Српски усуд у две Југославије

Аутор: Милован Балабан, историчар

Тема о српској судбини у држави Југославији, као и оправданост стварања једне такве државне творевине, често је обрађивана у стручним круговима, а неретко је и предмет расправе обичног света. Отуд се може чинити да је о овом феномену готово све речено, али ипак сматрамо да се може увек понешто додати, односно да се може о судбини српског народа у Југославији увек нешто ново рећи. Исто тако може се констатовати да је ова тема неисцрпна и да промишљања о Југославији, њеној оправданости, штетности и корисности за наш народ неће престати, те да ће се она провлачити и у размишљањима будућих генерација.

Како бисмо покушали да будемо аутентични и колико-толико оригинални, покушаћемо да обрадимо ову тему из једног специфичног угла, управо да бисмо избегли понављања и помињање чињеница које су свима познате. Наравно, у контексту покушаја објашњења егзистирања државе Југославије неке чињенице, оне елементарне, увек се морају поменути.

У циљу осветљавања српског усуда у држави Југославији, у обе њене варијанте, које је с једне стране сам стварао али и које су му у много чему натуране, кренућемо са духовног аспекта у покушају да „бацимо светло” на причу коју желимо да испричамо. У том контексту (а после ћемо видети зашто), подсетићемо се на одговоре на нека кључна питања које је још давно дао Свети Силуан Атонски, пореклом Рус, али монах који је цео свој живот провео на Светој Гори. На питање који је најбољи учитељ у животу овај старац одговара: страдања, а када говори о најлошијем учитељу он спомиње насладу.

Зашто је страдање најбољи учитељ? Можда ова констатација делује парадоксално, али страдање човека одваја од овоземаљских, световних ствари. Упућује га да тражи егзистенцијалне одговоре и смисао живота одвојен од пролазних ствари, као што су успех (било материјални, било спортски, статусни у разним видовима, било да је слава у питању итд.) и други видови реализације у временској хоризонтали. С друге стране, наслада га управо везује за овај свет, за пролазне, наизглед битне ствари, а одваја га од егзистенцијалних, суштинских, духовних и непролазних вредности.

Када говоримо о српском усуду у Југославији, или о српском усуду у XX веку, можемо констатовати да је он условљен претходним временима, да се није случајно догодио, те да представља финале процеса дугог трајања. После пропасти Душанове царевине, а поготово после Косовског боја и пада српске средњовековне државе неколико деценија касније, народ је ушао у дуг период страдања. Ропство под Турцима је Србе онемогућило да стварају и граде државу, развијају велику културу, и принудило их је да се боре за егзистенцијални опстанак. Страдање народа је било са надом, али надом која је бивала временом све више окренута вертикали, дакле надом која је била много више духовна него хоризонтална. Много више есхатолошка него овоземаљска.

Но, природна је била, као нуспродукт егзистенцијалне духовне наде, и нада државотворна. Вера да ће се обновити и држава, као природни циљ једног народа да изгради своју кућу. Ипак држава је била, колико год битна и неопходна, ипак нешто што није заузимало ранг духовне обнове и катарзе (покајања) и проналаска духовног смисла, који је и одржао народ, те му сачувао идентитет, пре свега верски а онда и национални.

Држава је оквир који је требало да олакша овоземаљски живот, да заједно са слободом коју она подразумева врати народу његова „одсечена крила” и омогући му равноправно учешће у доприносу светској цивилизацији и култури. Али држава није смела сама себи да постане циљ, да по угледу на западне народе држава и нација постану темељи народног идентитета и једини чувари народне аутентичности. Духовно, оно што је било главно у време турског ропства, морало је остати главно и у време освајања слободе, која је и почела да се осваја после дугог периода катарзе и која је била резултат управо дуговековног народног покајања.

