СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – интегрално југословенство и титоизам

СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – интегрално југословенство и титоизам

Аутор: др Љубиша Деспотовић

ИНТЕГРАЛНО ЈУГОСЛОВЕНСТВО У ДРЖАВНИМ ОКВИРИМА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ:

Прва фаза јасно дефинисане политичке идеологије југословенства, која је у разним државно-правним оквирима егзистирала најпре у Краљевини Југославији, а касније редефинисана и зачињена „комунистичким аромама“ и у Титовој Југославији. У обе ове варијанте југословенски идентитет грађен је средствима снажног идеолошког инжењеринга иза којег је стајала држава у покушају стварања синтетичког идентитета тзв. југословенске нације. И поред много заједничких културних и језичких карактeристика, разлике нису биле мале. У Краљевини је пројекат тзв. интегралног југословенства подразумевао културно-политички концепт заснован на извесним језичко-културним схваћеним сродним особеностима тзв. троименог народа, које ће након фазе заједничког фузионисања постати једна југословенска, напомињемо синтетичка нација.[1] У Брозовом случају, то је био сурови идеолошки диктат, преточен у паролу о братству и јединству, који је требао да снагом свог политичког ауторитета и личне власти прикрије и покрије све злочине наводне браће према српском народу у току Другог светског рата, и обезбеди контролисану фазу консолидације комунистичког режима без већих националних трзавица и трвења.

У државно-правним оквирима СХС односно касније Краљевине Југославије и Брозове Југославије отпочели су процеси наметања идеологије југословенства.[2] „Управо је употреба ових идеологија одиграла улогу оног чиниоца који је требало да неутралише и  постепено  поништи сваку замисао о српском становишту. Тако је било од самог настанка југословенске државе.“[3] Стварање нове југословенске нације, гурала је српска политичка елита, помагана од стране српске интелектуалне елите. Колико су били упорни у својим погрешним наканама с правом указује наш угледни историчар Василије Крестић када примећује да када је југословенство одбачено као националнла идеја, онда су се интегрални Југословени трудили да је наметну као државну идеју. Концепт нове синтетичке нације, који је био државни пројекат и покушај народног уједињења, одбијали су да прихвате хрватски и словеначки политичари као и интелектуалци. Сматрали су југословенску државу привременом политичком творевином, у чијем је окриљу олакшана фаза стварања и консолидације својих националних идентитета, а не југословенског који им се нудио, уз јасно дефинисан политички став да Југославију треба по сваку цену разбити већ првом историјском приликом. Горе поменути академик Крестић констатује да су у Југославију ушли зато што као поражена страна у том контексту нису имали бољу прилику,  и зато што нису могли да је избегну.[4] Услови за њено рушење стекли су се брзо, већ на самом почетку Другог светског рата нападом на земљу у суровом шестоаприлском бомбардовању Београда.

Већина виђенијих српских интелектуалаца отворено је и готово ентузијастички подржала дефинисани концепт интегралног југословенства,[5] наивно верујући да је остварив, и да зарад новог државног и политичког јединства може бити жртвован српски, како државни оквир тако и национални идентитет.[6] Како истиче колега З. Аврамовић, као да су Срби били слепи за уочавање разлика између политичких идеала и стварног политичког живота. Листом су подржавали краљев концепт интегралног југословенства: Владимир Ћоровић, Александар Белић, Станислав Винавер, Драгиша Васић, Бранислав Нушић, Иво Андрић, Исидора Секулић, Милан Грол, Сима Пандуровић, Петар Коњовић, Јован Цијић, Јован Дучић, Николај Велимировић, Слободан Јовановић, Joван Скерлић[7] и многи други српски виђени интелектуалци тога времена. Наравно, да они нису били тзв. самомрзећи Срби, далеко од тога, али су интелектуално наивно и политички кратковидо подржавали политику која је имала погубне последице по српски народ и државу.[8] „Између два светска рата, међу српским интелектуалцима тешко је наћи име са јасним просрпским становиштем. Југословенство је било врховна политичка и културна вредност. Са једне стране, уздизали су југословенство, а са друге критиковали истицање српства, односно истискивали српско име.“[9] З. Аврамовић овакав политички и системски аутошовинизам оцењује као „необјашњиви српски политички мазохизам“. Милош Црњански га профетски најављује као нови српски национални и демографски слом настао као последица националног слепила и наивности српске елите између два рата. Црњански о томе пише: „Словенци хоће да буду засебан свет који нас (Србе) критикују; Хрвати оперишу захтевима за сепаратизмом. „Време је“, констатује Црњански, „да се Срби окрену властитим интересима, са реалним гледиштима, а не осећајним и надземаљским. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија.“ Милош Црњански ово  пише 1934, а само седам година касније дошло је до те српске трагедије како у Независној држави Хрватској[10] тако и на развалинама целог простора бивше југословенске државе.

