Аутор: др Милош Савин, историчар
Погрешном проценом краља Милана Обреновића, незадовољног уједињењем Бугарске, Србија је ушла у рат против Бугарске. Српски војници нису били мотивисани да ратују против уједињења бугарског народа. Тежња српске јавности је била да се поведе акција за ослобођење и уједињење српског народа, што је пре свега значило борбу против османске окупације у Старој Србији. Попут првог Српско-турског рата, и ова авантура краља Милана се завршила крахом, а сламка спаса је стигла из Аустроугарске, која је извршила притисак на Бугарску да дође до примирја.
Поред дипломатске активности, пре свега великих сила, у периоду између почетка примирја 28. новембра 1885. и потписивања мира 3. марта 1886. године дошло је и до интензивних политичких активности у самој Србији. Први контакт краља Милана и либералског вође Јована Ристића се десио 24. децембра. Већ у иступима српских либерала у Угарској од 26. децембра приметно је намерно диференцирање краља и Гарашанина, како би се оставила отворена врата за договор краља са Ристићем, што је у складу са програмским начелима према краљевини Србији, које је у првом броју Браника формулисао Миша Димитријевић посебно у реченици: „Од свију данас тамошњих странака држимо да овоме програм тамошње Либералне странке највише одговара“.
Браник српских либерала у Угарској већ 26. децембра 1885. враћа балкански проблем на питање геополитике и односа великих сила и равнотеже на Балкану, понављајући почетну тезу, коју су српски либерали из Угарске, одмах након бугарског уједињења презентовали, наводећи следеће: „Ако се призна велика Бугарска, треба да се повећа и Србија.“ Понављајући да то може бити учињено „само на рачун Турске, да ће Србија морати да уђе у Стару Србију и Мацедонију.“ Плашећи се нестабилности и угрожености династије у Србији, а извесно знајући за контакте између Јована Ристића, вође либерала из Србије са краљем, у циљу смене Гарашаниновог кабинета, либерални Браник постепено аболира краља казујући: „Свако насилно рушење постојећег стања у Србији држимо да је непатриотично и противно српској мисли… Нека Србија буде јака, нека добије накнаду, нека заузме некадашње српске земље, па кад то учини, онда нека се врати на унутрашња питања и нека ради што за добро нађе… Прво прикупите раскомадане делове српства, уђите у Призрен, па онда мењајте краља ако вам овај није по вољи“. Писање Браника и ставове српских либерала из Угарске у овом периоду посебно одобрава и хвали орган Либералне странке из Србије Уставност, што доказује извесну повезаност две српске либералне странке у том периоду.
У дефинисању одговорности, али на начин да се отворе врата разговорима србијанских либерала са краљем, српски либерални првак из Угарске, Паја Јанковић, поново погађа у центар, прецизним и убојитим речима: „Шта дакле још хоће ти напредњаци? Хоће ли још и даље да срамоте Србију, да срамоте цело Српство? Зар Гарашанин сме и да буде у Србији коју је тако љуто осрамотио, а не камоли и даље да седи у фотељи министра председника. Зар краљ Милан заиста хоће да веже своју судбину за напредњаке? Зар он баш силом жели да изазове грађански рат због ових јадника?“ „Грађанског рата данас у Србији не сме бити… Нека краљ Милан добро поразмисли о положају свом тако и положају Србије, отаџбине своје… Нека се не везује са онима који морају пасти, него нека учини сам оно што би иначе морала Србија учинити. Нека одбаци од себе напредњачку уиту, ту срамоту целог српства“.