Но, угледајући се на западне народе, српска интелигенција и српска елита су управо подлегле том моделу поимања државе и народа. После Карађорђа и Милоша, који су били и те како свесни опасности којима ће Срби бити изложени у судару са Европом током стварања државе и процеса уједињења српских земаља (имали су, поготово Карађорђе, можда и нејасну и не најпрецизније дефинисану визију приоритета духовног и црквеног над световним), дошли су владари попут Александра Карађорђевића, Михаила Обреновића, Милана и Александра Обреновића. Заједно са интелигенцијом они су почели да воде „српски брод” по узору на народе католичко-протестантског цивилизацијског круга (чиме се правила провалија између елите и народа), где су држава и све оно што је хоризонтално временом постајали главни, чак и једини, циљ постојања (овим не желимо да критикујемо поменуте владаре пошто је контакт са Европом и светом био неизбежан, желимо само да укажемо на процесе који су се одвијали и који су можда могли имати другачији карактер и ток). А са овим ставом иде и преовлађујући смисао живота који се огледа у материјалном напретку, стварању, изградњи институција, развијању привреде итд., што није само по себи лоше, али је одвојено од духовног поимања света и визије недовољно, а често, као што се показало неретко у српском случају, и неодрживо.

Када су Карађорђевићи дошли на престо 1903. године, настављен је тренд српског хоризонталног поимања света, оличен у стварању државе и уједињењу српских земаља. Наратив по којем је држава најбитнија бивао је све снажнији, док је заветни, духовни наратив све више бледео. Можда последњи блистави тренуци наратива заветног били су балкански ратови (ослобођење Косова и одбрана од Бугара) и Први светски рат, у којем је народ заиста поднео натчовечанске жртве како би завршио уједињење и како би се сви Срби нашли под истим државним кровом. Но, управо је у то време, после најсјајнијег блеска заветног наратива, почела и финализација његовог истискивања у новој држави, по свему несрпској у смислу светосавског и косовског поимања света и државе. Баш када је изгледало да је српски народ завршио рад на уједињењу и остварио вековни сан обједињавања целокупног народа у истој држави, почели су и велики проблеми.

Друга два народа („племена”) нису гледала на државу као на трајну заједничку кућу, већ као на транзитну творевину која је за њих као циљ имала афирмацију националних циљева и временом стварања посебних националних држава. И светски фактор, пре свега после пада четири царевине доминантни британски и амерички фактор, на Југославију је гледао као на мултинационалну и мултиконфесионалну државу која је имала за циљ да одмени оронулу Аустроугарску и буде фактор стабилности, али и контроле Југоисточне Европе, пре свега од германског реваншизма, али још више од руске опасности. Отуд у таквој држави није ни могло доћи до афирмацији свега онога што је одржавало Србе у доба најтежих страдања.

Српска елита, или њен велики део, већ европеизирана, почела је правити уступке сматрајући да Срби треба да преузму месијанску улогу у креирању југословенства, где би по западном метафизичком, хегелијанском моделу, држава била створитељ и гарант постојања нове југословенске нације. Ово је Србе у очима Хрвата и Словенаца представило као колонизаторе који су под видом југословенства потурали другим народима у држави Велику Србију и Великосрпство, док је саме Србе удаљавало од заветног, духовног наратива и слабило национални организам. Но, било како било, Хрвати и Словенци нису хтели заједницу са Србима и без обзира на то како су се ови понашали њихове тежње би у сваком случају остале усмерене ка постепеном стварању сопствених националних држава, што су и остварили крајем XX века.

Сви темељи на којима је постојао српски народ незаустављиво су урушавани. Последњи трзај здравог националног одговора на духовну деструкцију можда је био покушај „ампутације” Хрватске и Словеније после убиства у скупштини 1928. године. Но, версајски систем је био основ глобалног уређења света, а Југославија је функционисала у том свету, те једнострани акти и нису били могући. Услед тога, а у немогућности да отцепи западне делове државе, краљ је завео лични режим и радикализовао југословенску причу додатно удаљавајући српски народ (ненамерно, већ тада некако неминовно) од његових духовних, заветних и историјских темеља.

После смрти краља 1934. године обновљен је страначки живот, али је држава услед силних, пре свега националних противуречности, све више показивала немогућност постојања. Тежње, поготово Хрвата, бивале су све израженије, што је резултирало стварањем Бановине Хрватске, практично државе у држави, док су Срби покушавали да по цену егзистенцијалних духовних уступака одрже творевину коју су и створили и која им је била заједнички кров после вековног одвојеног живота под разним империјама.