Нимало случајно, системски аутошовинизам у форми интегралног југословенства био је злокобна комбинација политичких интереса династије Карађорђевића, али и геополитичких интереса сила Антанте и Ватикана којима је Краљевина СХС требала да послужи као санитарни кордон према „совјетској опасности“, а уједно и да баражира евентуални повратак Немачке ка њеним сталним геополитичким тежњама за искорак на Балкан, а затим према Средоземљу и Блиском истоку.

Није се згорег на овом месту присетити и упозоравајућих речи прослављеног српског  Војводе Живојина Мишића који је војнички прецизно, политички реално, а очински саветодавно упозорио регента Александра Карађорђевића, а преко њега и цео политички врх Србије, да не улазе у авантуру привидног уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, када је за то уједињење услов био државни нестанак Краљевине Србије, али и достигнутог степена националне хомогенизације Срба. „Уједињења“ које му је већ у старту „мирисало“ на државну издају и националну погибељ. Мишић је то учино након повратка са политичке мисије на коју га је лично послао Регент да извести какво је стање и расположење на терену тадашње Хрватске. „Из свега што сам чуо и видео, ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице. Готово они сви једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити (…). Ја сам са тим начисто.(…) Дати им државу, независну самоуправну па нека ломе главу како знају. (…) Границе ће бити тамо где их ми повучемо. А ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу: где кажу језик и обичаји, традиција, и где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то право бити и Богу драго.“ На опаску регента да би то Италијани једва прихватили, Мишић је одговорио: „Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити. То су људи одреда прозирни као чаша, незајажљиви, и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи. Незаборавите Велико Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигурно да ћете се љуто кајати.“[11] Како с правом истиче колега Радослав Гаћиновић, краљ Александар није доживео прилику за своје кајање јер је био брутално ликвидиран управо од злочиначке руке експонената оних политичких снага на чије национално јединство је некритички рачунао и у њихову елементарну лојалност новој држави наивно веровао. „Уз то, српска елита, која је стварала државу, очигледно је занемарила чињеницу да је знатан део хрватског друштва био захваћен непремостивом мржњом према Србима, „према том накоту вере православне„, да је у тој средини идеологија о геноцидном решењу српског питања у Хрватској већ била изграђена и да се због тога, с пуно разлога, 1918. године могло поставити питање да ли је уопште могуће да Срби и Хрвати живе заједно у једној држави.“[12] Поред Војводе Живојина Мишића јасно упозорење о судбини српства у Краљевини дао је и Стојан Протић као бивши председник Министарског савета Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921. у разговору са  Петром Куновчићем.[13]

ТИТОИЗАМ У БИВШОЈ СФР ЈУГОСЛАВИЈИ:

Ако је у Краљевини Југославији на делу био идеолошки пројекат стварања интегралне југословенске  нације, у Брозовој Југославији се инсистирало да се под идеолошком формулом братства и јединства доврши другачији пројекат стварања више парцијалних синтетичких нација као договорних нација. Пре свега, Хрвата, Словенаца, Црногораца, Македонаца и Муслимана. Радило се о добро осмишљеном наставку програма геополитике идентитета који је смерао да се од закаснелих етничких пројеката као делова регионалних идентитета,  у историјском контексту двеју југословенских држава, коначно у другој половини двадесетог века формирају синтетички  идентитети етнија и изграде њихове националне државе које као десуверенизовани етнос нису имали скоро хиљаду година уназад. Тај наум би се извршио бруталним отимањем што више националних територија Срба у контексту комунистичке државе, јер су нове границе социјалистичких република повлачене волунтаристички и свакако на штету вековног српског простора на Балакану.[14] На руку овако конципираног пројекта титоизма, ишла је претходно већ дефинисана малигна политика коју је Коминтерна водила још од Дрезденског конгреса, а која је подразумевала борбу против наводног великосрпског хегемонизма. Доласком на власт титових комуниста, таква по српске националне интересе деструктивна и погубна политика, тражила је активну и безкомпромисну сарадњу српских аутошовиниста – чланова КПЈ, који су интересима титовог режима и комунистичке партије претпостављали ама баш сваки интерес српске државе и народа. Просто су се утркивали у затомљавању па и најмањег покушаја испољавања српског идентитета или тражења права за српски народ у окриљу брозове Југославије.[15]