Миша Димитријевић, аналитично и интелигентно у свом маниру, као неспорни идеолог српских либерала тог периода постепено релаксира фактички, али још увек не и формално, завршени српско-бугарски рат геополитичком анализом: „Када би велесиле ствар источног питања са гледишта источних народа посматрале, онда би се брзо нашао излаз из данашњих заплета“. „Балкански полуострво је магазин убојног материјала. Једна искра, једна варница, довољна је па да цела зграда одједампут у пламен букне.“
Након формалног потписивања српско-бугарског споразума, орган српских либерала износи своју анализу, генерализујући претходне догађаје и новонасталу ситуацију, али чврсто стојећи на бранику својих досадашњих ставова: „И козу су пренели и курјака су превели и спасили купус… Мир је међу Србијом и Бугарском склопљен. Но, после овог мира неће потећи мед и млеко на Балканском полуотоку… Ми поздрављамо мир који је закључен међу Србијом и Бугарском и желимо да он буде претеча српско-бугарског пријатељства и слоге источних народа, и да никад не дођу у тај сраман положај да их Европа мири, а Турска да им натурује пријатељство.“
По повратку у јавни и политички живот либералски вођа др Михајло Полит Десанчић се својим текстовима и иступима осврнуо на Српско-бугарски рат и геополитичку оријентацију балканских народа. Политова политичка мисао у овом погледу постаје изразито русофилска и критична према незаинтересованости других европских сила за српско ослобођење. Карактеришући Српско-бугарски рат као највећу срамоту и бесмислицу коју ће српска историја памтити, Полит је одбацио и оповргао све покушаје правдања узрока и повода рата. Коментаришући дубље српско-бугарске односе и стање на Балкану, Полит формулише став војвођанских либерала речима: „Зато је гнусан призор, садашње стање у Бугарској и у Србији, где власници, који су се дочепали државне власти, хоће да замажу Европи очи с тиме: као да Бугари и Срби, тежећи за самосталношћу, хоће да се отресу Русије и руског уплива! Оно што данас бива у Бугарској, то није ништа друго него интрига, ровење, Русији непријатељских сила против оправданог и природног уплива Русије на Балканском полуострву. Али чим народ бугарски, кога су данашњи власници у окове метнули, раскине те окове, према вољи народа и симпатије према Русији хоће се одмах најјасније показати. Што вреди у том обзиру о Бугарској, то вреди и о Србији“.
Димитријевићев Браник критикује ситуацију мале српске државе: „У Србији је влада Гарашанинова, која води ради Брегова рат са бугарском, а у земљи угушује свако слободније кретање“… По Маћедонији мучи се Бугарска и Грчка пропаганда, и пошто се онај народ који тамо живи даје лако асимилирати, то је та пропаганда опасна по српске интересе“. Свој патриотски вапај након пораза формулише речима: „Зауставимо се једаред, погледајмо себе и око себе. Спасавајмо што спасти можемо, али бринимо се да будемо уистину напреднији и јачи – само тако можемо дочекати да и Српство буде слободно и способно, да се може такмичити са другим народима и одржати се на површини.“ Услед националне катастрофе, али и настојања да се ојачају Ристићеви либерали у Србији, у Димитријевићевом Бранику јача критика према Гарашаниновом напредњачком кабинету: „Српска влада, пошто је својом несавесном радњом довела Србију до Сливнице, уместо да је као неспособна да управља земљом сишла са свог места и уступила исто паметнијим и патриотичнијим људима, она је остала и даље.“
Пораз Србије у рату је за српске либерале у Угарској представљао кап која је прелила чашу. Иако оштрицу своје критике у почетку оштре на србијанској влади и напредњацима, сматрајући да је династичка стабилност битна због стабилности српске државе, у овом тренутку долази до суочавања са чињеницом о потпуно и непоправљиво деструктивој личности и политици краља Милана. Српски либерали из Угарске замерају србијанској владајућој политици слабљење Србије истичући: „Мир је закључен истина баз штете, али и без добити, но свакако је за Србију била штета, у губитку пет-шет хиљада људи и тридесет милиона динара“.
Као велику штету либерали наводе и нестанак капацитета за обештећење Србије ширењем ка Македонији и Старој Србији, за шта су се српски либерали из Угарске залагали још пре избијања сукоба. Поред немогућности да дође до остварења државних и националних интереса у виду експанзије ка југу, српски либерали запажају да „што се тиче Срба у старој Србији и Македонији они ни мало не стоје боље“. Посебну тугу и бригу, али и гнев због пропуштања прилике да се српска држава врати на просторе Косова и Метохије, српски либерали осећају због патњи које српски народ проживљава на тим просторима. Покушавајући да сензибилишу јавно мњење за страдања сународника, Димитријевићев Браник, орган српских либерала Угарске истиче да „ако је и попустила турска власт, и не врши више она насиља, што их је пређе чинила, оно су се осилили Арнаути, и под нападима њихових армија српски се народ осећа онако, као и под камџијом субаша и буљубаша. Најгоре је пак то што са силом Арнаута иде упоредо пропаганда.“ Слабост Србије због непромишљене политике у том тренутку се није огледала само у немогућности да се помогне сународницима ван територије малене краљевине Србије, већ и порозности сопствене територије, чему сведочи тужно обавештење у Бранику: „Последњих дана врло су учестали упади Арнаута у Србију“.