У ово време, крајем 30-их година XX века, долази до прекомпозиција и реформисања у оквиру Комунистичке партије. Иако је КПЈ тада маргинална и малобројна, испоставиће се да ће одиграти најзначајнију улогу у креирању друге Југославије, за српски народ и српски заветни наратив још неповољније од прве. Наиме 1937. године долази до одвајања хрватских и словеначких комуниста од КПЈ, те они од тада функционишу по систему и унутар и ван јединствене КПЈ. Али оно што је битније, они под вођством Јосипа Броза преузимају читаву КПЈ и стављају је под своју контролу, најкасније до 1940. године. Питање је колико је ово Стаљину одговарало, нарочито када се узме у обзир да је током Другог светског рата дошло до живљег контакта КПЈ са Ватиканом преко словеначке Освободилне фронте, која по сведочењу Едварда Коцбека даје мандат комунистима да у новоствореној држави раде на постепеном заокруживању словеначког наратива и издвајању Словеније из Југославије.

С друге стране, Хрвати имају баласт геноцида над Србима па чак ни код савезника не наилазе на симпатије. Али везе КПЈ, хрватског и словеначког дела, са Ватиканом упрежу се да створе услове како би аболирали Хрвате од ратних злочина. Кључни тренутак био је када су придобили савезнике за овај подухват, што је омогућила инертна, неспособна и нејединствена краљевска влада у Лондону. Савезницима је више одговарао комунизам у Југославији него равногорска опција југословенства. Под комунистима им се гарантовао опстанак прозападног и антиправославног, а самим тим и антируског (који је био истовремено и антисовјетски) наратива у Србији, што је требало обезбедити успостављањем комунизма у Србији, дакако на силу, јер комунисти нису имали упориште у српском народу.

Отуд је договорен упад совјетских трупа у Србију, устоличење комуниста на власти мимо воље народа, а потом њихово повлачење. Интересне сфере биће договорене као 50% утицај запада и 50% утицај СССР-а у комунистичкој Југославији. Но, када је Стаљин после рата схватио да се Југославија окреће Западу, било је касно. Тито, Кардељ, Ђилас и генерално врхушка КПЈ већ дуже време били су у контакту, па чак и савезу са Британијом и Америком, а самим тим радили су и деловали као део евроатлантског света, истовремено бивајући тројански коњ у социјалистичком лагеру.

У таквој Југославији, у којој су Хрвати аболирани, Србија по Хитлеровом методу сведена на Београдски пашалук и насилно успостављен комунизам српском народу, Србима је дата улога прве одбране у планираном хладноратовском сукобу. Уколико би се Срби побунили у том полу-ропском положају (где им је наметнут модел потпуно стран њиховом менталитету и духу) због своје угрожености, наметан би им био жиг или Великосрба или Стаљинових слугу. Дакле, етикета стаљинисти и Великосрби била је судбина свих оних који би проговорили против наметнутог концепта који је духовно уништавао српски народ, док се истовремено радило на остваривању хрватске и словеначке националне идеје, али и државе кроз постепене трансформације и промене Устава, што ће се нарочито видети и постати јасно од Устава из 1974. године, када су федералне јединице у оквиру Југославије практично постале државе а аутономне покрајине (које су постојале само у Србији) добиле значајне атрибуте самосталности и независности у односу на Београд.

На крају, питање да ли су Срби могли да избегну трагичан усуд у Југославији, или бар делимично да поправе свој положај у оквиру те државе. Одговор је да је тако нешто било готово немогуће. Дуго је током XIX века српска елита, фасцинирана Европом, примала модел живота и поимања света који је био стран српском заветном, духовном наративу, једином спасавајућем за народ и једином гаранту и темељу на којем функционише и све друго, укључујући и државу. Временом је највећи део српске елите чак и заборавио да такав наратив уопште и постоји, те су најчешће покушаји да се поправи стање српског народа (после убиства у Скупштини 1928. године када је краљ спомињао „ампутацију” Хрватске и Словеније, после проглашења Бановине Хрватске када је створен Српски културни клуб, после побуне неколицине интелектуалаца након усвајања Устава из 1974, као и при распаду Југославије када је Милошевић покушао да уједини Србију расцепкану покрајинама и обезбеди равноправан статус Србима у осталим федералним јединицама) били засновани на површним темељима са покушајем афирмације српског националног става, али заснованог више на западноевропским моделима поимања нације и државе.

Но, за поправку положаја Срба у оквиру Југославије, као и за генерално преображај народа, потребан је повратак заветном наративу, повратак светосављу као духовном погледу на свет из ког произлази правилан став, и према духовном и према световном. Ово може да остане циљ наредним генерацијама, пошто је и после распада Југославије највећи део српске елите остао у оквирима југословенског наратива, погубног по српски народни организам и српска духовна и световна стремљења.