко стање у Србији дубље је анатагонизовало све замршеније брачно стање владарске породице. Узроци сукоба су поред личне, породичне природе, до тада већ кристално јасно били и политичке природе. Дошло је до директне конфронтације краљеве аустрофилије и краљичиног русофилства, као и смерница у ком духу престолонаследник треба да буде васпитан. Миланов страх и русофобија су посебно порасли након пуча у Бугарској, где је група бугарских официра забацила са престола кнеза Александа Батенберга. Схвативши шта се десило популарном победнику српско-бугарског рата, Милан се уплашио сценарија који би могао да задеси њега који је у том случају био осрамоћени губитник.

Лабилност краља Милана је поново ескалирала у току лета 1887. године, када је донео одлику да, или протера краљицу из земље, или уколико му то не пође за руком абдицира и именује намесништво. Како би га одговорио намера и спречио да са собом у пропаст повуче и напредњачку владу, Милутин Гарашанина је из протеста поднео оставку, а Аустроугарска и Немачка су муњевито реаговале у циљу заштите својих интереса Милановим одржањем на власти. Милан се ипак прибрао и пронашао је умереније решење – сачинио је уговор са краљицом по коме ће она са престолонаследником боравити годину дана у иностранству, док не дође до коначне одлуке о његовом васпитању. Краљ Милан је поново одложио кризу, а Гарашанин, делимично задовољан исходом је повукао оставку.  Међутим овај пут је за Гарашанина било прекасно. Пошто је сматрао да је Гарашанин у последњем спору био више наклоњен краљици, Милан је дефинитивно одустао од њега. Како потпуно није одустао од идеје о абдикацији и намесништву краљ је почео да разматра који би политичар био најподобнији за наведену позицију. Упркос аустроугарском настојању да мандатар буде проверени Никола Христић, краљ је почео да се окреће ка либералу Јовану Ристићу сматрајући га да, обзиром да је већ једном био намесник, има више искуства и спремније ће реаговати ако се краљ коначно одлучи за абдикацију. Након преговора у којима је краљ прихватио Ристићев програм и идеју о формирању коалиционе либерално-радикалне владе, уз обавезу да у тој влади не буду учесници Тимочке буне, 13. јуна 1887., краљ Милан је званично дао мандат Јовану Ристићу.

Поводом промене владе у Србији одмах се огласио Миша Димитријевић: „Збила се у Србији у највећој тишини „без икаквог шума и клопота“ промена кабинета… Уместо Гарашанина долази Ристић на челу коалиционе либералско-радикалске владе… Замршена је и заплетена оставина, што је напредњаци новој влади у наслеђе остављају. О кад би је ова могла Cum beneficio inventarii примити. Али су напредњаци грешили на рачун земље, на правду српскога народа. Углед пак једне честите куће захтева да се поплаћају и лакомислене обавезе и блудног сина те куће… Либерална и пречишћена радикална странка овако удружене представљају огромну снагу. За њих се данас може рећи да имају за собом цео народ. Та снага једина је у стању, да машину државног живота српског сврне са овога несрећног и вратоломног пута на добар и прави пут.“

Димитријевић стаје у одбрану против теза из тадашње про-напредњачке публицистике, да је Јован Ристић прихвативши мандат за формирање владе отворено иступио против краљице Наталије: „Одношаји српске краљевске породице нису ни били предмет договора између краља Милана и Ристића, те онда није ни могуће, да је Ристић обећао какву потпору планова краља Милана. А Ристић није имао ни повода, да се меша у породичне одношаје свога владаоца… Ово смо дужни били навести, јер видимо, како се Ристићу неправедно додељује главна улога, коју бајаги Гарашанин није хтео да прими, а Ристић је онда прихватио“.

Политички програм либералско-радикалске коалиције базиран је на принципима који су формулисани још приликом склапања коалиције, тј. на уставним реформама, приближавању Русији, али и одржавању добрих односа са Аустроугарском (без уступака када су у питању кључни национални интереси). Краљ је програм прихватио, али је тражио етапну и одложену примену појединих одредби. Милан је посебно инсистирао на одлагању коалиционог договора и захтеву Русије о повратку српског митрополита Михајла на положај са ког је незаконито збачен. На крају, још једном, по наговору Аустроугарске, одуставши од абдикације, дефинитивно је решио да не дозволи митрополитов повратак, без обзира на све договоре.