Политика титиозма систематски је спровођена и широко прихваћена од српских аутошовиниста-комуниста оставила је катастрофалне последице по српски народ и државу у минулом периоду, а сва је прилика да ћемо њене погубне последице осећати и у деценијама које су пред нама. Описану политику комунистичке номенклатуре спроводили су, а и данас спроводе нове генерације њихових наследника.[16] Колега Мило Ломпар је титоизам одредио као спој три битна антидемократска и антисрпска чиниоца: „недемократско стање, противсрпско кретање, и привид слободе.“ „Титоизам је наметнуо концепт федерализовања српског народа кроз диктатуру, а то је водило дезинтеграцији српске нације. Чињеница је да су под титоизмом створена три нова народа, четири нове државе и две квази државе у Републици Србији. То је оно НОВО што није постојало у Краљевини СХС.“[17]

Већ на самом почетку стварања ФНРЈ, српски комунисти су исказали сав малигни потенцијал свог системског аутошовинизма. Пристали су да се СР Србија конституише као последња у низу тадашњих социјалистичких република, наказно федерализована и државно дисфункционална.[18] Избеглим Србима од злочина арбанашких балиста и фашиста са Косова и Метохије и Албаније  забрањен је повратак на своја огњишта, а у Србији је завладао процес интензивне титоистичке пропаганде и прогона. Одмах након уласка у Београд, од стране Броза, организована су хапшења и злочини. А настављено је са систематским затирањем српске грађанске класе и сваког облика српске националне свести. Тек ће новија историографска истраживања заснована на релевантним  и често добро скриваним документима показати прави карактер и степен наводне укорењености комунистичког покрета у Србији. Насупрот широко распрострањеном уверењу – које је било последица снажне партијске пропаганде, и потребе накнадног политичког утемељења Брозовог режима у српском друштву – показало се да је број партизанских јединица током целог рата у Србији био више него скроман, готово симболичан, као и број комуниста припадника партије. То се особито јасно видело у времену Брозове припреме подршке за улазак совјетских трупа у Србију и након ослобођења Београда, када је Тито покушавао да укорени свој режим власти у Србији.[19]

Колега З. Аврамовић је у праву када трагом Добрице Ћосића тврди и доказује да је комунизам у једном делу српског друштва, а нарочито интелигенције, уведен корупцијом и каријеризмом великог броја њених припадника. „Добар део домаће интелигенције, корумпиран лаким каријерама и бирократским привилегијама, лагодно је живео, огрезао у подаништву и конформизму. (…) Од Ђиласа до Латинке Перовић одвијало се такмичење у вербалном и кривичном кажњавању подигнутих српских глава, све у име одбране југословенства и комунизма.“[20]

[1] „Крфска декларација је недвосмислено истакла да је овај наш троимени народ један исти по крви, по језику говорном и писаном, по осећањима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој неподвојено живи, и по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота.“ (М. Радојевић; Љ. Димић, 2014:252), Србија у великом рату 1914-1918, СКЗ, Београд.

[2] „па ће тада југословенство бити конципирано и у једном екстремном облику, као тзв. интегрално југословенство. То је пак значило потпуно негирање постојања посебних јужнословенских народа и њихово третирање као пуких интегралних делова јединствене југословенске нације.“ А. Мировић, З. Милошевић (2013) Склоност Срба ка прихватању супра и транснационалних идентитетских категорија: југословенство и „евроунијство“. У зборнику: Српско питање на Балкану, ИПС, Београд, стр. 397.

[3]Мило Ломпар, Мисао о српском становишту, у зборнику: „Ка српском становишту“, Еврођунти, Београд, 2014, стр. 171.

[4] „Многи су Југославију схватили као принудну творевину чији је једини задатак да осигура национално конституисање. Идеја о заједничкој држави била је од другоразредног значаја.“ М. Ст. Протић (1994) Успон и пад српске идеје, Балканолошки институт, Београд, стр. 156.

[5] „Победу је на крају, однела идеја интегралног југословенства. Видовдански устав је доследно утемељио организацију засновану на претпоставци о једном народу, јединственом језику и јединственој држави.“ (исто, стр. 173)

[6] „У периоду између два светска рата, услед нејасног и попустљивог „тројединог“, „племенског“ и „интегралистичкога“ става српске политичке класе, скоро су нестали Србокатолици и Србомуслимани. Они су наиме, у разним политичким аранжманима, лакомисленим попуштањем и одрицањем преображени у Хрвате и муслимане.“ М. Кнежевић (2013) Геополитичност националног и религијског идентитета,у зборнику: Национални идентитет и религија, ИПС, Београд, стр. 44.

