Српско-бугарски рат 1885. године – узроци историјског неспоразума

СРПСКО-БУГАРСКИ РАТ 1885. ГОДИНЕ – УЗРОЦИ ИСТОРИЈСКОГ НЕСПОРАЗУМА

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

„Штета коју нам је он учинио, састојала се у томе, што је наш добар глас био упропашћен. Цео свет је држао да ми имамо већу и бољу војску него Бугари, – и кад су нас Бугари, на опште изненађење, тукли, то се тумачило исто толико нашим кукавичлуком, колико и њиховим јунаштвом. Болесна страшљивост краља Миланa залепила се, у неку руку, за цео српски народ, као да је то наша национална особина. Иако смо ми били неистрошен сељачки народ, који зацело није патио од сувише културе, о нама се говорило као о једном народу који је стао да се квари и да се измеће, чим је окусио прве „плодове цивилизације“. Ми смо изгледали мекушци, не само за културне напоре Западне Европе, него неспособни чак и за оно војевање које је балканским народима лежало у крви. У очима Европе, ми смо изгубили сваки војни, па с њиме и сваки политички значај. Међу балканским народима ми смо се срозали на последње место. На прво место уздигли су се Бугари. Они су важили за највећу војну силу на Балкану; Бугарска, то је била мала Пруска; која је имала пре а после да наметне своју превласт целом полуострву. Рђаво мишљење које се у Европи створило о нама, утицало је неповољно и на нас саме. Ми смо стали сумњати о својој властитој вредности… Сливница, која нам је убила веру у нас саме, била је једна од оних војних недаћа које су много штетније својим даљим моралним последицама, него непосредним политичким губицима…“. Цитирајући Јована Ристића, ове речи записао је Слободан Јовановић и исте су се односиле на трагични оружани сукоб између Србије и Бугарске, тј. на краткотрајни рат из 1885. године, који је, показало се, умногоме условио изразито међунационално и међудржавно неповерење између две балканске државе и народа у деценијама које су уследиле. Српско-бугарски рат из 1885. године до сада је, у приличној мери, али не и у потпуности, била маргинализована тема у српској историографији. Међутим, иста је веома значајна за свеобухватно разумевање свих потоњих историјских стања и процеса који су пратили „живот Балкана“ у наредних, готово век и по од почетка и свршетка поменутог рата. Из којих разлога је избио рат између Бугарске и Србије, која је била улога српског краља Милана, Аустроугарске, Велике Британије, Русије и других чинилаца ондашње „европске политичке сцене“?

Да бисмо разумели околности које су довеле до избијања оружаног сукоба између Србије и Бугарске те 1885. године морамо извршити рекапитулацију политичких односа, током XIX столећа, између та два по много чему блиска народа. Православна религија, словенско порекло, сличност језика и вишевековно ропство под Османлијама чинило је судбину и једних и других веома сличном. У XIX столећу Срби и Бугари су започели свој национални ризорђименто и успоставили контакте ради заједничког деловања на остварењу истих циљева. Зачетке те сарадње можемо запазити у време владавине кнеза Михаила Обреновића. Заједно са својим блиским сарадником Илијом Гарашанином српски кнез је креирао план о акцији свих балканских хришћана у циљу коначног ослобађања од турског ропства. У тим плановима Бугари су имали значајну улогу. Пошто су насељавали територију Балканског полуострва, ближе османској престоници, од њих се очекивало да општим устанком успоре кретање непријатељских трупа из Истанбула и Анадолије према Западу. Тиме би Србима, Румунима и Грцима дали драгоцено време да на својим бојиштима сломе турске снаге, а потом их здруженом офанзивом у потпуности потисну из Европе. Тих шездесетих година XIX века Београд је постао уточиште свих оних који су сањали такве револуционарне акције у Османском царству, између осталих и за представнике бугарске националне елите. У српској престоници, они су издавали свој лист, Дунавски лебед, разрађивали планове о устанку и преговарали са српским кнезом о сарадњи. Гарашанин је тада констатовао да се Бугари налазе у најтежој позицији од свих балканских нaција, али ипак изражавају значајне резерве према заједничкој акцији. Узрок тога можемо тражити у њиховом страху од хегемонистичких тежњи Срба, Румуна, а поготово Грка. Сви поменути народи имали су или аутономну област или у случају Грка потпуно независну државу. Страх од асимилације се код Бугара самим тим природно појачавао. Када на то додамо вековне тежње Цариградских патријарха да хеленизују тај словенски живаљ, онда нам то неповерење постаје још јасније.