  Браник недуго након формирања Ристићеве владе пише о политичком стању у Србији: „Од како је Ристићево министарство постало у Србији, наша прекосавска браћа мало су оданула душом. Србија која је била доведена већ до рупца пропасти, у последњем часу је сретно избављена“.„Напредњаци, који жале што су власт изгубили, кад не могу друкчије, покушавају, да нову владу денунцирају код Аустрије, како би ову раздражили против Србије, те да помоћу аустријском оборе Ристића. Несретници! Из властољубља постадоше и издајници.“

  На самом почетку нове владе у Србији дошло је и до догађаја који су радикали назвали „народни одисај“ – након проруских/антиаустроугарских демонстрација у Београду, у организацији радикала широм Србије дошло је до одмазде и реваншизма према напредњацима што је резултирало са око 300 линчованих локалних напредњачких првака, од чега 140 са смртним исходом. Београдска врхушка напредне странке се извукла без насиља – највећи инцидент је било разбијање прозора на кући Милутина Гарашанина.  Занимљиво је да српски либерали из Угарске, а посебно Михајло Полит Десанчић који се поново у пуној снази политички и публицистички активирао, нису „народни одисај“ уопште коментарисали.

Пишући о новој влади Браник јасно ставља до знања да је фаворит Српске либералне странке у Угарској Ристићева Либерална странка, а не цела опозиција. За српске либерале из Угарске није прихватљива радикалска теза о потпуној децентрализацији: „Потпуна децентрализација управе тешко да би одговарала потреби земље и задатку српске државе. Србија треба поштену, слободоумну, али и – јаку владу. Она треба још увек да чува интересе целине.“ Браник посебу пажњу поклања новој српској влади и тешкоћама које је наследила: „Положај садашње владе није лак. Она мора да рачуна са разним елементима; мора да се стара, да не дође у сукоб са онима, који би могли шкодити Србији и садашњој политици српске државе. Не иде све тако глатко, као што то споља изгледа. Она је попустила у црквеном питању јер је наишла на такве препреке, које није могла уклонити. Да то није учинила, морала би одступити, и бог зна шта би било од Србије, кад би у овом озбиљном времену дошла у руке напредњачке.“

Дошло је до одржавања нових избора за скупштину 29. септембра 1887. године. Либерали и Радикали су овај пут на изборе изашли одвојено и на тај начин омогућили краљу да у случају евентуелних спорења постане арбитар. Након избора ово се заиста и десило. Либерали су добили 59, а радикали 87 скупштинских мандата и њихов даљи однос је зависио од рачунице краља Милана, тј. колико ће од владиних посланика које он именује припасти којој страни. Након краљеве поделе мандата либерали су имали 95, а радикали 103. Овакав резултат и краљева одлука нису задовољиле ни једну од странака што ће бити основ многих конфликата који ће међу њима у наредном периоду изаћи на видело.

О Ристићевом либералско-радикалском кабинету који је потврђен септембарским изборима детаљне анализе је износио и Михајло Полит Десанчић. У коалиционој влади он је видео спас од дотадашњег потчињеног положаја Србије према Аустроугарској и могућност обнове про-руске српске државне политике и јачања руског геополитичког утицаја на Балкану. Као веома искусан политичар и најискуснији српски либерал Угарске, Полит је био свестан комлексности политичких процеса и потребе да се отупи оштрица аустроугарског јавног мнења према српској коалиционој влади, стога се јавности обратио речима: „За Ристића не може се рећи да он перхоресцира пријатељски одношај са Аустријом. То у Ристића није никад било и није могло бити, јер као прави српски државник ма какве симпатије и антипатије имао, он се не може отети чињеници, да Србија има стотину и стотину материјалних интереса, који је упућују на пријатељски одношај са Аустријом. Зато што Ристић неће и не може Србију да одстрани од наравног оправданог уплива Русије, из тога још не следује, да мора заузимати непријатељски положај према Аустрији.“  Полит и Ристић су били стари знанци још са студија у Паризу, обојица су били прваци српских либералних странака, али учесталост њихових контаката и лична блискост није била по Политовим речима сразмерна наведеним чињеницама. Полит је истицао да није посебно политички сарађивао са Ристићем, због чега му се не може спочитати пристрасност и субјективност у оценама овог србијанског државника. Овоме контрира касније наведена чињеница о Политовом и Ристићевом разговору поводом анализе новонасталих прилика због Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, када је Ристић констатовао да ће окупација трајати знатно дуже него што се у први мах чинило. Међутим, неколико месеци касније, почетком 1888. године, Полит је подвргао Јована Ристића првим критикама, замерао му је погрешне тактичке процене које би могле лоше утицати на будући углед либералне странке у Србији. По Политовом суду Ристић није смео да дозволи да дође у позицију у којој га Милан помоћу ситних калкулација са радикалима може уклонити те да је морао поднети оставку владе након краљеве скупштинске беседе у којој се позитивно изјаснио према напредњацима и краљевог одбијања да се врати митрополит Михајло.

