Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У плејади свештеника и богослова који су се бавили историјом Српске православне цркве Димитрије Руварац заузима истакнуто место. Његово обимно стваралаштво је по садржини толико разноврсно да се налази на средини између чисте историографије и друштвене публицистике. Димитрије Руварац није само аутор оригиналних научних радова, расправа и студија, он је издавач неколико важних извора за писање српске црквене историје. Исто тако, Димитрије је, као и његов старији брат архимандрит Иларион Руварац, био страствени полемичар, писац који је имао склоности према употреби отровног стила и болне жаоке којом би пецкао своје супарнике и неистомишљенике. Импулсивност и темперамент браће Руварац исказана на пољу српске научне историографије, делимично је изазивана спољашњим приликама тада царујућег дилетантизма и нестудиозности, али и урођеног генетски предиспониранаог карактеролошког, виолентног наслеђа завичаја њихових предака, околине Бихаћа и Цазина, границе Кордуна и Босанске Крајине.[1]
Отуда је постојбина Руварчевог племена, које се селило и на крају скрасило на другом крају Војне границе, у сремском селу Стари Бановци. У породици тамошњег пароха, свештеника Василија Руварца (1803-1873) родили су се Лазар (који је завршио философију у Бечу и ступио у државну чиновничку службу), Јован (у монаштву назван Иларион) затим рано преминули књижевник Коста и на крају Димитрије, који је наследио оца у звању парохијског свештеника. Коста Руварац је оцењен као звезда омладинског покрета, врло млад је преводио Хајнеа и друге немачке романтичаре. Његовој успомени је Лаза Костић написао поему „Спомен на Руварца“ која спада у саме врхове српске религиозне и боготражитељске поезије.[2]
Научна тематика Димитрија Руварца задире у области црквене, културне, делимично друштвене и политичке историје српског народа XVIII и XIX века у крајевима Хабзбуршке монархије. Најчешће је бирао теме које се односе на географски опсег Карловачке митрополије, српске црквене области која је носила историјски и правни континуитет са седиштем у Пећкој патријаршији, и била просветни и духовни Пијемонт светосавског православља 1690-1914. године. Новинарски чланци Димитрија Руварца су огледало његовог расположења, књижевног стила и политичког опредељења. Увек свој, никада поводљив за ефемерним политичким приликама, Руварац је надживео своје време. У науци је због употребе рационалне методологије и даље вредно незаобилазан, није остао погружен у археологији науке, него су његова дела и даље потребна проучаваоцима историје Српске православне цркве. Био је критичар црквене хијерахије, неправилног чињења и моралне кварежи. Довољно је само погледати неке његове текстове, нпр. „Шта се ради по архидијецези?“ и „Шта се ради по нашим манастирима?“[3]
Међутим, због таквих неприлика и саблазни Димитрије Руварац није прешао у табор политиканата који су се залагали за „секуларизацију“ српске црквено-народне аутономије. Српском свештенику, верном сину православног предања и литургијског етоса, биле су стране политичке егзибиције Светозара Милетића и друге „радикалске братије“. Али није био ни конзервативац по сваку цену. За Димитрија Руварца се најчешће изричу оцене по којима је он припадник критичког правца у историографији, односно оног смера „који је засновао његов брат Иларион. И сам се жустро борио против преосталих схватања и намерног, или под утицајем традиције, искривљавања историјске истине“ (Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1997, стр. 627). Упркос неколиким новијим покушајима, истинска историјска мисао Димитрија Руварца остаје сакривена од нас у целокупној својој пуноћи, јер није до краја препознат значај и важност његовог слојевитог стваралаштва. Овде пре свега мислимо на зборник радова са научног скупа „Браћа Руварац у српској историографији и култури“, одржаног у Сремској Митровици од 18-20. септембра 1996, објављен у Сремској Митровици годину дана касније.[4]
Родио се 25. октобра 1842. године у Старим Бановцима. Основну школу је учио у Новим Карловцима (Сасама), а гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Веома кратак период је провео као учитељ у Крушедолу и Земуну. Рукоположен је за свештеника 1866. године, био је капелан, од 1869. администратор, а затим од 1870. парох у земунској Горњој Вароши. Чин протојереја је стекао 1893. године, а од 1899. је управник Српске манастирске штампарије у Сремским Карловцима и управник Патријаршијске библиотеке. На овој дужности је остао и када му је одузето руковођење штампаријом, али је додатно имао занимање уредника часописа „Српски Сион – званични лист Архијерејског синода за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке“ којим се бавио од 1903-1907. године. У овом листу је Димитрије Руварац објављивао махом историјску грађу за упознавање прошлости Митрополије карловачке. Идеју о издавању изворне документације за црквену историју „пречанских Срба“ још више је остварио уређивањем и објављивањем часописа „Архив за историју Српске православне карловачке митрополије“ који је излазио у четири годишта (1911-1914).[5]
Био је нападан као управник библиотеке са аргументима које и данас потежу критичари њеног рада: „Митрополитска библиотека, и оваква каква је, била је затворена увек, неприступачна сваком, поред досадашњих „библиотекара“. И зато је она била – и са досадашњим благом својим – мртво благо. Тотално мртвило њезино доказује већ и тај факт, да још ни данас немамо штампаног каталога њезиног. Плаћени бар, библиотекари дужни су били тај каталог саставити и штампати. Да, али каталог једне библиотеке треба знати саставити. И за то постоје системи разни, а питање је, да ли су бар плаћени библиотекари знали и један од тих система и да ли су имали све услове за извођење њихово“ (лист Српски одјек, бр. 42, 1908).[6]