На симпатије које поједини хрватски политичари, иначе антисрпски настројени, јавно исказују према албанским прогонима српског становништва, оштро реагује либерални првак др Илија Вучетић речима: „Арнаути ово једино племе европско, које за више хиљада година није никада показало ни искре напретка или цивилизације, јесу ли му оно бољи него браћа његова Срби?“ Од Берлинског конгреса 1878. године па до почетка Балкансих ратова 1912. године са подручја западне Македоније, Косова и Метохије као последица албанског терора иселило се око 400.000 становника, највише српског.
Још у току Српско-бугарског рата, краљевим бекством са бојишта долази до усијања политичке кризе у Србији. Притисак на краља који је себе довео у ситуацију да буде матиран је до те мере постао неиздржив за њега, да је краљ Милан скрхане психе крајем новембра 1885. године својим министрима дао написану оставку. У том тренутку је планирао оставку целе династије и напуштање Србије. Ситуацију је разрешио Гарашанин који је на лицу места буквално изгрдио краља, исцепао оставку, након чега се краљ расплакао и изгрлио са својим министрима. Упркос запажању аустроугарског посланика да је краљ Милан потпуно неспособан да настави да врши власт у Србији, аустроугарска влада је муњевито реаговала захтевајући као и Гарашанин од свих фактора на које је могла да утиче, да се омогући да Милан Обреновић остане на власти што је дуже могући, знајући да поузданију личност за спровођење својих интереса на Балкану у датом тренутку не могу имати. Овим је отворена и једна потпуно нова димензија српског политичког проблема – могућност Миланове абдикације и династичког преврата, што ће бити обележје србијанског, али и целокупног српског политичког миљеа у предстојећим годинама.
Неуспели краљев покушај абдикације коинцидирао је са читавим низом политичких комбинација у Србији. Дошло је до разговора напредњачког вође Пироћанца и либералског Ристића, који су се сагласили око читавог низа неопходних мера за спас Србије, након тога се активирала и краљица Наталија у покушају да се либерали приволе. Срж договора Ристић-Пироћанац је била идеја о промени устава како би се краљева власт ставила под већу контролу скупштине, низ унутрашњих реформи и спољно-политичко окретање од Аустроугарске ка Русији. Овај низ догађаја је драстично утицао на даљи развој односа краља и краљице, пошто је из брачног прерастао и у политичко размимоилажење, а Милутину Гарашанину је овај сигнал био довољан за спровођење унутарстраначког пуча и потпуне елиминације Пироћанца из даљег политичког живота.
Детаље кризе у Србији је анализрао Миша Димитријевић: „Наступила је у Србији ера у којој се отуђивао српски народ од његових народних традиција… Већ су шест година дана како на грбачи сиротог српског народа седи једна влада, која га материјално исисава и убија, и која га морално срамоти и однарођује. То је јадна напредњачка влада која је наопачким газдовањем народ задужила“.