Велика победа бугарског националног покрета догодила се 1870. године када је формиран Егзархат, односно аутокефална Бугарска православна црквa. Од тог момента јурисдикција бугарских црквених великодостојника простирала се на значајном делу Балкана. Тачније, на скоро све територије Османлијског царства које нису биле у саставу аутономних држава балканских народа. Утицај цариградских патријарха над словенским живљем тиме је у највећој мери био елиминисан. Малобројна бугарска политичка елита добила је заокружену територију на коју ће полагати своје национално право и која ће представљати оквир њихових великодржавних тежњи. Кључни импулс даљем јачању и развоју бугарског националног покрета дала је моћна руска царевина. Наиме, Русија је у формирању бугарске државе, под својим патронатом, видела шансу да обезбеди доминантан положај на Балкану, односно непремостиву препреку било каквим политичким утицајима са Запада према Истанбулу. Циљ Руса био је јасан, овладати Босфорским пролазом и тиме остварити вековну тежњу о изласку на топла мора. На путу остварења тог циља бугарска држава била им је природни савезник. Из тог разлога не би требало да нас зачуди, због чега су Руси, након победе у рату са Турцима 1877. године, одлучили да Санстефанским миром формирају Велику Бугарску. Више-мање, та територија се поклапала са границама поменутог Егзархата. Простирала се од Дунава на северу до Егејског мора на југу, од Црног мора на истоку до албанских планина на западу. „Сан“ бугарске политичке елите тиме је у потпуности реализован, али само за кратко време. Западне силе нису могле дозволити потпуни тријумф руске политике на Балкану. На Берлинском конгресу извршена је ревизија Санстефанског мира и бугарска територија је значајно смањена. Аутономна Кнежевина Бугарска, само формално под султановим суверенитетом, формирана је на простору од Дунава до планине Балкан. Јужно од планине Балкан створена је Источна Румелија са нижим степеном аутономије и чвршће повезана за Османлијско царство. Територија Македоније са Солуном у потпуности је враћена под султанов суверенитет. Бугари су овакве одлуке Берлинског конгреса доживели као велику историјску неправду и деценијама после таква, „Санстефанска Бугарска“ остала је недосањан сан њихове политичке елите.

Млада, аутономна бугарска држава те исте 1878. године успоставила је дипломатске односе са Србијом. Потребно је да нагласимо да су на почетку исказани напори и једне и друге стране да се склопи српско-бугарски савез. Међутим, „јабуку раздора“ представљала је Македонија. Обе стране полагале су право на ту територију и ни једна страна није била спремна на уступке. Временом су се односи између две земље погоршали. Увођење високих царина на српску робу изазвало је жестоке протесте у Београду. Затим, десио се погранични спор око имања Брегово. Захваљујући томе што је гранична река Тимок драстично променила свој ток поменуто имање се нашло на бугарској страни. Примењујући силу Бугари су отерали српске граничаре са тог простора. Препоруке великих сила, које су стале на српску страну у Софији су игнорисане. Српског краља је, уз све поменуто, посебно иритирала чињеница да су после Тимочке буне осумњичени за изазивање нереда уточиште пронашли управо у Кнежевини Бугарској. Никола Пашић, од српског краља означен за коловођу побуне, чак је једно време живео у кући вође бугарских радикала Николе Сукнарова. Српске обавештајно-безбедносне структуре редовно су добијале информације о антидржавном деловању Пашића и других радикалских емиграната. Претње политичким противницима у Србији, ширење пропагандног материјала, прикупљање добровољаца захваљујући средствима руских словенофилских комитета, све то је било садржано у извештајима које је добијала српска влада. Ипак, Милан Обреновић је имао доста стрпљења за свог нелојалног суседа, највише захваљујући добрим односима са бугарским владаром, кнезом Александром Батенбергом. Милан је исправно разумео да је Бугарска под руским протекторатом. Сви бугарски официри са чином вишим од капетана били су Руси. Чак и поједини министри у бугарској влади долазили су из Русије. Самим тим, управо су Руси утицали на то да се Пашићевим радикалима, њиховим штићеницима, пружи уточиште у Бугарској. Са друге стране, Батенберг је временом пао у немилост код руских власти. Руска страна му је отворено замерала нелојалност, што је његову позицију чинило неизвесном. Краљ Милан није желео својим понашањем да му ситуацију додатно отежава, јер је знао да би тако индиректно деловао у складу са интересима руске дипломатије.