Недуго након избора на геополитичком плану дошло је до затезања односа између Аустроугарске и Русије, што је претило да резултира ратом. У оваквим околностима, Аустроугарска, Велика Британија, Немачка и аустрофилски краљ Милан су захтевали од Јована Ристића да јасно дефинише своју позицију, очекујући да заузме про-аустроугарски став. Ристић је покушавао да избегне и дипломатски увије свој одговор али је на крају краљу дао одговор у виду реторичке фигуре – да ако је задовољна минималним добицима Србија може да се ослони на Аустроугарску, али ако жели широку националну политику у шта спада и присаједињење Херцеговине и Босне, Србија се мора чврсто везати за Русију. Пошто је Ристићево држање било неприхватљиво за краља Милана и његове иностране менторе, како би елиминисао либерале, краљ се послужио старим лукавством – завади па владај, те почео да фаворизује радикале како би они срушили Ристићеву владу. На допунским изборима 23. децембра, радикали су се надметали као фаворизована дворска странка. Осокољени од стране краља Милана, радикали су одмах почели да доводе у питање очување коалиционе владе и да постављају улиматуме Ристићу везане за персонална решења појединих министара. Сматрајући овакав начин комуникације неадекватним, Ристић је 29. децембра 1887. године, поднео оставку владе.

У одбрану Ристића стала је Српска либерална странка из Угарске, текстом у Бранику: „Ристић је врло добро урадио, што је саставио савезну владу. Тиме је показао да је хтео споразум да је хтео у друштву са радикалима да залечи ране Србије“; „Исто тако Ристић је добро урадио што се није примио да после пада савезне владе, састави кабинет из чистих либерала. Овако је неверство пало на радикале“.

Нову владу Србије формирали су радикали, прихвативши све услове и сва персонална решења које је краљ Милан желео. Орган Српске либералне странке Угарске је значај нове владе окарактерисао речима: „Напредњаци су мртви; њих није могао нико оживити. А Ристића је требало уклонити, Радикали се ево дадоше употребити, да се обори Ристић. Но не само то. Они оставише за собом врата отворена кроз које српски непријатељи могу проћи. Ово министарство приклонило је главу, погнуло се и прихватило спољну политику напредњачку, која је Србију удаљила од Русије.“  Већи број краљевих доказаних кадрова који нису имали никакве везе са радикалима (чак су учествовали у њиховом прогону) је заузео позиције чланова владе. На место председника владе постављен је радикалски првак Сава Грујић, ком се краљ Милан реванширао за послушност тиме што га је унапредио у чин генерала и амнестирао све преостале радикале (и оне у емиграцији), изузев Николе Пашића. Радикали су планирали да доведу до демократизације и децентрализације друштва, а први закон који су усвојили био је Закон о општинама. Једно од стратешких опредељења радикала је била и потпуна слобода штампе.

 Михајло Полит Десанчић је о намерама нове радикалске владе изнео свој суд: „Истина, народ у Србији је посве демократски народ, и зато и његове установе морају бити демократске. Ал у томе лежи велика заблуда, да зато што је народ у Србији демократски, да ваља поћи радикалним правцем. Радикализам значи рушење постојећих установа и грађење сасвим нових. Та појава може постојати код старих држава, где радикализмом тек ваља створити демокрацију. У Србији радикализму никад потребе било није.“