Након ступања у контакте са либералима, краљ је ослободио и највиђенијег од утамничених радикала, Перу Тодоровића, покушавајући да са њиме направи договор повољнији по себе и Гарашанина од разговора са Ристићем. Тодоровић, коме је понуђена могућност да од пониженог затвореника Београдске тврђаве у следећем тренутку постане кључни фактор власти у Србији, пристао је на сарадњу са краљем. У покушају стварања радикалско-напредњачке коалиције амнестирани су сви радикали сем оних у емиграцији, и организован је скуп 40 најзнаменитијих радикала у Нишу на коме је Пера Тодоровић покушао своје партијске истомишљенике да приволи на пакт са краљем и напредњацима. Резултат гласања је био изузетно неповољан по ову замисао – Тодоровићева иницијатива је добила само један глас, док су остали присутни били против. Анализирајући нешто касније покушај краљевог договора са радикалима, Михаило Полит Десанчић је радикале окарактерисао на следћи начин: „Кад смо читали програм радикалаца што су га у своје доба у Нишу издали, ми смо се дивили тим незрелим и збрканим мислима, а жалили смо Србију што у њој такво биље расте. На сваки начин да има ствари што би у Србији, требало радикално мењати, али зато радикализму у Србији места нема.“
Међутим, пошто су пропали преговори са радикалима, Милутин Гарашанин је попут краља неколико месеци раније изгубио наду да ће успети да се одржи на власти па је поднео оставку. Током марта краљ Милан који се очигледно опоравио од претходног апатичног стања, покушавајући да купи време и приволи Гарашанина да се предомисли, понудио је владу Ристићевим либералима, од којих је Гарашанин посебно подозревао.
Објашњавајући српским либералима и широј српској јавности у Угарској дешавања у Србији, Димитријевић, чији став тада можемо сматрати као званично становиште Српске либералне странке, напомиње да „краљу Милану не остаде ништа друго него да се обрати Ристићу и либералној странци. Ристић није хтео коалицију ни са једном странком, него је саставио чисто либерално министарство… Кабинет коме на челу стоји заиста велики државник као што је Јован Ристић, и у коме су чланови Владимир Јовановић, највећи агитатор за јединство и слободу српску…“ Појашњавајући детаљније ову политичку комбинацију Димитријевић наводи: „Састав оваквог кабинета краљ је одобрио и само се очекивао долазак војног министра (пуковника Мишковића) из Крагујевца, па да се декрет потпише и публикује… То је било у четвртак, а у суботу већ је ново министарство поднело оставку… Преговори са Ристићем и склапање Ристићевог министарства није ништа друго него прост маневар, како би се на раштркане чланове напредњачке странке још последњи притисак учинио да се… још једном сви приберу и у гомилу скупе.“
Краљ је постигао циљ, Гарашанин се поново прихватио вођења владе, уз одређене козметичке и персоналне корекције и ротације у оквиру исте. Пироћанац и његова фракција у оквиру напредњака су додатно обезвређени чињеницом да их Ристић није предложио за министре. Ово је додатно појачало Гарашанинову позицију. Српски либерали у Угарској су епилог ових догађаја окарактерисали констатацијом: „Пошто други напредњаци неће да заузму министарске столице или су немогући, то је краљ Милан опет дошао на Гарашанина.“ Међутим, оно на шта ни краљ ни Гарашанин нису рачунали је ефекат обнародовања евентуалне могућности да Ристић буде министар и пуштања радикала из затвора. Народ је угледао светло на крају тунела омражене напредњачке владе, а излаз је видео у либералима и радикалима, који су такође постали свесни могућег резултата своје сарадње. За разлику од краља Милана, Аустроугарска је схватила да је својим политичким калкулацијама он уствари оживео своје политичке непријатеље и на тај начин индиректно угрозио и интересе Аустроугарске.
Најзначајнији српски либерал из Угарске у том периоду, Миша Димитријевић, не оклева у критици краља Милана и његове супруге са напредњацима закључујући да „када један владалац себе идентификује са једном пропалом странком, са једном кликом која је земљу дотерала до паса – онда већ сваки родољубив осећај ускипити мора.“
Отворено критикујући некритичну аустрофилију Милана Обреновића и неутемељеност његове политике ослоњене на у народу омражене напредњаке Димитријевић заључује: „На Србију изгубљене су данас све наде за решење великог задатка народног. Државни брод краљевине Србије навезао се данас на дебело туђе море… Владалац краљевине Србије, неосећајући сигурнога подножја у сопственом народу, хвата једном руком за осушену грану напредњачке владе, док се другом руком држи гране која је потерала у туђој земљи из туђег стабла. Први олуј који се крене из заптивене атмосфере, окрхаће слаби наслон на српском земљишту и краљ Милан може се изненада једног дана наћи на туђој земљи а мимо свог рођеног народа. То је она ужасна перспектива коју данашња министарска криза у Србији отвара“.
Остави коментар