Међутим, ситуација се драстично променила 6. септембра 1885. године када је у Србији, али и широм Европе одјекнула вест да су Кнежевина Бугарска и Источна Румелија прогласиле уједињење. Краља Милана је та информација затекла у иностранству, на одмору, који је исти моменат прекинуо како би се вратио у Србију. Послао је поруку председнику владе Милутину Гарашанину да почне са мобилизацијом војске, а при повратку у земљу посетио је и Беч. Циљ те посете био је консултовање са својим најближим савезником, Аустроугарском монархијом. У то време на снази је била Тајна конвенција, уговор о блиском партнерству између те две државе. Милан је обавестио Аустроугарску о свом гледишту у погледу новонастале ситуације. Ставови су му били прожети најцрњим мислима. За њега је бугарско јединство драматично реметило равнотежу снага на Балкану. Уједињењем, Бугарска је и територијално и бројем становника надмашила Србију, а самим тим добијала је предност у борби око Македоније. Милан је добро знао да је Аустроугарска Србији затворила пут експанзије према Западу, а у новим околностима и проширење према Југу је доведено у питање. Зато се децидно изјаснио да Србија очекује повратак на претходно стање и поштовање одлука Берлинског конгреса. Уколико пак велике силе не спрече бугарско уједињење онда је очекивао територијалну надокнаду за Србију. Рачунао је да би настали јаз у диспаритету снага, између две земље, на тај начин био умањен. Милан је „бацио око“ на Видинску област за коју је сматрао да би била адекватно обештећење Србији. Аустроугарска је подржала његове ставове и није се противила српској мобилизацији, али му је истовремено саветовала уздржаност, бар до времена док се и велике силе не изјасне о новонасталој ситуацији.