Животни пут му се прекинуо 16. децембра 1931. године у Сремским Карловцима. На жалост, Димитрије Руварац је извршио самоубиство. Некрологе са узроком смрти о овом заслужном раднику српске културе донели су тадашњи црквени листови и новине, међу којима опширније „Гласник српске православне патријаршије“ и „Глас цркве“. Према аутобиблиографији нашег историчара и патријаршијског библиотекара, Димитрије Руварац је до 1927. године објавио 1101 библиографску јединицу, оставши за сада рекордер по броју објављених радова у дисциплини која се бави прошлошћу националне цркве. Он је радио на основу извора које је налазио у тадашњој Патријаршијској библиотеци, затим по српским манастирима, епархијским и конзисторијалним архивским збиркама. На жалост, неки извори са којима је радио заувек су нестали (нарочито у усташкој пљачки фрушкогорских манастира у мају и јуну 1941. године), тако да су поједини радови Димитрија Руварца добили снагу научних источника. Обрађивао је прошлост појединих епархија, манастира, личности српских архијереја, бавио се историјом црквеног школства, утицајем државног законодавства на живот цркве итд. Био је немиран дух који је увек трагао за новим сазнањима, који је „роварио“ (nomen est omen!) архивске фондове и библиотечке збирке. Несумњиво да му је положај управника најстаријег српског књигохранилишта обезбедио приступ важној фактографији, али Руварац је и путовао и долазио до нове грађе у бројним српским парохијама и забаченим обитељима и општежићима.[7]
Од великог броја радова, по научном значају истичу се следећи који су плод његовог искуства и пређашњег писања у кратким формама, а то су: „Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље“ (1898), „Постанак и развитак српске црквено-народне автономије“ (1899), „Шематизам источно-православне српске митрополије карловачке за 1900 год.“ (1900), „Јован Рајић, архимандрит 1726-1801“ (1902), „Српска митрополија карловачка око половине XVIII века“ (1902), „Опис фрушкогорских манастира 1753“ (1904), „Архимандрита Јована Рајића Историја катихизма“ (1912), „Историја патријаршијске библиотеке“ (1919), „Нацрт живота и списак књижевних радова митрополита Стратимировића“ (1921), „Покрово-богородичине школе у Карловцима 1749-1769“ (1926) итд. Његови иступи у новинама са насловима „Лакше, лакше“, „Доле образину!“, „Анђелићијаде“, итд. већ сугеришу да је реч о ангажованом и, познајући пишчев темперамент, занимљивом штиву. Сепарати оваквих и сличних писанија не могу се наћи у Библиотеци српске патријаршије, али се могу наћи у неким другим београдским библиотекама, са ауторовим посветама, као да се патријаршијски библиотекар под старе дане стидео својих напада на личности и чланове српске црквене јерархије па их је остављао у фондове „световних“ књижница. Највише удараца и највише напора улагао је бранећи свој положај управитеља српске манастирске штампарије. Иначе склоност ка полемици и књижевном двобоју некако је урођена и усађена у развој српске богословске мисли и књижевности уопште. Руварац је отварао и непотребне фронтове, али није могао да одоли изазову своје свађалачке природе, али и својих научних постулата и критеријума. У серијалу текстова под насловом „Доле образину!“ били су „поткачени“ Емилијан Радић, Никодим Милаш и Радослав Грујић. Наслов који улази у антологије српске полемике гласи: „Убришите нос, млади господине!“ (Др Алекси Ивићу). Чини се да је најтрезвеније и са највише поштовања одговорио Димитријев капелан, доцније сапарох из Земуна, Радослав Грујић, потоњи професор Универзитета у својој брошури „Прота Димитрије Руварац и црквена историја“. Најзаједљивије и са највише емоција у Руварчевим текстовима нападан је опонент, бранилац „аутономије“ Карловачке митрополије после 1918, протојереј Јован Јеремић, писац канонско-правних расправа и пастирско-поучних дела. Руварац је полемисао и у корист српских националних интереса, против носилаца правашке идеологије, пред почетке тзв. велеиздајничких процеса и хајки на Србе у Хрватској и Славонији, радивши на књизи „Ето, шта сте нам криви!“ (1895) у којој је прозрео прави политички положај западног Српства и пророчки наговестио његову злу судбину. Научна тематика Димитрија Руварца задире у области црквене, културне, делимично друштвене и политичке историје српског народа XVIII и XIX века у крајевима Хабзбуршке монархије. Најчешће је бирао теме које се односе на географски опсег Карловачке митрополије, српске црквене области која је носила историјски и правни континуитет са Пећким патријарашким троном, и била просветни и духовни Пијемонт светосавског православља 1690-1914. године.[8]
ЛИТЕРАТУРА
„Богословље“, Београд-Земун 1928.
Будисављевић, Борислав (2018). Атлас 37 грана родослова Будисављевића, pp. 101. Прометеј.
Димитрије Руварац (1842-1931) – историчар и библиотекар („Православље“ бр. 1056, 15. март 2011)
[1] Будисављевић, Борислав (2018). Атлас 37 грана родослова Будисављевића, pp. 101. Прометеј.
[2] Исто.
[3] Исто.
[4] Исто.
[5] Димитрије Руварац (1842-1931) – историчар и библиотекар („Православље“ бр. 1056, 15. март 2011)
[6] Исто.
[7] Исто.
[8] „Богословље“, Београд-Земун 1928.
Остави коментар