[7] „Ту је најпре покушај Јована Скерлића, слијепог присталице идеје југословенства, коме за остварење те идеје ниједна жртва није била превелика, па ни „српско-српска“ филолошка жртва у тобожњем хрватско-српском језичком уједињењу на основи „латиничне екавице“. Милош Ковачевић, Ватиканска исходишта хрватског својатања српског језика, у зборнику: Унија, политика Римокатоличке цркве према православним Словенима, Центар академске речи, Шабац, стр. 71.

[8]  О томе накнадно сведочи и Слободан Јовановић када пише: „Са стварањем Југославије српско име је избачено из државног назива; српска народност није службено признавана приликом пописа становништва, и процес посрбљавања у национално неопредељеним крајевима је заустављен. Таква политика дала се правдати са сваког другог гледиштва само не са српског.“ С. Јовановић (1991) Сабрана дела, том, 12, Бигз, Београд, стр. 563.

[9] Зоран Аврамовић, Родољупци и родомрсци, Службени гласник, Београд, 2013, стр. 188.

[10] Исто, стр. 189.

[11] Радослав Гаћиновић, Насиље над Србима у 20. веку, Евробук, Београд, 2017, стр. 593.

[12] Василије Крестић (2015) Југословенство, у зборнику: Срби 1903-1914, историја идеја, Клио, Београд, стр. 146.

[13] „Оног момента када Александар Карађорђевић потпише Видовдански устав и на њега се закуне, од оног момента одрубио је Србији и српству главу, једном за свагда, сем деобе. Јер уместо да они нама плаћају контрибуцију ви ћете њима тј. даваћете 8 делова ратне штете, а себи задржаћете један део као слепцу и то штете коју сте Ви Вашом крвљу стекли, чија је отаџбина опустошена и разорена за три године окупације непријатеља.“ М. Ст. Протић (1994) Успон и пад српске идеје, Балканолошки институт, Београд, стр. 199.

[14] шире види у: Љубиша Деспотовић, Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци, 2017, стр. 124.

[15] „Таква, територијано обогаљена, привредно разорена, покрајинама спутана, уставно-правно релативизована, политички безутицајна и геополитички јалова Србија требало је да служи као „терапија“ намењена српском народу идеолошки осумњиченом за великодржавље и монархизам, те да превентивно и (ауто)инхибирајуће делује против било каквих покушаја да се однос моћи у „другој“ Југославији успостави на реалним предиспозицијама.“ М. Степић (2012) Српске земље у балканској апликацији стратегије обуздавања. Југословенска и постјугословенска „формула“, у зборнику: Разбијање Југославије, ИПС, Београд, стр. 271.

[16] види књигу Зоран Петровић Пироћанац, Nomenclatura Serbica 1982-2013, Институт за политичке студије, Београд

[17] З. Аврамовић, нав. дело. стр. 207.

[18] „Титокомунизам је Србе поразио, сузбио и пригушио њихову историјску свест, лишио Србе државе у тренутку кад Срби нису схватали значај легалитета и државе…“ Жарко Видовић (2018) Срби уЈугославији и Европи, Катена Мунди, Београд, стр. 118.

[19] За илустрацију ево неколико важних података о стању комунистичког покрета у Србији. У извештају од 15. августа 1944. године упућеног Титовом Централном комитету на Вису стоји: „Стање у нашим партијским и народноослободилачким организацијама је врло слабо. Горе је него што је било прошле године. Садашња руководства су млада, неискусна и често састављена од неспособних људи. Она често нису у стању да пренесу и обичну нашу директиву, а још мање да је остваре. (…) Тада је у Централној Србији укупно било 890 партизана: 75 у околини  Пожаревца, 25 у чачанском крају, 70 у Тимочкој крајини, 40 у нишком округу, 430 на југу Србије, у ваљевском одреду 40, Шумадији 70, на Космају 60 и у крушевачкој области 80. И углавном су били „слабо војнички обучени“. Ови подаци на прилично јасан начин показују да је утицај Титових комуниста и његов лично у Србији, био више него симболичан. Он ће накнадним партијским фалсификатима бити приказан као велики, и наводно опште прихваћен од српског народа. Перо Симић, Тито, тајна века, Службени гласник, Београд, 2009, стр. 170.

[20] Зоран Аврамовић, нав. дело, стр. 206-208.