За Аустоугарску Србија је била експонент њихове политике на Балкану, а српски краљ сматран је лојалним савезником. У Бечу се добро разумело да је Миланова позиција у земљи неизвесна. Није била тајна да је српски владар, за разлику од народа, крајње нетрпељив према радикалима. Иако су Пашићеви радикали били редовни победници на изборима, Милан им није допуштао да преузму власт, што је стварало велике фрустрације у српском друштву. Уколико из овог регионалног заплета не би изашао са неким добитком веома лако се могло десити да краљ Милан, услед ескалације незадовољства у земљи, крене путем абдикације. Самим тим Аустроугари су били спремни да му пруже подршку, али само у мери у којој и сами не би били доведени у сукоб са другим великим силама, пре свих са Русијом. У то време, на европској политичкој сцени, био је актуелан савез три цара, немачког, руског и аустроугарског. За канцелара Бизмарка од врхунске важности било је очување тог пакта. Евентуална опасност да Немачка истовремено води рат на Истоку и Западу њиме је практично искључена. Зато је и Бизмарк заузео став да се Србија може подржати, али само дотле док то не квари постојећи савез са Русијом. Сем тога, тим тајним савезом било је договорено да ће Аустроугарска у повољном тренутку извршити анексију Босне и Херцеговине исто као што је Русији било дозвољено да спроведе уједињење Бугарске и Румелије. Зато је та дипломатска иницијатива Аустроугарске у правцу давања одређене надокнаде Србији у старту била мало вероватна. Русија је сматрала да је Бугарска део њене интересне сфере и да није дужна давати било какве надокнаде за нешто што је уосталом већ договорено. Ипак, у Санкт Петербургу су са резервом примили к знању одлуку о уједињењу Бугарске. Тачније, Руси су своју подршку том чину условили одласком Батенберга. Француска и Италија нису имале ништа против тог уједињења. Поготово у контексту тога да се цео тај процес одвијао у оквиру Османлијског царства и да се самим тим интегритет султанове државе није нарушавао. Велика Британија је такође подржала Бугаре свесна да тако јача Батенбергову позицију, поготово у светлу његовог сукоба са Русијом. Британци су у том дипломатском заплету видели шансу да преко Батенберга издвоје Бугарску из „челичног руског загрљаја“. Такође, сматрали су да би у случају забране уједињења бугарског народа, исти се природно окренули Србима и Грцима. Неминовно би покушали да акцијом са другим балканским народима остваре оно што претходно нису успели сами. У том случају и сам опстанак Османлијског царства могао би бити угрожен, што је за званични Лондон било неприхватљиво. Суштински, Британци су пружајући подршку једностраној акцији Бугарске превентивно радили на спречавању зближавања балканских народа.

У таквим међународним околностима уједињење Бугарске имало је одличне изгледе за потпуни успех. Истовремено, иницијатива Аустроугарске и Немачке у правцу обезбеђивања надокнаде за Србију била је тешко изводљива. Аустроугари су о томе известили Милана Обреновића. Јасно су му ставили до знања да чак и у случају да предузме успешну ратну кампању против Бугарске не може очекивати промену става великих сила, а самим тим ни било какав успех. Крајње разочаран таквим развојем ситуације, српски краљ је донео одлуку да све стави на коцку и ипак нападне Бугарску. Милан је сматрао да у сваком случају мора реаговати, на крају крајева због сопствене јавности која је то очекивала. Додуше, за просечног Србина је рат против Бугара, зато што су прогласили уједињење, мало имало смисла. На крају крајева Србија нема и не може имати претензије према Источној Румелији, територији насељеној искључиво Бугарима. Српској јавности били су прихватљивији ставови либерала и радикала. По њима није требало нападати Бугарску него се повести њеним примером, напасти Турску и ту пронаћи одговарајућу територијалну сатисфакцију. Међутим, Милан је сматрао да велике силе то никако не би дозволиле, а осим тога Турци су много опаснији противник од Бугара. За Србе, Бугари су били мирољубиви баштовани, недорасли искусним српским ратницима. Милан је предвиђао да ће рат против њих бити тек мало тежа шетња до Софије. У том случају, Србија би део бугарске територије ставила под своју контролу и самим тим имала би бољу преговарачку позицију када је у питању територијална надокнада. Уколико би и тада велике силе ускратиле Србији било какав добитак, Милан је рачунао да ће се бар вратити у земљу као победник. Тиме би непослушног суседа научио памети и сачувао углед у сопственој јавности. Зато се српски краљ више није претерано занимао за ставове и савете Аустроугарске. Једино што је очекивао од свог савезника, ако већ не могу да му помогну, онда да га ни не спутавају. Аустроугарској је то било прихватљиво решење. Одбили су предлог појединих великих сила да Србији запрете окупацијом уколико она не одустане од ратних планова. Непријатељско држање према сопственом савезнику за Аустроугаре је деловало неразумно и неприхватљиво. У Бечу су били више него свесни да би тим чином засигурно одгурнули Србију и то директно у правцу савезништва са Русијом. Зато су се одлучили да Србији помогну око добијања кредита за финансирање рата, пожелели су јој срећу и са пажњом ишчекивали расплет ситуације. Аустроугари су српску војску сматрали супериорном у односу на бугарску и све сем победе српског оружја за њих је било мало вероватно. У том случају они би поново, под новим околностима, покренули питање надокнаде Србији. Уколико би српски ратни успеси навели Русију на попуштање, то би се сматрало великим успехом. Међутим, ако Руси ни тад не би пристали на промену става, Аустроугари су се већ обезбедили. Децидним ставом да Србија не би требало да очекује било које добитке, чак ни у случају победе, они су сваку евентуалну одговорност према Србији скинули са својих плећа.

Истовремено са објавом рата 2. новембра 1885. године Србија је почела са војним операцијама. Према статистичким извештајима, војнички потенцијали су говорили о српској надмоћи. Србија је могла опремити и мобилисати већи број бораца и то са бољим и модернијим пушкама. Једина предност Бугарске огледала се у модернијој артиљерији. Ипак, српска страна начинила је низ пропуста када су у питању припреме за рат. Очекујући лаку победу Милан је мобилисао само први позив и тек трећину другог. Други позив су чинили прекаљени ратници из српско-турских ратова, али краљ није имао поверење у њих, јер је сматрао да су исти одушевљени политиком и радикализмом. Хронично се плашећи побуне добар део мобилисаних снага оставио је у позадини, ради неутралисања евентуалних унутрашњих немира, чиме је додатно ослабио главнину офанзивних трупа. Команду над војском преузео је на себе, а најбоље команданте је искључио из целе операције. Објашњење за овакав потез можемо пронаћи у томе што је краљ Милан, након очекиваног тријумфа, желео сву славу победника да обезбеди за своју личност. Са друге стране и Бугари су се носили са својим проблемима. Добар део снага, из Источне Румелије, у последњим моментима су пребацивали на српску границу. Пошто су их руски официри напустили морали су ратовати предвођени нижим официрима. У Бугарској је због тога тај рат остао упамћен и као рат капетан против генерала. Српска офанзивне снаге биле су подељене на Тимочку војску са задатком да делује у Подунављу и главнину српских снага, Нишавску војску, са задатком да заузме бугарску престоницу. Да је Србија којим случајем одмах у септембру, када је избила криза, почела са војним операцијама, рат би се заиста, завршио лаганом победом. Главнина бугарске војске тада је још увек била у Источној Румелији, очекујући сукоб са Турцима. Овако, тих месец дана искоришћено је за њихово пребацивање и концентрацију према Србији. Српске трупе су првих дана напредовале на свим бојиштима без већих губитака. Убрзо је Видин стављен под опсаду док су Цариброд и Драгомански кланац заузети. Главнине снага обе супротстављене армије већ 5. новембра судариле су се код Сливнице. Тиме је почела одлучујућа битка у том краткотрајном рату. Српске трупе, на скоро свим секторима Сливничког бојишта, очувале су почетне позиције или су делимично потиснуле непријатељске снаге. Бугари јесу остварили успех на левом крилу, али не тако драматично да би то одлучило исход боја. Међутим, у српској војсци је „прострујала“ непроверена информација о томе да Бугари заобилазе српско лево крило и да се већ налазе надомак Цариброда. Краљ Милан је у том тренутку изгубио „психолошку стабилност“. Већ је видео слику свог заробљавања и како га Бугари и радикали везаног воде кроз Софију. Доносећи одлуку у паници, без ваљаног војничког разлога, наредио је повлачење Дунавске дивизије према Драгоманском кланцу. Са својим штабом вратио се у Пирот чиме је координација српских снага ослабљена. Одлука о повлачењу Дунавске дивизије узроковала је повлачење и осталих српских формација дуж линије фронта. Краљ Милан је већ тада сматрао да је рат изгубљен. Преко аустроугарског војног изасланика тражио је да његова земља покрене инцијативу за склапање примирја. У Бечу су били непријатно изненађени српским поразом. Ипак, на руку им је ишло то што су Руси од њих већ затражили да упуте заједнички позив зараћеним странама на примирје. Аустроугарски цар и  краљ је оклевао са одговором руској страни желећи да Србији остави више времена за ратне операције, али у моменту када је добио драматичну поруку српског краља није му остало ништа друго него да позитивно одговори на руски захтев. Иначе, прихвативши руску мировну иницијативу, Фрања Јосиф је покушао да прикрије понижавајући пораз краља Милана надајући се да ће на тај начин бар донекле успети да му сачува углед у међународној јавности. У то време краљ Милан се налазио на ивици нервног растројства. Чак је нудио и своју абдикацију чему се оштро успротивио његов председник владе, Милутин Гарашанин. Гарашанин је сматрао да ситуација на фронту и није толико трагична како то види краљ. Одлучно је захтевао да се крене у контраофанзиву. Међутим, падом Пирота такав план се показао неизводљивим. Србији је преостало једино да сачека позитиван одговор бугарске стране на мировну акцију великих сила. Бугари су тада већ почели да одуговлаче са склапањем примирја. Охрабрен победама, Батенберг је сматрао  да му је сад и Ниш на дохват руке. Тек је Аустроугарска, директном претњом да ће и оружано интервенисати, приморала бугарску страну да прихвати примирје. После две недеље овог краткотрајног рата оружје је „заћутало како би се реч дипломатије поново чула“.

Након ратног пораза разочарење и апатија захватили су Србију, а највише самог Милана. Гарашанин је један од ретких који у тим околностима није губио главу. Сматрао је да примирје треба искористити како би се мобилисале целокупне снаге, набавила додатна муниција и наставио рат до коначне победе. Гарашинонов циљ био је јасан. Бугари се под сваку цену морају поразити како би се уклонио лош утисак о „српском оружју“. Краљ је прихватио Гарашанинову сугестију. Уз наду да ће преговори о миру доживети неуспех, припреме за наставак рата спровођене су у највећој тајности. Већ почетком децембра српска војска имала је преко 100 000 људи под оружјем. Прослављени српски војвода Живојин Мишић је у својим Успоменама забележио да је тада као млад официр био крајње ожалошћен тиме да ти искусни и спремни српски другопозивци долазе у своје јединице онда када је рат већ био окончан. Према његовом мишљењу, да су они од самог почетка били позвани и учествовали у рату, победа српског оружја била би више него извесна. Исто тако, дошло је до промена у вођству српске војске. На командна места постављени су искусни и прослављени команданти попут Ђуре Хорватовића и Драгутина Франасовића. Међутим, све припреме су се показале узалудним. Британци су дипломатским путем успели приволети Порту да прихвати предлог по ком би бугарски кнез био именован и за гувернера Источне Румелије. Интегритет Османског царства тако би се очувао, а уједињење Бугарске било би омогућено. После тога је и Турска послала јасну поруку да је Бугарска под њеним суверенитетом и да ће се Србија, уколико изврши агресију, суочити не само са бугарским него и турским снагама. На тај начин, свако ратно решење за Србију постало је неизводљиво. Фебруара 1886. године у Букурешту је потписан мир. Захваљујући заузимању Аустроугарске Србија није претрпела територијалне губитке нити је морала платити ратну одштету. Ситуација се, бар што се тиче Србије, вратила у предратно стање. Међутим, после рата, углед српског оружја и српске државе био је трајно нарушен у очима европске јавности. Милан је изгубио углед у народу, тако да је његова абдикација постала само питање времена. Односи између Срба и Бугара су до те мере нарушени да су та два народа за наредни век постали смртни непријатељи. Што се тиче Бугара они су недвосмислено из целокупне ситуације изашли као победници. Већина њихове јавности прослављала је уједињење и ратну победу, али било је и оних који су добро разумели да је у питању Пирова победа. Суштински, то је био братоубилачки рат. За дужи низ година он је онемогућио сарадњу тих народа, а у правцу остварења заједничког циља, ослобођења балканских Хришћана од туђинске власти. Време је показало да је то било изводљививо једино кроз заједничку сарадњу. Требало је да прође више од четврт века да би после свега до те сарадње ипак дошло.